- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Mars is no fun

Radio emisija 15.06.2012, govore: Dubravka Stojanović i Ivan Medenica.

Svetlana Lukić: Juče je novi srpski predsednik izašao u veliki svet. Posetio je Nikolić Brisel, a kod kuće je ostavio zarđale kašike, cinične osmehe, krstove i brojanice i radikalsku verziju Srebrenice i Vukovara. Pred Baroza, Van Rompeja i Eštonovu Nikolić je izašao uglađen skoro kao Boris Tadić, mada naravno ne tako lep i naočit. I malo se šta može zameriti onome što im je rekao, a rekao je kako Evropska unija od nas traži da živimo bogato i bezbedno i da u tome nema ničeg spornog, da on ne vidi da postoji bolji put za Srbiju od puta u EU, da želi mir i dobrosusedske odnose, da ne dovodi u pitanje obaveze koje je Beograd preuzeo u pregovorima sa Prištinom, i da u njima nema ničeg u suprotnosti sa srpskim interesima. I tako, sve lepše od lepšeg. Naravno, tu je i obavezan sastav o Kosovu kao delu Srbije, međutim formulisan na jedan zanimljiv način, bez onih reči nikada, dok je sveta i veka, bez reči otimanje, zaklinjanje, proklinjanje, nego je rekao – čuo sam jasno da EU nikada neće tražiti da Srbija prizna Kosovo i ja im verujem. Tomislav Nikolić je, kao što se i očekivalo, za ovih nekoliko dana koliko je predsednik pokazao oba svoja lica. I sada predstoji bitka da ono nakazno prestane da pokazuje, ne samo svetu, nego i nama i našim susedima.

I dok je Tomislav Nikolić u Evropi glumio Evropejca, u zemlji je stari i novi poželjni Tadićev partner Ivica Dačić demonstrirao svoje staro lice. Krajnje primitivno i krajnje agresivno je poručio da – bre, nek’ se svi nose, on će u opoziciju, neka mu se jave kada nađu parlamentarnu većinu, pre toga ga ništa ne interesuje. I on, za razliku od drugih, nije ni proevropski, ni proruski, nego prosrpski. Rekao je da će da brani srpske interese, jer šta će, bre, da rade kada im EU zatraži da otvore kancelariju u Prištini, a što je najcrnje, Kosovo će uskoro da dobije i poseban telefonski broj. I kud’ ćemo onda? A njegov drug Bajatović je već izričito rekao da ne dolazi u obzir nikakav aranžman sa MMF-om, šta će nam, kaže, nismo mi maloletni i maloumni. I tako sve po SPS-ovskom spisku.

Navodno su se on i Tadić dogovorili, a Đilas je to potvrdio, da ne dolazi u obzir zamrzavanje plata i penzija. Tadićeva poseta Fiskalnom savetu je bila uzaludna, njihove preporuke ne interesuju ni njega, ni Dačića, a da ne govorimo o firmi Krkobabić i sin. Kori Udovički, u čiju stručnost i integritet malo ko sumnja, čak i u ovoj zemlji, rekla je nedavno da ako se podigne PDV i cene skoče, ako zamrznemo plate i penzije ljudi će živeti teško, ali to će biti manje strašno nego da se rešavanje problema odloži. Ako pokušamo da još povećamo dug razbićemo se, rekla je Kori Udovički, para nema, plaćamo kamate, a pitanje je da li će nam iko više dati kredit. I eksplicitno je rekla da je u poređenju sa ostalim zemljama u tranziciji Srbija u najgorem položaju, jer su preduzeća nestala, obrazovanje oslabilo, i ako se nešto ne promeni postaćemo trajno zemlja druge kategorije. Pitanje je samo hoćemo li zamrzavanje plata i penzija sada ili da za dve godine budemo kao Grčka.

A cela Evropa sa strahom očekuje nedelju, odnosno rezultate ponovljenih izbora u Grčkoj. Favorit je partija radikalne levice Siriza koja je protiv mera štednje. U slučaju izborne pobede, šef te partije Cipras obećao je da će preuzeti vladu odmah i već u ponedeljak poništiti program štednje kako bi stvorio, kako on kaže, pravedniju Grčku. Ovaj naš politički šibicarski polusvet ne samo da ne zanimaju izbori u Grčkoj, ni u Francuskoj, nego oni nisu u stanju ni da shvate značenje takvih događaja, a kamoli da predvide kakve će oni posledice imati na nas. I da, ne daj bože, pripreme razne linije odbrane od mogućih poplava nesagledivih razmera za tako opustošene zemlje kao što je naša. I zato kada izađete na ulicu postaje očigledno da ljudi osećaju da u avionu nema ni pilota, ni kopilota koji znaju da čitaju koordinate. Vidi se ta unezverenost ljudi koja se sve češće ispoljava u destrukciji i samodestrukciji. Svuda samo sakaćenja, samoubistva, porodično nasilje i suze.

Sve je više suza. Pre neki dan novine su bile pune uplakanih glumica Ateljea 212. Kao što verovatno znate, skoro ceo ansambl Ateljea je zbog, kako su naveli u pismu, bahatosti, arogancije i samovolje upravnika Kokana Mladenovića, tražio njegovu smenu. U javnosti se pojavila teza da se sve to dešava zbog predstave Zoran Đinđić, koja je toliko uzbudila našu javnost. Pitanje je da li suze Dare Džokić, Gorice Popović i bes njihovih kolega i sve to što se dešava u tom pozorištu ima ikakve veze sa nama. A ima svakako, ako je tačna teza da je glavni razlog zahteva za smenu Kokana Mladenovića to što je ugostio Frljićevu predstavu Zoran Đinđić. Slušate pozorišnog kritičara, teatrologa i profesora Fakulteta dramskih umetnosti Ivana Medenicu.

Ivan Medenica: Stiče se utisak, bar u delu medija, da je ta pobuna glumaca koja je rezultirala zahtevom za smenom upravnika Kokana Mladenovića u direktnoj vezi sa predstavom Zoran Đinđić. S druge strane, treba znati pozadinu celog slučaja, a pozadina je da ti protesti traju već godinama i da ovo nije bilo prvo obraćanje javnosti ansambla tog pozorišta. Bilo je i pre godinu dana dopisa skupštini grada, žalbi itd. Uostalom, mediji su pre godinu i dve dana izveštavali o svemu što je upravnik Mladenović radio. Prosto je neverovatno da se danas u delu javnosti stvara utisak da je on neka politička žrtva zbog predstave Zoran Đinđić, a zapravo su mnogi drugi autori bili političke žrtve njegovoga delovanja. Meni je prosto neshvatljivo da Jovan Ćirilov i Borka Pavićević danas brane, zbog predstave Đinđić, nekoga ko je napakovao medijsku aferu slovenačkom reditelju Tomiju Janežiču zbog scene bacanja karanfila na tenkove koji odlaze u Vukovar u predstavi Putujuće pozorište Šopolović. I da podsetimo slušaoce da je ta predstava gostovala u Briselu na jednom od najprestižnijih svetskih festivala. I dodata je scena, spontano je do toga došlo, gde Beograđani bacaju cveće na tenkove koji idu u Vukovar. I direktor Mladenović je optužio u našim medijima reditelja Slovenca da za pare srpskih poreskih obveznika blati Beograd i Atelje stičući jeftine poene. Znači, to je jedno dezavuisanje po političkoj i nacionalnoj osnovi. Simptomatično je da je čak i ambasador Srbije u Kraljevini Belgiji morao da reaguje i da kaže da to nije bilo nikakvo blaćenje Srbije i čak je podsetio da je činjenica sa bacanjem karanfila istorijska činjenica i da mi prema tome moramo da se odnosimo. Tako da neko ko je u jednom periodu radio jedne stvari, sad se prikazuje kao neko ko je žrtva svoje političke, intelektualne samostalnosti. To je neshvatljivo. Kako dolazi do toga da se upravnik Mladenović u jednoj situaciji ponaša ovako, a u drugoj onako, to nije tema za raspravu, to je njegova lična stvar. Ja mislim da je to jedna volja za moći i promocijom, gde god je šta pri ruci i šta god može u tom trenutku da donese korist, za tim se poseže. Tako da mislim da je to najveći problem.

Najveći problem je ta amnezija, ta aspolutna simplifikacija slučaja koja ide do gotovo nekih paranoidnih razmera, pa se sad prikazuje kako se Kokan Mladenović promenio i od nekog ko je bio optuživan za, i to sa izvesnom osnovom, režimskog reditelja, nekog ko je pravio predstave za proslavu određenih jubileja itd, da se odjedanput transformisao i zbog svoje transformacije postao žrtva režima koji oličava Demokratska stranka. I onda, ukoliko prema predstavi Zoran Đinđić imate bilo kakav kritički sud, uz svo poštovanje umetničke ideje i društvenog sadržaja, ideološkog sadržaja, dobijete to što se meni desi, da kad kažem da je ideologija predstave Zoran Đinđić krajnje pojednostavljena verzija onoga što slušamo u Peščaniku – od Saše Ilića sam dobio komentar da sam time hteo da kažem da se podrazumeva da je ono što je u Peščaniku loše i bezvredno.

Moje mišljenje o predstavi Zoran Đinđić, koje sam uostalom i objavio, jeste da ta vrsta pozorišta i umetnički i ideološki ima mesto u institucionalnom teatru. Svugde u svetu vi imate prodor dokumentarnog teatra koji igraju glumci koji ne moraju biti školovani glumci itd. To se ne dešava više u nekim off prostorima, u nekim magacinima i šupama na obodima grada, to se dešava u budžetskim, subvencionisanim pozorištima. Znači, cela ta vrsta argumentacije otpada. Još više otpada argumentacija da takvom političkom diskursu nije mesto u jednom građanskom pozorištu, jer je to suviše radikalno. Ne, jeste. Zašto? S tim što zahtevam pravo za sebe i ljude koji misle kao ja, da ako kažem – okej, ali to političko razmišljanje u toj predstavi za mene nije dovoljno slojevito. Ja u Peščaniku čitam i slušam mnogo ozbiljnije tekstove o tome šta je pozadina ubistva Zorana Đinđića nego što sam čuo i video u toj predstavi.

Reći da je Koštunica kriv za sve i reći da je crkva kriva za sve, to je hrabro, to je smelo i važno je da se desi u institucionalnom pozorištu, ali da li je dovoljno? I ako ja kažem da mislim da nije dovoljno, ne dozvoljavam da mi sad neko kaže da ja time blatim Peščanik ili već šta god. Eto, to su te nijanse koje nisu nijanse, koje su zapravo suštinske stvari, jer ja mislim da bismo se svi složili da kada bi se crkva i Koštunica proglasili za jedine krivce, to bi bilo relativno jednostavno u celoj priči. A šta ćemo sa najbližim okruženjem pokojnog premijera, šta ćemo sa ljudima koji su i dalje u DS-u ili su u LDP-u ili su u nekim sivim zonama? A s druge strane, takođe imamo pravo da kažemo da u umetničkom smislu neke od tih scena nisu dobro urađene. Znači, predstava počinje fascinantno uzbudljivom scenom gde izlaze jedan za drugim glumci okrvavljenih ruku i prozivaju nas kao građane, kao publiku, kao odgovorne za sve što se dešavalo sa ubistvom Zorana Đinđića kao vrhuncem. Ta scena je i umetnički i ideološki vrlo jaka. Scena saslušavanja Vojislava Koštunice je umetnički mediokritetska, ona nije scenski inventivno urađena. Ja kao kritičar zadržavam pravo da to mogu da kažem. Sad kad se odvojim od svoje pozicije, pošto kao kritičar naravno moram i od sebe da se distanciram, mogu da kažem da se davno u pozorištu nije desio jedan fenomen koji je do te mere polarizovao javnost, stvorio konflikte, stvorio polemike, što je sa jedne strane vrlo dobro, to znači da je pozorište vitalna snaga društva, ali naličje toga je jedna ideološka, misaona konfuzija da sad čovek ne zna da li je dobro što je to do te mere eksplodiralo ili je loše što je tako glupo eksplodiralo, što su se takve glupe, netačne argumentacije u toj predstavi javile.

Pritom, Oliver Frljić je vrlo inteligentan reditelj, jer vrlo vešto u pozitivnom smislu manipuliše tim odnosom stvarnost i i fikcije, dokumenta i onoga što nije dokument. I znate, kad mi kažemo – optužuje se Vojislav Koštunica kao glavni krivac, to nije tačno. Zapravo od Vojislava Koštunice se u toj predstavi traži ono što traže mnogi od nas, a to je – daj izjavu na sudu. Mi dolazimo do te zamene teza, vi ste imali pisma, sećamo se svi, intelektualaca koji brane Vojislava Koštunicu od svedočenja na sudu. Pa, ja ne znam, ja se ne razumem u zakon, ali to je nešto protivzakonito da vi jednog građanina izdižete iznad ostalih građana u smislu njegovih prava, dužnosti, obaveze da svedoči na sudu. Žak Širak kad mu je prošao imunitet svedočio je na sudu ili bio osuđen itd. I mnogim premijerima i predsednicima država u svetu se dešava po isteku imuniteta da se pojave kao svedoci na sudu. To što će se neko pojaviti kao svedok na sudu ne znači da je automatski osuđen. I mi imamo društvo u kome će se pola akademije nauka dići da ga brani od zahteva da svedoči. I kad se to kaže sa scene to je značajno, ali opet ponavljam, imam pravo da kažem da je umetnički ta konkretna scena napravljena loše. I ja stojim svojom argumentacijom, svojim autoritetom, svojom biografijom iza tih izjava. Tako da ceo taj slučaj je lakmus papir jedne apsolutne vrednosne konfuzije koja postoji u našem društvu.

Mislim da bi trebalo napraviti jednu studiju pod nazivom DS i intelektualci, do koje mere je zapravo DS imala svoje intelektualce koji su dobijali sinekure zbog svojih zasluga. A još sa odvajanjem LDP-a se stvar usložnjava, jer sad imate intelektualce ove LDP-ove struje, intelektualce one LDP-ove struje i intelektualce mnoštva struja u DS-u. I tu ima jedne određene dinamike. Prva vlada Đinđićeva je postavila nezavisne ljude na čelo nekih kulturnih institucija. Kad nam se desio onaj linč, ne znam koju reč da kažem, sa rušenjem Sretena Ugričića, tada su svi govorili da zapravo četiri direktora, Ksenija Radulović, direktor Pozorišnog muzeja, Branka Anđelković, direktor Muzeja savremene umetnosti, Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije i Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke, da su to ljudi koji su u toj vladi postavljeni. I da su oni svako u svom polju značajne rezultate u unapređivanju svojih institucija napravili. Znači, čak i tu ta prva Đinđićeva vlada nije se u kulturi partijašila. E, onda kreće jedan retrogradni proces koji kulminira u poslednjoj gradskoj vladi Beograda, gde se sve deli po partijskom ključu. I znači, to je jedan proces degradacije koji kulminira danas potpunim raspadom sistema u sferi kulture i na državnom, a pogotovo na gradskom nivou, gde zapravo je izglasan Zakon o kulturi, a nisu doneta podzakonska akta. Taj Zakon ne može da funkcioniše i zapravo javna je tajna da kultura već nekoliko godina živi u pravnom interegnumu, znači, ne postoji pravni okvir.

I sada dolazimo do jedne situacije, kao i u drugim sferama društva, da se zarad nekih pozicija moći u kulturi preskače iz jedne partije u drugu, jedni drugima skačemo za vrat, koljemo se. To zaista gledano sa distance liči na zverinjak, ja nemam neku blažu reč. I sada dolazimo do poslednjeg stadijuma u tom razvoju koji je prvi pozitivan, a to je da su grupe intelektualaca rekle – ne. Grupa intelektualaca je rekla – ne, u ovoj emisiji, u ovim programima, na vašem sajtu, kontinuirano elaborirala jednu treću priču, i to je priča kritičkog mišljenja, a to je priča da izbor između manjeg zla od dva, nije izbor. I da postoji mogućnost i trećeg izbora. Ja iskreno rečeno, koliko god sam tu priču podržavao, od početka sam mislio da ona neće uroditi plodom. Ispostavilo se da jeste, mislim, još malo pa smo preskočili cenzus, možemo da imamo i poslanike. Mislim, bili bi mesto Đorđa Vukadinovića lažnog Nijedan od ponuđenih odgovora, mi smo mogli da imamo pravu grupaciju Nijedan od ponuđenih odgovora. Znači, to jeste postao jedan politički faktor društveni, kako god, i naravno da je onda to izazvalo ovu potpuno histeriju protiv intelektualaca. Što kaže Branka Prpa, partija koju su stvarali istorijski gledano intelektualci u nekoliko navrata sad odjedanput su krivi intelektualci za to što im se desilo, a to je sad već u sferi psihoanalize, mislim, da ti tražiš problem svugde osim u sebi.

Pa, dobro, je l’ imate neka tela, je l’ imate neke institute gde možete da raspravljate o vlastitoj odgovornosti zašto ste odbili onu vrstu populacije koja vas je stvorila? Zašto ste se odrekli, sad ću da budem patetičan, rođene majke ili oca, svejedno? Kako je došlo do toga? I to ne samo DS, nego i LDP koji u Beogradu nije prebacio census. Znači, obe te najdemokratskije opcije su bile kažnjene od strane onog sloja društva koji ih je iznedrio. I to je ozbiljan simptom, i to je vrlo pozitivan simptom, s tim što sad tu opet ima prostora za različite interpretacije. Naravno da će se reći da je sve to bilo histerično, hirovito, neodgovorno, nerazmišljanje o budućnosti. I ja ne mogu da kažem, nisam ja sad razgovarao sa svih 4,7% belih listića. Možda je i bilo mnogih koji su neodgovorni, koji kažu – baš me briga, što gore to bolje. Ja nikad ne bih rekao – što gore to bolje, ja sam se za određenu političku opciju opredelio sa punom svešću šta ona u perspektivi može da donese. Da može da dođe do izbora Tomislava Nikolića.

Ajmo da vidimo sada realno šta je tu problem, da li to znači povampirenje politike devedesetih? Pa ako Tomislav Nikolić ne pravi vladu i ako se držimo ustava, ne znači, te u tom smislu, zašto bismo se toliko plašili nečega što nije realna politička snaga ako se držimo ustava. Dobro, naravno, o tome su Vesna Pešić i mnogi drugi pričali u programima Peščanika, neću kompetentnije od sebe sada da ponavljam, samo meni je važna ta konsekventnost u mišljenju koja se stalno ovde gubi. Stalno se gubi i ti za bele listiće, ti si neodgovoran, ti si razmažen, što gore to bolje. Ne, ja imam svest o tome šta je prva posledica toga, šta je druga, šta je treća i šta je boljitak koji na kraju izlazi: odlazak DS u opoziciju, mogućnost njenog pročišćavanja. DS, šta god o njoj mi mislili, ipak je glavni motor pozitivnih društvenih promena u ovom društvu. I za ovo društvo i za nju bi čišćenje bilo dobro itd. Onda se izađe sa kontra argumentom – ali ovo društvo nema vremena. Pa ovo društvo nažalost nema ničega osim vremena, ima samo vremena pošto smo sve šanse prokockali, pošto nikad nismo odigrali kad je trebalo, kako je trebalo. Sad nam je zapravo ostalo samo vreme, a apsurd svega je da nam se Tomislav Nikolić i desio zbog toga što su raspisani predsednički izbori onda kada im vreme nije bilo. Raspisani su zato da bi ličnost predsednika DS-a povećala šanse njegove partije da dobije izbore. I onda naravno, to je elementarna psihologija, i onda ćeš da tražiš krivca na sve strane, i sad si našao intelektualce, sad si našao one kojima si se by the way do juče podsmevao.

Pritom, pazite, kao što je pisao Srđa Popović i drugi, ne znamo koji je sastav tih četiri posto belih listića, možda tu ima i ljudi s kojima mi nikad ne bismo seli zajedno, jer nemamo nikakvih dodirnih tačaka, ideoloških na primer. Ali se slažemo u jednom minimumu konsenzusa da imamo pravo da kaznimo, pod znacima navoda, naše onda kada nismo zadovoljni njihovim radom. To je, kako bih rekao, sredstvo opomene političkim elitama. Ovde zapravo se radi o tome zaista da su političke elite toliko bahate i toliko su se u jednu samostalnu kastu oformile da one izigravaju demokratske procedure. E, onda kada im demokratske procedure odgovore, to jeste bila pobeda demokratije, e, onda je problem u svima osim u njima.

Svetlana Lukić: Toliko su ovi ljudi opominjani i nemojte to, i nemojte to, zbog toga, toga i toga, ništa vas nije zanimalo. Što si ti sad pa iznenađen? Od Đilasa, pa nadalje, znači, vi ste satrli medije. Naravno, Koštunica sa svojom vladom pre toga, ali vi ste to dotukli na kraju, da bi vam stvarali sliku kakvu vi hoćete da vidite.

Ivan Medenica: Ali ono što je tu strašno, Svetlana, to je što je to o čemu ti sad govoriš model totalitarnog društva, gde ti stvoriš jednu neslobodu kroz različite strukture, različite društvene mehanizme, u prvom redu medije, koje su u katastrofalnom stanju. Ti stvoriš takvu jednu strukturu da bi tebi koristila, i onda ti se to vrati kao bumerang, jer ti gubiš odnos sa stvarnošću. Ti poveruješ u ono što si napravio zarad manipulacije, ti sam u to poveruješ. Stanje u medijima, pa izvinite, imali smo višeglasje u Miloševićevo vreme, sada ga nemamo. I ako se vratimo na slučaj Kokan Mladenović opet dolazimo do toga da je sada eksplodiralo nešto što postoji kao problem godinama unazad, ali ne prodire u medije zbog toga što oko Kokana Mladenovića postoje nekoliki odbrambeni omoti i štitovi medijski, politički i ostali, gde je novac bitan faktor. Marketingom u pozorištu Atelje 212 se bavi Igor Brakus. Igor Brakus je urednik na B92. Urednik ili novinar koji je istovremeno PR bilo čega, to je školski sukob interesa, to su dve nespojive profesije. Nije jedini, tu postoji čitav jedan ešalon novinara i javnih kulturnih radnika, što se nekad govorilo, koji su uključeni u privatne interese koji trenutno postoje u pozorištu Atelje 212. Opet dolazimo do toga da u mnogim društvenim problemima koje mi ne možemo intelektualno da percipiramo, mi smo u haosu, mi smo totalno dezorijentisani, tu se čist goli finansijski interes nalazi. I zato je naravno neuporedivo komplikovanije nego što je bilo kad smo bili partizani i četnici ili kad smo bili Slobodan Milošević i protiv ostatka sveta. Ni to nije bilo jednostavno, neću sad da simplifikujem, ali je bilo u svakom slučaju preglednije, moglo se pojmovno sagledati, za razliku od ovog mutljaga u kome danas živimo i gde svako malo iskoče pare kao glavni, ako ne i jedini pokretač.

Svetlana Lukić: U ovoj emisiji i na sajtu Peščanika često smo, kad god smo mogli, pokušavali da analiziramo šta je od ove katastrofe u kojoj provodimo život posledica i pogrešnih odluka koje su naši preci doneli nekada davno. Ppokušali smo da kažemo da istorija nije naša sudbina, odnosno zacrtani put, već da postoje određeni trenuci kada su neki ljudi, neki naši preci pravili korake u određenom pravcu. I da, što kaže istoričarka Dubravka Stojanović, zadatak istorije jeste da u prošlosti traga za odgovorima na pitanja koja postavlja sadašnjost. Dubravka Stojanović je u ovoj emisiji govorila o odgovornosti srpskih elita, političkih stranaka, za ovo gde smo došli. Međutim, danas više nego ikada ima razloga da govorimo o tome da je bilo perioda kada Srbiji nisu pomagali ni dobri zakoni, ni dobre ustanove, ni dobra elita, jer je društvo bilo toliko siromašno i zaostalo da je anuliralo sve te demokratske drangulije koje smo preuzeli iz sveta i pokušali da pomoću njih i samo pomoću njih demokratizujemo i modernizujemo zemlju. Govori Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: Danas ću uglavnom da koristim podatke koje je iznela nemačka istoričarka Mari Žanin-Čalić u svojoj briljantnoj knjizi Socijalna istorija Srbije. Ona je radila nešto što naravno u našoj istoriografiji nije radio niko i ona je sela i stvarno izračunala sve ono što ću ja ovde danas da iznesem, od poljoprivrede, zanatstva, trgovine do svinjogojstva. Mi smo uvek bili zabavljeni frontovima i kraljevima, bitkama i ratovima i mi nismo smatrali da ovakvim temama treba bilo ko da se bavi. To je srećom uradila Mari Žanin-Čalić. Njena knjiga se odnosi na period od 1830. do 1941. i prati sve te trendove. Ono što je zaključak koji je potpuno kod nje nov i do kojeg niko od naših istraživača nikad nije došao, to je da su ti prvi zakoni koje je knez Miloš imao pravo da donese i koje je donosio tridesetih godina 18. veka, zapravo trajno petrifikovali srpsko društvo. Glavna ideja kneza Miloša je bila da spreči stvaranje bezemljaša i njegova ideja je bila da socijalno zaštiti i najsiromašnije seljake, ali je to donelo porazne rezultate u Srbiji do danas. Prva stvar je pitanje vlasništva i Mari Žanin-Čalić ističe dve mogućnosti u Srbiji. Jedna mogućnost je zadruga sa kolektivnim vlasništvom. I samim tim mi imamo čitav niz posledica do dana današnjeg. Prvo, imamo taj vrlo problematičan odnos prema vlasništvu uopšte, prema privatnom uopšte, prema pojedincu kao takvom, jer imamo tu kolektivističku ideologiju kao osnovnu. I na kraju, imamo i loše rezultate, jer normalno, ako to pripada svima trud nije naročito veliki koji se onda ulaže kad nemate svoje vlasništvo. Dakle, to je prva mogućnost, druga, gora mogućnost koju su doneli ti zakoni jeste činjenica da se u Srbiji, što je izuzetno retko u Evropi, nasleđivalo cepanjem imanja, deljenjem imanja. Ono što je uobičajeno bilo u Evropi, pa i u tzv. regionu jeste da najstariji sin nasledi imanje. To je naravno nepravedno prema svima drugima, ali on je bar imao šta da nasledi. Ovim besomučnim cepanjem na više sinova mi smo stigli do toga da je tipičan srpski zemljišni posed iznosio oko dva hektara. I zato mi dobijamo taj sitni zemljišni posed gde je dve trećine svih imanja bilo do 2 hektara i još 55% ostalih imanja su bili do 5 hektara.

Sada ću dalje da govorim šta to znači, ali samo hoću jedan kratak eksurs da napravim. Kad se govori – komunisti su nam oduzeli zemlju. Komunisti su oduzimali preko 10 hektara, što je retko ko uopšte imao, mi govorimo o imanjima od 2 hektara, prema tome, to je uobičajeni zemljišni posed u Srbiji. Sad idemo dalje, šta ta 2 hektara mogu da proizvedu? Dakle, na ta 2 hektara živi velika seoska porodica koja ima tipično oko 10 članova. Po računicama Mari Žanin-Čalić ta 2 hektara ili čak do 5 hektara znače da 28% domaćinstava ima sigurnu hranu samo do oktobra, dakle, od trenutka žetve do oktobra. 46% seoskih domaćinstava posle januara nema šta da jede. Prema tome, oni su od januara nadalje gladni i to možemo na razne načine da proučavamo, ali recimo, jedan od najpouzdanijih načina su rezultati mobilizacija, koje su naravno za mnoge bili i prvi lekarski pregled i koji pokazuju da oko četvrtina regruta nikada nije mogla da bude primljena u vojsku upravo iz razloga neishranjenosti, što zbog slabosti, što zbog slabo razvijenih kostiju, mišića, svega ostalog što proizlazi zapravo iz gladi. I to su rezultati koji su sasvim pouzdani, jer su vojni rezultati.

Dakle, pod jedan, oni nemaju šta da jedu, pod dva, oni apsolutno nemaju šta da prodaju. Sve što se dešava, dešava se na samom seoskom imanju i mi govorimo u stvari o autarhičnoj privredi. I mi govorimo o robnoj privredi, o robnoj razmeni. Oni nemaju šta da prodaju na pijaci, dakle, oni ne dobijaju novac, samim tim oni ništa ne mogu da kupe. Prema tome, mi imamo jedno seosko imanje na kome svi sve proizvode, oni proizvode od građevinskog materijala, koji je najčešće blato, do garderobe i do nameštaja. Ono što je takođe vrlo pouzdano i što vidimo iz svih statističkih godišnjaka, to je da oni kupuju tri proizvoda, to su petrolej, šibice i so. To su jedine tri stvari koje oni moraju da kupe, jer to ne mogu da proizvedu. Prema tome, mi govorimo o potpuno zatvorenoj privredi koja zapravo u toj osnovnoj grani, koja je poljoprivreda, u kojoj je, nisam to rekla, 87% stanovnika skoro do Drugog svetskog rata, oni zapravo nisu stigli ni do robno-novčane privrede ili tek govorimo o nekim zamecima robno-novčane privrede.

I zbog toga s pravom i Mari Žanin-Čalić i drugi, recimo Zundhausen u svojoj knjizi Istorija Srbije, s pravom zaključuje da cilj tog života je održanje samog života. Dakle, cilj tog života nije povećanje prinosa, prihoda, investicije, modernizacija poljoprivrede, oni se bore za egzistenciju. Dakle, mi o takvom društvu govorimo, to je početak. Idemo sada dalje, tri četvrtine tih takvih imanja ima drveni plug i volove, dakle, oni nisu stigli do pluga koji se pravio od željeza. To dalje znači vrlo nekvalitetnu obradu te zemlje i to znači da ta zemlja svakih nekoliko godina mora da se ostavi, kao što se kaže, da se odmori. Prema tome, oni moraju da nađu novi plac koji će da obrađuju. Taj plac skoro uvek dobijaju daljim krčenjem šuma, dakle, oni uništavaju šume. Oni krče ono što su najčešće šume u Srbiji tog vremena, to su hrastove šume. Te hrastove šume su hrana svinjama, koje su opet glavni srpski izvozni proizvod. Prema tome, tom nekvalitetnom zemljoradnjom uništava se dalje stočarstvo i Mari Žanin-Čalić jedina u istoriografiji analizira potresan podatak da je od 1860. do 1910. uzgoj svinja i broj svinjskih grla pao za pola u Srbiji. Dakle, u tim godinama kada Evropa i mnogi delovi sveta doživljavaju taj prvi uspon, rezultate prve industrijske revolucije, drugu industrijsku revoluciju, pravu modernizaciju i industrijalizaciju, organizaciju itd, u Srbiji glavni izvozni proizvod se prepolovljava, kao direktna posledica tog uništavanja šuma. To se naravno odnosi i na život svakog čoveka, pa evo još jedan podatak, da se 1907. godine u Srbiji godišnje po glavi stanovnika jelo 24,5 kilograma mesa, dok se u Nemačkoj u isto to vreme jelo 51,5 kilograma mesa po glavi stanovnika. Mislim, to su užasno važni podaci kad ga spustimo do svakog pojedinca. Ja se sećam prvog rada kod nas branjenog na slične teme, to je bio magistarski rad našeg kolege Miroslava Perišića, sada direktora Arhiva Srbije, koga je komisija htela da rastrgne kad je izneo ove podatke, argumentom – molim vas, kolega, šta je vama, zna se da se u Srbiji dobro jede.

Posebno zlokoban je bio zakon koji je knez Miloš doneo 1836. godine i to je bio taj zakon čiji je glavni cilj bio, ovo što sam ranije govorila, da spreči stvaranje bezemljaštva. Tim zakonom su bile dve stvari određene, jedna je minimum zemlje koja se ne sme prodati po zakonu, i druga stvar je bila zabrana prodaje zemlje na hipoteku, odnosno da seljak proda zemlju da bi otplatio dug. Te dve stvari su zapravo trajno blokirale srpsko društvo do Drugog svetskog rata. Dakle, oni su zakonom sprečeni da prodaju taj minimum zemlje, da kao ne bi postali bezemljaši, jer onda kao država ne zna šta će s njima. Ovim zakonom oni su bili vezani za taj minimum zemlje, na kome, kao što sam pokazala, ne mogu da žive. I kao što su oni i sami govorili u Skupštini – ovde ne može ni da se živi, ni da se umre. I mislim da je to jedna od trajnih definicija Srbije.

Prema tome, mi smo dve fatalne posledice dobili, pre svega smo vezali ljude za bedu, a onda smo sprečili zapravo socijalno raslojavanje time što smo onemogućili stvaranje bogatih seljaka koji bi onda umnožili svoje imanje i postali veleposednici i samim tim jedan vrlo važan društveni faktor. Ono što je porazno to je što je takvo stanje zaista ostalo do Drugog svetskog rata. 1941. godine u Srbiji 42% zemlje su činili mali zemljišni posedi. I kad imate tu strukturu imanja vi nemate gde dalje, kao što sam pokazala, vi nemate samim tim novac, samim tim seljaci ne mogu da investiraju, ne mogu ni gvozdeni plug da kupe. I oni su potpuno u bezizlaznom položaju. I to su zakoni koji su trajno konzervirali srpsko društvo sa fatalnim posledicama i po društvo i po mom mišljenju po politiku.

Mari Žanin-Čalić u toj knjizi analizira i nešto što takođe nije bilo uopšte u vidokrugu srpske istoriografije, to su zanatstvo i trgovina. I ona pokazuje da su identičnim zakonima iz vremena kneza Miloša blokirane i te dve važne oblasti, da je zakonom o zanatstvu i zakonom o trgovini zapravo data podrška malim zanatlijama i sitnim trgovcima i da je na isti način kao sa poljoprivredom zapravo sprečeno stvaranje bogatijeg sloja društva. A ovi su kao bili tobože obezbeđeni, ali obezbeđeni takođe na tom egzistencijalnom minimumu. Tako da, koji god sloj uzmemo to se isto dešavalo. Recimo za trgovinu bio je zakon da je svaki okrug imao samo jednu pijacu, panađur ili vašar godišnje. Znači, sve što se proda proda se jednom godišnje. I u tim uslovima nema tržišta i nema tržišne privrede i nema novca i nema investicija koje bi onda eventualno dalje povukle društvo. Kada se govori o industriji tu su rezultati još porazniji, ali su sasvim logični, zato što prosto se nije stvorio taj novac koji bi onda mogao da se investira u tu industriju. Sve do Prvog svetskog rata 55% industrije čini industrija hrane, to su znači mlinovi, to su pivare, mesare. Problem sa tom industrijom je što ona ništa za sobom dalje ne povlači. Za tu vrstu industrije vama ne treba da zapošljavate nove radnike. I pred Prvi svetski rat pola industrijskih preduzeća u Srbiji imalo je svega do 20 zaposlenih, dakle, mi uopšte ne govorimo o industriji, mi govorimo o slaboj manufakturi. Rezultati njihovi bili su toliko loši da po popisima i statističkim godišnjacima, dakle, po vrlo pouzdanim državnim podacima, svako četvrto preduzeće te vrste prima državnu pomoć. I samim tim jasno dobijamo posledicu da država kontroliše privredu. Zbog svih tih razloga, pre svega vezani su za zemlju i industrije u gradu nema, ljudi ostaju na selu i Srbija se i po tim procentima nalazi na evropskom dnu. U Srbiji je, dakle, pred Prvi svetski rat svega 13% ljudi živelo u gradovima i jedino ispod Srbije je bila Rusija sa 12,2%. Dakle, nema ruralnijeg društva u tom trenutku nego što su to rusko i srpsko, bugarsko je već daleko razvijenije.

E, sad da pređemo na posledice po društvo. Iz čitave ove postavke, iz svih ovih zakona iz tridesetih godina, gde se zapravo nije stvorio novac, nije se stvorilo tržište, nisu se samim tim stvorili ni ti društveni slojevi koje smo do sad neke već pomenuli. Dakle, nisu se nikad stvorili zemljoposednici, nije se stvorila industrijska buržoazija, nije se stvorila finansijska elita i nema slobodnog kapitala. Dakle, mi imamo jedno potpuno statično i konzervirano društvo koje nema odakle da se pomeri. Jedino što može da pomeri društvo je obrazovanje, dakle, jedina mobilnost socijalna dolazi putem obrazovanja. Vi ne možete da se obrazujete opet bez države, jer ti sa malog seoskog imanja naravno da nemaju da školuju decu. I sad ponovo imamo državu kao glavnog kontrolora i glavnog finansijera. Odlična opet knjiga Ljubinke Trgovčević Planirana elita pokazuje vrlo detaljno kako je srpska država krenula u sistematsko obrazovanje svojih građana i ona pokazuje da je već, ako se ne varam, 1843. država poslala prve studente na studije u inostranstvo. To je za svaku pohvalu. Međutim, s druge strane, sad ponovo imamo tu državu koja je platila tim mladim ljudima da odu u inostranstvo i da postanu prvi fakultetski obrazovani ljudi u Srbiji. Time su oni već zauvek zavisni, oni skoro da više nemaju šanse da postanu nezavisni od te države. Kad se vrate u Srbiju oni mogu u tim uslovima da budu državni činovnici ili profesori univerziteta, koji su opet državni činovnici.

I to je ono što smo više puta govorili, dakle, nema nezavisnog društvenog sloja. U tim ekonomskim uslovima do Drugog svetskog rata nije mogao da nastane nezavisni društveni sloj koji bi onda mogao državi da lupi rukom o sto i kaže državi – čekaj, obuzdaj se, ti zapravo živiš od nas i hajde sada da promenimo taj odnos ko od koga zavisi, građani od države ili država od građana. U tom smislu je demokratija proizvod ukupnog razvoja zapadnog društva, jer tu su se stvorili pre svega ti društveni slojevi koji su onda mogli da zaustave državu. Nijedna država neće da se zaustavi sama, prema tome, stvorili su se slojevi koji su rekli državi – čekaj, mi plaćamo taj porez i mi tebe izdržavamo i mi ćemo da oblikujemo onakvu državu kakva je nama potrebna, a to je pre svega pravna i efikasna država. I onda dolazimo do ključnog problema kojim smo se stalno bavili, to je ta inteligencija koja je nastala, dakle, državnim obrazovanjem, koja radi za državu i koja samim tim po defaultu nikada ne može biti nezavisna.

Ta inteligencija kao najobrazovanija prirodno ulazi u politiku, jer ona je jedina koja može nešto da artikuliše i ona je jedina koja je čitala te knjige, ona je jedina koja može da prenese koncept liberalizma, socijalizma, konzervativizma, bilo koji od tih koncepata sa Zapada. Ona ulazi u politiku, što je dvostruko fatalno. To je fatalno za univerzitet, jer on je redovno bez svojih profesora koji sistematski sede po komisijama, skupštinama, vladama i ne drže časove. Prema tome, mi i do dana današnjeg imamo veliki deo profesorskog kadra koji ne drži časove zbog toga što je na nekom drugom važnom zadatku. Prema tome, to je loše za nauku i za univerzitet, a to je fatalno za državu zato što intelektualci imaju pravo i moraju pre svega da imaju određene svoje vizije, shvatanje budućnosti, svoje velike koncepte, i to je njihov posao, ali nije njihov posao da te vizije pokušavaju da pretoče u neku političku realnost. Dakle, tu je taj veliki nesporazum. Na toj socijalnoj pozadini leži partijska država, i tu se onda sve povezuje.

Dakle, ako imamo ono siromaštvo koje je proizvelo tako užasnu ekonomsku i socijalnu zavisnost od države, onda se pojavljuje partija kao taj sledeći faktor mobilnosti. Dakle, ako vas je država školovala vi morate da uđete u partiju, jer ona jedina vama može da pomogne da idete dalje. Partija je ta koja će vam pomoći da sa sela pređete u varošicu, iz varošice u gradić, iz gradića u grad, iz grada u Beograd. Partija je ta koje će vam omogućiti da s nižeg mesta pređete na više, jer je to sistem koji, što bi rekao drug Marks, od baze nastaje. Nije partijska država nastala samo zato što se jedna ekipa setila da im je to baš zgodno, ona se nama desi svaki put i desi se upravo iz ovih vrlo dubokih ekonomskih i socijalnih razloga. Na kraju ste vi stvorili državu kojom dominira taj klijentelistički odnos i samim tim vi nemate više u toj politici ni ideologije, ni principe, ni načela, ni javni interes. Prosto se sve to rastoči i svaki put se rastoči iz početka, zato što stvari počivaju zapravo na ovom prvom i osnovnom pitanju, na nultoj tački ekonomske bede.

Ta partijska država, ona je suprotnost pravnoj državi i partijska država u potpunosti ruši institucije. E sad, kad smo kod te izgradnje institucija, to je naravno jedno mesto koje je vrlo kontroverzno i to je to mesto na kome se gradi taj mit o Srbiji kao o maltene zemlji jednakoj Francuskoj, Belgiji, Britaniji, zemlji koja je imala najrazvijeniji demokratski i parlamentarni poredak itd. Međutim, ima jedna teorija, teorija Martina Lipseta, koja je meni pomogla kad sam pokušavala taj rebus da rešim. Martin Lipset koji je veliki američki sociolog politike je uveo nešto što se zove sindrom jedinstvenih istorijskih faktora, polazeći od toga da u svakoj pojedinačnoj istoriji sticajem raznih istorijskih okolnosti mogu da se stvore uslovi za pojavu demokratije. Dakle, suprotno recimo tim ekonomskim i društvenim osnovama, može da se stvori takav kontekst da se ta demokratija desi i da opet u zavisnosti od raznih istorijskih faktora ona bude uspešnija ili manje uspešna. Dakle, da nezavisno od ovog svega što smo govorili, ekonomije i društva, određena politička istorija stvara taj demokratski pravac. I sad ako se s tim vratimo na istoriju Srbije onda možemo da vidimo da je tu zaista postojao niz faktora koji su doveli do nekih dobrih ustava. Prvo smo imali nacionalnu revoluciju, Prvi ustanak, pa Drugi ustanak, to je uvek u celoj Evropi nešto što je bio podsticaj za demokratsko društvo čim imate tu vrstu nacionalne pobune. Vrlo brzo smo imali sukobljene grupe, jer i među tim ustanicima niko nije bio spreman da odmah prihvati baš ni Karađorđa, ni Miloša Obrenovića kao neupitnog vođu. Dakle, mnogi su se tu među njima osećali bitno, i istorija tih ustanaka, koja je vrlo zanimljiva, opet naravno vrlo slabo obrađena, pokazuje stalne pobune drugih knezova koji su stalno govorili – čekaj, bre, što si ti tako glavni, zajedno smo bili onda u onoj rupi u Orašcu, sećaš se, je l’. Tako da je tu postojala od početka konkurencija tih političkih ljudi i političkih grupa koji su se trudili da smanje autoritet i apsolutnu moć tog Karađorđa ili tog Miloša kao vođa. Iz te dve priče, kao što je poznato, nastale su dve dinastije, nastali su Karađorđevići i Obrenovići koji su se na tragičan način po Srbiju međusobno ubijali. I naravno da to ne treba hvaliti kao uslov demokratije, ali jeste postojala ta politička konkurencija koja je ipak, ne mislim na ubistva, nego pojavu druge, rezervne dinastije, ipak kočila potpuno autoritarnu vlast dinastije koja je u tom trenutku na čelu.

Tu su naravno postojali srpski građani iz Austrougarske, koji su stalno donosili sve te modele, prevodili te knjige, pisali na početku zakone, koji su znali kako to treba da funkcioniše. I zapravo mi dobijamo te prve institucije i te prve zakone iz tih užasnih unutrašnjih sukoba, zato što su ovi koji su bili na vlasti bili svesni da njima samo dobri zakoni i ustavi mogu da sačuvaju glavu od ovih drugih. Nije to išlo lako i tu imamo niz onih buna koje smo učili u školi, ali već od Ustava 1869. godine, tu već su neki jasni obrisi parlamentarne monarhije, da bi sa Ustavom 1888. to zaista bio taj evropski model parlamentarne demokratije. Dakle, mislim da možemo da se poslužimo tim sindromom jedinstvenih istorijskih faktora koji su doveli do ograničavanja vlasti putem zakona i institucija. Međutim, dalja analiza funkcionisanja tih institucija pokazuje da ono o čemu smo na početku govorili je ipak jače i pokazuje da vi možete da napravite i savršene zakone, kao što je Srbija nesporno imala, i savršene institucije i podelu vlasti i sve ko šta treba da radi i odličan izborni sistem i vrlo masovno pravo glasa, što je bilo retko u Evropi činjenica je, ali da one početne stvari o kojima smo govorili, dakle, ta ekonomska situacija i beda, ta socijalna neizdiferenciranost, autoritarna matrica političke kulture koja se prosto nije razvila, ratničke vrednosti u epskoj poeziji, ta ideologija koja je proizašla iz te bede, iz tog užasnog siromaštva koje je, kao što smo već više puta rekli, i egalitarna i kolektivistička i koja mrzi grad i koja mrzi Zapad i koja mrzi pojedinca i koja mrzi razvoj i modernizaciju, svaku promenu u krajnjoj liniji, da su oni na kraju jači od tih institucija.

I da onda ma kako savršen sistem vi napravili on će iznutra dobiti jedan sadržaj koji će pokazati da je sve to ništavno i da se zapravo, ono što takođe stalno govorimo, odluke donose na nekom drugom mestu, a taj stari sistem neprekidno u stvari reprodukuje. Demokratija jeste osetljiva biljka, za nju je potrebno ipak određeno ekonomsko i društveno tlo, pomoću ovih Lipsetovih sindroma jedinstvenih istorijskih faktora mi možemo da govorimo o slučajevima kao što jeste srpski slučaj,u kojima demokratija nije posledica razvoja, već u kojima je ona mogla da bude uslov razvoja, u kojima su ta pravila i ti zakoni i te institucije mogle da budu jedan okvir koji je mogao da omogući razvoj. I da ponovo dođemo na onu temu, o kojoj smo smo jako puno puta govorili, ponovo na tu temu elite, jer sada vidimo iz ove priče kako su recimo ti zakoni te elite iz tridesetih godina 19. veka, dakle, iz tog prvog ustanovljavanja srpske države i društva, do danas zapravo obeležili istoriju Srbije. I tu vidimo kolika je ogromna odgovornost svakog zakona i svake elite, dakle, da bez zapravo te elite koja će sa jednim ozbiljnim planom koristiti te institucije da pokrene to društvo, jer to društvo nema snage i još uvek nema snage da tu državu stavi pod kontrolu. Dakle, mi ćemo ili zbog jedinstvenog istorijskog faktora dobiti dobru državu koja će dobrim zakonima pokrenuti taj razvoj ili će doći do konačnog kraha i te države i tog društva.

Mi smo opet u onoj situaciji u kojoj je često recimo naša fudbalska reprezentacija, a to je da naša pozicija zavisi od rezultata neke potpuno druge utakmice. Ali mi sad ipak zavisimo od tog raspleta u Evropi, jer je sad potpuno nepredvidivo šta će se dešavati od nedelje kada su grčki izbori. Da li će sada stvar teškom mukom i zahvaljujući ovim Olandovim merama i promenama u Francuskoj, da li će ta stvar ipak krenuti u nekom pravcu Nju dila, koji je izvadio SAD posle 1933. godine. Ili će naprotiv doći do kraha. E sad, u slučaju da ta Evropa ipak krene nabolje onda bi ona mogla biti taj jedinstveni sindrom istorijskih faktora, ona bi mogla da bude taj širi ram u koji bi ta naša nesreća mogla da se teškom mukom, kojoj prisustvujemo, i tim teškim porođajem ipak stvar pokrene. Dakle, kao što smo videli, svakom zakonu smo davali svaki mogući otpor, sve smo uspeli da odložimo koliko se moglo odložiti. Sve je na kraju rađeno uz zavrtanje ruku, ali je ipak nešto malo urađeno, minimalno naravno. Ali to je ta jedina mogućnost da ta država krene da proizvodi te zakone i ta pravila koja će nju moći da pokrenu. Ako tu dođe do drukčijeg raspleta i ako dođe do kraha ekonomskogu Evropi, pa možda i kraha njenog političkog jedinstva, ja se bojim da su tu stvari veoma fatalne, jer analiza ekonomske krize 1929. godine pokazuje da se niko, pod jedan, nije izvukao iz te krize. I jasne ekonomske analize pokazuju da je tek Drugi svetski rat i ogromna industrija koju je on pokrenuo, pre svega u SAD i donekle u Velikoj Britaniji, izvukao svet iz krize. To je prvi strašan zaključak.

Drugi strašan zaključak je da je u svim delovima sveta, dakle, mi obično imamo u vidu nemački strašni slučaj, ali mi smo pričali u Peščaniku o Japanu, mi smo tada pričali o drugim delovima Azije, mi smo tad pričali o čitavoj Latinskoj Americi u kojoj se tada stvara ovaj model vojnih pučeva i diktatura. To je sve direktna posledica ekonomske krize, jer vi imate ekonomsku krizu koja socijalno potpuno razori društvo, imate nemire koje niko više ne može da smiri i imate tu obogaćenu, sada kod nas, elitu koja jedva čeka da dovede u toj situaciji diktatora koji će da uvede red i da njihove finansije obezbedi. To je ono što se desilo i u Italiji i u Nemačkoj, nije narod i beda doveo Musolinija i Hitlera, nego su se najviši državni slojevi dogovorili da su njihova imanja vrlo ugrožena tom bedom i da oni moraju da dovedu nekoga ko će čvrstom rukom to da reši. I izuzev SAD, čitav svet je u stvari to uradio, prema tome, diktatura je bila odgovor svuda u svetu, dakle, bez obzira na vrlo različite kulture, na različite istorijske kontekste, predistorije. Kakva je sad veza između Japana i Argentine? Nikakva, ali je to logičan rezultat ekonomskog i socijalnog haosa. Nema drugog rezultata. Amerika je, kažem, jedina Nju dilom pokušala i dobro je i uspela, ali je u stvari uspela samo da denfuje tu krizu i da se dovuče do Drugog svetskog rata bez većih novih potresa. Prema tome, to je to porazno iskustvo.

I mi i Grčka bojim se da teško možemo da očekujemo demokratski odgovor na ekonomsku krizu, ukoliko zaista do tog loma dođe. Ne znači da sad to tako mora, nego je to ta matrica. Znači, osnovni faktor je da je vojska najorganizovaniji deo društva, to je užasan problem. Dakle, društvo je toliko slabo organizovano i toliko slabo uopšte da ono i nema nijednu drugu instituciju jaču od vojske. Prema tome, svi na kraju žele da ta vojska uzme, obični ljudi to na kraju žele, ne mogu da podnesu neprekidne štrajkove, prekide saobraćaja, prekide struje, prekide svega, kao u Grčkoj. Na kraju takva diktatura dobije podršku običnog sveta. Ali opet ključna stvar, nema diktature bez podrške vodećih najbogatijih slojeva. Ja mislim da bi naši tajkuni to jedva dočekali, jer onda to stavlja u pravni sistem njihov novac koji je zarađen na problematičan način. I onda smo zaokružili priču, dakle, stvorili smo taj tzv. 1% bogatih, u našem slučaju to je verovatno i manje, i oni imaju potrebu da se zaštite nekim pravom. Jedna mogućnost je pravna država, ali je mnogo bolja mogućnost diktatura. Za njih.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Ivana Medenicu i Dubravku Stojanović. Pozdravljaju vas obe Svetlane, Vuković i Lukić.

Emisija Peščanik, 15.06.2012.

Peščanik.net, 17.06.2012.