Mi gremo naprej, mi strelci
I plamen gre pred nam
Kot Bog pred Izraelci
(Oton Župančič)

„Mi, građani Slovenije ne želimo da živimo u nasilno ideološki raspolućenoj, sistematski iskorumpiranoj državi, na čijem su čelu sebični partijski interesi, pomešani sa vlasništvom kapitala koji nas pljačka, koji je već oteo imovinu slovenačkog naroda! Zahtevamo ostavke političara koji u ime stranačkih programa podržavaju otimanje slovenačkog bogatstva i sistematično uništavanje privrede, koketuju sa vrhom katoličke crkve, kojoj je vraćeno bogatstvo koje nikada nije bilo njeno! /…/ Demokratija, u ime koje danas dižemo glas, jeste neposredna demokratija u kojoj ćemo sami odlučivati o svojoj sadašnjosti i budućnosti!“ Ovo je deo pisma kojim se Društvo pisaca Slovenije priključuje opštim protestima. Ponovo, kao i tokom borbe za osamostaljivanje Slovenije, pisci su stali u prve redove u borbi za…

Za šta se bore?

Nezadovoljstvo sve korumpiranijom i osionijom političkom elitom tinja još od problematičnih izbora za premijera 2011. godine kada je Janša uspeo da postane premijer iako je imao manje glasova nego Zoran Janković. Zakulisnim političkim igrama onemogućio je Jankovića da sastavi većinu u skupštini i time nametnuo sebe kao jedino rešenje. Zatim je 2012. godine uspešno „režirao“ da za predsednika države bude izabran prilagodljivi Borut Pahor, a ne dotadašnji moralno stabilni Danilo Türk.

Dakle 2. novembra 2012. kada je pred zgradu opštine Maribora izašla grupa ljudi da protestuje protiv gradonačelnika Franca Kanglera bio je to samo „izbruh“ (erupcija) dugotrajnog nezadovoljstva. Neposredan povod je bio gotovo beznačajna promena režima parkiranja u centru grada. Pravi razlog je što se gradonačelnikovo ime pojavljuje u brojnim istragama za korupciju, favorizam i klijentelizam naročito oko organizacije Zimske univerzijade 2013. u Mariboru (Pohorje). Ponašao se kao gazda, pa je stekao nadimak „Mariborski šerif“. Komisija za borbu protiv kriminala svrstala ga je među one protiv kojih bi sud morao da povede istragu. U tom smislu njegova kandidatura za izbor u Državni savet shvaćena je kao namera da se imunitetom u narednih pet godina zaštiti od odgovornosti. Protestanti su obilazili kuće i stanove funkcionera u uručivali im „otkaze“. Masa je svakim danom postajala sve veća i 26. novemra dostiže 20.000 demonstranata. Za grad sa 95 hiljada staloženih stanovnika to je mnogo. Sledećeg dana izbijaju demostracije u Ljubljani, Kranju, Jesenicama i širom Slovenije.

Slovenija nije zemlja Trećeg sveta i nema svoj Tahrir trg kao Kairo. Njeni se protesti mere inteligencijom i odlučnošću, a ne prevelikim brojem demonstranata. Koriste se sva sredstva komuniciranja: na internetu je mnogo veća gužva negoli na ulicama. Odbor za pravičnost i solidarnost iznosi svoj program u tri tačke: prva tačka: VLADA, druga: MORA, treća: PASTI! Namera demonstranata ipak nije rušenje poretka nego političara koji vode zemlju u sve veću zavisnost od spoljnih diktata i nasuprot principima na kojima je samostalna Slovenija nastala. Pisci u svom proglasu kažu: „kriza je shvaćena kao prilika za primenu najrazličitijih surovih metoda, kojima se ljudima otimaju osnovna prava /…/ Nikako nije istina da sloboda i jednakost ne mogu da opstaju zajedno, kako želi da nas ubedi vladajuća elita…“ Vladajuća elita dakako nema namere da se pomera, već traži načina da sa što manje ustupaka ostane tu gde jeste. Na ispitu je slovenačka demokratija, odnosno ugroženo pravo građana da odlučuju o sudbini svojoj i svoje zemlje.

Malo koja zemlja ima tako savršenu prezentaciju na Internetu kao Slovenija. Kod njih profesori na fakultetima daju studentima za seminarski da obrade neku jedinicu za internet – 10 redova, za koje treba pročitati bar toliko knjiga da bi se to kratko štivo napisalo. U Sloveniji kompjuter poseduje 76 odsto porodica, a čak 98 odsto mladih do 25 godina koristi kompjuter i internet.

Komisija za borbu protiv korupcije saopštenjem o korumpiranosti političara, a pre svega Janeza Janše (SDS) i Zorana Jankovića (PS) povukla je okidač nagomilanog nezadovoljstva i izmamila narod na ulice. Janša nije bio u stanju da dokaže poreklo 200.000 evra, sume koja na istok i jug od Slovenije ne bi fascinirala ni sudije za prekršaje. Janković je već nešto ozbiljniji – 2 miliona. U međuvremenu, mariborski „šerif“ Kangler, od kojega je sve počelo, daje ostavku, pošto je pored korupcije u javnost dospela informacija da je diplomski rad napravio prepisivanjem tekstova iz stručnog časopisa Lex localis. Plakati sa slikom Kanglera i parolom po mariborski: „Gotof je“ preplavljuju Maribor. Simbolika antimiloševićevskog „Otpora“ ogleda se i u sve češćoj upotrebi stilizovane pesnice na plakatima. Uzgred, 19. avgusta najtiražniji italijanski dnevnik „La Repubblica“ objavio je u nedeljnom dodatku na tri strane reportažu o Srđi Popoviću iz Otpora, jednom od 100 najuticajnijih osoba na planeti, prema kriterijumima Foreign Policy, nazvavši ga najuspešnijim srpskim izvoznikom, sa vezama u Ukrajini, Zimbabveu, Tunisu, Egiptu… Da je tekst objavljen tri meseca kasnije verovatno bismo saznali ima li umešane prste i u Sloveniji, ili je u pitanju samo likovna podudarnost.

Na nalaz Komisije protiv korupcije, Janša, još arogantniji nego „šerif“ iz Maribora, reaguje diskvalifikujući članove kao zaverenike, a sebe proglašava žrtvom UDBE, rasizma i galopirajućeg komunizma. Nasuprot njegovoj zadrtosti je masa pretežno mladog i razdraganog sveta koja se mahom na vedar način, ali odlučno, ne miri sa upropašćivanjem njihove zemlje. Budući da mi nemamo prostora da se pozabavimo tim ponašanjem, koje je posebno važno kao dokaz zrelog civilnog društva, naveo bih da najkvalifikovaniju seriju izveštaja sa slovenačkih protesta Svetlane Slapšak promptno objavljuje Peščanik na svom sajtu. O Janši u hrvatskom Novom listu Denis Romac piše: „kao da je Slovenija njegov ratni plijen, taj Durth Vader slovenske politike, koga je pokojni Drnovšek nazvao ’princ tame’, ponovo se potvrdio sljedbenikom strategije Sun Tzua koja temelji na prevari protivnika te prikrivanju slabosti posezanjem za silom…“ Dok je Janković zamrznuo svoj predsednički mandat u Pozitivnoj Sloveniji, Janša i njegova Slovenska demokratska stranka ni slučajno nemaju namere da podlegnu zahtevima demonstranata i Komisije za borbu protiv kriminala (KPK). Nije on džaba svojim ljudima pokrio ključna mesta u sferi informacija, sudstva i policije.

Zvanično ne postoji organizator pobune. Koordinira se preko interneta, kao većina današnji demonstracija. U prvom redu tu je mlada generacija, a podržavaju je sindikati, Društvo pisaca i druge asocijacije, ali najviše slobodne javne ličnosti. Na primer, Rastko Močnik, uz Slavoja Žižeka najpoznatiji slovenački sociolog i van njenih granica, pridružio se demonstrantima tvrdnjom da: „Treba promeniti sistem koji rađa krađu /…/ Naime, korupcija, klijetelizam, nepotizam itd. nisu samo moralni problem, nego su u prvom redu politički problem“. Politološkinja Vlasta Jelušič, definiše još preciznije: „Radi se o etičko-političkim osnovnim pitanjima zajednice. Ljudi ne traže ’hleba i igara’ nego politički uticaj. Zato su protesti izrazito politički, a ne socijalni. Svi koju budu pokušali da ih prevedu u parcijalne zahteve biće izviždani. Tvrdnje nekih političara i dežurnih analitičara da demonstranti ne izražavaju jasno svoje zahteve, podesća me na zloglasni Miloševićev bezobrazluk iz osamdesetih: „Ne čujem dobro!“

Profil demonstranata može se nazreti iz otvorenog pisma jednog od njih: „Većina nas više ne vidi budućnost i mogućnost za svoj napredak; kao inicijator projekta [email protected] koji je dobio nagradu Evropskog parlamenta, kao građanin Evrope, tvrdim da nije problem u građanima. Meni, Žigi Vaupotiču, nije stalo do političke karijere, ali mi jeste stalo do toga da Slovenija bude jedna od najrazvijenijih država… Želim da živim u državi koja mladom čoveku omogućava razvoj i daje razloge da bude ponosan na svoje političare“. Pismo je upućeno svim vodećim ličnostima Slovenije.

Koliko god tvrdili da razlozi pobune nisu socijalne prirode, ipak je naglo ekonomsko propadanje privrede i zemlje presudan podstrek nezadovoljstva. Slovenci svoju državu smatraju zaista svojom, građanskom i žele da je brane od političkog i ekonomskog otimanja. Prava koja su jednom osvojili ne prepuštaju sprezi političara i bogataša. Jednom stečeno dostojanstvo građanina – proizvođača i upravljača, ne dozvoljavaju da im bude oteto. To je najdirektniji osnov zašto ih desničarska Janšina medijsko-politička mašinerija napada da žele povratak samoupravljanja i komunizma. Oni se zapravo bore za drugačije društvo i odnose nego što im to nameće desnica i međunarodni poredak. Medalja „To big to fail“ (preveliki da bi propali) dobija i poleđinu: „To small to win“ (premali da bi pobedili).  Zato se bojim da su mali da bi izborili svoja prava, ali su veliki u svojim zahtevima za pravednijim i boljim društvom i u nameri da političarima objasne kako oni postoje zbog naroda, a ne obratno.

Interpretacije ekonomskog stanja

Jedan moj prijatelj, slovenački akademik, istina nije ekonomista, malo mi je, svojedobno spočitao da u tekstovima idealizujem Sloveniju i Slovence. Kosnulo me je to, jer robujem starinskom poimanju poštenog novinarstva. Zato sam pokušao da proverim svoje argumente. Otkrio sam da nisam naveo važne stvari, recimo: Tačno je da su plate u Sloveniji (987 €) upola manje nego u Austriji (1.873 €), sa kojom se Slovenija opsesivno poredi, ali je po kriterijumu jednakosti građana Slovenija na prvom mestu u Evropi, ispred Danske i Austrije; po niskom stepenu rizika od siromaštva Slovenija je četvrta, ispred Austrije i Švedske; po broju građana sa univertzitetskom diplomom je na skandinavskom proseku, malo iza Austrije i znatno ispred Češke; po malom broju mladih koji niti rade niti studiraju je na drugom mestu, odmah iza Austrije, a ispred Finske; po opštem znanju srednjoškolaca je prva (2011.), a po znanju matematike druga u svetu; po radu na određeno vreme je na 18. mestu između Švedske i Holandije; po „Happy planet index-u“ koji je neka vrsta subjetivnog osećaja zadovoljstva, nema je među prvima, jer se tamo nalaze Kostarika, Vijetnam i Kolumbija, a razvijena Švajcarska je tek na 34. dok je Austrija na 48. mestu. Meni bar to objašnjava moj nesporazum sa akademikom – razvijeni nisu zadovoljni svojim stanjem i to ih gura napred u još bolje od onoga što imaju.

Po bitnim ekonomskim indikatorima Slovenija jeste pala i to naročito tokom „prve Janšine vlade 2004 /08. godine. Tada je došlo do enormnog zaduživanja slovenačkog bankarskog sistema koje je ekonomiju izbacilo iz ravnoteže. Zaduženja u inostranstvu su se tada utrostručila. U tom ludo pijanom stanju zaduživanja Janša, Baljuk i Kranjec možda nisu imali pojma šta se događa. Možda jesu? Ako jesu onda je to još strašnije. Jer ako neko namerno ruši finansijske temelje države, onda je to veleizdaja“ – tvrdi Marko Golob, nekadašnji član AUNK (Agencije za investicije) izbačen, jer se suprotstavio lošoj politici. Slovenački javni dug, koji je 2008. godine iznosio 22 odsto BDP, prošle godine je dospeo do 52,7 odsto, a procenjuje se da će ove godine dostići do 67,3 odsto BDP. U odnosu na prosek EU od 90 odsto to je još uvek dobro, ali nije umirujuće za jednu solidnu zemlju čemu građani Slovenije teže i zahtevaju to od onih koji su na vlasti.

Avgusta prošle godine tri najveće rejting agencije: Moody’s, Standard & Poor’s i Fitch sinhronizovano su snizili rejting Slovenije. Neurotična finansijska scena odmah je odgovorila panikom: „Slovenija će morati da moli finansijsku pomoć“ (Der Spiegel), u Briselu je počela priča da se priprema „trojka za Sloveniju“ te su je svrstali kao „šestu državu kojoj preti finansijski krah“. Pritisak je urodio plodom, iako je svakome jasno da je slovenački dug premalen da bi ikoga ugrozio. Finansijski šakali su nanjušili plen. Ministar finansija, koji je inače tvrdio da ne da ni evra gubitnicima, odjednom je „u cilju ozdravljena sektora“ kojim vlada predložio stvaranje „Slabe banke“. U pitanju je holding, nazvan Slaba banka, na koji bi se prenela sva nenaplativa potraživanja iz banaka i tako izvršila sanacija bankarskog sistema. Cena tog poduhvata je 4 milijarde evra, odnosno 11,3 odsto BDP Slovenije. Pored sindikata, za koje se moglo očekivati da su protiv sanacije banaka umesto sanacije privrede, medju protivnicima se našao znatan broj javnih ličnosti, na prvom mestu takozvani „pravi ekonomisti“ (Mencinger, Gaspari, Ribnikar, Bogo Kovač…) ali i grupa mlađih koji nisu „prodali dušu“ i tvrde da se merom ministra samo spasava neefikasnost banaka, jer dobijaju dokaz da ne moraju same da podnose posledice lošeg poslovanja.

Demonstrante je Janša nazvao izdajnicima reformi koji žele da spreče promene i „time nateraju Sloveniju da traži međunarodnu pomoć, čime bi upropastili zemlju samo da bi srušili vladu“. U pitanju je, po njemu, ništa manje nego „sabotaža suverenosti“ zemlje. Onda je posegao za tehnikom koju je verovatno učio kao student Opštenarodne odbrane u jugo razdoblju: naprasno su nestali spiskovi sa potpisima zahteva za referendum o ustavnosti spasavanja banaka. Janša pere ruke i tvrdi da će sprovesti istragu. Izmislio je i telefonsku podršku predsednika EU Van Rompuja. Time je prevršio meru i okrenuo nedvosmisleno masu demonstranata protiv sebe. Poslanici njegove partije su mu izglasali poverenje, što on tumači kao poverenje naroda. Na izborima je imao manje glasova nego Janković, što je dakle još jedna laž. Svojim ponašanjem sumorno podseća na italijanskog bivšeg premijera Berluskonija. Neistine, manipulacije, bespogovorno vladanje sopstvenom partijom, odlaganja suđenja (zbog trgovine oružjem) korišćenjem imuniteta… samo što njemu teže ide, jer slovenački građani nemaju rastegljive moralne kriterijume poput Italijana.

Sindikati su 23. januara organizovali generalni štrajk javnog sektora kojem se nije odazvalo samo 8 odsto zaposlenih. Policija je svoj štrajk započet 18. januara prekinula na kratko da bi održavala red u vreme generalnog štrajka. Oba štrajka su inspirisana najavom vlade da će smanjiti plate i operativne dodatke (visoke u policiji i zdravstvu) za onoliko koliko su dotični sektori probili svoje budžete. Parole na demonstarcijama ipak ne pominju plate nego odbranu dostojanstva i nameru da nateraju političare da slušaju narod, jer postoje zbog njega a ne obratno.

Za 31. januar je predviđen veliki skup u Cankarjevom domu u organizaciji Društva slovenačkih pisaca. Građani Slovenije započeli su ozbiljnu bitku. Bitku za demokratiju, za vladavinu naroda, a protiv otuđene politike koja zna za građane samo kada valja loviti glasove za izbore. Utoliko je bunt građana koji nije u organizaciji sindikata nešto kvalitativno novo i dostojanstvenije od borbe za, inače pravovaljano, povećanje plata. Ukoliko bi oni uspeli bio bi to primer i drugima da brane svoje dostojanstvo i građanska prava. Ako ne uspeju, biće jedan od doprinosa pokretu „indignadosa“ koji se seli iz zemlje u zemlju, ali se ne gasi, te jednom mora uspeti.

***

Islandski presedan

U intenzivnim raspravama koje prate pobunu u Sloveniji više puta se čulo pozivanje da treba slediti Islandski primer. O čemu je reč?

Pre izbijanja krize islandske banke su uletele u finasijsku piramidu nudeći visoke kamate na štedne uloge. Od onih koji su se pomamili na lako stečen novac najviše je bilo Britanaca i Holandjana. Onda je 2008. izbila kriza i podvlačenje ctre pod finasijski raj pokazalo je da su banke u ogromnom minusu koji je zatrpavan sve novim i novim ulozima. Kada su ulozi prestali da pritiču katastrofalna istina je izbila na videlo.

Došlo je do velikih demonstracija malobrojnog stanovništva i protesta stranih ulagača. Vlada je pala. Krivci za finasijski krah (menadžeri, političari, članovi bankarskih bordova) su masovno pohapšeni. Islandska najveća banka imala je uloge koji su deset puta prevazilazili BDP države. Centralna banka je proglasila bakrot poslovnih banaka. Ekonomski kolaps iskazao se prepolovljivanjem društvenog proizvoda: BDP iz 2007. od 65.500 dolara pao je u 2009. na 38.000 dolara. Teret je pogodio sve podjednako. Strani ulagači su obeštećeni srazmerno opštem padu.

Island je mala zemlja (319.000 stanovnika) čak i za Sloveniju, ali je veliki primer svima.

Referendumom 2010. stanovništvo se (93 odsto) izjasnilo za odbijanje isplate dugova. Izabrano je veće od 25 građana koje će napisati predlog novog ustava, kako bi se sprečilo da se ikada više ponove finasijski hohštapleraji. Izabrana je nova vlada koju vodi energična Johana Sigurdardotir i kaže: „Drastično smo skresali budžet, ali smo, koliko god je moguće, očuvali izdatke za obrazovanje, zdravstvo, i socijalnu sigurnost“. Na osnovu svog programa glatko je dobila kredit od MMF bez ikakvih uslovljavanja. Privreda se oporavlja pa je stopa rasta prošle godine dosegla je 4,5 odsto, a nezaposlenost svedena na 7,5 odsto. Oporavak se zasniva prevashodno na domaćoj potrošnji. Johana Sigurdardotir pripada socijaldemkratskoj partiji, ima 70 godina, dva sina i jedno unuče, plavuša, deklarisana lezbejka te svojom pametnom i energičnom politikom trn je u očima konzervativaca ne samo na Islandu. Jer proklamuje: „razlika izmedju bogatih i siromašnih produbljena pre krize mora se smanjiti većom jednakošću!“

Zagovornici islandskog modela smeću s uma da „nacionalizacijom“ dugova nisu pogođene multinacionalne banke i kompanije nego nezaštićeni građani štediše pretežno iz drugih zemalja. Da je drugačije model teško da bi funkcionisao.

Biznis i finansije, 24.01.2013.

Peščanik.net, 27.01.2013.