1. Pravda dolazi predvođena ženama iz šume

Finalna kadar-sekvenca u filmu Domovine (2020) Jelene Maksimović traje deset minuta. Reč je o samostalnoj, zaokruženoj celini koja filmu izrazito otvorene forme daje stilski i idejno do tančina izbrušenu završnicu. Domovine je film o politici-kao-lutanju, preciznije, o spontanoj političkoj samo-subjektivaciji kroz potragu za, u prošlosti izgubljenom, ali u budućnosti ponovo lociranom, poreklu. Na kraju ovog svojevrsnog road movieja iniciranog pitanjem „Šta je i ima li domovine?“ Maksimović, umesto zaključka, nudi filmsko-pedagošku tezu o emancipaciji.

Ova složena pejzažna sekvenca – u kojoj kamera, okrećući se 360 stepeni oko svoje ose, opisuje putanju koja signalizira dinamičan prostorno-vremenski odnos („razvojnu relaciju“) između protagonistkinje Lenke (Jelena Angelovski) i prirode koja je okružuje (poljana, drveće, klasje, brda) – predstavlja snažan doprinos filmskom pravcu „komunizma dugog kadra i pokretne kamere“. Najistaknutiji istorijski predstavnik ove orijentacije svakako je (danas, nažalost, poluzaboravljeni) mađarski reditelj Mikloš Jančo. Didaktično intonirana pejzažna koreografija koju Maksimović razvija, evocira Jančove kadar-sekvence u Crvenom psalmu (1972) i Elektri (1974). Kod oba autora/ice, reč je o politici filmske forme zasnovanoj na naglašeno autonomnom pokretu kamere koji sliku krajolika s ljudskom figurom retorički sjedinjuje s izgovorenom revolucionarnom porukom u jedinstvenu kino-poemu. Kod Janča je, međutim, najčešće reč o ritualizovanim „masovkama“ u kojima pojedinci funkcionišu kao predvodnici već razbuktalog revolucionarnog pokreta. U Domovinama, pak, Lenka je sama u kadru. U vremenu kojim vladaju reakcionarne ideologije, ona otelovljuje kako sećanje na revolucionarnu istoriju, tako i potencijal za njen nastavak. Takođe, mada su kod Janča nosioci revolucije često žene, kroz njegove filmove se uporno provlači i jedan duboko ukorenjeni patrijarhalizam. U filmu Jelene Maksimović, reč je o otvoreno feminističkom – tačnije, eko-feminističkom – stavu.1

Poput snažnog motora, dijalektika prožima čitavu finalnu sekvencu Domovina. Forma i sadržaj, istorija i priroda, budućnost i prošlost, stvarno i moguće – sve figurira u jednom jedinom dugotrajnom kadru, strukturnom okviru/nosiocu ideja o klasnoj i rodnoj ravnopravnosti. To je kadar koji teče u permanentnom prezentu i funkcioniše, istovremeno, i kao poligon i kao pokretač napretka. Tokom čitavog filma, Lenka strpljivo gleda i sluša ljude s kojima se susreće, učeći ne samo o vlastitoj, već i o društveno-političkoj istoriji. Ona dugo i intenzivno kontemplira stvarnost, jasno dijagnozira svet i potrebu za promenom i, na kraju, izrasta u subjekt praxisa. Suština završne kadar-sekvence je da precizno sažima čitavu putanju Lenkinog političkog osvešćenja, kompletiranog odlukom da se i sȃma uključi u bitku za emancipaciju.

Vizuelno, Maksimović ovo dočarava Lenkinim pomakom iz pozicije aktivnog posmatrača (na početku sekvence ona, poput filmske publike, sedi i gleda prirodu/pejzaž/„ekran“ pred sobom), ka poziciji subjekta koji nastoji da se i neposredno politički ostvari. Dok odlučno hoda prema gledaocu, Lenka direktno u kameru recituje stihove:

One – i ja – se samo smeškamo
Sladak je to smešak osvete i poetske pravde
Pravde koja dolazi predvođena ženama iz šume
A iza njih – ostale mase
Gladnih, tužnih, obespravljenih, pocepanih
I zato neka sada nepravde sveta drhte: poetska pravda peva!

S onu stranu kamere, Lenku čeka borba.

2. Lov na veprove

Novi manifest feminističke naracije ispisala je Bojana Babić filmom Divljač (2020).

Forma ovog kratkog filma je klasična – linearna struktura priče, kontinuirana montaža, ekonomična i analitička režija…

Poruka je, međutim, militantna.

Tri žene odlaze u lov na divljeg vepra. Ulov je neočekivano bogat, no radi se o posebnom soju vepra: muškarcima!

Finalni bilans lova dat je u poslednjem kadru filma, duhovito umetnutom u odjavnu špicu:

Naše junakinje nalovile su pravu hrpu divljači!

Tokom samog filma, svedoci smo odstrela svega trojice tipova. Svaki od njih završi na gomili, u lovačkoj osmatračnici. I dok hrpa „veprova“ polako raste, gledaoci postaju svesni:

Prvog muškarca su odstrelile greškom (u lovu)
Drugog su odstrelile iz nužde (da ih ne bi raskrinkao)
A trećeg…
Trećeg (i ostale) su odstrelile iz čiste slasti!

Žanr: laka komedija

PDF teksta

Autor je profesor istorije i teorije filma na univerzitetu Stanford. Autor je knjiga: Raspad Jugoslavije na filmu (2009), Kino drugim sredstvima (2012) i Cimanje slike (2019).

Peščanik.net, 05.05.2021.

  1. Ovde se kao neminovna nameće i intertekstualna paralela sa filmom Zagonetke sfinge (Laura Mulvey i Peter Wollen, 1977), u kome je autonomno, kružno kretanje kamere takođe direktno u funkciji feminističke politike slike.[]