- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Mirisanje isprtka

Damien Hirst, Myristyl Acetate, 2005, Business Insider

Vest da će upravo Tonija Blera Vlada Srbije angažovati kao svog glavnog “deliverologa”,[1] morala je začuditi svakog razumnog stanovnika naše napaćene otadžbine. Nije li bivši politički i intelektualni guru našeg aktuelnog premijera o njemu kao korifeju anti-srbstva napisao knjigu pod živopisnim nazivom “Engleski pederski isprdak Toni Bler”? O toj knjizi je premijer tada napisao i veoma pozitivnu recenziju, u kojoj se između ostalog kaže da ovim naslovom “Vojislav pokazuje prkos i otpor prema onima koji su najjači”. Kako sada stvari stoje, od tog hajdučkog prkosa i otpora nema više ništa, a angažovanje “Tony Blair Associates” da nam obezbedi ni manje ni više nego pet “delivery units”, predstavljeno je kao još jedan znak ispravnog puta aktuelne “reformske” politike. U međuvremenu je u Albaniji najavljena saradnja sa Blerom negde zapela i postavljaju se mnoga pitanja o Blerovom konfliktu interesa u ovakvim javno-privatnim operacijama. Kako god, “Tony Blair Associates” i ne kriju da im nije toliko do država koliko do privatnog kapitala, jer je jedna od glavnih navedenih usluga koje nude upravo “geopolitičko i strateško savetovanje multinacionalnih kompanija”.

I tako jedan “engleski pederski ispljuvak”, a koji je zaista i bio žestok zastupnik vojnog intervencionizma, postaje “delivery-man” srpskih reformi. Ali, šta je to Toni Bler, negde na putu između isprtka i isporučioca reformi?

Pre svega, Bler dakako nije došao ovde da još jednom objasni kako je NATO intervencija u Srbiji bila neposredno izazvana nasiljem nad Albancima na Kosovu, već da nam umesto toga objasni nešto što bi trebalo lakše da prihvatimo: kako da konačno ukinemo bilo kakve natruhe socijalizma u Srbiji i konačno, kao da još nismo, uđemo u proces post-socijalističke tranzicije. Osim vojnog intervencionizma, to je politika koju Toni Bler dobro poznaje kao političar koji je britansku Laburističku partiju sredinom devedesetih “transformisao” u “New Labour”, i to upravo tako što je izbrisao deo iz “klauzule IV” partijskog statuta. U toj klauzuli se do tad isticala partijska ideološka privrženost “zajedničkom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju i razmenu”. Jer, da ne zaboravimo, sa padom berlinskog zida ne nestaje samo “socijalistički istok” već nestaje i “socijalistički zapad”: dolazi do transformacije glavnih evropskih partija socijalističke levice u partije liberalne levice.

Ali, Toni Bler i jeste političar koji je obeležio mnoga liberalna nadanja devedesetih koja su se rasprsla sa vojnim intervencijama pri samom kraju te decenije. U njegovoj politici prelomljene su sve one želje i zablude koje su neo-liberalnu ekonomiju, programiranu u Tačer-Regan eri, nastojale da “humanizuju” i uravnoteže kroz insistiranje na politici ljudskih prava i sloboda, i do tada nezapamćenoj podršci kulturi i obrazovanju. (“Education, education and education” / “Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje”, bila su tri prioriteta nove vlade koju Bler najavljuje u govoru na partijskoj konferenciji u Blekpulu 1996.)

U kontekstu politike britanskih laburista, Bler je zajahao na talasu reformi unutar stranke kada je tradicionalni uticaj sindikata skrajnut i označen kao glavni razlog za četiri uzastopna poraza Nila Kinoka. Odgovor na korupciju socijalističke ideje (koja je prepoznata upravo u sindikalnim strukturama), formulisao je Kinokov naslednik, Škotlanđanin Džon Smit. Smit postaje vođa laburista 1992. i, uz dozu lucidnog humora u svojim političkim govorima, daje natruhe nekog ideološkog nacrta sinteze dve ideologije sa egalitarijanskim potencijalom: socijalizma i hrišćanstva. Smit je bio član “Hrišćanskog socijalističkog pokreta” (CSM) gde je sazrevao politički pokušaj da se pojam “protestantskog morala” disasocira od političkog konzervativizma i približi politici levice. Sudbina je htela da je za manje od dve godine od kada je postao šef stranke, Smit iznenada preminuo. Iako po nekim svojim iskazima ambivalentan prema religiji, novi šef laburista Toni Bler postaje takođe sklon hrišćanskom socijalizmu kao rešenju za nadomeštanje gubitka socijalističkih ideoloških načela svoje partije. Ali, kako se laburistički socijalizam pretvarao u levi liberalizam, a hrišćanstvo sve više korišćeno u militarnoj retorici (kao u krstaškim govorima predsednika Buša), i Bler je sve više bio sklon da hrišćanskim načelima podupre svoju ratobornu spoljnu politiku. On postaje britanski premijer 1997 (uz jednu od najvećih “landslide” pobeda u britanskoj političkoj istoriji), a već iduće godine počinje akcija “Pustinjska lisica” u Iraku, a potom i bombardovanje Srbije.

U trenutku kada Srbija ulazi u vizuru novog i nadasve popularnog britanskog premijera, ona za njega predstavlja idealnog neprijatelja: država gde je na vlasti još uvek jedan “komunistički aparatčik”, država koja je pokazala agresivnost prema većini svojih susednih naroda, država u kojoj se ne poštuju ljudska prava i nema slobode informisanja. Dakle neprijatelj kakvog je trebalo izmisliti, da ga nije na našu nesreću bilo. Jer, u postupku udaljavanja od socijalizma, blerizam je uz ekonomski liberalizam isticao i druge liberalne vrednosti, kao što su poštovanje ljudskih prava ili slobodan pristup informacijama. Upravo su “Human Rights Act” i “Freedom of Information Act” dva centralna zakona koje kao svoja predizborna obećanja donosi Blerova laburistička vlast.

Ali u isto vreme je donet i još jedan, za britanske standarde neobičan zakon. Radi se o Zakonu o minimalnom dohotku (Minimal Wage Act) zahvaljujući kome danas, i pod vlašću konzervativaca minimalac u Britaniji iznosi 6,5 funti na sat. Kao što je poznato, a za razliku od toga, minimalac u Srbiji je prošle godine iznosio 115 dinara na sat, i najmanji je u Evropi, tj. jedini manji od jednog evra na sat. Tako drastična razlika naša je opipljiva realnost i glavni razlog zašto bi mnogi od nas menjali otadžinu za neku zemlju Evropske unije, samo kad bi ona bila raspoložena da na svoje grudi prigrli prekarne putnike namernike u potrazi za boljom zaradom. To je dakle realnost u koju sada stupa Bler kao naš savetnik.

Za obećanje post-socijalističke tranzicije, kako nas je precizno informisao Milutin Mitrović, Srbija predstavlja najveći mogući neuspeh. Nije to samo zbog našeg minimalca već i zbog našeg “maksimalca”: otadžbina nam ima čak 105 onih građana koji se kategorišu kao “bogataši”, i po tome je 29. zemlja na svetu, što je jedan od naših boljih skorova. Ti bogataši, kao i oni na minimalcu, a ponajviše oni i bez minimalca, legitimni su proizvodi naše post-socijalističke tranzicije, dokaz da je nje ipak bilo i do sad. S druge strane, od “education, education, education” ovde nema ništa osim plagiranih doktorata, slobodni pristup informacijama je rezervisan samo za Lazanskog, a uopšte slobodno i samostalno misliti (što je takođe nasleđe severnog protestantizma) znači biti onaj koji ne čuje bilo i ne razume društvene rituale sabornog naroda. Osim privatizacije, drugi učinci dosadašnje tranzicije se mogu svesti na mali broj primera, kakav je recimo osnivanje državne institucije Ombudsmana. Ali upravo ta institucija nije nešto po volji aktuelnoj tranzicionoj vlasti, iako premijer kao novorođeni poštovalac nordijskog protestantizma sigurno zna da je prvi Ombudsman osnovan švedskim Ustavom iz 1809. Ali, on i onako kaže da nije čovek prošlosti već budućnosti i zato nas uvodi u još jednu tranziciju (mada “bolnu” i “štedljivu”) i otud angažuje “Tony Blair Associates” da sve još jednom probamo iz početka, jer smo se ranije izgleda negde zaj***li.

Srbija je verovatno jedina zemlja koja post-socijalističku tranziciju sprovodi po treći put. Prvi put je ona bila “naša”, domaća, dafino-jezdina, klijentelistička tranzicija koju je sprovodio Miloševićev SPS kao apsolutni politički i privatizacioni monopolista. Sprovedena po Zakonu o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine iz 1991, to je bila u osnovi ratna tranzicija koja je obavila prvu fazu pljačke društvene imovine i stavila je drito u ruke naših prvih krupnih kapitalista, dok je degradirala državne institucije i društvena preduzeća. Druga je bila “demokratska” tranzicija koja nastaje izmenama ovog Zakona iz 2001, i koja se pokazala još daleko efikasnijom u rasprodaji društvenih preduzeća jer je zapravo uvela neku vrstu prinude, a ne samo burazerske “dobrovoljnosti” iz vremena Miloševićeve privatizacije. Ova privatizacija uvele je nove igrače, stvarala novu ekonomsko-agencijsku elitu koja je nastavila proces iznošenja novca iz zemlje a pri tom se osećala pobedničkom, jer je mislila da je pobedom nad Miloševićem pobedila konačno i “komunistički mentalitet” u Srba. Da se to izgleda još nije desilo pokazuje najnovija Vučićeva tranzicija (i novi Zakon o privatizaciji), koja se najavljuje kao konačno ona prva “prava” tranzicija, ona koju smo čekali još od 1989. Kao što znamo, jedino je novo to što Vučićeva tranzicija ima svoje nove saveznike i savetnike među njegovim “arapskim prijateljima”, pa se čini da su glavni klijenti ove tranzicije manje naši a više arapski bogataši.

Uostalom i angažovanje Tonija Blera plaćaju upravo Ujedinjeni Arapski Emirati. Informacija je podvučena kako bismo odahnuli da nećemo kao poreski obveznici platiti njegov honorar koji ne može biti baš mali, s obzirom da njegovo angažovanje u Kazahstanu kod Nazarbajeva košta osam miliona funti godišnje, kako tvrdi britanska štampa. Koliko košta da košta, platiće ih premijerov drugar šeik (na dvoru poznat i kao “šejk”) i mi nema šta da se sekiramo da će isprdak zaraditi na našoj muci, pa ako se oko svega predomislimo, nikom ništa.

Jer zašto se i ne bismo ponovo predomislili? I verovatnoća da hoćemo je ogromna. Jer sve one istorijske okolnosti koje su omogućile rast devedesetih, pa tako i postoje post-socijalističke zemlje koje danas ostvaruju (za razliku od Srbije) BDP nešto veći od onog iz 1990 – su se promenile. I to se zove hod istorije. Naša najnovija tranzicija okasnila je tih 25 godina. To naravno ne znači da bi ona i onda bila uspešna, ali bi bar bila unutar a ne izvan hoda istorije, a bila bi i u nekakvom saglasju sa zapadnim “moćnicima”: sa onima protiv kojih se borio Šešelj a koje sada dovodi Vučić za savetnike, jer je u međuvrenu shvatio koliko su ideje koje je ranije zastupao bile samoubilačke i kobne za društvene i ekonomske prilike u Srbiji. Osnovno je u istoriji naučiti prvo da ona teče, da je dijalektička, da se menja i transformiše. Ali takođe i da se ponavlja – mada drugi put u onoj farsičnoj formi (koju pominje Marks u odnosu na tragiku prvog događaja), koja u našem slučaju opisuje dvostruku zabludu. Ne samo da Vučićeva tranzicija implicira da je Srbija ispala iz istorije i trčkara negde u njenoj blizini već 25 godina, već i da, umesto da sada sa tim iskustvom “posebnosti” uhvati korak u rađanju novih političkih alternativa – ona ponovo ulazi u istorijsku koliziju, jer tek sada počinje da uvodi sistem za koji danas znamo da je temeljno uzdrman, i da više ne nosi ona obećanja koja je možda nosio pre 25 godina. Takva politička “naknadna pamet” u postojećim okolnostima može da se osloni samo na ispraznu društvenu fantaziju.

Toni Bler je danas world-wide eksploatator te fantazije, a kako kažu teoretičari psihonalize, svaka fantazija kao mizanscen želje je inscenacija nastala od nekog manjka, od nečega što je odsutno, a ne prezentacija nečeg što se ima, nečega prisutnog. U odnosu na mizanscen naše nove političke fantazije, Blerov posao je nalik poslu onog prodavca skupih slika sa lepim, raznobojnim kružićima, umetnika koji je nekada upravo amblematizovao blerovsku “cool Britaniju” i njenu “mladu britansku umetnost” (YBA). Kao i Bler, i Demijen Herst je globalna privatna kompanija. Blerova konsultantska aktivnost slična je tako projektu njujorške galerije Gagossian koja je stotine Herstovih “spot-paintings” (tačkastih slika) izlagala u svih svojih 11 lokacija po svetu, tako obezbedila ogromnu prodaju, a učinila ove izložbe metom za džet-setere koji su u vidu hodočašća obilazili svih 11 galerija od Njujorka do Hong Konga. Nastavljajući se u farsičnom maniru na Vorhola, ili postajući nekakva anti-intelektualna parodija Dišana, Herst je ustvrdio da njegove slike ne mora da slika on sam, već to mnogo bolje rade njegovi asistenti. Ali kada ga je jedna asistentkinja po završetku saradnje zamolila da joj pokloni jednu iz te serije slika, umetnik joj je (sasvim “logično”) odgovorio da i ona sama može da je napravi. Kad je ona nastavila da insistira da želi baš njegovu, kazao joj je da su njihove slike potpuno iste i da je “jedina razlika između njene i njegove slike u novcu”.

Nije li ono što radi Bler veoma slično? Putuje po svetu, prodaje ono što se kao i Herstova umetnost istorijski ubajatilo i što danas može biti od interesa samo za krupni kapital. Bler prodaje “deliverološke” dijagrame i šeme kojima se može ulepšati fantazija svake zaostale države, a sve to radi na najotvoreniji mogući način, samo zbog novca. S druge strane, i što je najvažnije, Blair nastavlja da živi na starom hype-u, kao i Herst. A taj bivši umetnički hype već dugo se gaji samo po volji krupnog kapitala (od trenutka kada je Čarls Sači pao na dupe videvši Herstovu prepolovljenu kravu), pri čemu su upravo arapske investicije u savremenu umetnost (a potom i kineske) označile globalnu institucionalizaciju onog tipa galerijske umetnosti koje je Herst jedan od pionira. Ali pre nego što se konzumerska savremena umetnost preselila na arapsko poluostrvo (i tamo prilagodila očekivanjima), taj umetnički hype je i nastao na zapadu, paralelno sa transformacijom industrijskog u informaciono društvo, fordističke u post-fordističku ekonomiju, i konačno transformacijom proletarijata u prekarijat. Počev od studentske izložbe “Freeze” koju Herst organizuje u napuštenoj administrativnoj zgradi londonske luke u Londonu 1988, nižu se različiti projekti u kojima se umetnost useljava u prostore koji simbolišu propast “old-style” laburističke politike industrijalizacije i borbe protiv nezaposlenosti. Umetnost koja se tu useljavala nije bila umetnost koja se na bilo koji način odnosila na političku i ekonomsku simptomatičnost samog prostora i razloge njegove napuštenosti, već ga je koristila samo kao i svaki privatni galerijski prostor koji se obraća kapitalu.

I za Blera je Srbija isto kao nekakav napušteni i prazan betonski objekat koji se obraća kapitalu i koji će on moći da ulepša sa nekoliko limeta-zelenih i ciklama-crvenih rešenja, ili već nekom iz palete boja sa reklama za mobilnu telefoniju ili bankarske kredite. Radi se punom parom na stvaranju nekog imaginarnog “settinga” koji će postati mizanscen daljeg produbljivanje socijalnih razlika. Za taj setting označena je buduća lokacija planiranog projekta Beograda na vodi i sav onaj kreativni entuzijazam koji “ruglo” grada treba da pretvori u “playground” za bogatu klijentelu. Beograd na vodi tako postaje naša ulaznica za onaj svet od kog smo se distancirali krajem osamdesetih, na čije početke bi voljom transformisanog premijera trebalo baš sada da se vratimo.

Iste godine kao i izložba “Freeze”, započinje ogroman projekat preuređenja londonskih dokova usled gašenja te ogromne luke 1980. Posebno lokacija “Canary Wharf” sa kulom od 235 metara postaje model sličnih projekata, uglavnom “na vodi”, gde se slične lokacije i u drugim svetskim gradovima tokom devedesetih transformišu u nove tvrđave multinacionalnog kapitala. Iako su se neki od ovih projekata pokazali uspešnijim od drugih, danas preovladava stav da osim koristi za kompanije ovakvi projekti nisu bili od velikog značaja za građane tih gradova, pa čak i da su mnogi od njih bili u službi društvene alijenacije i produbljivanja klasnih razlika u procesima džentrifikacije, i sl. Ali bez obzira na analize, upozorenja i građanske akcije, naša sadašnja vlast ostaje gluva jer i dalje oseća slatku aromu sopstvene fantazije o onim neproživljenim devedesetima kada je kapitalizam cvetao, a u Londonu se gradio Canary Wharf. Ali, između Beograda i Londona postoji jedna razlika. A ta razlika je, što bi rekao Herst, “jedino u novcu”.

Peščanik.net, 11.02.2015.

Srodni link: Miša Brkić – Aladin i Alister

———–    

  1. “Deliverologija” je “nauka“ (o isporučivanju rezultata) koju je prigrlio predsednik Svetske banke Đin Jong Kim, a Toni Bler je jedan od njenih glavnih promotera.