- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Mlečna saga

 
Radio emisija, 05.11.2010, govori Žarko Korać. 

 
Svetlana Lukić: Otkako je pre dve godine formirana ova vlast i DS preuzela rukovođenje zemljom, sve do pre neku nedelju naša kola su jurila nizbrdo, gas su dodavali svi, od Jeremića do Saše Dragina, od Dinkića do Milosavljevića. Tadić je dve godine sedeo na većini od 126 poslanika i uživao u svojoj markantnoj pojavi. Malo je putovao u UN, malo u RS, uglavnom je posećivao fudbalske utakmice, teniske mečeve, obilazio ekipu filma Montevideo, bog te video, s vremena na vreme delio sablje novim mladim oficirima ili sa Šutanovcem i durbinom išao na Pasuljanske livade da gleda kako mali ljudi u tenkovima pucaju po obližnjem drveću. U međuvremenu su ministri radili šta im je volja, njegovi stranački drugovi i drugarice su skupljali stanove, pare, akcije, a za uzvrat darivali šefu pobede DS na lokalnim izborima po raznim Vrbasima i Odžacima, koje je trebalo da pokažu kako je DS nepobediva, kao Crvena armija. To što su pobede izvojevane potkupljivanjem birača novcem iz državnog budžeta, nema veze, a nema veze ni to što su na primer demokrati prijavili nadležnim institucijama da su za predizbornu kampanju u Odžacima potrošili 12.000 dinara. I to ih je činilo još samouverenijim, jer je Nikolić prijavio da je potrošio 0 dinara. Nije ni čudno što je u takvoj državi 0 miliona stranih investicija i 0 miliona prihoda od izvoza. Udžbenici kažu da prvu polovinu mandata vlast treba da iskoristi i povuče, kako se to kaže, bolne ali neophodne poteze, da bi u drugoj polovini mandata, pred sledeće izbore, ubirali plodove svog rada. Jedan španski pesnik iz 19. veka je napisao: Uzgajajući salatu u Salernu Dioklecijan je govorio – leptire leti ne može da ima onaj ko ne gaji gusenice dok traje zima.

Sada kada su mu potrebni šareni leptitrići, Tadić je rešio da povuče ručnu kočnicu, prestao je da se divi, kako je rekao, šampionskim sposobnostima Vuka Jeremića, pristao je na održavanje Parade ponosa, pristao je na pregovore sa Prištinom, otišao je u Vukovar na Ovčaru, a i pokrenuo je državne mehanizme u obračunu sa svojim dojučerašnjim finansijerima. Predsednik je prvo molio, apelovao na srpske bogataše da državi vrate makar malo para koje su pokrali, molio ih je da naprave makar jedan most podražavajući svoj uzor, Vladimira Vladimiroviča Putina, koji je od svojih miškovića, kostića i beka tražio da naprave aerodrom u Sočiju. Kada to nije pomoglo, predsednik im je, na sebi svojstven način, citirao Hristovu Besedu na gori. Kada se pokazalo da sve te lepe reči predsedniku nisu pomogle, a popularnost počela da mu opada, ma šta govorio Stratedžik marketing, rešio je da potegne razna oružja i zapreti Miškoviću, Vojinu Đorđeviću, Milovanu Bojiću, Milanu Beku i ostalim biznismenima. Miškoviću je svilen gajtan lično uručila nekadašnja lepša polovina Delte, Milka Forcan. Jednog lepog dana se probudila i rekla sebi, Milka, Milka, a što ti ne bi aktivirala Miškovićevu menicu i blokirala mu račun. Do hrabre Milke Orleanke bilo je nezamislivo da neko ko potražuje pare od Miškovića to i naplati. I onda je, opet zbog naše Milke, ceo sistem preko noći profunkcionisao. Mišković traži uvođenje prinudne uprave u njenoj firmi, koja god da je i čime god da se bavi, ali sud staje na stranu naše hrabre biznismenke, Mišković ide na apelacioni sud, i gle čuda od pravne države, i on Miškoviću kaže – kuš.

Šta je uzrok kraja ljubavi našeg prvog političara i prvog bogataša, izgleda to što on više neće da daje pare strankama, nego traži da država vraća njegove dugove, ali pre svega jer su nam kao vazduh potrebne strane investicije, a investitori neće da dolaze u zemlju u kojoj se ekonomska pravila donose u tzv. Klubu privrednika u Šekspirovoj ulici, na brdu zvanom Dedinje. I dobro, Mišković je u nevolji, krv koju nam je taj vampir isisao i u bocama poslao na Kipar, Devičanska ostrva ili gde se već nalaze te ofšor kompanije je zauvek izgubljena, ali ovde mu je ostao zarobljen Maxi, a i onih 1.800 stanova u naselju Belvil. Svaki put kada tuda prođem brojim prozore koji svetle, brojim da li je još neko kupio stan u tim avetinjskim zgradama i svaki put se obradujem, makar za tren, što vidim da taj deo njegovog carstva truli. Sećate se slogana, grafita koji je do juče oličavao politiku Borisa Tadića: Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta. To izgleda više nije Tadićeva politika, a šta je nova politika, odlučiće kada bude morao, za sada će improvizovati, iz dana u dan.

Posle obračuna, možda privremenog, sa Miškovićem, ostalo je pitanje kako je moguće da je ostao na vlasti njegov verni sluga, ministar trgovine Slobodan Milosavljević. Kada je još pre 4 godine Komisija za zaštitu konkurencije zaključila da jedna od Miškovićevih firmi ima monopolski položaj, Delta je na to uzvratio tužbom protiv državne institucije, pri čemu država ne samo da ništa nije uradila da zaštiti ljude koje je izabrala da štite slobodno tržište, nego je preko ministra Milosavljevića uzela u zaštitu prvog srpskog tajkuna. Privremeni ali i lažni rat protiv monopolista nastavljen je ovih dana obračunom države sa Milanom Bekom. Pre nekoliko nedelja je nevidljiva, skoro nepostojeća državna javna tužiteljka, izvesna Zagorka, rekla kako ima indicija da je u poslu oko luke Beograd bilo kriminalnih radnji. Onda je pre neki dan upravni sud saopštio da je tačno to što je tvrdila Komisija za zaštitu konkurencije, da su Bekove mlekare zloupotrebile svoj monopolski položaj. Odmah se javio svima na usluzi portparol tužilaštva Tomo Zorić i najavio krivične prijave protiv onih koji su našoj deci uskratili mleko. Javlja se nedavno smenjena direktorka Komisije za zaštitu konkurencije, Dijana Marković-Bajalović, koja je nedavno javno rekla da joj je Milan Beko lično pretio zato što je komisija donela rešenje koje kaže da je Salford zloupotrebio dominantan položaj na tržištu. Dakle, ona kaže da ova najnovija odluka upravnog suda neće proizvesti nikakve posledice po Beka, jer se odnosi na rešenje Komisije za zaštitu konkurencije koje je doneto po starom zakonu, a on nije predviđao ozbiljnije mere protiv monopolista. I opet dolazimo do Tadićevog ministra za trgovinu Slobodana Milosavljevića koji je i u slučaju Salforda ignorisao zaključke Komisije za zaštitu konkurencije. Čak je izjavio kako on, ministar i pesnik, veruje da u Srbiji nema zloupotrebe monopola. Posebna je farsa to što i posle tzv. obračuna sa Miškovićem i Bekom, na svom ministrarskom mestu ostaje Slobodan Milosavljević, a smenjuju ženu koja već godinama u ime Komisije za zaštitu konkurencije tvrdi da, između ostalih, i Beko i Mišković zloupotrebljavaju svoj monopolski položaj. I tu ovoj farsi nije kraj. Na mesto dosadašnje šefice Komisije za zaštitu konkurencije, preko noći, uz pomoć novoformiranog skupštinskog odbora, postavljaju ženu koja nije prošla reizbor sudija. Ima i dalje, ta gospođa Vesna je jedna od potpisnica studije pravnog fakulteta, koja je nepobitno utvrdila da Delta maxi nije monopolista. Izradu studije je inače naručio i platio Miroslav Mišković. I sad neka mi neko priča o tome da je vlast najzad krenula putem evropskih integracija. Ako je odlazak u Vukovar, pristanak na pregovore sa Prištinom znak da su krenuli prema Briselu, onda svakoga dana, svakog sekunda na tom putu postavljaju sebi i nama nove i nove prepreke. Znamo svi da je put ka EU trčanje na duge staze, ali nas očekuje trčanje maratona i to sa preponama. Za to su potrebne nadljudske moći, koje izgleda ipak nemamo.

Krava muzara je stigla i na Coraxovu karikaturu, od opsesije krvavim kosovskim božurima nismo primetili da je sve manje i zelene trave za ispašu i krava muzara. Naravno, uvek se pojavi neki Beko koji će nam tu opsesiju naplatiti do poslednjeg centa, do poslednje kapi mleka. Sećam se priča odmah posle 5. oktobra kako je navodno Beko na neki brod natovario svu svoju pokretnu imovinu i pobegao u inostranstvo. Miloševićev ministar za privatizaciju, predsednik UO Zastave iz Kragujevca, Julov kandidat za poslanika, finansijer DS, finansijer i poslovni partner LDP, kao ponornica je nestajao i vraćao se po još. Taj čovek je uvek u meni izazivao jezu, između ostalih na njega sam mislila kada sam prvi put čula priču o Hananu. Neki poljski autor je napisao kako za Isusovu smrt nisu odgovorni ni Juda – jer je bio suviše slab, ni jevrejski narod – jer je kao i svaki narod suviše nepouzdan, ni Pilat – jer nije razumeo situaciju u kojoj se našao. Ali zato je postojao neko ko nije bio ni slab, ni nepouzdan i ko je tačno znao šta se dešava. To je taj Hanan. Prema Jevanđelju on je bio jedan od nevidljivih vladara Judeje, glava onih 30-ak vladajućih porodica kojima nije potrebna nikakva kruna da bi vladali. A Hanan je prebogat, inteligentan, lukav, uvek tih i otmen, čistih noktiju i naparfimisan. To je onaj koji nije ni obrvu podigao kada je mirnim tonom za Isusa rekao: U sadašnjem interesu Judeje nije da ovaj čovek preživi. Hananovski stil su kasnije preuzimali vizantijski carevi, rimske pape, a onda ministri, industrijski magnati, trgovci nekretninama i proizvođači kratkotrajnog i dugotrajnog mleka. Oni ne donose presude o našim glavama i vratovima, i zato ne paničimo kada ih vidimo kao što paničimo kada ugledamo ljude koji nas podsećaju na proroke. Umorni smo od strasti, besa, straha za goli život i zato se ne plašimo dovoljno ljudi kao što su Beko i slični biznismeni. Njihov hladan um, surovost i podlaštvo izmiču našim radarima straha, osetljivim praktično jedino na gubitak golog života.

Zemljotres koji je pogodio Kraljevo i okolinu, uplašio nas je sve. Zašto smo se tako mnogo uplašili, možda zato što je bila noć, a kad padne noć i uđemo u svoje kuće, nadamo se da smo bezbedni i utekli sopstvenoj zemlji. Možda smo se toliko uplašili, jer nas je ovaj zemljotres podsetio na zemljotres koji smo doživeli za vreme bombardovanja, ili je stvar u tome što svako od nas zna da ako nam se sruši kuća, pokidaju sajle od liftova, popucaju vodovodne i kanalizacione cevi, da to neće imati ko da popravi, da ćemo ostati sami sa svojom tragedijom. Znamo svi da na državu ne možemo da računamo jer je nesposobna i siromašna, ali znamo svi i da nećemo moći da računamo na pomoć i saosećanje svojih sunarodnika, sudržavljana. Predugo je negovan taj predatorski odnos među ljudima da bismo mogli jedni od drugih nešto plemenito da očekujemo. Pogledajte samo te poražavajuće rezultate nedavno sprovedenog istraživanja o našoj sklonosti ka autoritarnim ličnostima, a još su tužniji rezultati istraživanja sprovedenih među beogradskim srednjoškolcima o njihovom odnosu prema ženama. Ti lepi i snažni dečaci koji vreme provode po beogradskim diskotekama i teretanama gde razvijaju svoje bicepse, kao da učestvuju u nekoj evolutivnoj trci u naoružanju, ti dečaci veruju da je ženi mesto u kući, da žena mora da se uda do 35. godine jer je posle niko neće… I kad završe neku školu i počnu da rade za prosečnu srpsku platu od 34.000 dinara, kada vide tu bezočnu otimačinu oko sebe, taj lanac ishrane u kojem su se našli, zar će biti čudno da neko od njih napiše u svoj dnevnik ono što je jedan mladi Nemac napisao 1925. godine. Taj mladi Nemac je imao skromno radno mesto u drezdenskoj banci gde su ga ponižavali polupismeni šefovi, a on je bio završio germanistiku. Politika ga nije zanimala, ali je s vremenom počeo da primećuje podudarnost između svog ponižavajućeg položaja i položaja u kome se nalazi njegova zemlja, poražena, osiromašena i osramoćena posle Prvog svetskog rata. On je bio čvrsto uveren da su za njegov jadni život i isti takav život većine njegovih sunarodnika krive pobedničke sile, kapitalizam i budale i nitkovi koji su vladali Nemačkom. I čekao je taj mladi bankarski službenik čoveka koji će sve te sitne i krupne trgovce bičem isterati iz hrama nacije. Taj čovek se pojavio, ceo svet zna njegovo ime. Naš bankarski službenik je Hitleru napisao pismo u kome mu se zahvaljuje zato što ga je izbavio iz očaja, bemisla, socijalne bede i straha od napuštenosti. Pismo je potpisao punim imenom i prezimenom – Vaš, Jozef Gebels.

Koliko puta smo pominjali Vajmarsku republiku, doduše, mnogi smatraju da je to neponovljivo, u redu, ali nama nisu potrebni Hitler ili Gebels, nama je dovoljan da nas nepovratno upropasti običan slabić ili trećerazredni državnik. Od 2000-te bežimo od ivice provalije, već 10 godina smo zadihani od straha da nam je nešto strašno za petama, uvek smo korak, ili pola korak ispred, ali se razmak ne povećava, nikako da konačno uteknemo… Ovo je Peščanik, naš današnji sagovornik je Žarko Korać.

Žarko Korać: Naše društvo se suočava sa tri ogromna problema. Prvi problem je ne samo najteži nego je i zbunjujući i tragičan, a to je da mi ni danas ne znamo šta je osnovna politička orijentacija našeg društva. Demokratska stranka je najpre godinu dana bila u koaliciji sa Koštunicom a potom ga abolirala za potpuno zaustavljanje reformi. Onda su demokrate formirale vladu koja je takozvanom kosovskom politikom opet potpuno zaustavila proces transformacije našega društva. Ta politika je, na kraju, postala patološka. Strane diplomate su nam potsmešljivo pričale kako naši emisari putuju po Africi, nude stipendije, vojnu pomoć, rade ono što je svojevremeno radio Josip Broz. I onda, kada je ta ludačka politika ušla u finale, kada smo hteli da podenesemo onu rezoluciju Ujedinjenim nacijama, Evropska unija je prvi put na brutalana način rekla, dobro, nema problema, vi hoćete direktno sa nama da se konfrontirate, hoćete da u Generalnoj skupštini prođe glasanje protiv nas i naše politike. Dobro, može i tako, vi sada idete u otvorenu konfrontaciju sa nama i to će imati svoju cenu, jer, znate, nije uobičajeno da tražite da uđete u jednu političku i ekonomsku grupaciju a da stalno pljujete te iste države sa kojima treba da sarađujete. Onda je naravno Tadić otišao u Njujork, on je povukao tu rezoluciju, onda je Tadić seo sa Ketrin Ešton i onda je Tadić odlučio da započne pregovore sa predstavnicima Prištine. Dobra vest je da je Vuk Jeremić potpuno marginalizovan, nema ga, sada putuje jedino u Banja Luku, valjda mu je to poslednje patriotsko utočište. Sada je postao šta? Specijalni izvestilac za stanje ljudskih prava u Republici Srpskoj?

Tadić je povukao jedan potez koji jeste državnički, ali se sada postavlja pitanje kao kod Prusta, traganje za izgubljenim vremenom, a šta smo radili protekle dve godine? Zašto je potrošeno toliko vreme i tolika energija? Šta se konkretno dogodilo kada je Tadić rekao da ćemo sa predstavnicima Kosova pregovarati oko tehničkih pitanja? Ništa. Predsednik je sada odjednom na nekoj proevropskoj poziciji i sada svako u Srbiji mora da postavi najvažnije pitanje – a koliko će trajati ova nova politika? Da li je to trajni zaokret ili privremeni potez posle koga će nam se vratiti i Vuk Jeremić? Glavni glumac je sišao sa proscenijuma, negde je u garderobi, a možda će uskoro opet da uđe trijumfalno na glavna vrata i da kaže – evo mene opet, braćo Srbi, eto opet patriotske politike.

U politici ako kažeš A onda moraš da kažeš i B. Sada vidimo da vlast još uvek ne zna da li treba da pozove Srbe da izađu na predstojeće kosovske izbore. Dakle, čak i kada ste doneli odluku da promenite dosadašnju politiku, vi ni onda nemate snage da idete do kraja. Zanimljivo je da posle ovog političkog zaokreta nije bilo mnogo političkih protesta. To bi Tadiću trebala da bude najveća lekcija posle ovoga što je sada uradio. On je, sa dve godine zakašnjenja, rekao nešto najnormalnije : mi nećemo u trenutku priznati Kosovo, ali ćemo početi da razgovaramo o raznim tehničkim pitanjima, od toga kuda idu auto putevi i pruge do tablice za automobile, uzajamnom priznavanju diploma… znači čitav niz tehničkih problema koji su se mogli rešavati i bez pritiska Evrope.

Drugi veliki problem je što ova nesposobna vlada nema nikakvu ekonomsku politiku. Možda je ova priča o mleku koju bih ja nazvao mlečnom sagom, najbolja slika vremena u kome živimo. Izgleda da je to mleko za nas fatalno, sećam se da je svojevremeno PKB na tetrapaku imao crtež kravicu sa cvetom u kosi. Morali su da skinu taj cvetić jer je ličio na cvetić u kosi Mire Marković i neko bi, bože moj, mogao da pomisli da PKB ismeva ženu našega predsednika. Sada imamo ministra poljoprivrede koji je rekao da on nema nikakve veze sa nestašicom mleka i da se uopšte ne oseća odgovornim. To bi u normalnoj zemlji bilo dovoljno da ga smenite u roku od 24 časa. Onda se saga nastavlja, Srbi polako postaju stručnjaci za mlečne krave, za mužu, za otkup mleka, jedan ministar kaže da treba da uvezemo mleko, drugi kaže – nikako, jedan kaže da imao 200 hiljada mlečnih krava, drugi kaže da to nije tačno… Da ovakvu temu stavite u žižu javnosti u nekom normalnom društvu, svi bi mislili da niste normalni. Zamislite da je jutros u svim engleskim medijima glavna tema – šta je sa kravama i otkupom mleka, Englezi ne bi znali o čemu pričate. Oni tamo verovatno više i ne znaju kako se mleko dobija, ja mislim da većina engleske dece više i ne zna da krava proizvodi mleko. Prosto, to je proizvod koga uvek ima i nemate razloga da se upuštate u probleme otkupa, krava… To vam samo pokazuje kako izgleda, između ostalog, poljoprivredna politika ove zemlje. To je takođe primer nesposobnosti vlade da obezbedi osnovne elemente ekonomske politike.

Ljudi su ekstremno uplašeni, nema radnih mesta, plate su sve niže, dinar pada. Ljudi koji su uzeli bankarske kredite su očajni, visina rata im raste zbog odnosa dinara i eura, ili još gore švajcarskog franaka, ja poznajem nekoliko ljudi koji kažu da ne mogu više da vraćaju te kredite. Očigledno je da imamo potpuno nesposobnu vladu ali Tadiću, ni u jednom sekundu, nije palo na pamet da kaže, moramo da rekonstruišemo vladu. Mogao bi da zameni makar ministre iz svoje stranke. Šta to znači – treba da se dogovorimo o rekonstrukciji vlade? Pa ne moraju. On može da promeni sve svoje ministre. Znači, mi u ovom trenutku imamo apsolutno nesposobnu vladu koja ni jednog trenutka ne izlazi pred građane i kaže im šta ih čeka. Mnogi vole da citiraju Čerčila koji je, kada je Engleska ušla u rat sa Nemačkom, građanima obećao krv, znoj i suze. Pouka tog govora je nešto drugo. On nije lagao ljude, pokazao je hrabrost i ušao je u englesku istoriju zato što je ljudima rekao istinu. Ponekad političari moraju da govore istinu. Ovde nema nikoga ko ume da kaže istinu, nego samo sitne laži. Ne znaju da govore ni velike laži. I onda je normalno da su ljudi uplašeni od toga ko vodi ovu zemlju, kuda je vodi, kako je vodi. Priča o mleku je priča o ovoj vladi. Ja bih voleo da ona ostane zapamćena kao vlada koja svojim građanima nije uspela da obezbedi mleko, bar mleko. Ako nemate kompjuter, najnovije HDI led tipa, ali bar da imate mleko.

Konačno, dešavaju se neke stvari koje izmiču razumevanju nekoga ko želi da shvati kako se odvija naš politički život. Evo, Mlađan Dinkić ima najnoviji pronalazak kako da prođe cenzus, to je ta Unija regiona Srbije. On sada iseljava pojedine službe iz svog Ministarstva, šalje ih u mesta gde se nalaze gradonačelnici koji su članovi njegove stranke. To ste imali u antičkom Rimu, to su radili imperatori i verovatno je to radio Staljin. Znači, on državni aparat prilagođava svojoj stranci. Te službe se izmeštaju u Kragujevac, Negotin, Bor, tamo gde su gradonačelnici ljudi koji su pristupili njegovom pokretu. Time on šalje poruku i drugima – pristupite i vi pa ćete dobiti parče vlasti i neke birokratske, administrativne poslove ćemo preseliti u vaš grad. Ja očekujem da će članovi njegove stranke uskoro dobiti posebne pasoše, posebne lične karte, možda će voziti posebno obeležene automobile, prosto tako to ide. Ako možete da izmeštate deo državnog aparata koji vi kontrolišete potpuno arbitralno u mesta gde su predsednici opština iz vaše nove stranke, onda možete i mnogo što šta drugo da uradite. Mlađan Dinkić se ponaša kao rimski imperator. A da ne pominjem da već od prošle vlade imate nacionalni investicioni plan, koji je u stvari paralelni budžet, koji niko ne kontroliše nego Mlađan Dinkić.

Drugi primer konfuzije mi je ovo sa organizacijama koje su nedavno divljački nasrnule na osobe istopolnog seksualnog opredeljenja. Ljudi se čude zašto nije zabranjena organizacija 1389. Pa kako da bude zabranjena kada niko nema ideološki stav ni o čemu. Znači, ako oni brane Ratka Mladića, onda je to u redu, isto kao što je uredu da se veliča Milan Nedić… Sve je to jedna potpuna ideološka konfuzija u kojoj ljudi nisu u stanju da vide da postoji veza između toga da je Ratko Mladić još uvek na slobodi i načina kako se o njemu govori. Ako vi o Ratku Mladiću govorite kao o heroju, a jedan značajan deo medija tako govori, onda će čovek koji bi rekao gde se krije Ratko Mladić, u stvari bio neko ko je izdao heroja srpskog naroda. Kada bi Mladić bio označen kao čovek koji je vinovnik najtežeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata, možda bi neko ko bi ga potkazao osetio i ponos. I naravno, onda se oglasi organizacija 1389 i kaže, evo, mi ćemo da nagradimo svakog ko nam kaže ko je potkazao heroja srpskog naroda. Eto, to su neka tri elementa koji dovode do ovoga što sada vidite. Prvo je kod ljudi postojao bes, pa strah, a sada se pojavljuje nešto što dugo nisam video, opšta rezignacija.

Svetlana Vuković čita tekst Vesne Pešić Dosetljivi Mlađan Dinkić

Žarko Korać: Tadić je, ipak, jednu stvar shvatio. Kada je sa tom rezolucijom koja je trebala da bude podnesena Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija otvoreno ušao u konflikt sa Evropskom unijom, morao je shvatiti da su istim putem pre njega išli i Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica. Sećate se kako su posle Dejtona svi dolazili kod Miloševića, bio im je garant mira i stabilnosti. Kada je Koštunica došao na vlast, bio je pozdravljen kao demokrata i legalista, kao čovek koji je pobedio Miloševića. Sve je, naravno, završeno paljenjem američke ambasade, povlačenjem policije koja je to omogućila. Istraga o tom događaju se nikada nije ni završila, nismo doznali na primer, da li je saslušan Veljović, koji je tada, kao i danas, bio direktor policije. Da li on ima neku odgovornost? Ko je komandovao policijom? Znači, iz primera Miloševića i Koštunice vidimo da, kada se jednom krene na put konfrontacije sa Evropskom unijom i Zapadom, to je kao tobogan, ne možete se zaustaviti. Tadić je očigledno shvatio da to sa rezolucijom neće ići, čak i kada bi prošla na glasanju u UN. A veliko je pitanje da li bi prošla jer je Zapad pokrenuo sve svoje mehanizme da ubedi čitavi niz tih zemalja koje puno zavise od Zapada, i ekonomski i politički i vojno. Mi smo ubeđivali razne zemlje da glasaju za nas na tragikomičan, farsičan način. Uzgred, u Južnoj Americi, većinu naših emisara niko iz vlada nije hteo da primi. To poniženje se ovde jako krije.

Dakle, pokazalo se da bi konfrontacija sa Zapadom bila katastrofalna, da bi vodila u slom, u izolaciju. Tadić se očigledno trgao u poslednjem trenutku, prelomilo ga je obećanje da će nam biti prosleđena kandidatura za članstvo u EU. Ali gledajte sada. Ništa se dalje na tom putu ne čini. Na tom putu se nalazi Ratko Mladić. Šta se značajno desilo vezano za Ratka Mladića poslednjih nedelja? Jedna stvar se desila, jedna o kojoj ja govorim dve godine. Tužilac za ratne zločine Vojislav Vukčević je otvoreno rekao da je Rade Bulatović, načelnik BIA-e, nudio da trguje oko Ratka Mladića. Vukčević je rekao nešto još dramatičnije, da je on otišao kod Koštunice, pa kada se vratio, rekao je – ništa od toga. Drugim rečima, direktno je optužio i Koštunicu. Da li je otvorena neka istraga? Da li je Tužilaštvo reagovalo? Čuveni Tomo Zorić koji inače ima mišljenje o svemu o ovome nije imao mišljenje. Da li je Tužilaštvo pozvalo Radeta Bulatovića da se izjasni? Da li mu je dat poligraf, recimo? To je inače junak koji je prisluškivao mene i čitav niz ljudi iz bivše vlasti. Znači evo ja sada kategorički izjavljujem da su za vreme vladavine Vojislava Koštunice prisluškivani politički protivnici. Još jedna stvar – kako je moguće da je Radovan Karadžić uhapšen samo dan pošto je Rade Bulatović predao dužnost novom direktoru Agencije? To jasno pokazuje da je neko čuvao, krio podatke o Karadžiću. Eto, to je to. Znači, vi kažete – hoću da uhapsim Mladića, daću nagradu od 10 miliona onome ko ga prijavi, ali šta si dalje konkretno preduzeo? Pa i ne možeš ništa da uradiš jer nećeš da ideš do kraja i ispitaš ulogu političkih lidera, ni u jednom slučaju. Kada je reč o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, evo ništa. Tu ćete opet naći tog Radeta Bulatovića i neke druge, pre svega Acu Tomića.

Ako je tvoj primarni cilj da uhapsiš Mladića, daj nam odgovor ko je i zašto naredio da se uhapse glavni Mladićevi pomagači. Početnik u policiji zna da se praćenjem pomagača stiže do lica koja su u bekstvu. Tako je uhvaćen hrvatski general Zagorac. Vi ste uhapsili ljude koji su snabdevači i pomagači Ratka Mladića da ga niko ne bi našao. Hajde onda da istražimo ljude koji su to uradili. Ko je naredio to da se uradi? Pa valjda ne mislite da Rade Bulatović odluke donosi samostalno. To ide do Koštunice. Dokle ćemo mi da zaobilazimo pitanje njegove odgovornosti? Ako je nema, nema, molim. Nama svima prete, tuže nas, ja sam na sudu svaki drugi dan… ako svi mi ostali nemamo neki imunitet, a što ga ima Vojislav Koštunica, jel on neka jedinstvena ličnost u istoriji Srbije koja nikada i ni za šta ne može da se pozove na odgovornost? A ko mu je dao tu poziciju? Pa dali su mu ovi koji su danas na vlasti.

I to je problem sa Tadićem. Otišao je u Vukovar, to je jako dobro. U normalizaciji odnosa u regionu, to je bila stepenica koja se morala preći. Zločin u Ovčari je jedan egzemplaran zločin. Prvo dve noći tučete i mučite te ljude izvađene iz bolnice, neki su podlegli povredama dok ste ih tukli, onda ih streljate i njihova tela bacite na đubrište, na groblje za životinje, zato se to zove Ovčara. Dakle, odlično je što je Tadić bio u Vukovaru. Sada napravljen zaokret prema Evropi, ali zašto se onda ne smeni Vuk Jeremić? On je više puta rekao da će između Kosova i Evrope, uvek izabrati Kosovo. Tadić je, kada je birao između Kosova i Evrope, izabrao Evropu. Pa čekajte sada. Kako mogu Tadić i Jeremić da budu na istoj političkoj sceni? Da li imamo neki odgovor? Nemamo. Gde je Jeremić? Nema ga. Ima još jedna zaprepašćujuća stvar. Boris Tadić se bira za predsednika kao proevropski kandidat, Tomislav Nikolić gubi kao antievropski kandidat, a mi dve godine otkako postoji ova vlada i nekoliko godina otkako je Tadić predsednik, doznajemo da je on povukao neke poteze koji nas približavaju Evropi. Ali sada dolazi najtragičnije moguće pitanje. Koliko će ovo da traje? Ponavljam, hoće li na scenu opet upasti Vuk Jeremić, da li će iz garderobe kao vitez, otvoriti vrata i reći, evo mene braćo, ovo je bilo privremeno jer Kosovo je srce Srbije, mi bez Kosova ne možemo da postojimo. Na žalost, i patrijarh svaki dan govori da Srbija ne može da postoji bez Kosova. Ja lično mislim da su ovakve izjave nepatriotske. Država uvek mora da postoji. Kada se srpska vojska u Prvom svetskom ratu povlačila i kada je Bugarska ušla u rat, bio je veliki sastanak na kome su vojvode raspravljale šta da rade. Vojvoda Mišić je predlagao da se svi poređaju i poginu na Kosovu polju. Onda mu je Vojvoda Putnik rekao, pa nije tebe narod izabrao da ga vodiš u pogibiju. Tebe je narod izabrao da ga spaseš. Te reči bi neko trebalo da ukleše iznad vrata sadašnje Skupštine. Narod je izabrao poslanike, ministre, predsednika države, da pomognu ovom nesrećnom, polupismenom i siromašnom narodu da živi bolje, a ne da ti prvo kradeš i pljačkaš i da kukavički kalkulišeš. Pa ne možeš tako. Vojvoda Putnik kaže, pa ne možemo tako. Pa svako može da pogine. Svaka budala može u smrt da te odvede. Svaka budala može da zaustavi razvoj Srbije i budale su i zaustavile razvoj Srbije. Samo hrabri ljudi sa vizijom mogu Srbiju da vode dalje, da je makar malo pomere za tih godinu, dve dana, koliko su na vlasti. Ako ti hoćeš da ostaneš večito na vlasti, ako hoćeš da omogućiš tvojim saradnicima da kradu, ako hoćeš da budeš patriota, pod znacima navoda, onda nećeš da uradiš ništa.

Srbi najviše vole ljude koji ih lažu i koji ne rade ništa, a najveći problem imaju sa ljudima koji gledaju u lice i govore im istinu. I mi smo zato kroz istoriju imali malo takvih političara. Eto to je tip političara za Srbiju, da sve preživi, će se snađemo, će da vidimo, kako ćemo, ćemo nekako, svakako ćemo, mrze nas, mi smo lukavi, žilavi, kuća nam je na sred puta… Čak i sada kada je Tadić povukao nekoliko dobrih poteza mi strahujemo, drhtimo, da li je naš predsednik, kome smo mi dali glasove da nas vodi u Evropu, u stvari rešio da nas vodi u Evropu. Može da nas vodi u Evropu, a može da nas vodi u izolaciju, ništa treće ne postoji. Ja stalno imam utisak da on ima više odgovornosti prema ljudima koji nisu glasali za njega, nego prema ljudima koji su ga glasali. To je fenomen. To biračko telo, ma šta god ti njemu radio, on neće biti na tvojoj strani, jer ono hoće ovde rusku čizmu. Palma je model te Srbije. Domaćin. Jagodina je model za Srbiju – pevaljke, kik boks, droga, izgleda da tamo ima nekih stovarišta, kažu da je to jedan od većih centara za distribuciju droge, ali to izgleda policiju mnogo ne interesuje. Znači, idi putem kojim si krenuo, pa imaj bar satisfakciju da si nešto pomogao svom narodu. Ali, mnogo je lepše biti popularan, mnogo je lepše kada sve novine kontrolišeš… U redu je da odeš u Srebrenicu, ali onda si otišao u Kravice gde su Srbi napravili potpuno veštačku simetriju tih zločina. Niti po broju, niti po karakteru to nisu isti zločini. Da ne otvaram tu mučnu temu, da su mrtvi Srbi iz Podrinja dovoženi i tu sahranjivani da bi se povećao broj žrtava. Dakle, možda se naša Trnova Ružica zvana Boris Tadić probudila, ali toliko je dugo spavala, da se ja bojim, kao i svi ostali vaši slušaoci, da ne zahrče ponovo, da ne zaspi sav srećan što Srbija konačno ima jednog proevropskog, civilizovanog i zgodnog predsednika.

Tadić se meša u rad vlade kada mu odgovara, a kada mu ne odgovara, izvuče se. On verovatno sebe i ne smatra odgovornim za rad vlade i to je isto jedna dramatična pozicija. Međutim, sve to dovodi do još veće neefikasnosti vlade jer nikome nije jasno kada će se on umešati, kada neće. Meni isto nije jasno kako on bira trenutke kada da se umeša u rad vlade. Sada čujemo da je lično on presekao pregovore između Sindikata, ministara i premijera oko Zakona o penzijskom fondu. Šta sada to znači? On je presekao. Znači on sada ima veći autoritet nego vlada. To je jedna konfuzija koja je ugrađena u ovaj sistem, ali sve je počelo onda kada je on želeo da Vuk Jeremić bude premijer. To je pokazalo da Tadić od početka želi da on bude čovek koji vodi i državu i vladu, ali nije imao hrabrosti da to otvoreno pokaže. Koliko ja znam, ministri se stalno nalaze kod Tadića, sve odluke se donose u njegovom kabinetu. Ja mislim da da je Tadićev predsednički kabinet velikim delom, alternativna vlada Srbije. U tom kabinetu ima ljudi koji su zaduženi za bezbednost, za ekonomiju, za medije… Znači Dinkić ima alternativni budžet, Tadić ima alternativnu vladu, vlada nema jedinstven stav o nizu pitanja.

Ova vlada je došla posle kraha Koštuničine vlade. Cinično je što danas Koštunica o sebi govori kao o Periklu, a svoju vlast vidi kao srećno doba Atine. On je dobio pune kofere, sve pare od privatizacije su mu bile na računu i on je te pare raskrčmio. On je odgovoran za to što danas nema ničega. U njegovo vreme su te pare otišle u lične dohotke. Mi sada prodajemo Telekom zato što nema para, imamo još možda EPS-a da prodamo i to je, što kažu na engleskom, old silver, staro srebro, najbolje što imamo u kući, mi više ništa nemamo da prodamo. I ja moram da kažem da sam najviše uplašen od ekonomske situacije u Srbiji. Investicija nema, mi više nemamo šta da prodamo, devizne doznake se smanjuju zato što je kriza, ljudi i tamo gube posao, ne mogu više da šalju svojoj rodbini… Mi smo imali milijarde deviznog priliva, i registrovanog i puno neregistrovanog. Mislim da Tadić strašno greši jer veruje da ekonomska kriza neće proizvesti političku krizu. Gledajte šta se dešava u stabilnoj zemlji kao što je Francuska, gledajte kako ekonomska kriza i štrajkovi drmaju francusku političku scenu i kako Sarkoziju pada popularnost. Znači, i ovo ovde kod nas će se pretvoriti u političku krizu. Možda je Tadić prvi put otkako je u politici nešto naučio i zato pokušava da ubrza naš put prema EU, sada prvi put pokušava da trči ispred grumena zemlje koji se sve više uvećava iza njegovih leđa. Užasna je ekonomska kriza. Beda kuca na vrata Srbije, to je kao u nekoj drami Bertolda Brehta. Ja mislim da se svaki drugi građanin Srbije boji da ne ostane gladan. Izvinite Svetlana, ja imam u svom džepu svaki dan cedulju koja me podseća da nekome treba da dam džempere koje ne nosim, cipele i naročito zimski kaput, a u drugom džepu imam cedulje ljudi koji traže posao. To su užasne priče. Na primer, imam poruku od dva mladića koji su završili srednju poštansku školu, roditelji su im mrtvi, žive kod babe koja ima 14 hiljada dinara penziju od koje žive svo troje. Znate, kad dobijem te cedulje, meni se plače. Ja ne znam, kako ih bre nije sramota, ti jadni građani, čak i kad stvarno svašta govore o političarima, ali oni ipak svesno i nesvesno od njih očekuju da im poprave život. A vi ovako cinculirate sa jednom Srbijom, koja nas vuče nazad, koja hoće prljave klozete, koja je nepismena, koja mrzi ceo svet, koja je inferiorna. Kaži, pa dobro, ali ja ću da se borim za bolju Srbiju, pa ću tebe da povučem, pa ćeš i ti bolje da izgledaš jednoga dana. Ja mislim da i oni zaslužuju da žive bolje, ali ne znaju kako sebi da pomognu.

Najlakše je dići sve četiri, reći dobro, hajde da mi braćo i sestre pridobijemo podršku svih, svih za šta? Pa Crkva je podeljena. Zašto očekujete da će društvo biti manje podeljeno? Sve u svemu Svetlana, sve te stvari su konopčići vezani za glavni konopac, za glavnu kotvu, to je Miloševićevo nasleđe. To je jedno shvatanje vlasti, jedno shvatanje srpske istorije, odnos Srbije prema Jugoslaviji, položaj srpskog naroda u Evropi. To je taj najveći paket. Milošević nije bio samo egzekutor jednog političkog programa koji uopšte nije njegov, nego je on i kristalizacija te Srbije. I naravno, ti se stalno spotičeš o svoju senku. Jung je to zvao senkom: tvoj obris, uvek je uz tebe, što je jače svetlo, više se vidi i senka, i ne možeš da je se oslobodiš. E to je ta naša senka i ti se stalno o nju spotičeš, nemaš nikakvu želju da jedanputa to hiruški zasečeš i da kažeš, ovo ne valja. Naš narod neće da napravi bilans. Nemački narod je napravio bilans. Nemački narod je svestan da je podeljena Nemačka jedna od posledica nacističke vlasti, a vi ne kažete nikada da je posledica Miloševićeve politike i politika odnosa Srbije prema Albancima, rezultirala gubitkom Kosova. Ne, za to je kriv samo NATO pakt koji nam je oteo Kosovo. A inače, da nema NATO pakta, mi bismo napravili politički kompromis sa Albancima. Mi bismo se sa njima dogovorili.

Znači, nećeš da napraviš bilans svojih promašaja koji rade zreli narodi. Naravno da te to stalno lupa po glavi, a kada kreneš da ga negde zasečeš, kao reforma sudstva, onda to ne uradiš kako treba. Naravno da bi ova koalicija opstala, sve stranke su dale spisak svojih sudija. Sudije koje su reizabrane a odgovorne su za krađu izbora ’96. bile su naravno na listi Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije, pa čak i Dragana Markovića Palme. I on je dao spisak svojih sudija. Trebalo je da staneš pred koaliciju i kažeš, nećete reformu, pa neće biti reforma. Ali se onda postavlja pitanje, da li ti uopšte treba ovakva koalicija. Ako ona nema minimum političkog jedinstva, čemu onda služi. Ako ćemo pošteno, ova koalicija služi samo da bi promovisala Ivicu Dačića. Posle zemljotresa u Kraljevu on je prvi došao. Imali ste niski start demagogije. I pobedio je Dačić. Ne za prsa, nego za celo telo. On je već u ponoć otišao u Kraljevo. Tek sutra su došli Cvetković, Tadić, Tomica Milosavljević, pa ne znam ko nije bio. Kad smo kod zemljotresa, da pomenem nešto najbanalnije. Ja, kao i svi građani, probudim se, trese, gadno, i normalno uključim kompjuter, uključim TV, da vidim gde je epicentar. Nema ništa. Posle 30 minuta stiže vest da je zemljotres bio u okolini Beograda. Dobro, može Kraljevo da bude i okolina Beograda. I onda počnem da čitam komentare na raznim sajtovima. Znate, u Srbiji ipak ima školovanih ljudi, sede na internetu, našla deca neki mediteranski sajt, našla sajt Američkog geološkog društva na kome su odmah dali sve podatke – geografska dužina, geografska širina, snaga zemljotresa, gde je bio. Naš Seizmološki zavod ne radi noću, spava, nema dežurnog… Pa čekaj, što bar nisi na svoj sajt prekopčao američki sajt. Znači, svako ko je znao da nađe američki sajt, znao je 5 minuta posle zemljotresa tačno i gde je bio i kolika mu je bila snaga. Dakle, svi političari su bili u Kraljevu, dobra je vlada, brinu za građane… Bilo bi farsično da nije ovoliko gladi, nezaposlenosti, bede, bilo bi zabavno da je to stvarno neka pozorišna predstava, pa da se smejemo. Jednom sam sa svojom starom prijateljicom pričao o Nušiću. Ona mi kaže, Žarko, nije to smešno, pa nije Nušić smešan. Znate da sam posle dugo razmišljao. Nušiću uopšte ne treba da se smejemo. To je suva realistička proza. Mi tačno izgledamo kao iz tih njegovih komedija, samo što reče onaj čuveni socijalistički poslanik iz vremena Miloševića na na onoj ponoćnoj sednici Skupštine Srbije – smejte se vi, smejte, ali ova priča ima tužan kraj.

Svetlana Lukić: U današnjoj emisiji govorio je Žarko Korać, on kao i mnogi naši sagovornici s vremena na vreme pominje da nam preti scenario Vajmarske republike. Mnogi doduše smatraju da je to neponovljivo. U redu, međutim nama ne treba ni Hitler, ni Gebels da nas dokusure, nama je dovoljan da nas nepovratno upropasti običan slabić ili trećerazredni državnik. Eto, od 2000. bežimo od ivice provalije, već deset godina smo zadihani od straha da nam je nešto strašno za petama. Uvek smo korak ili pola koraka ispred, ali razmak se ne povećava. Nikako da konačno uteknemo. Do sledećeg petka pozdravljaju vas obe Svetlane.

 
Emisija Peščanik, 05.11.2010.

Peščanik.net, 05.11.2010.