- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Moj neumoljivi porok

 
Sećam se jedne scene koju mi je opisao pesnik Dušan Matić, pripadnik beogradskog kruga nadrealista. Godine 1941, Matić je učestvovao u ustanku u Crnoj Gori. Dok su budući borci čistili svoje puške, pesnik je sedeo na obližnjoj terasi, pušeći i čitajući Ničea. Nerviralo ga je, rekao mi je, što je toliko vojnika dolazilo da upali cigaretu na njegovu. Nije imao živaca da podržava pušačke navike cele jedne narodnooslobodilačke borbe. Stoga se vratio u svoju sobu u Beogradu tokom neprijatnog perioda okupacije, sa svim opasnostima koje su vrebale u ovom gradu. Kada bolje razmislim o tome, ne verujem da se Matić distancirao od rata zbog ove epizode sa pušenjem, već pre zato jer su ga vojnici ometali pri čitanju.

Valeri Larbo pisao je pre mnogo godina o čitanju kao nekažnjivom poroku. Što se mene tiče, ja znam da dugi periodi zurenja u knjigu ometaju dnevnu rutinu moje porodice – priznanje čoveka koji je zaokupljen istim porokom koji opisuje Larbo. Meni lično je potrebno mnogo sati čitanja, jer najčešće čitam vrlo debele knjige, kao i one koje su u velikoj meri dosadne. Duboko verujem da u srcu svake teško razumljive rečenice leži veličanstvenost saznanja koje samo čeka da bude otkriveno. I tako ostajem veran pre-sokratovskim filozofima, Musilu i Lakanu.

Ali u ovome nisam usamljen. Pročitao sam knjige koje niko drugi nije čitao, kaže Pol Valeri. Zanimaju me knjige koje se bave tehničkim disciplinama. Balzak je sistematski čitao rečnike, i to ne pojedine odrednice, već od početka do kraja, kao da čita roman. Postoji tako mnogo interesantnih stvari za čitanje, koje na prvi pogled izgledaju beznačajno i besmisleno. Jedna žena je očekivala da Erazmo napiše nešto što bi pomoglo njenom mužu da se urazumi, piše Roland Bart, dok je Montekukoli, kako pominje Klaudio Magris, pisao aforizme o umetnosti ratovanja iz zatvorske ćelije u Stetinu, tokom pauze u tridesetogodišnjem ratu. Da sam pesnik, posvetio bih svoju najlepšu pesmu supi sa bešamel sosom, priznaje Bela Hamvaš. „Meditacija o metli“ naziv je jednog Sviftovog eseja. Kao što Ruso tvrdi kako bi dao sve da sazna šta je jedan Nemac pisao o limunovoj kori, tako bih i ja sve dao da saznam šta je Erazmo napisao da urazumi jednog neurotičara i šta piše u Montekukolijevoj „Umetnosti ratovanja“.

Ljudi tek od skora čitaju u sebi. Pre samo dvesta godina, svi su čitali naglas. Ovo je diktirao crkveni ritual, u kojem je pojedinac, ili bolje reći svako, morao da sluša „sveti“ tekst. U prvim katedralama, celi horovi vernika naglas su izgovarali štivo koje su smatrali božanskim. Ovo mrmljanje je nadalje praktikovalo ono malo ljudi na zemlji koji su u to vreme, nekim čudom, znali da čitaju, kao da je svako od njih ispunjavao ulogu današnjih govornika i vođa. A onda je naišao neki anonimni Kopernik čitanja, koji je čitavu stvar okrenuo naglavačke tako što je počeo da prati tekst „u svojoj glavi“. I tako je izgubljena bukvalnost crkvenog ili školskog čitanja. Jer ono što prolazi kroz moju glavu dok obavljam čitalački posao, nije nužno identično onome što je neko drugi napisao.

Ovo postaje jasno čim se udubimo u ponovno čitanje štiva koje nam je nekada bilo poznato. Ne samo da se setim onoga što sam zaboravio, već ponekad shvatim da „tamo“ u tekstu koji sam davno čitao nema ničeg od onog što sam očekivao da pronađem. U ovome leži vrednost čitanja teksta, koju čitalac stvara u sebi tako što u vodenici svog uma melje gomilu nepoznatog štiva i pretvara ga u nešto drugo kroz neočekivane kombinacije. Kada nešto ponovo pročitamo, mnogi detalji koji su nam ostali u pamćenju od ranije sada nam se čine potpuno drugačijim.

Mi u sebi nosimo tekstove koje smo čitali. Postoje filozofi koji veruju: stvari koje nalazimo u knjigama su zapravo one koje smo u njih uneli sami. Borges je rekao da njegov glavni junak stalno ponavlja pisanje već postojeće knjige, ubeđen da postoji samo ponovljena verzija, a ne original. Uzgred, u Musilovom romanu postoji čudni bibliotekar koji čuva hiljade knjiga od kojih nikada nijednu nije otvorio. Ali ipak zna sve o njima, jer izgleda da mi ponekad čitamo i onda kada ne čitamo. Biblioteke normalne ljude inače čine nervoznim, jer ostavljaju utisak preopterećenja, nezavisno od toga koliko su sređeni katalozi knjiga. Stoga ja razumem one koji beže od čitanja kao da je kuga. Svako ima pravo na sopstvene strahove. U jednom romanu o knjigama, Kaneti nalazi način da se od ovog straha pobegne tako što biblioteka biva spaljena. Pa ipak, posle svakog varvarskog napada, naći će se neko ko će želeti da čita nekoliko preostalih prepoznatljivih slova koja su ostala da leže u pepelu.

I tako se moje dnevno prekopavanje po knjigama nastavlja, moj neumoljiv porok. Mnogi ljudi su krivi zato što sam ja postao ovakav kakav sam. Najviše od svih moja baka, koja me naučila da čitam i pišem kada sam imao četiri godine. (Kao što možemo videti, postoje dva fenomena koji se odigravaju paralelno; pisanje je jedna forma čitanja, dok čitanje znači pisanje.) Čim sam naučio da čitam, počeo sam da se bacam na sve što je bilo čitljivo, pažljivo dešifrujući nalepnice na kuhinjskim teglama za so, kafu i šećer, tekstove na reklamnim brošurama u kutijama od sapuna, na omotima čokolada, datume na zidnim kalendarima, reči na emajliranim pločicama koje su pokazivale gde se nalazi podrum ili toalet. Proučavao sam račune koje je moja majka donosila iz kupovine; bilo je svakojakih slova, pa i čitavih reči, u unutrašnjem delu tatinog šešira, na porubu mamine marame, na šavu moje majice. A zatim saobraćajni znaci, ambijent gradskih ulica u kome je započeo moj život!

Danas verujem da su baš ove stvari, jezički otisci svakodnevnog života, bili moj prvi čitalački materijal, mnogo pre Karla Maja i Toma Sojera. I kasnije, nakon što sam pročitao Dostojevskog i Prusta po prvi put, u meni je ostao ogroman prostor za globalne poroke opštenamenskih knjiga, priručnika, vodiča, onoga što nazivamo „tehničkom literaturom“, ali što obuhvata i veliku količinu nenaučnih, fantastičnih i skoro šašavih stvari. Od mladosti sam imao sklonost da se dograbim ovog čudnog čitalačkog materijala. U jednoj prodavnici starih knjiga u Beogradu prodavac je za mene uvek čuvao ovakve knjige: o migracijama ptica, neuobičajenim meteorološkim fenomenima u Alpima, načinu obraćanja u zvaničnim pismima i pčelarstvu. Čak i pre toga, u Sloveniji, odakle mi potiču i deda po ocu i deda po majci, posebno sam uživao u čitanju knjižica o kućnim lekarijama, odgajanju dece, „svetskim događajima“, pravilima za žensku i mušku poslugu u monarhiji, „večne kalendare“, školske bukvare i savete o pravilnom ponašanju u selu i gradu.

Kakve su samo šašave publikacije izlazile u Rusiji nakon Oktobarske revolucije! Potrebne su nam čitave serije novih priručnika u mekom povezu: za sovjetskog bravara, sovjetskog metalostrugara, sovjetskog električara – pisao je Trocki. U njima su se, između ostalog, nalazila objašnjenja kako piti manje, kako upadati u manje tuča i manje se kartati, kako se suzdržati od maltretiranja žene i dece, kako prati veš, otvarati prozore i čistiti sobu.

Od svega ovoga, moram priznati da me je kao dete najviše privlačila jedna kartonska knjiga, koja se zapravo sastojala samo od korica. Nije bilo nikakvog sadržaja, jer su korice bile dovoljne za reklamiranje fabrike čokolade. Bilo je i papirića obmotanih oko bočica lekova, kao i onih zadenutih u kutije slatkiša – sve mi je to bilo veoma zabavno dok sam bio u godinama kada još uvek nisam razumevao značenje pojedinačnih reči. I tako je ova stara egipatska tradicija – primenjena u proizvodnji modernih lekova i slatkiša – sa zadrškom uticala na svest jednog deteta, učeći ga da se knjige ne nalaze samo u knjigama, već i na mnogim drugim mestima.

Ovu ideju su ponovo oživeli pop umetnici, pa čak i naši avangardni umetnici slovenačke grupe OHO. Kakve su samo pesničke poruke pakovali u velike i male kutije, verujući da će na taj način moći da učestvuju u proizvodnji čitanja. Jednom priliko kupio sam gvozdenu knjigu, koja se bavila istorijom mnogih gvozdenih predmeta, ali su joj korice zapravo bile napravljene od lima. Jedan časopis objavljivan u bivšoj Jugoslaviji imao je plastični povez, proizveden od istog materijala koji se koristio i za proizvodnju kabanica. U svoje vreme pročitao sam veliki broj ne samo štampanih tekstova, već sam bio i pažljivi čitalac korica knjiga, poveza, i onoga što je napisano na zaštitnim koricama. Verujem da možemo naći celu jednu kulturu pisane reči u skraćenoj formi, ako samo bacimo pogled na uske stupce štampane na unutrašnjoj strani zaštitnog omota, gde se nalazi opis sažet kao u rečniku, koji nam govori o čemu se u knjizi radi. Kada bi sve knjige nestale (kao što se to dešava u romanu Farenhajt 451) i kada bi ostale samo zaštitne korice, možda bi neko mogao i na ovaj način da rekostruiše razvoj ljudske misli.

Tako sam rano naučio da nas najveća pokretačka snaga koja stoji iza ljudske kulture pisane reči neprestano vodi ka izuzetnom, neuobičajenom i zaprepašćujućem – iz čega su iznikli dadaizam i celokupna nadrealistička literatura. Odakle potiče čitanje očito nerazumljivih tekstova, ne samo iz vremena manirizma, nego iz šašavih dijaloga Luisa Kerola, Edvarda Lira i Joneska. Te čudesne fantazije pred smrt u Krapovoj poslednjoj traci (Krapp’s Last Tape) Semjuela Beketa. Kao da ljudi mogu da priđu svome kraju na jedan nadrealan način, koji se ipak čini normalnim. Kada očni lekar od mene zatraži da naglas pročitam jedno slovo na zidu njegove ordinacije, da li je tada ispred mene kraj svakog čitanja?

 
Sign and Sight, 05.09.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 13.09.2011.