- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Ne dam se!

Radio emisija 29.05.2009, govore: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, istoričarka Latinka Perović, advokat Srđa Popović i stručnjakinja za marketing Nadežda Milenković.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Obezglavljeni smo, predsednik se još nije vratio iz Francuske, gde je otišao da resetuje francusko-srpske odnose. Nije baš zadovoljan posetom; Sarkozi je bio prilično hladan i racionalan, a Tadić želi, kako je rekao za Figaro, da uspostavi strateško partnerstvo, kakvo je postojalo pre Prvog svetskog rata. O tome mu je u kolima do Jelisejske palate kratko predavanje održao ambasador Bataković. Sarkozi nije hteo ni da zapeva onu staru Kreće se lađa francuska sa pristaništa solunska. Možda bi, da je bila tu, Karla Bruni zapevala, a ovako – Sarkozi je samo pričao o tome kako Srbija mora da sarađuje sa kosovskim institucijama, kako mora da završi saradnju sa Hagom i slične trivijalnosti. Tadić nije stigao da mu se pohvali kako je Le Pen još uvek počasni građanin Zemuna, kako je jedan telohranitelj Alena Delona bio Srbin, kako je Ćurković branio u Pari sen Žermenu, kako Srbi još od pre 1914. vole sve što je francusko: francuske parfeme, sireve, vina, a posebno su privrženi francuskom ključu.

Na Jelisejska polja predsednik je stigao sa Pasuljanskih polja gde je prisustvovao nekoj vojnoj vežbi, odeven u novi, letnji  komplet za te prilike: stilizovanu maskirnu uniformu bež boje. Tamo je ponavljao besmislene fraze o našoj miroljubivoj politici, o tome kako nećemo primenjivati silu i opet o tome kako nikako nećemo primenjivati silu. To je kao kada bih vam ja rekla kako nikako ne želim da Anđelini Džoli ukradem muža, jer ne želim da rasturam nečiji brak i da onu silnu dečicu ostavim bez oca.

Priča o upadu bombaša u zgradu predsedništva završila se odvođenjem onog izbezumnjenog čoveka u zatvor. Stvarno mi nije jasno kako to da se sada ne vodi rasprava o predsednikovom obezbeđenju. Kao, niko nije napravio propust – pa to se kosi za zdravim razumom. Ko odgovara za predsednikvu bezbednost? Kobre, zolje, ose, BIA ,VBA? Što se mene tiče, Boris Tadić bi mogao da legne na Koridor 10, ali brinem da se predsedniku, instituciji, nešto ne desi. Na današnji dan 1868. u Topčideru je ubijen knez Mihailo Obrenović, na današnji dan 1903. zaverenici su ubili Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin; da ne pominjem 12. mart 2003. A Tadićev dolazak u zgradu predsedništva, dok onaj čovek tamo sedi sa bombama je glup, idiotski i krajnje bahat gest čoveka koji bi i soptsvenu smrt voleo prvo da odglumi, uslika se na državnoj televiziji, a onda mirno ode u večna lovišta. Izlazeći iz studija državne televizije, možda bi se susreo sa onim sadistom od popa iz Crne reke koji se još uvek šeta slobodan i nevezan i gostuje na tzv. javnom servisu, da nam objasni kako je sve to kamapnja protiv vladike Artemija i boga samog. U celom jezovitom događaju u vezi sa Crnom rekom, sve je poganija uloga državnih institucija koje ne reaguju. Policija ćuti i, umesto da Dačić lično ode i zatvori duhovno-rehabilitacioni centar, on se slika sa  srpskom snajom, manekenkom Adrijanom Limom, ženom košarkaša Jarića. Manekenka je tražila srpski pasoš i ministar mora da joj se nađe pri ruci.

Tužilaštvo ćuti i čeka da prođe vreme i da im neko naredi šta da rade, ministar zdravlja je ustanovio da tamo nema nadrilekarstva, a ministar vera izgleda podržava lopatu kao sredstvo duhovnoga rada. Prethodni ministar vera Radulović, DSS duhovnik, popu sadisti je davao donacije.

Vidim da mnogi hvale sinod zato što je na vreme reagovao, pre svih vladika Irinej. Ne bih žurila sa pohvalama. Prvo, kako to da oni nisu znali šta se dešava u Crnoj reci kada se onaj bolesnik od protojereja hvalio po TV i novinama kako primenjuje silu u lečenju? Prinove u sinodu navodno obećavaju promene u crkvi. Posebno se hvali izbor vladike zahumsko- hercegovačkog Grigorija. Kao, on je moderan. Jeste, pa baca anateme na one koji ga prozivaju zbog malverzacija. Setile smo se sinoć da smo vladiku Grigorija upoznale na čuvenim tribinama Sabora dveri na Mašinskom fakultetu, gde su se odigravale kleronacionalističke orgije, često predvođene Srđom Trifkovićem. Evo kratkog snimka sa jedne od tih tribina:

Srđa Trifković: Tek sa Srbijom u Evropskoj uniji do pune bi se mere ostvario, bez ikakvih izbora, kompletan socijalni, nacionalni i svaki drugi program Žarka, Nataše, Borke, Sonje, Teofila, Verana i kompanije. Zagovarati članstvo u Savezu komunista onda značilo je biti oni, zagovarati članstvo u Evropskoj uniji danas znači biti uz njih. Posle preko pola veka Broza i Miloševića, Klagenfurta i Zidanog mosta, Golog otoka, prinudnog otkupa i zem-zadruga, bratstva, jedinstva, ZUR-a, OOUR-a, Praksisa, sankcija, hiperinflacije, izbeglica, bombardovanja, DOS-a, Sablje, Čede, Bebe, Montgomerija i Karle, pravo je čudo da ovaj narod još uvek funkcioniše kao jedna zajednica. Ukoliko pobedi psihologija evropeizacije, nemajte nikakve sumnje da će i Srbi u doglednom roku podići na Terazijama spomenik srebreničkim žrtvama, a da ne govorim o tome da će cena plaćanja odštete udovicama srebreničkih mudžahedina na duge staze koštati mnogo više nego ma šta što bi u materijalnom smislu Srbija mogla od te Evrope da dobije. Ukoliko su Jevreji, a i od njih treba nešto naučiti, mogli da se pozdravljaju dve hiljade godina sa „dogodine u Jerusalimu“, ja mislim da će i Srbi imati i sada dovoljno snage da shvate da se istorija ubrzava, da se ne zna šta nosi dan, a šta noć i da sa promenom geopolitičkih okolnosti Srbi imaju šansu za još jednu rundu, pa bi zato poučeni tim primerima trebalo da se i sledećih deset, ako treba i sto godina oslovljavaju sa „dogodine u Kninu, dogodine na Gazimestanu“.

Voditelj tribine: A na temu nacionalizma Svetog Save večeras će govoriti njegovo preosveštenstvo vladika zahumsko-hercegovački gospodin Grigorije.

Vladika Grigorije: Da sam bilo šta pripremio za ovo predavanje večerašnje posle ovog što smo čuli od našeg prijatelja i brata Srđana Trifkovića bilo bi najnormalnije da to pocepam.

Svetlana Lukić: Dakle, još jednom, čovek kojim je vladika Gligorije oduševljen je Srđa Trifković, rado viđen gost na tribinama Srpske akademije nauka, Srpske pravoslavne crkve, bivši šef kancelarije Aleksandra Karađorđevića i predstavnik Republike Srpske u Londonu 90-ih godina.

Svakakvih ministara u vladi imamo, ali je ministar vera poseban slučaj. Bogoljub Šijaković naravno ni reč nije rekao o Crnoj reci, ovih dana je bacio fatvu na sarajevskog reisul-ulemu Cerića. Sadašnji ministar vera bio je ministar vera i u saveznoj vladi 2001, kao kadar crnogorskog SNP-a. Onda je došao u Beograd, gde ga je ugledala proevropska i modernizatorska DS i postavila ga na mesto sadašnjeg.

Bogoljub Šijaković: Preosvećeni vladiko Pahomije, raspeti vladiko raspetog Kosova koje se već više od šesto godina ne skida sa krsta, visokopreosvećeni mitropolite Amfilohije iz takođe raspete Crne Gore, vama je naravno mesto da ste ovdje. I kad ne biste bili tu bili biste prisutni, jer ste vi i egzarh svetog trona pećkoga. Vladiko Atanasije, koji ste na Kosovu i kad niste tamo. Časni oci, braćo monasi, braćo i sestre, kada sam izabran za ministra vjera u saveznoj vladi odluka kuda prvo da krenem bila je nedvosmislena – na Kosovo i Metohiju. Ukazala se i zgodna prilika, Sveti Stefan, slava Dečana. Par dana prije slave stigla je vijest od komandanta jedinica Kfora da ne možemo predsjednik Vlade, gospodin Žižić i ja otići na slavu, jer nam se ne može jemčiti bezbjednost. U Dečanima gori kandilo stotinama godina za sve nas i ja jedva čekam da dođem, da mi ozari lice i da se ugrijem. Njegoš je rekao da je Kosovo grdno sudilište, mogli bismo reći da je to strašni sud. To je onaj trenutak, ona tačka odluke, crisis, kada se sve procjenjuje, kada se sve presuđuje. I kao što znate, tamo je presuđeno o našem identitetu, tamo je presuđeno o našem postojanju, tamo je knez Lazar presudio da ne iznevjerimo vjeru našu – ne predadim blagočestijama višego. Ne smijemo da zaboravimo Kosovo, ne smijemo da zaboravimo Jasenovac, to su naše tačke oslonca i treba svakog dana da kažemo – poput onog jevrejskog iskustva „Jerusalime, Jerusalime, ako te zaboravim neka me zaboravi desnica moja“ – da kažemo „Kosovo, Jasenovac, ako to zaboravimo neka nas zaborave i desnica i ljevica naša.“

Svetlana Lukić: DS je napravila poredak u kome je nemoguće normalno živeti. Ljudi mogu da lažu za taj poredak, da kradu od njega, da ubijaju zbog njega, da umru od njega, ali ne mogu da žive u njemu.

To, naravno, nije onaj užasni Miloševićev poredak, ali i od ovoga se može umreti. Onih osam tona ribe koje su ovih dana umrle u Palićkom jezeru niko nije otrovao, niko ih nije ubio dinamitom; ne, ove ribe su umrle od nedostatka kiseonika.

Ovo je Peščanik, a na početku govori gospodin Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa.

Miljenko Dereta: Pošto je pravoslavna crkva nedodirljiva institucija onda ništa što je crkva ili što neko čini u ime crkve nije podložno kritici. Isto važi i za izabranu vladu, isto važi za partijske lidere i za partije, isto važi za predsednika Republike, prosto niko nije na pravi način podložan kritici. Meni je neverovatno da su ljudi išli pred B92 da protestuju zato što se o toj temi uopšte razgovara. I ono što mi je drago u celoj toj aferi, koja je dramatična u svakom pogledu, jeste da je čovek izgovorio da se on čak registrovao po Zakonu o verskim zajednicama i crkvama. Dakle, registrovao se po Zakonu protiv koga su se, ako se ja dobro sećam, organizacije civilnog društva, nevladine organizacije, pojedinci toliko borili pokušavajući da objasne sve greške u tom Zakonu, sva nedopustiva rešenja koja taj Zakon nudi. Država je naravno odbila sve prigovore, odbila je prigovore Evrope i dobili ste Zakon po kome neko može da vas mlati lopatom zato što ste vi navodno na to pristali. S druge strane, reakcija države pokazuje njenu nemoć, pokazuje da se mi moramo oko takvih stvari s nekim nagađati. Molim vas, zna se kako to ide: država pohapsi one koji su počinili krivično delo nasilja nad drugim, pohapsi one koji su dozvolili da se nad nekim vrši nasilje, i tek onda se nagađamo i razgovaramo, i onda vidimo ko je tu kriv, ko nije kriv, kako nije kriv. Ali se to mora prekinuti istog trenutka. Zbog ovoga je ministar vera onaj koji treba da podnese ostavku. Ali, on naravno ne da ne podnosi ostavku, nego vodi politiku povodom posete gospodina Cerića, on čovek proglašava ljude poželjnim i nepoželjnim u Srbiji. Potpuno izvan svojih kompetencija, očigledno izvan neke politike vlade, a to nam govori da ne postoji politika vlade, nego samo politika ovog ili onog ministra. To što radi ministar vera je protiv interesa države koju on treba da zastupa, a u interesu nekih verskih zajednica, a posebno Srpske pravoslavne crkve. Kad u državi koja ima Ministarstvo za ljudska prava i manjine, koja ima ombudsmana, imate i jedno Ministarstvo koje krši ono što druga ministarstva ili institucije zastupaju, onda vam to govori o krajnje nestabilnoj vladi i o krajnje neuređenom sistemu, i to pre svega u oblasti koja se dotiče ljudskih prava. Još u ekonomiji, hajde-de, oni se i dogovore, a tu su i međunarodne kontrole mnogo veće. Ovde se sve relativizuje, naravno u ime očuvanja našeg čuvenog identiteta, institucija koje su preživele vekove i naše potrebe da tražimo bar neku stabilnu tačku – ja mislim, na pogrešnom mestu.

Iz posete gospodina Cerića vidi se da mi uporno vodimo politike uvereni da one neće imati nikakve dugotrajne posledice. Vi politički rascepite islamsku zajednicu iz razloga koje samo vi znate i onda krpite probleme koje to izazove. Moram da kažem da neke izjave koje je dao gospodin Cerić smatram neprimerenim. Prvo, mislim da je identifikacija verskog opredeljenja sa etnicitetom, a samim tim i sa državom gde taj etnicitet predstavlja većinu, pogubna u ovom regionu. Znate, doći tamo i reći da su Bošnjaci životno vezani za Sarajevo jeste jedna vrsta neumerene i neodmerene izjave, ali je isto tako sve što je došlo odavde kao odgovor bilo potpuno neprimereno. Ako je islam organizovan tako da se centrale nalaze ovde ili onde i da se ne dozvoljavaju odstupanja, kao što su ovde neka napravljena, onda je naša država morala da to poštuje. Mi to naravno kada je u pitanju Srpska pravoslavna crkva vrlo podržavamo i poštujemo, mi ne dozvoljavamo, ili retko dozvoljavamo, ili posle dosta pregovora dozvoljavamo, recimo, da se rumunska pravoslavna crkva registruje, ne dozvoljavamo crnogorskoj i makedonskoj da same urede svoje crkveno pravo i crkvene običaje, jer insistiramo na svojima i mi to kao država to ne prihvatamo. Ali, ono što važi za Srpsku pravoslavnu crkvu mora da važi i za islamsku zajednicu. To podsticanje jedne vrste nezadovoljstva i podsticanje podela ima naravno političku pozadinu, a to je ko će kontrolisati Sandžak, da li će to biti ministar sa 17 portfelja kao što je Rasim Ljajić, ili ministar bez portfelja, ali samo sa stolicom i tri glasa u Skupštini. Tako da ta podela, naravno, ide do Skupštine. Posledica pogrešnog poteza države je pokušaj balansiranja, a ono je dugoročno pogubno. Ja ne vidim da bilo ko ozbiljno radi na dugoročnim rešenjima, mislim da naš ministar vera u ovom trenutku nije sposoban za tako nešto.

Svetlana Lukić: Mala digresija, mi praktično od 5. oktobra, pogotovo sa ministrima Radunovićem i Šijakovićem, imamo ministre koji se ponašaju kao službenici crkve, a ne kao službenici države.

Miljenko Dereta: I to ne kao službenici crkava nego jedne crkve, a to je vrlo opasno. Oba ministra naravno ne razumeju da je njihova uloga prevashodno da svakog trenutka podsećaju da je Srbija multikonfesionalno društvo. Posebnu kategoriju čine izjave poput one gospodina ministra koju je izrekao na tom istom skupu, i to s podsmehom, otprilike – meni je jako zanimljivo kad vidim kako ateisti razgovaraju na teme vera i crkve. Na taj način potpuno je diskvalifikovao sve ljude koji nisu vernici kao nekoga ko nema pravo uopšte da diskutuje o tako uzvišenim temama.

Svetlana Lukić: Pominjala sam slučaj Crne Reke – da taj čovek nije u mantiji, mislim da bi policija istog časa ušla, zatvorila taj stacionar, uhapsila tog čoveka i tek bi se onda raspravljalo o raznim stvarima. Međutim, mantija je, čini mi se, razlog zbog kojeg mi sad pričamo o nečemu što je u stvari mimo svake diskusije.

Miljenko Dereta: Tačno. Vi govorite o mantiji kao o zaštitnoj uniformi, ali imate mnogo takvih uniformi oko nas. Džip – hajde, neka pomeri neko džip koji se parkirao popreko posred ulice. Ne sme da priđe. Da ne govorim o tome da su političke stranke počele da nose značkice tako da odmah vidite s kim razgovarate, u kojoj meri je zaštićen, ko stoji iza njega i ispred njega. Tako da to jeste komunikacija koja govori o različitim pravima koja vam određeni znaci koje nosite na sebi donose.

Imam utisak da naši političari ne razumeju taj lanac odluka koji se grana na strane koje njih svaki put iznenade. Događaju se zanimljive stvari. Recimo, Srbija sa sve Kosovom kao svojim sastavnim delom daje u jednoj oblasti jednaka prava svim svojim građanima – daje i srpske nove pasoše Albancima sa Kosova, što Evropa neće. Država tako zbog svoje politike dovodi u nezavidan položaj kompletno stanovništvo Srbije. Dakle, zbog toga što mi tvrdimo da je Kosovo još uvek Srbija, „ostatak“ Srbije bez Kosova neće moći slobodno da putuje, jer tu privilegiju nećemo dobiti tako dugo dok budemo to radili. Znači, država će morati da uradi dve stvari, jedno je to da ne daje onima koji žive na Kosovu srpski pasoš, i drugo je da uspostavi strašnu kontrolu na toj granici, onakvu kakvu treba. Naravno, pravnici će vam reći da je to linija razdvajanja, to nije prava granica. Možda se to ne zove prava granica, ali to će po svemu biti prava granica. I Evropa vodi tu politiku, oni kažu – zovite tu liniju kako god hoćete, ali morate postaviti kontrolu koja je kao prema drugim državama. Znači, oni nas teraju u odnos prema Kosovu kao susednoj državi, a meni se čini da poruke koje su se čule ovde i od gospodina Bajdena i iz Evrope govore da se mi slažemo u tome da se ne slažemo. To je meni fenomenalno, s tim što mislim da su naši to potpuno pogrešno shvatili, to nije prihvatanje i podrška našoj politici, to nije njihovo osvešćenje „o, evo, shvatili smo“, ne, to je pragmatizam. Oni kažu – mi sa vama o tome ne možemo da razgovaramo, mi razumemo da vi za sada ne možete da kažete da je Kosovo nezavisno i za sada to još nije nikakav uslov, vreme će pokazati kada će to postati uslov ko zna za šta, ali evo, postalo je uslov za šengenske vize. Dakle, vi ne možete da bušite rupe na brani na jednoj strani, a da ih na drugoj strani zapušavate. I kažem, tu vidim kratkovidost naše politike i to me svaki put, koliko god me pogodi, toliko i zabavlja zato što su to predvidive stvari. Kad ne isplanirate svoju politiku do kraja onda vam se događaju takva iznenađenja. Moram da dodam da više ne razumem politiku u kojoj mi svaki put slavimo kada onemogućimo da Kosovo nešto ostvari. Umesto da naša politika bude usmerena na to da nešto obezbedimo za Srbiju, da nam one arapske zemlje, gde ima dosta, čuo sam, neke prilično jeftine nafte, omoguće da naš benzin ne bude najskuplji na svetu. Svuda u svetu pada cena benzina, pada cena nafte, samo u Srbiji kao delu ruske mreže za distribuciju nafte raste. Alo, bre.

Svetlana Lukić: Stalno se vraćamo na Ustav, u čijoj preambuli piše ono što piše, a i to ima određene posledice. To praktično znači da ćemo u svemu što budemo radili ili pokušavamo da radimo na evropskim integracijama, svaki put da zapnemo na tom istom mestu.

Miljenko Dereta: Tako dugo dok ne budemo promenili Ustav i tako dugo dok ne budemo pronašli formulu da prihvatimo realnost, ali da sačuvamo nešto dostojanstva, i da kažemo – dobro, mi ne priznajemo nezavisnost Kosova, ali Srbija će ući bez Kosova u Evropsku uniju zato što taj deo već kontrolišu Evropa i Ujedinjene nacije, mi prihvatamo te dve institucije i hoćemo da s njima bolje sarađujemo unutar Evropske unije i unutar Ujedinjenih nacija. Ali ne, mi pokušavamo sve vreme da ih uverimo, a što je još najstrašnije od svega mi sami izgleda verujemo da ćemo u tome uspeti, da promene svoj stav, pa će njima i Sud u Hagu da kaže „vi ste pogrešno priznali Kosovo“. A oni će da kažu „da, i?“. Ja sam po pitanju evropskih integracija dvostrano zabrinut. Sa njihove strane imamo, čini mi se, onaj slučaj čoveka koji mora na operaciju, a odlaže što više može. Oni moraju da prime Balkan kad-tad, ali, ako može kasnije, daj da pre toga još malo proživimo kao ljudi. S druge strane, naše ponašanje je krajnje neozbiljno po tom pitanju, krajnje improvizatorsko. Drugi su ušli u NATO, drugi su dobili status kandidata, drugi su tražili status kandidata. Kad se od nas traži da sačekamo mi to prihvatamo, tad smo poslušni jer nam to odgovara, a kad se od nas traži nešto drugo, ne prihvatamo, jer nam to politički ne odgovara. Kažem, jedino što je još uvek nekako izvor mog optimizma po tom pitanju jeste činjenica da je to proces koji ne možete zaustaviti. Ima još jedna stvar, imam utisak da kod građana počinje da preovlađuje svest da su nam zaista neki standardi potrebni. Da li to proizlazi iz neke borbe za lično dostojanstvo, da li iz nekog straha od onoga da je sve neefikasno i da ćemo ukoliko ne postane efikasno svi zaista propasti, ne znam, ali imam utisak da se ta pitanja nekih standarda, nekih obaveza države, nekih prava, iako polako i mučno, ipak šire po Srbiji. I da je ova podrška evropskim integracijama koja sada postoji dublja nego što je bila ranije. Mislim da je oblast obrazovanja mesto na kome se najbolje vidi neodlučna politika prema evropskim integracijama.

Činjenica da su reforme zaustavljene, da naši fakulteti gube na ugledu, da su rezultati naših učenika sve gori, umesto da budu alarm na koji država hitno reaguje, umesto da budu alarm da država kaže „dajte da uzmemo od ovih i onih i da damo još više obrazovanju“, sad se hoće od univerziteta uzimati 40 odsto više. Ja uopšte ne znam čega, ali to nije bitno. Znači, mi smo zemlja koja toliko malo daje na obrazovanje i na nauku, i sad još od toga hoćete da uzimate. To nam govori da vi zapravo ne želite razvoj ovog društva i ove države. To je sistemsko bauljanje, bezglavo kretanje levo-desno, u kome se interes postavi tako kao da treba prikupiti toliko para da bi se spasila na primer privreda, a pri tom se pribegava metodima koji dugoročno nanose ogromnu štetu.

Ono što najviše obeshrabruje jeste kada nešto što smo svi znali površinski dobije svoju vrlo konkretnu formu, kao što je to bilo u emisiji Insajder, gde smo videli na koji način država radi protiv interesa svojih građana. Kada vidite koliko je u jednom Beogradu dato zemljišta, koje ima svoju konkretnu, merljivu vrednost, od čega su se mogli napraviti ne jedan ili tri mosta, nego mostovi kao u Budimpešti, pa da ne znamo kojim ćemo… Ne, sve je to pokradeno zato da bi se prelilo u džepove nekih tajkuna, kako ih mi zovemo, koji, ja sam uveren u to, dalje prelivaju u neke džepove za koje mi uopšte ne znamo da se pune. To da se nijedan od njih ne nalazi ni na jednoj listi finansijera političkih partija je direktan šamar našoj inteligenciji, to je demonstracija partijske sile koja kaže – ‘oćeš informaciju?, evo ti ga na! Naravno da je lažna, naravno da nije potpuna, još kad bismo napravili onaj ulaz-izlaz, koliko šta košta itd, videli bismo da je to nemoguće. Ali moram da kažem, i Evropa i Amerika su prema tim ljudima, koji su se u velikoj meri obogatili na nelegitiman i nelegalan način, popustljive zbog uticaja koji imaju na partije. I mislim da je to jako loša poruka, to znači – ja mogu počiniti razne stvari, ali ukoliko ti učinim neku protivuslugu mogu se iskupiti za svoje greške. Mislim da je to jako loše i jako opasno.

Mi nemamo političara koji će reći – čekajte, mi imamo problem nedostatka mladih ljudi, starog stanovništva, šta mi radimo za staro stanovništvo za sledećih deset godina, ko će o njima brinuti, ko će raditi u ovoj zemlji, šta će raditi? Da li je to intelektualna usluga, ili je to poljoprivreda? Pitaju neku ženu pre neki dan koliko ima godina, kaže – 76. Šta radite? Evo, berem jagode. Brati jagode, moram vam reći, uopšte nije lako. Dakle, to su sve odluke koje jedna grupa ljudi treba da donese, a ta grupa ljudi se još uvek zove političari. Pojaviće se, uveren sam, neki novi pokret, jer mora, jer je to pitanje opstanka. Ili nećemo opstati, što takođe nije strašna sudbina, to se događa. Dosta pratim ono što se događa u Francuskoj, zato što mi se po nečemu čini da je naše društvo blisko po mnogim elementima francuskom, da je naša politika po mnogo čemu bliska francuskoj. Tamo imate sada ogroman porast zapošljavanja u uslugama starim ljudima. Posle edukacije mladi ljudi odlaze da brinu o starim ljudima. I sad vi kažete, gde je tu računica? Računica je u tome što ti stari ljudi imaju neka primanja i od toga delimično plaćaju tu uslugu. S druge strane, država to podstiče zato što zapošljava mlade i rešava problem starih, jer svaki drugi pristup je mnogo skuplji od ovoga. Znači, napravljena je jedna računica i rečeno je – nama se više isplati da obučimo 5.000 ljudi koji će se u Parizu brinuti o 10.000 starih ljudi, nego da imamo ponovo problem kao što smo imali onog leta kada su nam stari ljudi umirali po stanovima itd. E, takvu računicu mi nikad ne napravimo. Seti se poreza na autorske i druge ugovore. To je neko seo i izračunao – to će državi doneti toliko i toliko, to će državi odneti toliko i toliko, to će izazvati reakciju kulturnih ustanova. Koje će rešenje poslodavac tražiti kada mu se tako nešto nametne? Naravno, sivu ekonomiju. Da li se nama više isplati da nam se ljudi vraćaju u sivu ekonomiju ili da kao država dobijemo to što dobijamo sada, ili ako već moramo nešto da povećavamo da to povećamo za jedan razumni procenat? I onda se naravno iznenade kad se ljudi odmah organizuju kao što su to uradili honorarci koji neće to više da trpe. To je ono pozitivno koje prepoznajem. I onda se država povukla. Da je država to ozbiljno uradila, rekla bi – mi razumemo vaše zahteve, ali računica je ova. Mi tu računicu nikad nismo imali.

Da, to je potpuna improvizacija i građani s pravom strepe od toga, više nemaju čak ni iluziju. Znate, kad vidite da odluka da se ukrade sedam hektara gradske zemlje negde zahteva da vi to provučete da ne biste baš bili uhvaćeni sa rukama u tuđem džepu, kroz razne institucije da bi to sve dobilo formalni, zakonski okvir. Dakle, kada stvarate zakone da biste ozakonili krađu, onda vidite kolika je zapravo nemoć građana. Ljudi koji su počeli sebi da seku prste ne bi li izazvali pažnju institucija, koji ulaze negde sa dve bombe da bi tako rešili svoje probleme, sve to je zabrinjavajuće, mislim da to može da kulminira u nekim socijalnim nemirima koje će biti jako teško kontrolisati zato što nemamo prave sindikate. Drugo rešenje je da su ljudi toliko ubijeni da onda ubijaju svoje porodice i sami sebe, što je sve češći slučaj, i što se uopšte ne razmatra ozbiljno. Dakle, mi smo jedno hronično bolesno društvo koje se ni na koji način ne leči, gde lekari ne traže ni vakcinu, ni lek, nego pokušavaju da to stanje održe zato što im to obezbeđuje status lekara. Strepim od toga i strepim od ljudi koji su kod nas spremni da žrtvuju sve vrednosti, moralne i sve druge, zbog opstanka na političkoj sceni. Meni je neverovatna rečenica koju je izgovorio Vučić – ja sad najzad više ne moram da govorim ono što ne mislim i ne moram da slušam onoga koga ne želim. Kao da ga je neko na to prisiljavao. Imam utisak da kada gledate Skupštinu, kada slušate naše političare, kada znate ono što se događa u političkim partijama, vidite da nema nikakvog razgovora, nemate prostor u kome se problemi razmatraju, u kome se nude različita rešenja. Kad na unutrašnjim partijskim izborima imate po jednog kandidata za svaku funkciju, onda vam to govori da to nije demokratija. Ako to nije demokratija kod onih koji treba da zagovaraju i sprovode demokratske procedure, pa gde onda treba da bude demokratija?

Svetlana Lukić: Ministar od para Mlađan Dinkić je poslao razne svoje kolege ministre da idu okolo i uteruju pare u budžet. Na primer, preosvećeni ministar zdravlja lično nosi fiskalne kase po ordinacijama. Ne znam tačno ko duži univerzitete i pokušava da im oduzme 40 odsto od ne znam kojih prihoda, međutim, ljudi su odmah spremni da se dogovore, ako ne može 40 odsto, onda će 26. Međutim, univerzitet se digao na noge, i to univerzitet predvođen starim i novim rektorom profesorom Brankom Kovačevićem, i ne daju pare, kaže, ne daju ni jedan procenat. I predsednik i ministar nauke Đelić su često govorili da je obrazovanje naša šansa za razvoj i da će država podsticati obrazovanje i nauku, međutim, u međuvremenu smo umesto silikonske doline dobili silikonsku ulicu, onu Strahinjića bana, gde se šetaju devojke sa silikonskim grudima u društvu kontroverznih biznismena, a sve češće i u društvu poznatih srpskih političara.

Kao jednu od mera u borbi protiv ekonomske krize Evropska unija planira da poveća izdvajanje za obrazovanje sa 7 na 10%, a Indija je povećala na 20%. U našoj zemlji se za obrazovanje izdvaja samo 3,5% bruto društvenog proizvoda, a za nauku smešnih 0,3%. Da ne pominjem ostale podatke, ali uvek mislim da taj podatak strahovito mnogo govori. To su podaci Republičkog zavoda za statistiku. U Srbiji je skoro četvrt miliona potpuno nepismenih ljudi, samo diplomu osnovne škole ima milion i po ljudi, a samo 6% građana Srbije je završilo neki fakultet. Dakle, znamo da je novi rektor Branko Kovačević, novi i stari rektor, energično protiv toga da se uzima novac univerziteta, međutim, praktično nije ni funkcionisalo kao vest to da je on bio jedini kandidat i da je izabran ponovo na mesto rektora Beogradskog univerziteta, kao da je to bilo koje mesto. I samo kratko da vas podsetim da je rektor Kovačević jedan od onih koji je stajao na onoj govornici na mitingu Kosovo je Srbija u februaru 2008. godine, posle kojeg je došlo do nemira u Beogradu i paljenja ambasade, a rektor je lično predvodio takozvane studente sa zastavama koji su pokušali da uđu na Kosovo takođe 2008. godine, pa su ih sprečili vojnici Kfora ili već ne znam ko. A mi smo pre nekoliko dana bili u Kragujevcu na promociji Peščanika, naravno da su tamo opet nastali mali problemi, ali je mnogo važnije da su u biblioteci u Kragujevcu našim slušaocima govorili gospođa Latinka Perović i Srđa Popović. Vi ćete u narednih dvadesetak minuta čuti o čemu se radi.

Latinka Perović: Postoje dva merila šta ko zapravo hoće u Srbiji. Jedno merilo je sigurno kako ljudi u Srbiji žive, kakve su mogućnosti za razvoj, za zapošljavanje, za školovanje, za lečenje. Naravno da je to neodvojivo od pitanja građanske slobode, političke, međutim, znate šta, ako se to pitanje o hlebu postavlja kao primarno sigurno je da i ovaj problem sloboda na neki način postaje ugrožen, jer teško je zamisliti da u jednom društvu koje se socijalno, izvinite što ću tako reći, animalizuje, vi možete da imate neki bogat demokratski politički život. Drugo merilo je zaista taj međunarodni položaj zemlje i njen kredibilitet. Pre svega to je pitanje naših odnosa sa susedima, našeg prihvatanja realnosti.

Huligan: Koje realnosti?

Latinka Perović: Pa, znate šta, vi ste rešeni da se mi posvađamo, a ja uopšte to neću…

Huligan: Ne, kažite koje realnosti, kažite vi šta mislite, pobogu!

Svetlana Lukić: Ja vas molim, samo budite pristojni za početak, to vas molim.

Huligan: Samo tražim odgovor.

Svetlana Lukić: Ne može sada da ga dobije, dobiće ga kasnije.

Huligan: Realnost, koja realnost? Kaži, koja realnost? Na kraju krajeva, ti ćeš nam određuješ sudbinu? Sto godina imaš! Kaži šta je realnost! Braćo i sestre!

Publika: Napolje! Napolje!

Svetlana Lukić: Možemo da nastavimo, je li tako? Hajde da probamo da nastavimo.

Latinka Perović: Znate šta, i ovo je neka očigledna nastava, da tako kažem, i to je naša realnost da pravimo incidente na svakom koraku, da taj incident ne pravimo samo u svojoj zemlji, nego ga pravimo i u odnosu sa susedima, pravimo ga i u svetu. Na snagu, na silu se ništa ne može. Ako čitate novine, vi ćete svakog dana naći masu primera nasilja, masu oštrih konfrontacija, pripreme sukoba. Koji smisao uopšte to ima? Bez obzira šta je uzrok ovakvog unutrašnjeg stanja zemlje, o tome može da se razgovara, mogu da se pišu knjige, mogu da se snose odgovornosti, ali jednostavno, zemlja mora da napravi neki bilans, a njen je bilans rđav. To je nizlazna linija koja traje 20 godina i ta se linija nastavlja. Mi se stvarno moramo ozbiljno zamisliti umesto što se svaki dan na nekog ljutimo i svaki dan nekog psujemo, počev od parlamenta do ovakvih tribina kakve prave jedna i druga Svetlana u najboljoj nameri da se u Srbiji ljudi zamisle, da preuzmu nekakvu odgovornost. Da se predstavimo sebi pre svega kao neko društvo koje ima veći potencijal tolerancije nego što to svakog dana pokazuje. Ako vi samo uzmete ovo neposredno razdoblje, molim vas, mi smo imali takvu jednu provalu i primitivizma i nasilja i autoritarizma povodom tog antidiskriminacionog zakona. Mi svakog dana imamo probleme u vezi sa manjinama. Znači, na svakom koraku se srećete sa društvom koje se zapetljalo u svoje kučine, koje ne može da krene dalje. I moramo prestati sa opsenama. Ja ne spadam u te, ma koliko tu neko vikao i ljutio se, koji će da seje nekakve iluzije, nekakve prazne nade. Mislim da smo mi na jednoj silaznoj liniji, da idemo nasuprot vremenu, da padaju ljudi kao žrtve toga svesnog zamajavanja, da nema pravog razumevanja gde smo i šta radimo. Hoću da vam kažem da mislim da je potrebna ozbiljnost, da je potrebno nekakvo težište, središte, a središte je ta zajednička perspektiva koju hoće Evropa, koju hoće Amerika. I na kraju, ako hoćete, nema nikakvih posebnih uslova za Srbiju, za njen ulazak u Evropsku uniju, to su uslovi jednaki za sve narode. Posebni uslovi za nas proizlaze iz naše neposredne prošlosti, iz ratova, iz međunarodnog prava, iz težnji zajednice da sankcioniše te zločine, i mislim da je vrlo opasno identifikovati se sa tim i nastaviti sa gubljenjem vremena.

Srđa Popović: Društvo se kreće kroz društvene sukobe pod uslovom da postoje institucije u kojima to može da se rešava, tj. da se sukob ne rešava na elementaran način, na ulici, na ovakav način kako smo ovde imali prilike da vidimo. I oni imaju svoju viziju Srbije, to je u redu. A o kakvim vizijama u stvari pričamo? 5. oktobra 2000. godine kada je Milošević pao mislim da je jedan veliki deo Srbije to dočekao kao veliko olakšanje i kao znak da je jedna epoha završena. I te nade je stvarao u stvari Zoran Đinđić. On je shvatio da Srbija u tom trenutku, 2000. godine, nema nikakav koncept države. Da je Srbija imala dva koncepta, jedan je bio koncept Jugoslavije, u kojoj bi svi Srbi živeli u istoj državi, i drugi je bio koncept velike Srbije, u kojoj bi opet Srbi živeli u toj velikoj Srbiji. Oba ta koncepta su poražena kao koncepti, ne govorim sada o vojnom porazu, naravno da je vojni poraz deo toga, ali oba ta koncepta su poražena tokom ratova. Ta dva koncepta smo izgubili politikom koju smo vodili. U tom trenutku je Zoran Đinđić nastupio državnički, jer je on kazao – postoji treći koncept, koncept Srbije u Evropi.

S druge strane, imali ste pre svega DSS i Vojislava Koštunicu, koji je imao veliku početnu popularnost kao čovek koji je došao na mesto Miloševića. Što kažu, čovek koji je ubio Liberti Valansa. On je bio taj, viđen u mašti, u legendi, tadašnjoj tekućoj legendi Srba, kao čovek koji je pobedio aždaju. Vrlo brzo se pokazalo da je on zastupnik politike kontinuiteta. On je, sećate se, dugo štitio Radeta Markovića, čoveka koji je posle odgovarao za ubistva, štitio je Nebojšu Pavkovića, on je štitio ceo aparat i naročito, što je bilo politički važno, on je štitio strukture vojske koje su na sebi vukle veliku odgovornost za mnoge zločine koji su u ime Srba počinjeni. I taj u početku pritajeni sukob počeo je da dobija sve dramatičnije oblike,  po meni upravo zato što su počinjeni zločini bili tako strašni. Đinđić je, pored toga što mislim da je bio vizionar, bio i vešt političar. Vojislav Koštunica je vrlo brzo ostao bez funkcija i kroz organizaciju svoje partije i kroz pokušaj stvaranja jednog efikasnog aparata Đinđić je stvarno počinjao da osvaja Srbiju, čak protiv njene volje. Tako da 12. mart po meni nije nikakva slučajnost, ja mislim da se on dogodio, kako se nekad u marksizmu govorilo, po istorijskoj zakonitosti. Srbija nije bila spremna da sledi taj put u većini, stvorena je zavera, on je ubijen, njegovi sledbenici su bili obeshrabreni, i danas su, i sve ono što je on uspeo da učini za dve godine počelo je da se vraća u prvobitno stanje. Ali najvažnije od svega toga je ta vizija Srbije u Evropi. Ta vizija je smesta počela da se sabotira. Vi vidite da se koketira opet sa idejom pripajanja Republike Srpske, nekad se to kaže otvoreno, nekad na malo uvijeniji način. Vidite ta čuvena besmislena borba za Kosovo za koju se zna da…

Huligan: Nemoj da nas vređate ovde!

Srđa Popović: Ne vređam vas uopšte. Bez obzira što je moj sagovornik, evo, izašao, ja bih hteo da kvalifikujem ovu izjavu. Reći danas da je moguća neka borba za Kosovo znači samo zaluđivati ljude, čime ne kažem – baš dobro što je Kosovo nezavisno, baš dobro što smo ga izgubili. Ne, ali postoji realnost i ne možemo sebe dovoditi u stanje pomračene svesti zato što nam se ta realnost ne dopada, jer ova ideja da se pitanje Kosova prepusti Međunarodnom sudu pravde je u stvari ideja da se to skine sa dnevnog političkog reda u Srbiji. I to čak i tekuća politika odlično shvata i odlično shvata da je najbolje da se sada, kako je kazao Boris Tadić, taj politički problem rešava pravnim putem. Ali to je očigledni smokvin list, da tako kažem, kada vi čujete posle toga ministra Jeremića koji kaže – ako taj sud ne da nama za pravo onda mi ne priznajemo taj sud. A što smo mu se obraćali onda? Vidi se da mi od toga ništa i ne očekujemo, nego samo očekujemo da sklonimo za trenutak celo to pitanje Kosova da ne bismo ovakve razgovore vodili, da se ne bismo oko toga na ovaj način prepirali, da se ta stvar ohladi, da postane jasno konačno svima. Neki će to mnogo žaliti, neki će manje žaliti, neki možda neće uopšte, kao Albanci, ali da ta realnost nekako legne. Ovo što kaže Svetlana da je Boris Tadić izjavio da smo mi dalji od Evrope nego ikad, to je tačno, ali ja nisam čuo da je Boris Tadić objasnio da je on sam učestvovao u stavljanju prepreka Srbiji za ulazak u Evropu. Njegova je stranka dvaput glasala za rezoluciju o Kosovu, koja je zabetonirala taj naš stav. Dačić je tom prilikom, kad se glasalo o toj rezoluciji u Skupštini, jasno kazao – pa, ja ne znam zašto ste vi skidali Miloševića i nas sa vlasti kad vodite istu politiku kao i mi. Niko nije mogao ništa da mu odgovori, jer je to bilo tačno, sa jednom fusnotom, a to je ono što ponavlja ministar Jeremić stalno – da, ali ne više silom, nego diplomatskim, političkim i pravnim sredstvima. Nije naročito velika zasluga ministra Jeremića što se ne služi vojnim sredstvima, jer Srbija vojnim sredstvima više ne može da se služi. I da može, Jeremić bi verovatno bio za to i da se posluži njima, međutim, to više nije moguće. Ali šta vi odatle sada vidite? Ciljevi, ideologija, retorika, danas su potpuno isti kao na Gazimestanu, i to je po meni velikim delom posledica atentata na Zorana Đinđića.

Latinka Perović: Ja bih samo htela da vas podsetim da je on u vreme kada je počela ta snažna kampanja protiv njega, koja je zapravo i pripremila njegovo ubistvo, rekao jednu stvar koja se potvrdila – ili ćemo mi prihvatiti duh vremena, uključiti se u evropske integracije ili će se vratiti politika koja je po svojoj suštini antievropska politika. Ne samo da ona ne želi da Srbija uđe u Evropu, nego ima jedan izrazito neprijateljski odnos prema Evropi kao civilizaciji. Dakle, to je taj izbor, ali je očigledno da je za Srbiju bitna promena politike koja daje rđave rezultate. A ti rđavi rezultati se ogledaju u daljem propadanju Srbije i niko ništa tu ne izmišlja. Za ime sveta, o tome su napisane knjige, nije alternativa nešto što je izmislio Zoran Đinđić, i on je to otkrio u srpskoj istoriji. Postoji ta liberalna tradicija, postoji neka ideja o modernoj državi, to je slabo, to nije samo zbog toga što neko neće to, to su seljačka društva koja se sporo pomeraju, koja su  opresivna.

Dakle, to je jedna statičnost u mišljenju, i to mora da se menja, može neko da viče koliko hoće, može i da se tuče, ali nikakav rezultat neće iz toga izići, osim daljeg zaostajanja. Mi prosto moramo da napravimo neki bilans, da vidimo zbog čega smo mi jedini tu gde jesmo. I na kraju, moramo da počnemo da razmišljamo o sebi i razmišljajući o sebi da menjamo i način mišljenja, da zavodimo neki drugi model u političkom životu. Svi se ljute na parlament, ali znate šta, parlament je na neki način ogledalo društva, tamo su oni ljudi koje smo mi izabrali, kojima mi možemo da uskratimo mandate. Ali kažem, jedino merilo za to je da svaki čovek razmisli šta se u međuvremenu desilo sa njegovim životom, sa životom njegove porodice, sa životom njegove dece, šta se desilo i naročito kakva mu je perspektiva. To su vrlo realne stvari. Mi možemo da se sukobljavamo unutra, da se ponovo delimo na četnike i partizane, na izbeglice i domoroce, ali to Srbiju samo gura na dno istorije. Oprostite, ja sam tu vrlo otvorena i zato sigurno i ljutim ljude kao što su bili ovi mladi momci ovde, ali znate šta, nije nikakav izum istoričara da narod može istorijski da propadne. Mi možemo biološki da opstanemo, ali da u istorijskom smislu, u vreme koje se vrlo brzo menja, stvarno ništa ne značimo. Mi možemo da pretimo i Americi, mi možemo da se udvaramo Rusiji,  mi možemo da govorimo da je Evropa trula i bolesna, ali osnovno je pitanje šta mi iznutra možemo da uradimo, a tu mislim da mora da se mobiliše svaki pojedinac.

Srđa Popović: Meni je vrlo čudno kad ljudi upotrebljavaju tu sintagmu suočavanje sa prošlošću. Imam problem sa tom sintagmom, jer meni se čini da ono što ljudi podrazumevaju pod prošlošću u stvari psihološki uopšte nije prošlost, to je naša sadašnjost i da je tu taj problem. I to je nešto što je poznato u medicini i u psihijatriji kao takozvani posttraumatski sindrom. Mislim da smo mi doživeli velike traume, da pomenem samo zločine 90-ih, inflaciju, sankcije, bombardovanje, to su velike traume. Ali mislim, i sada govorim kao advokat, da i sopstveni zločin može biti trauma. Teško je ubiti, to je teško, ja mislim da tu čak i biološki tabui postoje i da kad to jedanput uradite, i to u onakvim razmerama i na onakve sve načine na koje smo mi to radili, vi ostajete traumatizovani. A šta to znači? Vi doživljavate tu traumu kao da se događa sada, vi nemate onaj mali glas koji vam kaže – to je prošlost. Ne, ne, ne, to kod nas nije prošlost, mi smo spremni i dalje da se bijemo, mi i dalje ne možemo ništa da priznamo, mi nismo ni za šta odgovorni. Naš celokupni državni vrh je proglašen i osuđen kao zločinci, a mi i dalje govorimo – ne, ne, to je neki politički sud, ništa ne priznajemo, dižemo i dalje tri prsta, nismo odustali ni od čega, još ćemo se ćerati. Mi živimo i dalje tu prošlost i vi vidite da i ti akteri iz prošlosti odjedanput počinju da izgledaju kao normalni učesnici javne političke scene. Ne čudimo se mi više što su oni još tu. Zašto? Pa, zato što to što se događalo tokom ovog vremena nikad nije postalo prošlost.

Latinka Perović: Kako objasniti da političku funkcioneri šalju proevropske poruke, a u isto vreme realnost je duboko antievropska. Neću da vas tešim, ali moram da vam kažem da to nije prvi put u našoj istoriji. Nikola Pašić je govorio – prihvatimo evropske forme, parlamentarizam, to će pridobiti simpatije Evrope, da bismo mi mogli da završimo svoje glavne ciljeve, tj. da stvorimo nacionalnu državu celog srpskog naroda. Tako da se meni čini da zaista dolazimo u tu fazu kad moramo da razlikujemo to što je jedan, ako smem da kažem, sofisticirani politički hohštapleraj, od onoga što je namera te politike. Znači, mi ovde celo veče opisujemo jednu politiku koja je Srbiju dovela dovde, spustila je stvarno na dno. Zašto mi to ne bismo otvoreno rekli kad se svi kao građani tako osećamo?Za nas je znači ključno pitanje ne da li će ta ista politika dobiti samo nove personalne nosioce, Miloševića, pa Koštunicu, pa tako redom, ili će se ona promeniti. Mi možemo da dobijemo nove ljude sa novim imenima i prezimenima, ali ako taj se zaokret ne desi, ako ovde ne počne da se poštuje zakon, ako pre se svega ne dođe do zakona, i taj odnos između zakona i stvarnosti. Srbija je uvek imala dobre zakone, ja sam istoričar 19. veka, Srbija je imala odlične zakone o sudovima, o zdravlju, o školstvu. To nije funkcionisalo. E, sad, gde je tu rešenje? Vi ne možete reći – to je jedna neobrađena površina na kojoj ne deluju zakoni. Zakoni naravno i oblikuju stvarnost, zato je važan taj ulazak u Uniju. Nema savršenih društava, ali oprostite, to je danas svetski prostor sa Sjedinjenim američkim državama gde je uspostavljena neka ravnoteža između socijalnog života i prava i političkih sloboda. Nije idealno, ali o tim stvarima se tamo govori.

Mi još nismo takvo društvo, nismo još u demokratskom svetu, oprostite, država nije to što neko zamisli da će ona biti, prosto se zna šta je moderna država. I ako mene pitate, sa svim što znam i sa svim što imam kao svoje iskustvo, ključni problem Srbije je bio i ostao da ona postane moderna država. Da ne sanja stalno o teritorijalnom širenju, nego da se koncentriše na sebe i da se zaista razvija. Nema drugog uzora za modernu državu osim Zapadne Evrope. To nije Rusija, to je veliki narod i on se bori sa ogromnim teškoćama, ali ona nije primer za modernu državu u kojoj vlada zakon, u kojoj postoje ljudska prava, još uvek nije to. Mi smo bili u vrlo tesnim vezama istorijski, ali mi ne možemo da se vešamo o noge toj Rusiji koja i sama teško korača. Ili da postanemo neki objekt koji će ona štititi dotle dok to odgovara njenim strateškim interesima, a onda će nas prepustiti sebi. Hoću da vam kažem, ništa tu ne može na snagu. I šta je posledica mišljenja na snagu? Ja dosta radim sa mladim ljudima, čitam istraživanja koja se prave sa njima, slušajte, to je možda prva generacija koja pitanje slobode i pravde stavlja iza nasilja. Znači, što pre uspeti, što pre osvojiti, što pre demonstrirati silu, zar vi to možete da radite drugima?Ali kako vam se sužava prostor, kako se iskopčavate iz sveta, vi ćete to sve više raditi unutar Srbije. Sami ćemo se terorisati. Znači, to su stvari o kojima mi razmišljamo i to je ono za šta ta alternativa u Srbiji traži slobodu, da to otvoreno govori, ne po utisku, nego na osnovu nekakvog poznavanja i te naše prošlosti, ali oprostite, i savremenog sveta. Tako da tu neke pretnje ne pomažu i ne možemo mi to mišljenje zaustaviti tako što ćemo svaki put kad se javi neko ko to, kako mi kažemo, artikuliše na političkoj sceni, potegnuti snajper i toga ubiti.

Građanka: Treba li svi Srbi da legnu dole, znači da se savijemo, sagnemo se do zemlje da bismo ušli u Evropu, zašto?

Srđa Popović: Na koje uslove mislite?

Građanka: Da uhvatimo Mladića, da uhvatimo Karadžića…

Srđa Popović: Ako smatrate da su to neki nečuveni uslovi da se ljudi optuženi za teške zločine pronađu i kazne, ja ne vidim da je to neki nerazuman uslov.

Građanka: Ja se izvinjavam što moram da upadnem, zašto zločini koji su nad Srbima urađeni nisu izašli na svetlost dana, zašto su pojedini zločinci oslobođeni?

Srđa Popović: Nama se postavljaju uslovi da uhvatimo naše zločince, ne može nama da se postavi uslov da uhvatimo hrvatske, albanske zločince. I ja mislim da je u našem sopstvenom interesu da svakoga ko ovde živi, krije se, a zločinac je, izvršio je zločine, sumnja se da je izvršio zločine, da ga u sopstvenom interesu nalazimo. Ne znam zašto mi stalno mislimo da se time nama nekako čini neka velika nepravda što se od nas traži da u sopstvenom društvu kažnjavamo zločine. Pa, to je valjda dobro za nas, što bih se ja brinuo da li će Hrvati svoje zločince da kazne? Pa, to je dobro za Hrvate, neka misle o tome. Vi još uvek živite u stavu tog antagonizma – što je dobro za njih, to ne može biti dobro za nas i obratno, a ja mislim da je u interesu svakog da svoje zločince kazni.

Latinka Perović: Jedan odličan hrvatski sociolog, zvao se Županov, dobro je poznavao te tranzicijske procese, pisao je o njima, vršio je sociološke analize. On je rekao – nema garancije da će tranziciju preživeti sve države i zemlje, ne biološki, nego u istorijskom smislu. Ako se vi u taj proces ne uključite vi ne možete nikako računati da ćete biti bilo kakav dobitnik, jer bezuslovni refleks je da se zatvorite i da se tako zatvoreni, izvinite, međusobno terorišete. Hoću da vam zahvalim što smo zajednički odoleli ovom incidentu i što nismo ponovili Aranđelovac, jer to se stalno dešava. Znate, mora se istrenirati neko strpljenje za razgovor o vrlo neprijatnim stvarima. Nažalost, mi dugo nećemo moći da govorimo o prijatnim stvarima, i to nije zato što neko ne voli svoju zemlju, što nije dovoljno dobar Srbin, ili što se delimo na levicu i desnicu, nego se u ovom trenutku delimo oko tog egzistencijalnog interesa zemlje, kako da se ona iz svega ovoga izvuče na zelene grane. Nema drugu perspektivu osim da se evropeizira, da se modernizuje, to joj predstoji i što duže to odlaže vraćaće se na taj neodložni posao sa mnogo nižih pozicija. Znate šta, mi smo kao neka zemlja koja je uhvaćena za gušu iznutra i ne možemo da oslobodi. A ipak svako, ne mora da bude ni političar, ni državnik, ali mora da se pita zbog čega 75 do 80% njegovih omladinaca kad ih anketiraju kažu da ne vide perspektivu u svojoj zemlji. Pa, oprostite, čija to zemlja treba da bude? I valjda to bolje znaju oni koji imaju nešto više godina i iskustava, ali očigledno je da je to vitalniji deo, što talentovaniji deo mlade generacije danas oseća. E, ako mi nismo u stanju da to merimo, ja onda stvarno ne znam šta je patriotizam.

Svetlana Lukić: Za kraj Peščanika slušate stručnjaka za marketing, našu Nadeždu Milenković. Nadežda je kao što znate autorka slogana Peščanika “Ako vam je dobro, onda ništa”, ali, naravno, Svetlana inače jako voli onaj slogan “Ili jesi ili nisi”, znate svi za njega. U ponedeljak smo bili na promociji Peščanika u Boru i Majdanpeku. Jedan slušalac iz Bora je izričito molio da Nadežda što pre bude gost u ovoj emisiji. Nadam se da mu neko snima današnji Peščanik, jer se B92 praktično ne čuje u Boru, tamo ljudi slušaju našu emisiju tako što skidaju emisiju sa neta, narezuju i onda je razmenjuju. Evo, ovo je prilika da se zahvalim na gostoprimstvu, i u Boru i u Majdanpeku, bili su krasni domaćini. Slušate Nadeždu Milenković.

Nadežda Milenković: Vest – bombaš u Predsedništvu – u 12 sati, vanredne vesti na svim stanicama, i onda u 14:30 čuješ da je predsednik ušao u zgradu Predsedništva, i ništa. Saznali smo da on u 12 nije bio na poslu, verovatno jer je bio Bajden, večerala se gicetina, popilo se malo, znači, nije bio u 12 na poslu, došao je u pola tri. Zašto je došao? To je sad ta mašinerija, njega protivnici stalno optužuju za marketing, ja mislim da ga lažno optužuju, tu ima mnogo lošeg marketinga ili marketinga u pokušaju. Taj čin na primer, ako su hteli da od toga naprave nekakav marketinški, kako to obično kažu, štos, onda je on došao da bi pregovarao sa bombašem zato što je on tražio da dođe predsednik da bi zaštitio nevine, da bi rešio situaciju, bilo šta. I onda to ide dalje kao vest, onda on ima neku izjavu koja je vezana s tim. Ali predsednik države dolazi u Predsedništvo u kojem je već dva i po sata neko sa bombama u prijemnici i ništa sa tim ne napraviš, to je stvarno glupost. Jedno mi pada na pamet, da ga je priteralo, mislim, pošao kolima, pa pošto je predsednik ne može kao mi da uđe u neki kafić da ode u WC, nego su morali da ga dovedu tu i zato je onako žurno ušao. Inače, zašto? Izlagao se opasnosti ili nije bila nikakva opasnost, pa je došao, imao je hitan sastanak ili, ne znam, nešto, nekakvu objavu. Ali ti imaš samo to, u pola tri je došao predsednik i tačka. Naravno, ti kalkulišeš da li je lud, zbunjen, neinformisan, možda nije znao šta se dešava, da li ti oko njega ne znaju da brinu, ipak je ovo država u kojoj je ne tako davno ubijen premijer. Marketing koji je kao neki oreol oko njega je dosta loš. Tu je mnogo agencija i mnogo ljudi koji se bave marketingom i reklamom, ima mnogo odvratnih reklama, glupih, promašenih. Tako da nije svako ko se bavi marketingom obavezno i dobar. Kao, ove biografije što pišu ovi što sede po upravnim odborima pa kažu – neko vreme se bavio i time, i studirao… Čekaj, kako se bavio? Mislim, je li se bavio uspešno je l’ ima neke nagrade ili nešto iza sebe? Ne, bavio se i studirao. Je li diplomirao? Studirao, bio brucoš pet godina. Znaš, te formulacije… E, tako i mi imamo te koji se bave marketingom.

A druga stvar, šta je bitno kad praviš reklamu? Kome je namenjena reklama. Imamo ono opšte mesto – žena od 25 do 55. Pa, mislim, ne postoji žena od 25 do 55, to je marketing predsednika, od 25 do 55. I sad, kad napraviš nešto što treba da se dopadne svima, u stvari se ne dopadne nikome. Znaš ono, narodni hleb. Pa nije, imaš neke ljude koji se ne pale na narodni hleb i koji neće da umaču hleb pa kao jedu tu moču od prasetine ili šta već, imaš neke ljude koji ne jedu hleb uopšte jer su na dijeti, razni smo. Pri tom, čovek je sada u svom drugom mandatu, znači, pretpostavio bi da sada svi motori rade, sve pali, i sad nešto napraviš, nešto uradiš, jer niti ovi mogu da skupe većinu za onaj inpičment, niti možeš ponovo da budeš predsednik. Znači, sad je taj trenutak. Ali, mislim da je Andrić to rekao – pa vi ćete uzalud izgoreti, iza vas će ostati samo pepeo, pa kao, da, ali iza vas će da ostane samo slinavi trag kao iza puža. Postoje neki trenuci ili ti se namesti u životu pa stvarno izgoriš uzalud, ali, neka ostane pepeo, znaće se da si bio vatra. Biljana Srbljanović je odrala stomak od kafe sa Tadićem, zašto nju nije pozvao na kafu u ovoj situaciji? Ili, ne znam, sa Dačićem, još bolje. Neće da se meša u sudstvo, pretpostavljam da bi to bio odgovor. Pa, ne, ovo je baš bio zgodan trenutak da staneš na jednu stranu, da kažeš da je ovo bilo nedopustivo. Ali se mešaš u sudstvo koje je nezavisno, kao što znamo, kad se pošalju one sramotne stvari da se ne presuđuje u korist radnika. Znači, mešaš se u sudstvo, pa zamisli dete da vaspitavaš tako. Kad ono gura prst u utičnicu, ne biješ kao ovaj pop, ali to je situacija kada mora jasno: prst u utičnicu ne može nikako, ni pod kojim okolnostima. Ovo je super? Onda promovišeš to što je super. Ovo je nedopustivo? Vrlo si eksplicitan u tome da je to nedopustivo. Ne može – sad je nedopustivo, ali ovde je malo dopustivo, a dobro, ovde kad su moji u pitanju, može.

Treba i ta knjiga da se napiše, Srbija kao nedovršeni marketing. Kad praviš reklamu ti se u suštini udvaraš drugoj osobi, želiš da joj se dopadneš i udvaraš joj se tako kako umeš, kakav si čovek. E, sad, i ovi se nama udvaraju taman tako kakvi su i kako vide nas.To što ti ja nudim je odlično, ti imaš da kupiš pivo, imaš da kupiš kiselu vodu, šta sad tu… Povremeno ti damo neke vesti iz sveta da vidiš kako može da bude još gore, ne neke ekonomske krize koja kod nas kao što znamo nije došla, a ako je i došla, već je prošla. Nekad stvarno mislim da leteći tanjir da se spusti na zemlju to kod nas ne bi bila vest, osim ako bi se spustio u neku od srpskih zemalja. Kao što kaže naša himna – Bože, čuvaj srpske zemlje. E, pa valjda su to Crna Gora, Republika Srpska, ne znam, ili eventualno i Rusija, ali znaš, ako se spusti leteći tanjir u neku Ameriku, za to bi ovde možda išao  onaj kajron dole po ekranu. Šta nas briga ako nije došao u Srbiju ili tu gde su naši teritorijalni integriteti i suvereniteti. Ti ceo dan slušaš šta je neko naglasio i šta je izjavio, niko od njih ne priča, naročito predsednik. Ja mogu nešto da sam rekla, ali on je naglasio i izjavio. Prođe pola sata vesti, oni su izjavili i istakli. Pa, slušam kako se pravilno govori,jezik nam se kvari. Imali smo prvo to sa izgovorom reči Jugoslavija, kao, pravilo je da silazni akcenat ne može da bude na unutrašnjim slogovima. Okej, i kad je to pravilo počelo da se primenjuje, prvo na RTS-u, a sada na svim drugim televizijama, imaš Jugòslaviju, telèviziju, dirìgent, nedostaje gramòfon kao u onom filmu Specijalno vaspitanje što mu tetka donela gramòfon. Sad imaš vatrògasce, to je bilo pre neki dan, pretpostavljam da su sledeće pantàlone. Znači, počinjemo da pričamo kao budale, a SANU se ne trudi da pogleda ta pravila, da li treba da se poprave, da se izmene, da li treba da ima izuzetaka. Onda slušamo ovu na Pinku koja se javlja, „evo sada će gledaoc da se uključi“, pre toga je bila ona koja je govorila „da li bih ste želeli da nam kažete“. Ali to prolazi, ne možeš sad ni da se baviš time da nas i jezik odaje. Tu neku salatu u mislima i nebrigu o mislima primećuješ i u jeziku.

Ali, evo ga opet predsednik u emisiji – u redu je da ti imaš, na primer, nedeljno obraćanje naciji, da se to ustali, jednom nedeljno predsednik se obrati, ima nešto da kaže ili, ne znam, makar jednom mesečno. Ali ti odlaziš u neke emisije da budeš gost, i to jedini gost, i tu stvarno neko očekuje da si došao nešto da kažeš. Onda ti to ne iskoristiš, došao si samo da gostuješ, ja nisam ništa novo saznala, šta misliš, šta se dešava, šta su planovi, šta će da se dešava na ovu ili onu temu. Ako samo dođeš da popričaš, pa znaš, to je kao kad ti dođe dosadni gost, a ti samo gledaš na sat, zevaš, nadaš se da će da ode kući. Neke generacije su stasale uz MTV, a sad ti uzmeš da me sat vremena tako nešto gušiš, ja nemam živaca za tebe, moram da znam zašto slušam. A ne mora tako biti, to je jedna dobra struka, marketing, žao mi je, da ne ispadne da se time bave prevaranti i neuki, mnoge važne stvari mogu da se urade, može nešto planetarno da se pomeri. Nije to beznačajno, to je baš značajna stvar.

Kad političari sude o istoriji, a o nekim stvarima političkim, čuješ, „sudiće istorija o tome“, znači, ti si sve pobrkao. Političari kad imaju većinu u parlamentu kažu – izjednačava se četnički pokret i antifašistički pokret, znači, to su odlučili političari. Ali kada za Ratka Mladića i Slobu Miloševića kažeš „sudiće istorija“, znači da daješ istoričarima da sude nešto što je za krivično gonjenje i što treba da sude sudije, a tamo gde stvarno istoričari treba nešto da kažu, pa da imaju debatu, pa da donesu zaključke, ti si imao prosto većinu od 126 poslanika. Tu je korišćen dobar marketing, vrlo su se potrudili da ništa nije sigurno i ja mislim da je pobednik 5. oktobra ustvari Vuk Drašković, jer je jedino on imao jasan neki program i to se znalo, četnički ravnogorski pokret, Draža i kralj. Znači, uspeo je sa četničkim pokretom koji je sad prozvan antifašističkim kao i ovaj drugi, Dražin grob se traži, biće rehabilitovan i sad je još samo ostalo da postanemo monarhija, pošto već imamo obeležja monarhistička. Sad samo još da neka većina od 126 poslanika kaže – e, od sutra ste monarhija. Stvarno, Vuk Drašković je car, mislim da mu treba dati da bude car. Ali jedini je on ono što je pričao uspeo i da postigne, mada smo svi mislili da je on gubitnik 5. oktobra, ali evo, polako vidimo da nije. I stalno imaš to da je sve dopustivo, a da ništa nismo dovršili. Ava-ava-ava, niko nije krava. Ono kartonsko naselje, šta je bilo s tim? Gradonačelnik je izašao sa pričom da će tu se utvrdi da je tu neko ko ima džipove i stanove i u stvari ovim ljudima izdaje za 50 evra. Posle je bila vest – zapaljeno kartonsko naselje, da li to isto, da li neko drugo, nemamo pojma. Što, puf, odnela voda, sad idemo dalje, evo, sad imamo lopatanje u Crnoj Reci i opet tu imaš i za i protiv.

Znači, nema nekoga ko će stalno, kao oni dežurni Mapetovci sa terase, da govore – ne, kaka, fuj to, kaka, ovo ne, ne može. Glavni ljudi koji se time bave ti kažu – a, dobro sada, malo ubij pedera, malo nož, žica, sve je to ljudski, ljudi smo, nije ništa strašno. Kad je bilo s Ilarionom u Vojvodini, koji je već isteran iz Hrvatske, iz Bosne, ovi su izgovorili – ne, on podleže božjim zakonima, ako je nešto kriv on će da sedi u keliji i da tihuje, kao i ovaj pop koji je lopatao. On je doneo u neku emisiju kao dokumente i voditelj ga pita – je l’ vi imate dozvolu ministarstva za to, a ovaj kaže – imam dokumenta, i izvadi Zakon o verskim zajednicama, to je njegov dokument. On ne podleže ovim građanskim zakonima i time se završava cela priča, i bogu hvala da je Sinod na kraju rekao da se to zatvori i da se ovaj smeni, inače ranije nikad nije reagovao. I kad je bila priča o Zakonu o manjinama i toleranciji, kako je izgledala ta rasprava? Kao tzv. javna rasprava? Imao si ili „ja nisam, i to je nedopustivo“, do „ja nisam, ali to može, ali u svojoj sobi“. Najbolji mi je bio Palma. Prvo mu je bio problem ako šeta sa detetom, onda je u sledećem javnom nastupu već prevazišao šetnju s detetom, nego, „zamislite, ja sedim u avionu“. Čovek se izgleda nije mnogo vozio avionom, jer je njegova rečenica glasila „sedim ja u avionu, a prekoputa mene“ – pa nije šinobus, mislim, to je avion, nije prekoputa, i šta on da radi ako se ovi ljube, zar da ode u kokpit da sedne pilotu u krilo, što je onako posebno intrigantno šta je on smislio u celoj toj frci, da sedi u krilu pilotu. Ta takozvana vladajuća većina, da ne pričam o opoziciji, njima je samo to bilo, da požure da kažu „ja nisam“, svima je to bio problem, da se deklarišu i da stave svoje dupe uza zid, slučajno kao, nemoj mene. Zašto Palma uopšte misli da je atraktivan bilo kojoj gej osobi? A popovi šta su imali da kažu – zabrinuti, njih će neko da tera da venčavaju gejove, pa će onda da ih tuže da im krše prava. Pa, nije se pojavio niko ko bi objasnio da, čak i da ne razumemo čemu služi, moraš da usvojiš taj zakon ako hoćeš evropske integracije. Mislim, svako ko je makar išao u osnovnu školu zna da moraš da učiš ili moraš da dobiješ dvojku iz predmeta koji ne voliš. Ne, ja sam prespavala odbrane i zaštite, i to na dve godine, ubila sam se od spavanja koliko  mi je bilo teško i dosadno da to učim, ali sam morala, ne mogu da diplomiram ako ne položim taj ispit. Znači, ne možeš sve ono što hoćeš, i MMF i pare i evropske integracije. I onda, šlus, taj zakon mora da se usvoji, a ovima koji talasaju nemoj to da dozvoliš. Znači, jeste demokratija vladavina većine, ali kvalifikovana manjina mora da objasni većini šta da misli, šta je pec, šta je fuj to, kaka, a šta je aha, to može.

Pošto je gas u svetu pojeftinio, pitanje je da li će da pojeftini i kod nas. Bajatović kaže – neće, jer smo imali velike troškove i velike gubitke. Znači, zato što je firma imala troškove i gubitke ona neće da posluje tržišno. Još je izgovorio fenomenalnu rečenicu – gas je pojeftinio u dolarima, ali nije u dinarima. Ja ne mogu da verujem, vozim i slušam, dobro se nisam zakucala. Ako benzin poskupi u svetu, istog dana ili u roku od dva dana poskupi i kod nas, kad tamo pojeftini kod nas ne pojeftini, jer oni… još imaju zalihe starog. Pa, čekaj, kako nemaš zalihe kad poskupljuješ? Znači, istog dana si morao da kupiš skuplji i onda si i meni prodao skuplje, ali kad u svetu pojeftini ti sad imaš zalihe da sačekaš da opet poskupi u svetu. Makedonci su preveli, tržišna privreda je pijačna ekonomija kod njih, što jeste naziv u originalu, i ti kad to prevedeš na reč pijaca – sve je tu, sve znaš, i sad samo to treba da se preslika na društvo.

Ima neka emisija na B92 koja se prigodno zove Šljaka, da pričamo i o tome. Pre toga je na B92 bila emisija koja se zove Buđelar. Praviš emisiju, daš joj ime Šljaka, a zoveš ljude koji govore o samozapošljavanju, o kreditima… Šljaka, pa stvarno… Ti kroz jezik vidiš koliko smo oronuli kao društvo, i sad, u toj emisiji treba da si proaktivan. Znaš šta, nisi ljudima dao primer kako proaktivan traži posao, kako to ti sad postižeš sa svojih deset prstića. Jedino je Marko Milošević uspeo sa deset prstića da nosi one gajbice heroina ili već čega i takođe nije kažnjen zbog toga, mislim, vratimo se na to. Marko to uradio? Pa nema veze, hajde, dete je. Najciničnije nešto – bio je onaj, mislim da je Baki Anđelković ako dobro pamtim, u noći kad je hapšen Slobodan Milošević, pa su ga onda novinari nešto pitali i on se s nekih vrata neke zgrade okrenuo i rekao – molim vas, imajte malo obzira, taj čovek ima decu. Koliki cinizam, nisam mogla da verujem svojim ušima. Hiljade dece, desetine hiljada i stotine hiljada nečiije tuđe dece je unesrećeno, pobijeno, ranjeno, oterano, a on se poziva na njegovu decu mrtav hlaldan.

Biki ima divnu reč, ona kaže – to su pljoskule. To su one reči bez sadržaja. Imamo obilje tih reči koje su baš pljoskule, kao ono kad zapustiš kuću, ili odeš u vikendicu pa ne znaš odakle da počneš da spremaš. Zato i postoje službe za spremanje kuća, ima neko ko ume da spremi, ko zna redosled poteza, prvo ovo, pa ovo, ovo izbaciš da se luftira, ovo istreseš… Znači, imaš neke ljude koje valjda dovedeš pošto ti sam ne možeš tu kuću da spremiš, razvalinu od kuće koja se zove Srbija. Onda delegiraš ljudima – zato se i kaže „delegiraj ili abdiciraj“. Ali ako ti sada sve držiš u svojoj glavi i u svojim rukama i svako mora da dođe da te pita koju krpu da koristi, pa ti kažeš – eno, onu plavu, a drugi dođe – je li ovaj sunđer? Mislim, to je besmisleno, svi se bave svime. Skoro je neko na televiziji napravio lapsus, pa rekao „naša južna provincija“. Naša južna provincija, zvana južna pokrajina, zvana nezavisna država Kosovo, svi se time bave. I našim – evo, izgovoriću počasno još jednom pre nego što se ispovraćam – teritorijalnim integritetom i suverenitetom, koje naravno nemamo. Ajde, u redu, hoćeš da se boriš za teritorijalni itd, okej, evo ti ova dva čoveka, oni su u ministarstvu, oni imaju svoje ministre, imaju sekretare, imaju kolovođe, imaju vodonoše, koga god, i pusti neka se oni time bave. Ali daj sad ovih 25 da se bave nečim drugim.

Nedavno je prvi put bio dečak od oko 12-13 godina kod nas, Rom. I sad, ti znaš Okanicu, našu kucu, koja je jurcala, lajala, skakala, uplitala se u noge, uopšte ne možeš ni da se nadvikuješ s njom. I sad, Biki pokušava, kao, nemoj Okana, skloni se Okice, i u jednom trenutku izgovori koliko je to moguće pretećim glasom „e, kraj, sad ću da te prebijem“, a ovaj se mališa okrene i pogleda nas onolikim uplašenim očima – koga? Ali stvarno nam je srce pokidao, znaš, posle se mi ubismo od plakanja kad je otišao. Pri tom Okana takve pretnje uopšte ne shvata ozbiljno, ona ni ne zna šta su batine, ali on zna, njemu je mogućnost da to neko njemu kaže bila potpuno realna. Kad pričamo o o tim ljudima, mi pričamo o tome jesu li se iselili ili nisu, šta je sa kontejnerima… Ej, setimo se, bilo je – žena i deca na jednu stranu, odrasli sposobni za rad na drugu stranu. Mislim, neverovatne stvari čuješ, a nema posledica. Znaš, ja imam taj problem svaki put kad mi zaskaču da mi peru šoferšajbnu, kad su mali oni skoče i uhvate mi se za brisač, dva-tri puta su mi polomili brisač. Ali kad dođu veliki, tek njima kažem – hajde momci, radite nešto drugo, nemojte da me sadizirate, čista šoferšajbna. Jedan se jednom iznervirao pa rekao – čekaj, pa hoćeš sad da te molim da mi daš pare? Svakog dana imaš to dvostruko osećanje, i žao mi je i pomogao bih i nemoj da me maltretiraš i pusti moj brisač i, mislim, neću danas da mi pereš šoferšajbnu. A pošto je sve razrušeno, i pošto niko ne kaže – ovo da, ovo ne, ovo može, ovo ne može, ako si senzibilniji ti se osećaš ružno što misliš ružno ili o jednima ili o drugima. Oni manje senzibilni se opredele, i onda imaš to – ubij, ubij pedera, ubij ovog ili onog. Ona već čuvena pravda za Uroša, sve stavljamo pod znak pitanja, svakog sudiju, svaku odluku, svaku presudu, specijalni sud, ništa nije sveto, sve je moguće, samo pazi da te ne uhvate.

Par puta sam htela da se vratim u neke šalter-sale, opštine, da se zahvalim ljudima koji samo nisu bili neljubazni, a one dve-tri osobe koje su bile baš ljubazne odlično pamtim. Meni je to bio toliki događaj, izašla sam odande kao budala, misleći da im kupim nešto pa da se vratim. Stvarno nam treba promocija optimizma, kampanja koju hoću da napravim i koja se zove “Ne dam se”. Užasno nam nedostaje nešto za šta bismo se hvatali. Znači, jeste tako kako je i jeste, oni su takvi kakvi su, ali im bar neće proći. Nedostaju ljudi koji će da ti pomognu da taj osećaj koji imaš – da ti je od nečega muka ili da te lažu ili da nešto muljaju – i kažeš, nedostaju oni koji će ti reći da ti se povraća jer to što vidiš jeste za povraćanje, jer su smuvali ovo, uradili to, nisu nam prijavili ono, ovo su provukli… Da bar znam da je sa mnom sve u redu, da sam u pravu što ih doživljavam tako i da znam da sam u pravu i da znam da još mnogo ljudi tako misli, da im ne dam da me tako stalno zaluđuju tim informacijama – može i ovo, ovo je bilo, ovo nema veze, ovo smo se sad pomirili, sad smo doneli istorijske odluke, mislim, nacionalno pomirenje, već sam zaboravila šta smo radili prošlog leta, to je stvarno kao horor film. Nego imaš neku konstantu koja ti pomaže da znaš da to nisi ti lud, da si u stvari normalan i da si retko normalan. To je “Ne dam se”, da ne bude stvarno da su oni onako konačno pobedili.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, a Peščanik čestita prvi rođendan E-novinama. Dakle, E-novine su pre godinu dana osnovane i mi Peri Lukoviću i ostalim članovima bande želimo da budu živi i zdravi i veliki da porastu.

Emisija Peščanik, 29.05.2009.

Peščanik.net, 29.05.2009.