- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Ne postoje loši izbori

Nekada davno demokratija je bila kao materinstvo ili domaća pita, dakle nešto što ima nespornu vrednost. U skorije vreme ta reč je izgubila svoju draž. Bušova vlada je mnogo govorila o demokratiji generalno, ali je demokratske ideje, da ne pominjemo demokratske institucije, teško sprovodila u praksi. Izbori koje su SAD priželjkivale u Palestini doveli su na vlast Hamas. Izbori koji su u Iraku organizovani uz pomoć SAD proizveli su slabu i podeljenu vladu u trenutku koji zahteva snagu i jedinstvo. S druge strane, ruski, centralnoazijski i ostali režimi proveli su prethodnih deset godina vežbajući krađu na izborima, obezbedivši sebi lažni legitimitet i proizvevši novi oblik „usmerene demokratije“: autoritarizam zabašuren demokratskom retorikom.

Kao rezultat dobili smo odbacivanje – ako ne baš demokratije, a ono njene promocije. Delom jer se intuitivno prezire sve za šta se Džordž Buš zalagao, delom zato što sumnja u efikasnost te taktike, Obamina vlada se svesno kloni ideje o promovisanju demokratije, a posebno ideje o promovisanju izbora. Govoreći o Avganistanu, u prvo vreme su pominjani „jasne i dostižne ciljeve“, a ne demokratiju. U svom govoru u Kairu, obraćajući se publici u kojoj su sedeli nedemokratski lideri Egipta, sam predsednik Obama započeo je svoj kratki komentar o demokratiji frazom koja ubija entuzijazam – „Znam da je bilo mnogo kontroverzi… Imam pouzdanu informaciju da se u Beloj kući i Stejt departmentu ne konkuriše tako često za poslove koji u svom opisu imaju „promovisanje demokratije“.

Što nas dovodi do neobičnog iranskog problema. Jer Iran predstavlja tipičan primer „usmerene demokratije – ako se to uopšte može nazvati demokratijom. Iranci nemaju slobodu govora ni slobodu štampe. Političke stranke su žestoko sputavane. Mala grupa neizabranih sveštenih lica ima monopol nad realnom političkom moći i nadgleda izbore i kandidate. Kandidati mogu biti odbačeni jer pripadaju pogrešnoj verskoj grupi, zbog „nepristojnih dela“, ili samo zato što u molitvama petkom ne pokazuju dovoljno entuzijazma. Policajci umeju da prebiju preterano revnosne stranačke aktiviste, kao što su i učinili pre nekoliko nedelja. Glavni cilj izbora nije da se izabere predsednik – to se obično radi unapred – već da se učvrsti sumnjivi legitimitet kandidata koga su klerici izabrali.

Iz tih razloga iranski disidenti, i unutar i izvan zemlje, obično svoje simpatizere pozivaju na bojkotovanje izbora.

Pa ipak su iranski izbori održani 12. juna pokazali koliko čak i najpažljivije kontrolisani izborni proces ume da bude moćno oružje i koliko je nepredvidljiv. Možda izbori u Iranu nisu bili ni slobodni ni pošteni, ali su otkrili, kako je to formulisao jedan moj prijatelj iz Irana, „ozbiljnu frakcionašku podelu koju vladajuća oligarhija ne može rešiti iza zatvorenih vrata.“ Možda birači nisu imali dva radikalno različita kandidata (Mir Husein Musavi, „reformski“ kandidat na ovim izborima, odgovoran je za masovna ubistva političkih zatvorenika tokom osamdesetih, u vreme dok je bio premijer), ali sama mogućnost da se glasa protiv predsednika Mahmuda Ahmadinedžada izazvala je najveću izlaznost koju iko pamti. Možda novinari nisu imali mogućnost da izveštavaju o svemu što se dešavalo, ali Iranci su prisustvovali predizbornim skupovima u do sada nezabeleženom broju, vičući i aplaudirajući. Možda glasovi nisu tačno prebrojani, ali nagoveštaj izborne krađe izveo je na ulicu najveći broj demonstranata u proteklih deset godina.

Da, ovo jesu bili kontrolisani, izuzetno neliberalni izbori, koji nisu čak ni promenili sastav iranske vlade: nakon svega ovoga, Ahmadinedžad je još uvek predsednik. Ali izborni proces je napravio pukotinu tamo gde je ranije nije bilo. Mogućnost izbora navela je društvo za koje smo verovali da je pasivno da protestuje, a predizborni mitinzi omogućili su ljudima da uzvikuju političke slogane pred policijom, a da policija ne reaguje. Moglo bi se tvrditi – kao što tvrde mnogi Iranci – da su ovi izbori bili farsa. Ali slučaj Irana dokazuje da su i loši izbori bolji od nikakvih.

Šta će se dalje dešavati? Dok ovo pišem, internetom kruže glasine da je Musavi uhapšen. Možda će do sledeće nedelje postati predsednik – a možda će završiti u zatvoru. Ali to i jeste poenta: rezultat demokratije – čak i polovične, provizorne, nesavršene demokratije – ne može se predvideti. Što je, naravno, razlog zašto diktatori i pokušavaju da je kontrolišu.

Slate, 14.06.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.06.2009.