Foto: Sara Dević
Foto: Sara Dević

Od petka 29. maja do petka 5. juna pratila sam razvoj događaja ispred rezidencije američkog predsednika u Vašingtonu. Bio je to deo pobune koja je buknula širom Amerike u preko 140 gradova posle ubistva Džordža Flojda.

Petak, subota, nedelja

Uzalud se u početku u medijima i na društvenim mrežama provlačio klasični motiv varvara, spoljnih agitatora koji dolaze da uništavaju. Demonstranti koji su hapšeni detaljno bi bili ispitani, proverene su njihove veze, mreže, njihova pozadina. I nije nađena nijedna teroristička organizacija koja ih podupire, ništa ni blizu tome. Izgleda da je mnogima teško da prihvate da su gnevni ljudi koji marširaju, viču i lome njihove komšije, sugrađani.

Grad Vašington je posebno osetljiv kontekst za pitanja sistemskog rasizma i rasne i klasne nejednakosti. U njemu je do nedavno toliko dominiralo crno stanovništvo da se kolokvijalno zvao čokoladni grad. Za to je zaslužna kombinacija faktora:ovo je prvi grad u kome su bivši robovi mogli da steknu vlasništvo nad zemljom i nekretninama, ovde smeštena federalna vlada radije ih je zapošljavala nego privatni sektor, a tu je osnovan i Howard University – crni Harvard. Posle 2. svetskog rata, kada bogato i belo stanovništvo napušta gradove, Vašington takođe biva prepušten crncima. Sedamdesetih on postaje dom najbogatijih i najobrazovanijih crnaca u zemlji i centar autentične crnačke kulturne i muzičke scene.

Tako je bilo sve do polovine 90-ih od kada se bogato belo stanovništvo postepeno vraća u gradove. Gradovi ponovo postaju atraktivni, u njih se ulaže, rastu cene i takse i čokoladni grad se polako dezintegriše. Decenijama razvijane zajednice crnih stanovnika, umetnika, biznisa i aktivista bivaju razbijene i raspršene u procesu koji se smatra najintenzivnijom džentrifikacijom u Americi.

U nedelju uveče, dok je Tramp čučao u podzemnom bunkeru, a reflektori bili upereni u gomilu ispred ograde Bele kuće, videla sam da su 70, 80 posto demonstranata mladi crnci. Da li su to ti preostali stanovnici čokoladnog grada, oni čija su naselja razbucana da naprave mesta staklenim kulama, ljudi kojima neprekidno preti iseljenje?

To je bio treći dan protesta. Povremeni pucanj naterao bi gomilu u paničan trk unazad, neki bi vikali „Ne trčite, ne trčite!“ Iznad su kružili vojni helikopteri, kao da dole već nije bilo dovoljno napeto. U prvom redu do ograde jedan novinar je nosio kartonski natpis Reporter, valjda da naglasi da je tu poslom i u nadi da će izbeći gumene metke (što nekim njegovim kolegama nije uspelo).

Ponedeljak

Sutradan ujutru na istom mestu zatičem bizarnu skupinu. Dvoje ljudi puštaju sa velikog zvučnika pop pesme o tome kako je bog veliki i dele letke, krupan stariji belac njiše američkom zastavom na koplju, okićenom zlatnim obodom i kićankama, nekolicina crnih demonstranata mota se po trgu (kao da su zaostali od prošlonoćnog protesta), tu su i turisti iz Azije u belim šorcevima, fotografišu se, i tu je horda reportera.

Između nas i Bele kuće podignuta su još dva niza ograda.

Svuda okolo su znaci paljevine, grafiti, slomljena stakla i ekipe čistača, radnika, majstora koji marljivo saniraju štetu. Dok fotografišem demolirani izlog sa patikama stariji čovek u prolazu komentariše „Nadrealno, zar ne?“ pretpostavljajući da na isti način poimamo realno i nadrealno.

Popodne se na trgu Lafajet skupilo daleko više ljudi nego prethodnih dana. Kako je policijski čas počinjao u 19, napustila sam trg u 18, malo pre nego što je federalna policija počela gumenim mecima i suzavcima da rasteruje mirne demonstrante, da omogući Trampu bezbedno slikanje ispred crkve St. Johna. Baš kao što je i obećao sa Biblijom u ruci, hiljade teško naoružanih vojnika u narednim danima je okupiralo ulice i trgove Vašingtona.[fus]Tekstfusnote[/fus]

Sveštenstvo i verski poglavari su se ubrzo oglasili u medijima, ogorčeni time što je crkva St. Johna iskorišćena kao rekvizit u Trampovoj predstavi za potpirivanje mržnje. Iako je podrum crkve zapaljen tokom protesta, osoblje crkve je sutradan iznelo mali štand sa natpisom „Besplatna voda i besplatna molitva“, a u narednim danima su tokom trajanja protesta išli kroz gomilu i nudili flašice sa vodom, maske, voće…[fus]Tekstfusnote[/fus]

Te noći, dok je oko 200 ljudi hapšeno zbog kršenja policijskog časa, nisam mogla da spavam od vojnih helikoptera. Kroz naše naselje je krstario usamljeni automobil sa do kraja pojačanom pesmom Take my breath away.

Utorak

U aprilu, dok je korona virus još bio primarna tema, distancirani protest u Izraelu je proglašen modelom budućeg protestovanja: svi će nositi maske i stajaće na razmaku od dva metra. To se u Vašingtonu očigledno nije dogodilo, mada je (i pored maski i čestog dezinfikovanja ruku) prisutan strah da je porast broja zaraženih neizbežan… Crnci su više podložni obolevanju od korona virusa zbog visokog krvnog pritiska, visoke stope gojaznosti i dijabetesa – faktora uslovljenih siromaštvom, pa ima nečeg dirljivog i ironičnog u činjenici da je prisustvo na ovim protestima po njih potencijalno smrtonosnije…

U utorak je višestruko više ljudi, svih uzrasta, oblika i boja činilo veliku ljudsku masu, moćni hor.

Zahtevi su jednostavni i ne menjaju se od početka: smanjiti budžete policiji i uložiti u siromašne zajednice (posebno u crnačke i latino zajednice), podići optužbe za ubistvo protiv svih policajaca počinilaca, obustaviti policijsku brutalnost. I onaj opšti: prekinuti sistemski rasizam.

Celog dana ljudi su samoinicijativno donosili sendviče, čokolade, flašice vode, maske, bočice sa dezinfekcionim sredstvima i slagali to po klupama, zidićima praveći štandove, koje će onda novi koji dolaze dopunjavati. Neki su vukli glomazne torbe i nudili okolo: „Voda, besplatna voda, je li neko žedan?“ Jedna žena nas je zamolila da joj pomognemo da postavi šator za prvu pomoć koji je donela iz svoje garaže. Odlučivanje gde i kada se okupljamo i ko i kada govori preko megafona odvijalo se jednako spontano.

Mediji ovakav vid protestovanja opisuju kao „aktivizam za 21. vek u koma pokreti bez vođa neguju duh jednakosti i uverenje da je svačiji glas bitan“. U tome ključnu ulogu imaju mreže komunikacije koje nisu bile dostupne prethodnim generacijama. Negde na Tviteru neko je napisao: „Kamera mobilnog telefona više je zaštitila crne Amerikance od bilo koje agencije za sprovođenje zakona, suda, tužilaca, zvaničnika ili novinara“. Gil Skot-Heron, princ čokoladnog grada, verovatno ne bi imao ništa protiv: ovoga puta revolucija će biti snimljena i prenosiće je društvene mreže.

Sreda, četvrtak, petak i dalje

Već danima na mejlovima, po Whatsappu, Telegramu i drugim četovima kruži link za masivnu zbirku knjiga i eseja o rasnom pitanju i revoluciji, o Drugom i suživotu različitosti, koja se stalno kolaborativno dopunjuje.

Sreda je bila poslednji dan policijskog časa, iako ga ni u utorak demonstranti nisu poštovali, a nije bilo ni hapšenja. Protesti su sada već uigrani, bez napetosti, ispunjeni ritualima koji se ponavljaju.

Kako je dosadašnje mesto okupljanja, Lafajet trg ispred Bele kuće, sada zauzet vojnim kamionima i policajcima-vojnicima (primećujemo da mnogi nemaju ni značke ni vidljivog imena), protest se razdvaja u grupe koje se upućuju ka drugim velikim simbolima: Kongresu, memorijalu Martina Lutera Kinga, gradskoj skupštini.

Dok se znojimo u gomili na suncu ispred zgrade Kongresa, pored mnogo hiljada tela (sa maskama se još teže diše) primećujem plakat „Ovako izgleda demokratija!“ koji me podseća na citat iz srednjoškolske lektire: „Netko je rekao da jedan narod može da očuva svoju slobodu samo po cijenu vječite budnosti. A vi sad zamislite kakav je to život“. Da li je Andrić tu mislio na život u neprekidnom vikanju, zahtevanju, marširanju, znojenju na suncu, mahanju plakatima napravljenim od poklopaca kutija za pice.

Da bi sve to imalo smisla važna su dva preduslova: osećanje odgovornosti za sve što se dešava oko nas, za sve što delimo i uverenje da sopstveni glas ima težinu, da ima značaja i efekta, da se čuje i da će tako, zvučan, postići ono što traži. Ne znam šta je starije, ta odgovornost ili to uverenje, ali se čini da su u ovih nedelju dana oba živela na ulicama Vašingtona. Potvrda da se ti glasovi zaista čuju može se naći u sledećoj listi.

Učinak protesta u preko 140 gradova Amerike, u prvih nedelju dana:

– Sva četiri policajca koji su učestvovali u ubistvu Džordža Flojda osumnjičeni su za ubistvo i stavljeni u pritvor.

– Aktivisti u Minijapolisu su preuzeli jedan hotel i pretvorili ga u sklonište za beskućnike.

– U Ričmondu, Virdžinija, i u državi Nju Džersi najavljena je reforma policije.

– U San Francisku je uvedena zabrana zapošljavanja policajaca koji imaju istoriju nedoličnog ponašanja.

– Nekoliko gradova je uklonilo skulpture simbola rasizma.

– Započeta je istraga celog departmana za policiju u Minijapolisu.

– Američka vojska je naredila vojnicima da ne reaguju na bilo čije naređenje da napadnu mirne demonstrante.

– Dva zakonodavca iz Vašingtona predložila su nove zakone koji predviđaju uvođenje neophodnih treninga za policajce o rasizmu, uvođenje prava zatvorenicima da glasaju, zabranu lokalnoj policiji da koristi suzavac i slične iritante na demonstracijama.

– U gradu Itaka u državi Njujork u petak je odlučeno da se otkazuje plaćanje kirije za tri meseca: april, maj i jun.

– Advokati u Kaliforniji pokrenuli su kampanju da javni tužioci više ne mogu primati novac od policijskih sindikata.

– U gradu Vašington preimenovan je deo ulice ispred Lafajet trga (nekadašnje pijace robova) u trg Black Lives Matter.

– U Los Anđelesu je budžet policije umanjen za 150 miliona dolara kako bi se taj novac uložio u radna mesta, zdravstvo, obrazovanje, a posebno u crnačke zajednice. Takođe, inicirano je i osnivanje posebnog javnog tužilaštva da nadgleda slučajeve policijske brutalnosti.

Autorka je studentkinja urbanizma na Parsons School of Design u Njujorku, trenutno je u Vašingtonu.

Peščanik.net, 08.06.2020.