- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Neka umre!

 
Volf Blicer je postavio sjajno pitanje kongresmenu Ronu Polu na sinoćnoj CNN/Tea Party Express republikanskoj debati u Tampi. Šta treba uraditi, pitao je moderator hipotetički, ako neki zdravi tridesetogodišnjak, koji može da priušti zdravstveno osiguranje, odluči da ga ne uplati – a zatim se katastrofalno razboli i treba mu šest meseci intenzivne nege? Kada je dr Pol počeo da vrda, setno se prisećajući dobrih starih vremena pre Medicaida i tvrdeći da svako mora da preuzme odgovornost za svoje postupke, Blicer nije popuštao. „Ali kongresmene, da li vi to hoćete da kažete da ga treba pustiti da umre?“ U tom trenutku, rulja je eksplodirala i povikala „Da!“

Ovo je zaista bio jedan užasan trenutak mentaliteta rulje – primitivniji čak i od onoga kada je masa aplaudirala guverneru Riku Periju za pobedu na derbiju smrtnih kazni u prethodnoj debati. Međutim, ovaj momenat nije toliko potvrdio okrutnost Tea Party pokreta koliko apsurdnost stavova svih republikanskih kandidata po pitanju zdravstvenog osiguranja. Republikanci nemilosrdno napadaju Obamin plan, optužujući ga da se radi o „socijalizovanoj zaštiti“. Ali odbijaju da se izjasne o dvema mogućim opcijama: o navodno „socijalizovanijem“ sistemu sa kojim smo do sada živeli, ili o Blicerovoj opciji puštanja ljudi da umru.

Hajde da razmotrimo ove mogućnosti.

Prvi je sistem sa individualnim ovlašćenjem, koji je sadržan u Obaminom zakonu, tj. nalik onome koji je Romni 2006. uveo u Masačusetsu. Pod ovim sistemom, pojedinci nemaju izbora da li da se osiguraju ili ne. Ako ne ispunjavaju uslove za osiguranje, za to plaćaju. To možete zvati kaznom ili porezom, kako vam drago. Pod ovakvim sistemom, troškovi koje pravi onaj Blicerov mladić nisu široko socijalizovani, jer ih pokrivaju kazne koje plaćaju oni koji se ne prijave za osiguranje.

Druga opcija je naš sadašnji sistem, ili drugi sistemi bez ovlašćenja. U ovom univerzumu, naš hipotetički mladić dobija bar hitnu lekarsku pomoć, jer su bolnice obavezne da zbrinu hitno obolele, bez obzira na to da li su ovi platežno sposobni ili ne, zahvaljujući zakonu koji je 1986. potpisao Ronald Regan. Ali troškove ove nege ne pokrivaju same bolnice. Oni se prenose na potrošače, poslodavce i državu u obliku skupljih rata osiguranja. U jednom istraživanju iz 2009. godine, ustanovljeno je da su troškovi osiguranika zbog onih bez osiguranja veći za 1.100 dolara godišnje po porodici. Ovo je jedan od načina na koji je zdravstveni sistem pre Obame bio socijalizovan – indirektno, neefikasno i nefer.

Treća opcija je ona koju podržava Tea Party rulja iz Tampe. Neka mladić ide dođavola. To može da se kaže uvijeno, što je Ron Pol pokušao, rekavši da će privatne humanitarne organizacije uskočiti da pomognu. Ali mi više nemamo širok sistem humanitarnih bolnica. Ako hitne službe zbrinjavaju neosigurane, bilo zbog zakonskih obaveza, bilo zato što su dobri Samarićani, prebacivaće troškove na nas ostale – i vraćamo se na sadašnji sistem socijalizovanja troškova za neosigurane.

Od republikanskih kandidata, samo Romni jasno podržava jednu varijantu prve opcije: ovlašćenja. Mora se priznati, zakon koji je Romni potpisao u Masačusetsu doveo je do toga da ova država ima najmanji procenat ljudi bez zdravstvenog osiguranja u čitavoj zemlji. Međutim, njegov stav klizi u apsurd jer predlaže federalističke „čamce za spasavanje“. Romni sada kaže da svaka država treba da osmisli sopstveni sistem, kao što je uradila njegova država. Ali to da svaka država ima zaseban zdravstveni sistem predstavljalo bi najgori birokratski košmar. A ukoliko ne mislite da će svih 50 država prihvatiti pojedinačna ovlašćenja (a mnoge očigledno neće), troškovi za Blicerovog hipotetičkog mladića i dalje će biti socijalizovani, i to tako da to neće moći da se zadrži unutar državnih granica.

Džon Hantsman je prešao iz prve u drugu kategoriju. U Juti, Hansman je zastupao plan sa individualnim ovlašćenjem. Ali izgubio je bitku sa svojim zakonodavnim telima. Bez ovlašćenja, njegov zakon nije bio toliko efikasan u pokrivanju neosiguranih kao onaj u Masačusetsu. Četrnaest posto stanovništva u Juti i dalje je bez osiguranja, za razliku od samo 5 posto u Masačusetsu. Hantsman se hvali da je njegov sistem kvalitetniji od Romnijevog, jer nema ovlašćenja. Ali prava razlika je to da, pored toga što ne čini mnogo za neosigurane, ovaj sistem i dalje prenosi troškove na ostatak društva.

Stav Njuta Gingriča svodi se na mutljavinu i brbljarije, ako to ikoga uopšte zanima. Do sada je Gingrič podržavao individualno ovlašćenje. U maju je u emisiji Meet the Press rekao Dejvidu Gregoriju da bi zdravstveno osiguranje trebalo da bude obavezno, poput auto osiguranja. Ljudi treba ili da ga uplate, ili da „založe menicu“ (jedna verzija ovlašćenja). Ali onda je desnica pobrljavila, i Gingrič je na internetu objavio video poruku, u kojoj kaže: „Ja sam protiv svakog pokušaja da se bilo kome nametne federalna obaveza, jer smatram da je to suštinski loše i, uveren sam, protivustavno.“

Izgleda da Rik Peri i Mišel Bahman dele jednu verziju Ron Polovog libertarijanskog stava, o tome da je smrt sjajan podsticaj na ličnu odgovornost. Ostaje da se razrade detalji o uklanjanju leševa i raspodeli siročadi. Ali, šta god vi o tome mislili, njihov stav nije socijalistički.

 
Džejkob Vajsberg, Slate, 13.09.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.09.2011.