Radikalna ekonomska reforma u uslovima globalne recesije

Oglašeno je na Utisku nedelje i primili smo k znanju da će se novi ministarski tandem Obradović-Krstić (ekspert i vunderkind) ozbiljno posvetiti reformi javnih finansija i ekonomije u celini. Rečeno je i da postoji nesumnjiva politička podrška onome što ovi apolitični stručnjaci nameravaju da rade u svetu politike i ekonomije. Tzv. prvi potpredsednik sa svoje strane već neko vreme obećava da je nakon bavljenja korupcijom i Kosovom voljan da se u potpunosti posveti ekonomiji. Spremte se, spremte, dakle, za srpsku varijantu ekonomske šok-terapije, ili radikalne reforme javnih finansija, ili barem bilo kakve ekonomske reforme nalik onima koje su iskusile druge tranzicione ekonomije u bivšoj Istočnoj Evropi. Srbija je, naime, već dugo uljuljkana u svojoj tranziciji koja bi bez pravih društvenih i ekonomskih reformi mogla beskonačno da traje. Nespremnost na smanjivanje nameta onima koji rade i na nepopularna zamrzavanja ili smanjivanja mesečnih primanja budžetskih korisnika bila je konstanta svih režima koji su se smenjivali u post-petooktobarskoj Srbiji. Za vreme svih vlada država je, upravo suprotno, povećavala budžetske rashode na ime plata zaposlenih u tzv. javnom sektoru, a čini se da nije ni moglo drugačije. Kada su Boris Tadić i njegova DS sa neznatnom procentualnom razlikom dobijali izbore protiv anti-evropskog SRS-a to je bilo velikim delom zahvaljujući ovoj veštački stvorenoj srednjoj klasi nastavnika, lekara, državnih činovnika i penzionera čija mesečna primanja, međutim, nisu odgovarala realnoj snazi ekonomije.

Da li su radikalni rezovi u ekonomiji izvesniji danas, kada su sve velike stranke na srpskoj političkoj pozornici prihvatile bazične premise neoliberalnog koncepta ekonomije i politike? Da li je to sada lakše, jer više ne postoji nasušna potreba za održavanjem ove veštački stvorene srednje klase, koja se sad može žrtvovati na oltaru tržišne ekonomije i budžetske discipline? Da li je za očekivati da ove reforme provedu protagonisti koji su do juče bili glavna pretnja pro-evropskom kursu zemlje? Da li je uspešno rešavanje kosovskog slučaja dovoljno dobra preporuka da će oni biti istovetno uspešni i na planu ekonomije? Da li je uopšte prihvatanje direktiva koje dolaze iz EU i međunarodnih finansijskih institucija provereni recept za sprovođenje uspešnih ekonomskih reformi? Na većinu ovih pitanja odgovor će pružiti pravac ekonomske politike i naročito vladin predlog budžeta za sledeću godinu. Na poslednje pitanje pokušaću da ponudim neke moguće odgovore iz iskustva ekonomskih i fiskalnih reformi u Bugarskoj i Poljskoj. Jedan reformski paket se trenutno pokazuje kao model izrazitog neuspeha, drugi se već dugoročno preporučuje kao uspešan model ekonomske tranzicije.


Balcerovičeva šok-terapija

Lešek Balcerovič bio je poljski ministar finansija u periodu 1989-1991, u vladama Tadeuša Mazovjeckog i Jana Bjeleckog, u najtežem vremenu poljske tranzicije od planske ka tržišnoj ekonomiji. Za razliku od Mađarske, gde je reforma bila postupna i čehoslovačkih, kasnije čeških, koalicionih vlada koje su akcenat stavljale podjednako na socijalnu i liberalnu komponentu preobražaja, Balcerovič je Poljskoj nametnuo radikalni reformski kurs koji je trebalo da u kratkom vremenskom periodu transformiše sve bitne makroekonomske strukture u zemlji. On zaustavlja štampanje novca, zamrzava iznose plata u državnom sektoru i zaustavlja povlašćene kreditne linije za neuspešna, većinom državna preduzeća. Njegovo ministarstvo donosi zakone koji konsoliduju naplaćivanje poreskih prihoda i omogućavaju proglašavanje stečaja i bankrotstva državnih preduzeća. Istovremeno, Poljska se otvara za strane investicije i započinje proces privatizacije.

Prve posledice ovih mera bile su katastrofalne, a svi ekonomski parametri su beležili statistički sunovrat. Bruto društveni dohodak pao je za skoro 20 odsto (industrijska proizvodnja za više od trećine!) za svega dve godine, dok je nezaposlenost, koja u prethodnom, socijalističkom periodu, nije ni postojala, dostigla 15,2 odsto u 1993. Balcerovič je bio ubedljivo najnepoluranija politička ličnost u zemlji, a u tom kontekstu fascinira da su njegov program reformi nastavile sve buduće poljske vlade tokom 1990-ih godina, neke od njih, pritom, izrazito populistički nastrojene. Doduše, plodovi ekonomske šok-terapije i fiskalne discipline počeli su da dolaze u vidu postojanog rasta proizvodnje od 1992. pa nadalje. Poljaci su donekle imali i sreće; naime najosetljiviji period tranzicije odigravao se u veoma povoljnom trenutku svetskog ekonomskog razvoja, kada je svuda prelivalo i kada su i u Poljsku došle enormne investicije sa zapada. Poljska je od svih bivših socijalističkih zemalja imala najveći rast BDP-a u periodu 1989-2000, a danas je to jedina evropska zemlja koja je u potpunosti mimoišla recesiju. U širem smislu, Poljska je zapravo jedina zapadna ekonomija koja ni u jednom obračunskom periodu nije imala negativan rast BDP-a za vreme aktuelne globalne recesije. Mišljenje javnosti u Poljskoj o Balceroviču se vremenom menjalo tako da on sada uživa veliku popularnost i odaju mu se velike državne počasti.


Bugarske reforme Simeona Djankova

Veliki pristalica „lika i dela“ Balceroviča bio je (i danas je) Simeon Djankov, doskorašnji bugarski potpredsednik vlade i ministar finansija (2009-2013) u kabinetu Bojka Borisova. Kada je kao vanpartijska ličnost i međunarodni ekspert preuzeo resore u vladi imao je 39 godina i već 14-godišnje iskustvo rada na najodgovornijim položajima unutar Svetske banke. Režim budžetske štednje koji je odmah zaveo u Bugarskoj načinio je od nje prvorazrednu senzaciju među evropskim zemljama. Bugarska je naime, već 2010. godine ispunila tzv. Mastrihtski kriterijum u pogledu relacije budžetskog deficita prema bruto društvenom proizvodu (prema tom kriterijumu deficit ne može biti veći od 3%), koji je do 2012. pao na manje od pola odsto. Te 2012. godine samo su Bugarska, Danska i Švedska zadovoljavale sva četiri Mastrihtska kriterijuma tzv. konvergencije, ustanovljena radi monitoringa zemalja-kandidata za ulazak u evrozonu. Pored budžetskog deficita, ti kriterijumi se odnose na 1) odnos javni dug/BDP (treba da je ispod 60 odsto), 2) stopu inflacije (ne može biti veća od 1,5% od prosečne godišnje inflacije tri zemlje sa najmanjom stopom inflacije u evrozoni) i 3) stabilnost referentne kamatne stope.

Bugarski statistički podaci bili su naročito impresivni za 2011. Te godine, a na osnovu tri Mastrihtska kriterijuma, evrozona u celini je stajala nešto lošije od Bugarske. U pogledu budžetskog deficita, Bugari su imali -3%, a evrozona nezadovoljavajućih (za prijem u Evrozonu!) -4,1 %; u pogledu javnog duga, Bugari su imali 60%, a evrozona opet nezadovoljavajućih 87,2%; bugarska inflacija bila je 2%, u evrozoni 2,6%. Pa ipak, Bugari ni 2011, ni 2012. godine nisu bili primljeni u evrozonu. Apsurdnost ovih uporednih podataka komentarisao je Petar Ganev, saradnik sofijskog Instituta za tržišnu ekonomiju. On, naime, smatra da bi po istom principu po kojem evrozona utvrđuje kriterijume za prijem novih članova, to mogle da učine i zemlje kandidati u odnosu na evrozonu. U slučaju Bugarske on predlaže „Sofijske kriterijume“ koje bi evrozona trebalo da zadovolji (!) da bi Bugarska odlučila da joj se priključi.

Bugarski građani, međutim, nisu previše fascinirani ovim brojkama. Lično sam bio u neverici tokom svog boravka u Sofiji kada sam saznao da moje kolege na bugarskim najprestižnijim naučnim institutima primaju polovinu (a na početku karijere i manje od polovine) mesečne plate osnovnoškolskih nastavnika u Srbiji, koja je tada bila među najlošije rangiranim zemljama u pogledu ispunjavanja Mastrihtskih kriterijuma. U Bugarskoj se živelo loše za sve vreme sprovođenja reformi; plate i penzije su bile (i danas su) najniže u EU, ali Djankov je opet nalazio razloga za optimizam. U jednom intervjuu on sebe upoređuje sa Balcerovičem, zapravo kaže da bi voleo da bude bugarski Balcerovič. Njegovo rezonovanje je jednostavno: sada je loše. kao što je u Poljskoj bilo loše na početku reformi, sada me ne vole kao što ni Balceroviča nisu voleli. Danas, 20 i više godina posle reformi Balceroviča obožavaju, tako bi trebalo da bude i u Bugarskoj. Na žalost, stvari su se otrgle kontroli. Nekih šest meseci nakon teksta u kojem se na duhovit način i sa dosta nacionalnog ponosa predlagalo formulisanje „Sofijskih kriterijuma“ koje treba nametnuti evrozoni, u Bugarskoj je nastao potpuni raspad sistema, ulice su preplavili demonstranti, zabeleženi su jezivi slučajevi samospaljivanja demonstranata i pad vlade koja je toliko uspešno vodila državne finansije.


Protesti 2013: bugarsko zimsko proleće

U bugarskoj tradiciji ne postoje primeri samospaljivanja. Statistički gledano, u odnosu na druge evropske države u ovoj zemlji se dešava relativno mali broj samoubistava uopšte. Pa ipak za vreme političkih protesta u Bugarskoj ove godine, sveopšti očaj i nezadovoljstvo nateralo je dvanaestoro ljudi i žena da pokuša da se na ovaj način u protestu i očajanju ubije. Osam slučajeva završilo se tragično; među njima je i fotograf, alpinista i borac za ljudska prava, Plamen Goranov (36), koji svojim imenom i brutalnim činom postaje simbol protesta, neka vrsta bugarskog Jana Palaha ili Muhameda Buazizija. Protesti su započeli krajem januara 2013. u Blagoevgradu, a raširili su se tokom februara i marta po čitavoj zemlji. Inicijalna kapisla bili su računi za struju koji su kod mnogih korisnika u januaru bili dva i više puta veći nego u prethodnom mesecu. U junu 2012. cena električne energije, koja je inače u Bugarskoj najjeftinija u EU, bila je uvećana za 14 odsto. Kako je moglo da dođe do toga da između decembra i januara računi za struju skoče dva i tri puta, ako je cena struje bila uvećana za svega 14%?

Ilin Stanev, zamenik urednika sofijskog nedeljnika Kapital u izjavi za radio Glas Rusije, objašnjava da je čitav slučaj zapravo posledica bizarnog sticaja okolnosti. Naime, neki distributeri privatizovanog elektro-energetskog sistema su obračunali svega 20 dana tokom decembra kada su temperature bile relativno visoke za to doba godine. Računi za januar odnosili su se i na preostalih 10 dana iz decembra, tako da se obračunavala potrošnja tokom 40 dana i to onda kada su temperature počele drastično da padaju, a potrošnja električne energije da raste. Na ovaj način, računi u januaru su u krajnjem ishodu postali značajno veći od decembarskih. Očajnim ljudima, koji inače jedva sastavljaju kraj sa krajem, bila je potrebna samo mala provokacija u vidu ovih „nepravednih“ računa, pa da izraze svoje nezadovoljstvo. U Bugarskoj i dan-danas traju svakodnevni protesti koji su tužni epilog jedne velike finansijske reforme.


Naknadna razmišljanja

Uoči najavljenih srpskih ekonomskih reformi valja se zamisliti nad bugarskim slučajem. Naime, Bugari su u potpunosti sledili i čak u svojoj revnosti prevazilazili standarde i recepture fiskalne discipline postavljene od strane EU, pa opet se sve završilo jako loše ili se svakako završilo jako loše po njih. Balcerovičeva šok-terapija dugoročno je bila uspešna zato što je primenjivana u vreme globalnog prosperiteta tokom 1990-ih, kada je potencijalnih investicija bilo na pretek. Pitanje je da li su takve šok-terapije opravdane u uslovima dugogodišnje globalne recesije u kojoj se sada nalazimo? Srpski politički establišment, naročito njegov dačićevski deo, u svom populističkom opredeljenju bi zasigurno radije birao češki model koji je imao dosta obzira prema ranjivim kategorijama populacije, ili barem mađarski u kojem su promene u društvu uvođene postupno. Radikalniji rezovi u ekonomiji mogli bi da sačekaju globalni izlazak iz recesije. S druge strane, bivši ministar Djankov i dalje insistira da je Bugarska, iako do temelja potresena i na kolenima, zapravo na dobrom putu. U autorskom članku za Wall Street Journal on se poziva na zvaničnu prognozu Evropske komisije (Winter 2013 Forecast) koja Bugarsku, zajedno sa još četiri evropske zemlje svrstava među ekonomije koje će se najbrže razvijati u predstojećem periodu. Inače svih pet zemalja (Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija i Rumunija) kojima je projektovan najbrži razvoj, tvrde su pristalice budžetske štednje i sve se nadaju da će ponoviti poljski ekonomski uspeh.

 
Autor je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

Peščanik.net, 13.09.2013.