Ključna reč liberalne misli jeste nepoverenje. U vlast, naravno. Evo kako to izgleda primenjeno na ono što izjavljuju srpski ministar finansija i guverner centralne banke.

Prvo, kasa je prazna. Ovde nije ključno pitanje da li je to tačno ili nije. U načelu, državna kasa ne bi ni trebalo da bude puna. Ako je budžet uravnotežen, to znači da su prihodi u toku godine jednaki rashodima u toku te godine. Višak i manjak se mogu pojaviti zato što prihodi i rashodi nisu usklađeni, što se po prirodi stvari ne može izbeći. Pa vlada privremeno štedi ili se zadužuje, već kako prilike zahtevaju. Čemu onda priča o tome da je kasa prazna?

Zabavno je da to dolazi od ministra finansija koji je od prvog dana na poslu samo širio optimizam, i kada je sastavljan budžet i srednjoročna budžetska projekcija, a hvalio se viškom u budžetu još koliko juče. Ništa što ministarstvo finansija kaže sada ne uliva poverenje. Posebno jer nigde nema podataka. Kako bi bilo da podnesu račun?

Drugo, država će morati da se zadužujuje, ako se nešto ne proda. Jer, do sada su se trošile pare od privatizacije, a sada ih neće biti za penzije i druge tekuće obaveze. Zašto su se pare od privatizacije trošile za tekuće troškove? Nesretni Međunarodni monetarni fond ubeđuje sve ministre finansija u Srbiji, evo već osmu godinu, da ne bi trebalo računati sa prihodima od privatizacije kada se planiraju tekući troškovi. Zašto? Jer to nisu tekući prihod. Šta je trebalo činiti? Prikazivati manjak i zaduživati se da bi se on pokrio.

Digresija. Sada vidimo, zapravo nam se kaže, a inače smo znali ili smo mogli da znamo da smo hteli da znamo, da su sve vlade od 2000. do danas činile isto što i Miloševićeve vlade. Setimo se Telekoma i 1997. Bar kada je o tome reč, zaista nema prepreka koaliciji Demokratske i Socijalističke stranke. One ne dele samo bol, nego i odnos prema javnim finansijama. A ovo drugo je, setite se Makijavelija, daleko čvršća i neposrednija veza.

Pravo pitanje nije da li bi vlada trebalo da se zadužuje, već zašto to nije činila do sada? Nije, ne zato što svi ti ministri finansija to nisu znali, već zato što je bilo potrebno hvaliti se uspesima u fiskalnoj politici, a glavni dokaz je bio višak u budžetu, uz redovno ispunjavanje obaveza prema korisnicima budžeta. Usled toga, nameće se pitanje – čemu služi ova priča o manjku u javnoj kasi?

Pritisku. Javnost bi trebalo dovesti dotle da traži prodaju nečega, kako bi bilo plata, penzija i investicija iz Nacionalnog investicionog fonda (koja je tek to priča, sa elementima ponižavanja javnosti, ali to je posebna tema). Šta bi moglo brzo da se proda? Naftna industrija Srbije i JAT. To sami ministri kažu. Ovo je, naravno, iskazivanje zahvalnosti vojvođanskim glasačima. Dobro je znati da su „glasači“ u Kremlju Demokratskoj stranci važniji od onih u Vojvodini. Potrebno je javnosti prodati taj daleko naskandalozniji posao do sada, a konkurencija nije slaba, pa otud zastrašivanje da para neće biti ni za penzije.

Dakle, ako nećete da se zadužujemo, a želite plate, penzije i puteve, podržite skandalozne sporazume kojima se budzašto prodaju NIS i JAT.

Treće. Narodna banka je nemoćna. Vratite se u vreme od pre godinu dana. Narodna banka je bila jedina nadležna i zaslužna za nisku inflaciju. Sada jedino Narodna banka nije odgovorna za ubrzanje inflacije. U toku prošle godine je bilo ljudi koji su morali da trpe svakojake kritike, o spletkarenju da i ne govorimo, zato što su upozoravali da postoje problemi sa monetarnom politikom centralne banke. I sada se čovek izlaže istom riziku ako upita zašto centralna banka nije odgovorna ako je inflacija izmakla kontroli ili, ako vam to zvuči suviše alarmantno, što neće ostvariti cilj koji je sebi postavila, iako je on toliko široko postavljen da ne bi trebalo da bude baš preterano teško ostvariti ga?

Ako je centralna banka odgovorna za inflaciju, pretpostavka je da ona može da je kontroliše. Šta bi to podrazumevalo? Budući da centralna banka može da utiče samo na količinu novca, to znači da bi za nižu stopu inflacije bilo potrebno da bude mnogo manje novca u opticaju. Može li ona to da ostvari? Ako ne može, trebalo bi da zatvori radnju koja se zove centralna banka i otvori radnju koja se zove fiskalno knjigovodstvo (kao u vreme Miloševića – opet se nameće poređenje). Ako može, to znači da je vodila monetarnu politiku koja je omogućila sadašnju inflaciju. A to je u direktnoj suprotnosti sa ključnim ciljem monetarne politike i sa njenim obavezama prema njemu. Narodna banka nije obavezna da se stara o sudbini jedne ili druge političke koalicije, jednog ili drugog ministra finansija, jedne ili druge vlade. Naravno, ako nije obavezna. To jest, ako je reč o samostalnoj instituciji.

Da li je? Rezultati kažu da nije. Zašto je moguće ubediti javnost da centralna banka ima zasluge za usporavanje inflacije, ali nema za njeno ubrzavanje, to je ključno pitanje. Dok javnost ne postavi to pitanje, centralna banka neće biti samostalna, to jest odgovarati upravo toj javnosti, kojoj je obećala, setite se, nisku stopu inflaicje, već ministru finansija, potpredsedniku vlade i njihovim političkim interesima.

Za one koji ne mogu da smisle liberale i neoliberale, ovo je primer toga čemu služi jedna od osnovnih liberalnih vrednosti: nepoverenje u vlast i one na vlasti. Ono je ne samo ugrađeno u liberalne ustave, već ima i važnu analitičku vrednost. Razlog tom nepoverenju ne leži samo u potrebi osporavanja onoga što vlast kaže, već i u potrebi da se razume zašto vlast, blago rečeno, iskrivljuje činjenice, ako ih već sasvim ne krije.

 
Peščanik.net, 09.06.2008.