Nazovimo to nesporazumom iz kojeg se nešto može naučiti. Ovom prilikom možda tek dve stvari.

Prvo, kada se kaže da su cene ili profiti „naduvani“, misli se, pre svega, na to da ne bi trebalo očekivati da će biti toliki i u budućnosti ili da se ne može očekivati da će nastaviti da rastu po istoj stopi kao u prošlosti. Primer za to su naduvane cene nekretnina ili profiti ostvareni u trgovini nekretninama, ali isto može da važi za sve privredne delatnosti. Tu nije reč o valjanosti finansijskog izveštavanja, već o oceni o održivosti. Tržište, konkurentno ili monopolisano, može da naduva cene i profite iz specifičnih makroekonomskih ili regulatornih razloga.

Drugo, kada se kaže da cenu određuje kupac, a ne prodavac, to je tačno, mada ne bukvalno. Uzmimo primer minimalne cene koju je Vlada odredila u prodaji Telekoma. Kako bi to trebalo razumeti? To znači da bi Vlada bila spremna, kada bi bila kupac, da kupi 51 odsto vlasništva u Telekomu za 1,4 milijarde evra. Drukčije rečeno, toliko ta imovina vredi tom vlasniku ili prodavcu. Sa spremnošću da po toj ceni kupi tu konkretnu imovinu, vlasnik konkuriše drugim potencijalnim kupcima.

Iz toga sledi da je na upravo završenom tenderu za prodaju Telekoma država kupila 51 odsto tog preduzeća za 1,4 milijarde evra. Jer bi inače taj novac uložila u nešto drugo što smatra vrednijim, kada bi našla kupca kome je toliki udeo u Telekomu bar vredan koliko prodavcu, znači trenutnom vlasniku. Dakle, svaki put kada neku imovinu vlasnik ne proda, on tu imovinu kupuje po ceni po kojoj bi je prodao ako bi mu je neko ponudio.

Te razlike u ceni zavisiće od očekivanja o profitabilnosti preduzeća, a one se mogu objasniti razlikama u tome šta se smatra normalnim, a šta izuzetnim poslovnim rezultatom.

 
Blic, 11.05.2011.

Peščanik.net, 11.05.2011.