- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Nova američka nacija

SAD kao da postaju opterećenje i predmet stvarne brige ostatka sveta. Pola veka, do kraja osamdesetih, SAD su za Evropljane, i zapadne i istočne, bile spasonosna podrška, u svakom smislu koristan partner. Bile su podsticaj, inspiracija, uzor u borbi za ostvarenje političkih i građanskih prava i sloboda, uspešnog društva i otvorene ekonomije. Danas se u krugovima doskorašnjih saveznika i u delu američke liberalne akademske i političke javnosti, SAD pominju i kao činilac međunarodnog nereda. Neprestano se podseća na na istih minulih pola stoleća, kad su SAD, gde su mogle, otvarale neizvesnost, krize i sukobe.

Evropljani smatraju da SAD namerno održavaju nestabilnost na Bliskom i Srednjem istoku. Gde je, uostalom, ponikao terorizam, koji je na čitavoj planeti uveo ratno stanje. Norman Podhorec piše o Četvrtom svetskom ratu, koji je nastupio posle Trećeg, Hladnog rata. U tom ratu je prvi put stradala američka teritorija SAD. U tome nisu uspele nacistička Nemačka niti SSSR (Norman Podhoretz, “How to Win World War IV”. Commentary, February, 2002).

SAD, ipak, računaju na svoju prednost, u nadmoć svojih načela. Uverene su da su demokratija i slobodna ekonomija jedini legetiman i pravedan poredak. I da su iznad svega dragocene poruke američkog društva, koje bi mogle biti univerzalne. Naročito u poslednjih nekoliko decenija, novi američki nacionalni identitet rekonstruisan je na osnovama svih globalnih etničkih sastojaka. SAD ističu vrednost svojih ustanova i kulture.

Skeptici podsećaju na nepoštovanje pravnog globalnog poretka, pre svega na odbijanje SAD da pristanu na važne međunarodne sporazume (Kyoto Protocol to the UN Framework Convention on Climate Change, 1997, International Court of Justice, 1998). Ovdašnje protivnike Bušove politike naročito izaziva narcisoidnost u borbi protiv terorizma. Čini se da je sve teže opravdati pobude i ponašanje njegove administracije. I sve je manje jasno, da li su SAD zaista svemoćne, ili im događaji, i ostatak sveta, neumitno izmiču. Podhorec smatra da je u terorističkim napadima skrivena namera uništenja svih američkih vrednosti, i svega dobrog u američkom društvu, ali da nije izvesno da će biti pozdravljen svaki američki postupak, naročito napad na Irak.

Za pojedine kritičare SAD su po prirodi loše, one su otelotvorenje nasilja i zla. Oni potcenjuju ili prećutkuju američku ulogu u globalnom napretku. Radije se podvlače sve oštrije globalne razlike. Previđaju se istorijski promašaji kolektivističkih projekata. SAD su uvek militarističke, nasilne i lažno liberalne, danas u Iraku, kao nekad u Vijetnamu (Noam Čomski). Na drugoj strani su oni koji izlaz vide u trijumfu amerikanizacije, u prestižu društva koje je uspelo da održi jedinstvo i unutrašnji kulturni pluralizam. Bendžamin Barber (Benjamin R. Barber, Jihad Versus McWorld, 1995) opominje i na teškoće takvog puta, koje otkriva u iskušenjima koja su tamna i nedemokratska. Prvo je u novoj tribalizaciji koju podstiču mali lokalni prljavi ratovi. Jedan od primera je upravo Jugoslavija. Umesto da se pridruži “Novoj Evropi”, ona se rasula na sastavne delove, koji su, usput, etnički pročišćeni smišljenim krvoprolićem. Libanizacija, kultura protiv kulture, pleme protiv plemena, neka vrsta džihada svih protiv svih. Na drugoj strani “mekdonaldizacija”, pod pritiskom tržišta i ekologije, snaga koje zahtevaju globalnu integraciju i uniformnost, “svet brze muzike, brzih kompjutera i brze hrane”. “MTV, Mekintoš i Mek Donalds utiskuju svet u jednu homogenu globalnu mrežu, u jedan McWorld uvezan tehnologijom, ekologijom, komunikacijama i trgovinom. Planeta se istovremeno ubrzano raspada i odlučno sastavlja.”

Bez obzira na globalističke trendove, savremena istorija je sve složenija. Pol Kenedi, Semjuel Hentington, Zbignjev Bžežinski i Henri Kisindžer smatraju da se SAD, sa svojim ograničenjima i slabostima, suočavaju sa svetom koji je sve naseljeniji i razvijeniji. Svetovi na strani su, uprkos planetarnom melting-potizmu, u izvesnom smislu sve više svoji. Od tih svetova SAD su udaljene politički, mentalno i geografski.

Iz tekuće perspektive, Frensis Fukujama verovatno je, pod utiskom prelomnih događaja, prerano pisao o kraju istorije koja bi trebalo da se zadugo primiri univerzalizacijom liberalne demokratije (Francis Fukuyama, “The End of History?”, The National Interest, 1989; The End of History and the Last Man, 1992). Mada je gašenje komunizma bilo značajan iskorak prema opštoj slobodi. Posle tzv. trećeg talasa demokratizacije, sredinom sedamdesetih, u zemljama južne Evrope (Portugal, Grčka, Španija), usledio je prodor demokratije u Turskoj i nekim zemljama Južne Amerike (Čile, Argentina). Zatim je pao Berlinski zid. Fukujama je u stvari podvukao mišljenje koje je dao Majkl Dojl (Michael W. Doyle, Ways of War and Peace: Realism, Liberalism, and Socialism, 1997), da je nemoguć nasilan sukob između liberalnih demokratija, i da će dva slično postavljena društva uvek naći mirno rešenje.

Istorijska uloga SAD se tokom nekoliko decenija oslanjala na svetsko iskustvo masovnih zločina nemačkog nacizma, japanskog militarizma i ruskog i kineskog komunizma. Ali je to nasleđe njima davalo jednu naročitu ulogu. Tu se, međutim, postavlja pitanje, ukoliko bi američka ideja svuda trijumfovala, da li bi SAD postale beskorisne, samo jedna od demokratija, koja bi bila prinuđena da traga za novim podsticajima naučnog i tehnološkog razvoja, oslobođena potreba intervencionizma? Na kojim će se osnovama, u takvim okolnostrima, postavljati jedna nova spoljna politika? Medlin Olbrajt je jednom prilikom, u vezi s bombardovanjem Iraka, neoprezno podvukla, “mi smo nezamenljiva nacija” (If we have to use force, it is because we are America. We are the indispensable nation. We stand tall. We see further into the future”. Madeleine Albright, 1996). Tim kvazi-lapsusom ona je nespretno ponovila mišljenje svoga nekadašnjeg gurua Zbignjeva Bžežinskog koji je smatrao da bi SAD i ubuduće trebalo da Stari Svet, koji je atomiziran i opterećen istorijom, drže pod nadzorom. Ni Hantington nije prihvatio Fukujamin univerzalizam i optimizam, ne predviđajući da će svet u doglednom vremenu stvarno privatiti demokratske i liberalne vrednosti. Ukazao je na tvrde tradicionalne religiozne i etničke identitete koji su neprilagodljivi zapadnjačkim vrednostima.

Naročito mesto u odnosu na iskvareni Stari Svet, jedan je od američkih nacionalnih mitova. SAD su, od osnivanja, zemlja slobode, obilja i moralnog savršenstva. SAD će se razvijati nezavisno od Starog sveta i degradirajućih sukoba ciničnih nacija. Ali američki izolacionizam nikad nije bio potpun, i on se zaustavljao na, najviše, diplomatskom i vojnom planu. Ako ništa dugo, SAD su se, u ranijim razdobljima, hranile evropskom imigracijom, pre svega radnom snagom. Prvo uplitanje SAD u jedan evropski sukob odigralo se tek ulaskom u Prvi svetski rat (1917). Zatim su se SAD ponovo opredelile u prilog izolacionizmu, odbivši da ratifikuju Versajski mirovni ugovor. Trebalo je čekati Perl Harbur i nemačku objavu rata (1941). Do kraja rata nacionalni bruto proizvod SAD prevazišao je polovinu ukupnog svetskog. Do početka pedesetih komunizam je obuhvatio veliki deo Evropazije, od DDR-a do Severne Koreje. SAD su uglavnom dominirale ostatkom sveta, izgrađujući partnerske odnose sa saveznicima i s protivnicima iz svetskih ratova, pomažući im da se izdignu iz ruševina. Mada je na evropskom Zapadu bilo snaga koje su zastupale komunističku ideju. Podupirali su ih intelektualci, radnici i seljaci, i do krize u sedamdesetim one su raspolagale političkim uticajem koji se nije smeo zanemariti. Jedan od važnih, vitalnih procesa bila je transformacija komunizma u socijaldemokratiju, pacifikacija raznih oblika ideološkog i mentalnog trockizma, i preobražaj, tokom, osamdesetih, zastupnika ekstremne levice u građanski, japijevski mejnstrim. Za to vreme SAD su mogle da razviju svoj hladnoratovski imperijalizam, koji je postavljen tokom pedesetih.

Ali je sama globalizacija potekla iz trijumfa liberalne ekonomije. Globalizacija je uticala i na unutrašnju strukturu samih SAD koje su su, od sredine šezdesetih (1965 Immigration Act), otvorile granice doseljenicima iz Trećeg sveta. Time su ukazale i na ideološku i socijalnu mizeriju pod okrutnim, naizgled slobodoljubivim režimima u Aziji i Africi. Istovremeno su SAD za evropska društva postajale sve manje zanimljive, u smislu privlačnog rezervoara ekonomske i političke emigracije. Istovremeno su SAD razvile najmoćniju ekonomiju, i kao da, još jednom, nisu imale potrebu za ostatkom sveta, ili su samo zazirale od strateške političke i ekonomske konkurencije novih takmaca poput EU, Japana i Kine. To su važne činjenice međunarodnih odnosa. Ispostavilo se i to, da globalizacija podriva američku ekonomiju i izobličava američko društvo. Trgovinski deficit je već početkom sedamdesetih bio važan deo strukture svetske ekonomije. SAD su otkrile potrebu za prilivom stranog kapitala koji bi pokrivao deficit. Više se nisu mogle izdržavati od sopstvene prizvodnje, koja se sklanjala na Daleki istok i svuda gde je bilo dovoljno jeftine radne snage. SAD su postale neodvojive od ostatka sveta.

Rasprave o mundijalizmu i globalizaciji ponekad se udaljavaju od stvarnosti i ne nude ozbiljna alternativna rešenja. SAD su možda oslabile u smislu svoje relativne ekonomske snage, ali su značajno uvećale sposobnost da utiču na svetsku ekonomiju, poput globalnog grabljivca. Ali tu se stvari ne mogu razmatrati samo sa stanovišta snage ili slabosti. Ako su SAD prinuđene da se bore, politički i vojno, kako bi održale ekonomiju, ta borba gubi svoj strogo američki karakter, u onoj meri u kojoj američka ekonomija, zahvaljujući stranim ulaganjima i opštim globalnim okvirima, gubi svoj nacionalni karakter.

Okolnosti nameću i nova tumačenja demokratije. Fukujama je učenje o kraju istorije zasnovao na generalizaciji i globalizaciji liberalnih vrednosti. Smatrao je da je taj politički oblik savršen i, jednom ustanovljen, postojan, i da će se, onog trenutka kad se ostvari, zaustaviti negativni trendovi istorije, i sama njena dinamika. Liberalizam, međutim, otkriva i ograničenja, senke sopstvenog savršenstva. Klasični liberali u SAD su konzervativci. U američkom društvu razvučene imovinske razlike generišu sloj nove oligarhije koja koncentriše kapital i visoko obrazovanje. Makl Lind otkriva tu belu overclass, novu postdemokratsku upravljačku strukturu, smatrajući je “prvom istinskom nacionalnom oligarhijom u američkoj istoriji” (Michael Lind, Next American Nation: The New Nationalism and the Fourth American Revolution,1995) Da li će SAD ubuduće štititi demokratski i liberalni poredak koji se u pojedinim segmentima obesmišljava u njima samima? Da li njihov strateški cilj postaje kontrola svetskih resursa? Kakvi su stvarni dometi američke konzervativne liberalne elite, ako je svet zaista, upravo prema američkom uzoru, postao suviše složen, učen i otvoren? Da li će lakše pregovarati s partnerima koji su manje demokratski?

 
Njujork, Menhetn, 04.07.2003.

Peščanik.net, 03.07.2003.