- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Novi emotivistički poredak

Foto: Slavica Miletić

Poznato je da su ljudi ponekad skloni emotivnim reakcijama. Uđete u neku raspravu ili sukob i kažete ili učinite nešto što ne bi trebalo, ili što hladne glave ne biste rekli. Dešava se, svi smo ljudi od krvi i mesa. Od osoba na javnim funkcijama, međutim, očekujemo viši nivo samokontrole nego od običnih smrtnika, barem kada nastupaju kao nosioci javnih funkcija. U takvim situacijama oni ne nastupaju kao privatne osobe, nego kao javni zvaničnici, pa bi stoga trebalo da se drže normi javnog obraćanja kojeg privatna lica (pa ni oni sami kao privatna lica) ne moraju da se drže. Međutim, dešava se da i političari ponekad ispadnu iz svoje javne uloge, da iz njih progovori obično ljudsko biće, koje se može rastužiti, iznervirati, obradovati. Nije ni to strašno, dok ne pređe u manir.

Da emotivne reakcije mogu imati ne samo ljudi, već i stranke, pa čak i njihove informativne službe, to je već jedno sasvim novo i originalno otkriće za koje se zasluge moraju pripisati srpskoj premijerki. (Mada je, istini za volju, još jedan bivši predsednik otkrio da stranke mogu osećati bol). Tako ona kaže da razume emotivnu reakciju, ne jednog ministra, nego informativne službe jednog političkog pokreta. Informativne službe, međutim, nisu ljudi od krvi i mesa, one su institucije koje funkcionišu po izvesnim pravilima. Ako možda možemo da razumemo da pojedinci, pa i oni na javnim funkcijama, ponekad reaguju burno ili emotivno, kako objasniti kada to čini jedna „informativna služba“, koja bi, baš zato što je čine samo ljudi, morala imati različite sisteme usaglašavanja i kontrole čiji je zadatak upravo da garantuju da javna saopštenja pokreta budu u skladu sa normama javnog govora? Šta uostalom jedna takva emotivna reakcija govori o pokretu koji izdaje takva zvanična saopštenja?

Naravno, i ovaj put premijerka samo sledi uzor svog mentora koji ne samo da sa nama svakodnevno deli svoja emotivna stanja, nego ih navodi kao opravdanja za zvanične odluke. Šta predsednik mrzi, šta voli, čime je oduševljen, čime zgrožen, od čega uplašen – to više nisu njegovi intimni problemi, nego se imaju tretirati kao javni razlozi.

Na ovu emotivizaciju političkog diskursa koju sprovode najistaknutiji predstavnici režima ne treba gledati kao na incident, ispadanja iz takta ili slučajna kršenja uobičajenih normi javnog diskursa u žaru političke borbe. Ova emotivizacija je smišljena i predstavlja sastavni deo uspostavljanja novog poretka, u kojem su emocije vlastodršca i njegovih satrapa jedini kriterijum ispravnosti političkih odluka.

U ovom novom poretku pre svega nema mesta za podelu vlasti – sve što stoji na putu razobručenim „emotivnim reakcijama“ vlastodršca suprotstavlja se temeljnom principu novog poretka. Stoga treba pregaziti, omalovažiti ili ukinuti sve institucije koje ograničavaju sposobnost vladara da reaguje isključivo na osnovu svojih emocija.

Zatim, u novom poretku nema mesta za javnu raspravu kao razmenu argumenata. Emocije mogu biti manje ili više racionalno opravdane, ali ako se samo opravdanje izvesnih odluka zasniva ne na razlozima, već isključivo na činjenici da vladar poseduje izvesne emocije, onda je svaka argumentovana kritika njegovih odluka besmislena. One i ne pretenduju na to da su zasnovane na razlozima, pa se razlozima ne mogu ni kritikovati. Zato se u novom poretku javna rasprava ima zameniti neprestanim direktnim prenosom iz vladarevog ida. Cilj ovog prenosa nije samo da građanima saopšti šta se ima smatrati opravdanim, nego i da ih uvuče u ličnu perspektivu vladara. Umesto vršilac javne funkcije, on postaje neko koga treba intimno razumeti i sa njim saosećati. Svaki nagoveštaj njegove potištenosti ili nezadovoljstva treba da oneraspoloži i svakog građanina – tako je moguće da ljudi kojima su smanjene plate i penzije, koji su ostali bez posla ili nisu u stanju da plate račune i hranu, umesto za sebe pre svega strahuju za vladarevu krhku psihičku ravnotežu.

Iz ovoga sledi još jedan izvod – po emotivističkim aršinima vladar zaista nikada ne laže, jer je to konceptualno nemoguće. Istinitost ili lažnost njegovih izjava ne procenjuju se na osnovu njihovog slaganja sa objektivnom stvarnošću, već sa njegovim ličnim emotivnim stanjima – ako je rekao da se nikada neće kandidovati za predsednika, to je bila istina, jer je to bio izraz njegovih emocija u trenutku govorenja. Njegova kasnija odluka da se za predsednika ipak kandiduje nije u neskladu sa prethodnim izjavama, jer se i ne samerava sa njima, već isključivo sa novim emotivnim stanjem vladara, čiji izraz predstavlja. Kako god odlučio i šta god rekao, vladar odlučuje ispravno i govori istinu, jer izražava sopstvena emotivna stanja koja su, u novom poretku, mera svih stvari – onih koje jesu da jesu, onih koje nisu da nisu.

Ova merodavnost emocija može se, naravno, putem vladareve blagonaklone emotivne reakcije preneti i na njegove podređene. Tako se jednom gradonačelniku može oprostiti pretnja ubistvom, ako je ova pretnja iskreni izraz njegovog emotivnog otpora krađi – a vladar oseća da je ona upravo to. Informativna služba stranke iz vladajuće koalicije može novinare optuživati za narkomaniju, ako je ova optužba iskrena emotivna reakcija te službe na dokaze o ministrovim malverzacijama. Premijerka može da razume i odbije da osudi ovu emotivnu reakciju, na osnovu toga što i ona sama, duboko i iskreno, saoseća sa informativnom službom. Ukratko, emocije su zakon. One za sebe ne traže posebno opravdanje; same emocije, pod uslovom da dolaze iz pravog srca, jesu opravdanje.

Kako se izboriti sa ovim novim emotivističkim poretkom? Pred njim su pozivi na vladavinu prava, nezavisnost institucija, objektivno izveštavanje i razmenu razloga sasvim nemoćni, jer ih je u svom pobedničkom maršu on već odavno pregazio – šta vrede ove hladne apstrakcije pred emocijama jednog nežnog dečaka, makar on bio već dobrano u svojim pedesetim i nalazio se na čelu države? Ne, jedini odgovor na ovu provalu emocija sa vrha države, može biti samo slična provala emocija sa dna – emotivna reakcija miliona poniženih i uvređenih. Otpor ovom novom poretku počeće tek otvorenim izrazom patnje potlačenih, i njihovom sposobnošću da prepoznaju zajednički izvor svoje patnje.

Peščanik.net, 27.09.2017.