- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Novi savez

 

Radio emisija 07.12.2012, govore: Biljana Srbljanović, Kristina Todorović i Bojan Gavrilović.

 
Svetlana Lukić: Pred nama je izgleda opet neko nasilje, samo je pitanje intenziteta i teritorijalne rasprostranjenosti. Da li će se završiti ubistvom onog Albanca i ranjavanjem njegove dece u severnoj Mitrovici ili će pasti još neka glava i da li će se vatra sa Jarinja proširiti i na jug Srbije, a onda stići i na beogradske ulice. Pre svega, Srpska pravoslavna crkva i Demokratska stranka Srbije, a onda i razne klerofašističke organizacije, pojedini akademici, u saradnji sa najekstremnijim vođama kosovskih Srba kao što su Milan Nikolić i Marko Jakšić, Koštuničini saborci i Samardžićevi saradnici, podigli su igru na opasan nivo. Ovu opasnu igru najavili su i crkva i Koštunica pod sloganom ‘Poslednji čin izdaje’, a kada je Dačić otišao da pregovara sa Tačijem svi igrači su otišli na svoje radne zadatke.

Nekadašnji ministar za Kosovo Slobodan Samardžić, u čijem mandatu je opljačkano najviše novca od pomoći kosovskim Srbima, otišao je na teren u severnu Mitrovicu. Jedan deo Srba je raspoređen na Jarinje i posao paljenja logorskih vatri, a drugi deo je zapalio policijske kontejnere kosovske policije postavljene u naselju Tri solitera u severnom delu Mitrovice u kome žive Albanci, a jedan od njih je, kao što sam rekla, pre neki dan ubijen. Vladike, tačnije ceo Sinod Srpske pravoslavne crkve krenuo je u neviđenu ofanzivu na vladu i predsednika, upozoravajući i preteći. Ne mogu da se setim da se crkva ikada, makar javno, tako agresivno nametala kao politička sila, kao najveća opoziciona stranka koja, ako bog da, sutra može da sedne i na presto, a ne samo na oltar.

Odjednom su se setili da Srbija ima ustavni sud i da Dačić ne sme da dogovara sa Tačijem nikakvo integrisano upravljanje granicama. Pozivaju se i na Rezoluciju 1244, kao da je to Mojsijeva zavetna ploča. I sada prvi put prethodnu vladu i Tadića eksplicitno nazivaju miljenicima Zapada, tačnije izdajnicima. Crkvena vlada, naime, poziva aktuelnu vladu da odluke bivše vlade stavi van snage, a patrijarh je izneo i spoljnopolitički program SPC – Srbija mora imati samo jedan stub, tačnije brod spoljne politike – Putinovu Rusiju, za koju ovaj mali srpski čamac treba da svežemo. Crkva je ovih dana jasnije nego ikada pokazala da sebe doživljava pre svega kao čuvara srpstva, a ne kao versku ustanovu.

Pravoslavni dečaci iz Dveri i raznih naših razradili su crkvenu priču o izdajnicima praveći razne spiskove. Regrutacija i proširivanje patriotske baze izvršena je na beogradskim fakultetima, pre svega Pravnom i Političkim naukama. I dok njihovi vršnjaci u Italiji, Grčkoj i Španiji izlaze na ulice tražeći bolje uslove školovanja, pravedniju raspodelu tereta ekonomske krize, naši Indignadosi su slušali Tomu Filu i skandirali Ratku Mladiću. Njihovi bedni predstavnici tvrde da su studenti izašli jer ih boli nepravda Haškog suda. A kako to da su čekali toliko dana da se organizuju i prošetaju ulicama Beograda? Da li su čekali da im se bol nagomila ili su toliko dugo šili kostime za performans sa sudijom i devojkom vezanih očiju? Kako to da su izašli na beogradske ulice baš onda kada je Dačić otišao da pregovara sa Tačijem i zašto su hitovi na protestu bili ‘Vidovdan’, ‘Tamo daleko’ i slogan ‘Ne damo Kosovo’?

Nisam u stanju da razlučim koji glumac u ovoj najnovijoj kosovskoj predstavi govori svoj tekst, a ko se od njih lažno predstavlja. Šta u stvari namerava Vučić sa posetom američkom kongresu i sastankom sa američkim ministrom odbrane? Šta u stvari radi Dačić? Ali jedino što mi je jasno je da ova četvorica predsednika četiri opštine sa severa Kosova, koji su juče satima razgovarala sa celim državnim vrhom, ništa ne odlučuju. Oni su samo glasnici koji od jutros stvarnim šefovima prenose poruku, i jasno mi je da se najveća opoziciona stranka, DS, još uvek isključivo bavi sama sobom i da novi lider demokrata Đilas u sred svega ovoga bulazni nešto o tome kako nije kupio vilu, nego živi u iznajmljenom stanu. On se ne razume u Kosovo i te državne stvarčice. Kao što nisam mogla da zamislim da ga bilo ko išta pita o Srebrenici, a još manje da on odgovara na to pitanje, tako mi se čini da bi na pitanje novinara ‘A Kosovo?’ rekao da na Kosovu nikada nije imao stan, a kamoli vilu.

Nedavno nas je sve, u jednom tekstu napisanom za naš sajt, Vladimir Gligorov upozoravao koristeći fudbalsku metaforu da ne treba mnogo gledati okolo, nego pogled sve vreme treba držati na lopti, tj. gledati šta vlast radi. Lako je to reći, međutim pitanje je na kojoj lopti, jer na terenu je stalno njih nekoliko i to za različite sportove. Igrači dok se okreneš promene dresove i promene ekipe, iščupaju gol i prebace ga na korner liniju. Sudije menjaju pravila igre. Od igrača jedino crkva i Koštunica znaju tačno gde je lopta i šta je cilj igre. Savez između trona i oltara je izgleda raskinut i sada se pravi nova vlada u senci. Ona će voditi teške političke bitke, a ni oružane nisu isključene, što bi rekao Slobodan Milošević. Na početku današnje emisije slušate Biljanu Srbljanović.

Biljana Srbljanović: S jedne strane, samo takva vrsta populističke, nacionalističke ideje uopšte može da pokrene studente. A s druge strane, čak i ta ideja, kad da svoj maksimum, okupi pet hiljada ljudi, i to kad je organizovano. Znači, to nije nikakvo spontano okupljanje. Ceo igrokaz je izgledao tako što je čovek preobučen u sudiju Haškog suda vodio devojku koja je simbol pravde, a ona je slepa, i on je vodi za ruku. Oni nemaju čak ni obrt, mislim, svaka reklama mora da ima neki obrt, a onda devojka zna za dobro pivo, kao mora nešto sad ta Pravda da se obrne, da napravi salto, bilo šta. A zatim, sam politički smisao tog skupa je propao, jer su oni očekivali da okupe mnogo više ljudi. I ideja da oni idu ispred narodne skupštine, gde su, kako sam shvatila, imali su dva zahteva, jedan je da se narodna skupština ogradi od rada Tribunala, bez obzira što to u nekom pravnom smislu nema nikakve posledice. Mislim, oni mogu da se ograde i od Pesme Evrovizije. A drugo je da narodna skupština da podršku toj privatnoj inicijativi Jeremića da napravi neki cirkus tamo u aprilu, i to više odgovara toj nekakvoj nedovršenosti, dečaštvu studenata i Jeremića, koji je emotivno i intelektualno na nivou studenta iz unutrašnjosti, kako se on verovatno i osećao kad je otišao u tu Ameriku.

Međutim, ono što je meni mnogo indikativnije je da su oni, dobro, izabrali da Srđa Trifković govori, što je i logično, on je zapravo i jezgro tih desničarskih studentskih pokreta, posebno na Pravnom. On je rekao da su Srbi koji su za saradnju sa Tribunalom vucibatine i idioti, što je sve i dalje potpuno nebitno. Ali važno je da u tom protestu učestvuje ministar pravosuđa. Ne samo da govorim o tome da su oni klicali Ratku Mladiću, da su ih onda organizatori protesta kao umirili. Nisu ih umirili, ja sam slušala na Free Europe, itekako su klicali Ratku Mladiću i Šešelju itd. Znači, zlikovcima jesu klicali, i s druge strane ipak ministar pravosuđa tome prisustvuje i na neki način podržava govor odabranog govornika, koji govori o tome da su Srbi koji su za saradnju vucibatine i idioti. Da li tim povodom on, dakle, ne deli stav svoje vlade ili se podrazumeva da je idiot i vucibatina?

Ono što je mnogo zanimljivije, mislim da to govori o jednom raspoloženju uopšte u društvu, jer oni, dakle, nisu u stanju da okupe veći broj ljudi, ali verovatno ima onih koje je mrzelo da izađu iz raznoraznih KST-ova, studentskih menzi ili im je bilo hladno, ili nisu bili u fazonu, znači dobar deo tih studenata deli te ideje. I stvar je u tome što zapravo sada ne postoji neka javna debata na temu šta se dogodilo u Haškom tribunalu u poslednje dve nedelje, zbog toga što se zaista jeste dogodio jedan strašan presedan, odnosno dva. Znači, oslobođenje Gotovine i oslobođenje Haradinaja. Apsolutno je svima jasno, nema čoveka kome nije jasno da to nema veze sa pravom. Te su optužnice bile loše pripremljene, s druge strane, da Haški tribunal, dakle, ne ume da zaštiti svoje svedoke, da likvidacija svedoka je potpuno moguća i da su ti ljudi se vratili u svoje sredine kao heroji i oslobodioci.

S druge strane, ne radi se samo o žrtvama Srbima i Romima, nego se radi i o Albancima, jer on je pre svega likvidirao svedoke Albance. Ja mislim da je najveći problem oslobođenja Haradinaja zapravo za kosovsko društvo i najveći problem i posledice oslobođenja Gotovine su za hrvatsko društvo, zbog toga što tom društvu nema oporavka. Oni imaju neke trzaje, Josipović je ipak govorio o tome i potpuno je jasno da barem u Hrvatskoj postoje trzaji intelektualne javnosti, da kažu da je to ipak jedna skandalozna stvar. S druge strane, u kosovskoj javnosti nisam ništa čula iole slično. I to je jednostavno jedno zlo koje se vratilo sada tu i koje se ustoličilo u tom društvu, i oni će pre svega imati taj problem. On sada svojim prisustvom i svojim aktivnim učešćem u političkom životu Kosova će tu nesreću da ugradi u temelje tog novonastajućeg kosovskog društva. Ja se iskreno nadam da će oni naći ipak neku snagu da i to prevaziđu i da taj čovek će otići na smetlište istorije iako nije bio pravosnažno kažnjen. Međutim, to su njihovi problemi.

Naš problem je ovde da mi napravimo neku otvorenu debatu oko toga kako je do toga došlo, koji su tačno problemi tog suda. Meni je toliko smešno, ti studenti koji govore, najveća uvreda koju mogu da kažu to je ‘ad hoc sud’, kao da je ad hoc neki improvizovani sud, kao da je to neka psovka. Ad hoc znači da je nastao u tu svrhu, a problem je to što smo mi stvorili svrhu. S druge strane, mislim da te dve presude najviše odgovaraju i ovde tim najgorim nacionalističkim strukturama. Taj sud je morao da ima neku funkciju i međusobnog pomirenja. Ovo je jedan korak mnogo dalje i od istine i od pomirenja. E sad, mi umesto o tome da razgovaramo i da o tome razmišljamo, mi smo srećni zbog toga, ništa bolje nije moglo da se dogodi ovde nacionalističkom sektoru nego da Gotovina i Haradinaj budu oslobođeni. Ja mislim da su oni držali fige sve vreme, jer da su ti ljudi bili osuđeni koji bi argument ovde imali razni, te dveri ili koštunice ili antonići itd, šta bi oni dalje mogli da kažu?

Oni bi eventualno mogli da kažu ‘nije dovoljna ta kazna, trebalo je da bude smrtna’. Kao što sada sve dnevne novine zapravo na svojim naslovnim stranama uglavnom imaju vesti o ubistvima, samoubistvima, nekim nesrećnim slučajevima, nekom nasilju u porodici itd, i to su najčitanije vesti i one stoje na naslovnim stranama. Onda ja stvarno onako manijakalno gledam te komentare, to je neki vox populi, bez obzira što oni govore da su to moderisani komentari, nisu moderisani. Ti vidiš da količina komentara na sve te vesti, prvo je najveća na vesti iz crne hronike, drugo je najveća u radno vreme. Znači, ti ljudi sede u svojim kancelarijama, ne rade, nego čitaju Blic i komentarišu. Da ti sediš u radno vreme, čitaš vesti koje govore u šta se sunovratilo to tvoje društvo i tu bi ti da presuđuješ i ti si ta grupacija koja se buni protiv presuda Haškog tribunala, a tvoje presude bi bile mnogo gore.

Ja sam donela jedan spisak ovde koji cirkuliše nešto internetom, dakle, sa sve tim da smatram da je presuda Haškog tribunala apsolutno skaredna, ali samo u poslednjih godinu dana kakve su presude našeg apelacionog suda i ustavnog suda. Znači, naš apelacioni sud je ukinuo presudu vođi Obraza, Obradoviću, pa je zatim prepolovio kaznu ubicama Brisa Tatona, pa je ukinuo presudu konzulima u Njujorku koji su pomogli Miladinu Kovačeviću i lažni pasoš dali da pobegne iz zemlje. To je koštalo državu milion dolara, to je koštalo međunarodnog ugleda. To je jedna stvar u kojoj su učestvovale diplomate ove zemlje i njima je apelacioni sud ukinuo presudu.

Pa je ukinuo presudu Ivanu Bogdanovu, onom čoveku u Đenovi koji je napravio onaj haos, koji se predstavlja kao Zver, pa je oslobodio vođu Alkatraza, to su oni ljudi koji prete Insajderu. Pa je oslobodio Palmu optužbi za homofobiju. Da ne bih zabavljala narod, svi znamo šta je govorio Palma, on je oslobođen optužbe za homofobiju. Pa je apelacioni sud oslobodio Marka Miloševića optužbe za prebijanje članova Otpora. Ti ljudi sada idu u Strazbur i traže zaštitu svojih prava. Ta žena koja je sudija, neka Gordana Vićentijević, znači dopustila je da zastari taj proces. Marko Milošević sada sedi na dnevniku ruske televizije i on sad nešto tu komentariše kakva je situacija u Srbiji itd, to je čovek čiji su telohranitelji, a i on lično, mlatili ljude Otpora 2000. godine, koji su nakon toga uhapšeni, tako premlaćeni odvedeni u zatvor i tamo mlaćeni. Ti isti policajci su ostali da rade u policiji Požarevca, ovaj bogataš je ukrao sve pare ove države. Znači, penzioneri, vi ne primate plate jer vam Marko Milošević troši vaše penzije u Belorusiji.

Pa onda su oslobođeni optužbe za paljenje ambasada, znači, dečko jedan jedini je osuđen zato što je ukrao jednu jaknu i jedan par rukavica. Ustavni sud je odbio da zabrani 1389 i Naše, iako nam je potpuno svima jasno koja je vrsta to ekstremističkih opasnih desničarskih organizacija. Onda čak i onaj Čume je oslobođen optužbi da je tukao ženu. Mislim, nije gotovo, Apelacioni sud je smanjio kaznu pripadnicima interventne brigade zbog ubistva na Novom Beogradu. Ljudi se više toga ne sećaju, jer je to bilo 2011. godine, ja ću podsetiti ljude, neka dva tipa iz Jakova vozili su ne znam u koliko ujutru, posle kafane, kola neka po Novom Beogradu, prošli su kroz crveno, za njima je pojurila interventna policija. Oni su nagazili na još jedno crveno, njima je džip interventne policije preprečio put, izleteo je interventni policajac od 25 godina, suvozača je izvukao u pucao mu u glavu. Dečko je bio nenaoružan i nije on ni vozio. Taj policajac je na samom suđenju rekao da se ne kaje zbog toga i da smatra da je on izvršavao svoju dužnost. Gotovina je ništa, čoveče, taj se vratio kod nas, to se sve vraća, on ima 24 godine, on će za neku godinu izaći. Ja ne znam da li njega amnestija kači ili ne.

Izvini, ali nije kraj, Apelacioni sud je smanjio kaznu silovatelju iz liftova. Ja sam sad nešto pratila te malo crne hronike i sad pre neki dan, čini mi se baš juče ili prekjuče, uhapšen je čovek, privođen je i slikali su ga ti neki naši tabloidni paparaci, koji je tukao godinama svoju ženu, onda je uhvatio ženu i bacio je kroz prozor. Ona je pala, nije poginula, tu su im bila maloletna deca. On je izašao za njom i preklao je kao u filmovima, uhvatio je za glavu, prerezao joj grkljan i onda je nabadao u grudi. Taj čovek je onda uhapšen i u trenutku privođenja oni su njega slikali kako sa lisicama šalje poljupce paparacima. Izvini, to je slika Luke Bojovića, on to nije izmislio. Znači, Luka Bojović, koji takođe ovde predstavlja se kao neka vrsta heroja, koja je njegova umešanost i u zemunski klan i u finansiranje najopskurnijih političkih snaga koje ovde postoje, Luka Bojović prilikom hapšenja je slao poljupce svojoj publici. Ovaj čovek je to naučio, on je naučio kako da se ophodi prema ženi, tako kako su se ovi što su se mleli u onim mašinama za meso, svađali oko žena, kako oni njih poseduju. Na koji način smo mi kao rod tretirane u ovom društvu, on je preklao i izbo tu ženu nožem pred svojom rođenom decom i onda je slao poljupce, jer je to način na koji se mi ophodimo.

Ali mislim da je sada prilika da mi otvorimo jednu javnu raspravu o tome kakvo je stanje u našem pravosuđu i zašto je takvo stanje i u pravosuđu međunarodnom. Znači, ako u krajnjem slučaju postoji ta rasprava tog Vuka Jeremića ona bi morala da postavi pitanje da li je uloga Haškog suda istina i pomirenje ili je ona uloga da se konkretno kazne neki ljudi, pa sad, ako nema dokaza – nema dokaza. Srpska država je trebala da organizuje pomoć Haškom tribunalu, pomoć u pružanju dokaza protiv Haradinaja, a ne da uzme pa da silom iznuđuje svedočenja, pa da to svedočenje bude odbačeno. Tako da je i srpska država tome doprinela što Haradinaj nije osuđen. Ali ja mislim da mora da postoji jedna javna rasprava o ulozi Haškog tribunala baš povodom ove dve poslednje presude, ali u jednom kontekstu kuda se kreće naš pravosudni sistem. Jer, ti se sad svi ljudi nama vraćaju, mislim, ta amnestija…

Amnestija je nešto što postoji naravno svuda u svetu i što postoji u istoriji, i to je neka vrsta milosti. Ali kod nas se amnestija pravda time što je rekao taj američki ambasador – ja razumem da vi nemate mesta u zatvorima. Pa, čekaj, pa pošto nema mesta u zatvorima onda nema veze. Na osnovu nedostatka stambenog prostora za zatvorenike koji inače žive u jezivim uslovima… Znači, mi nemamo nikakvu vrstu reedukacije tih ljudi, niti ih pratiš posle toga, znači, oni imaju amnestiju i posle toga oni treba da se vrate u društvo. Nije to sad tek tako, ti si otvorio ovom Urošu Mišiću vrata, on je izašao napolje. On je izrazio nekoliko puta da se kaje, on je dečko barem to izrazio, i ja mislim, on je odslužio pet godina od pet i po godina na šta je osuđen, on je huligan, on je uradio jedan gnusni čin, on je pokušao direktno da ubije jednog policajca itd. S druge strane, ti policajci takođe se ponašaju kao zveri prema tim huliganima, oni ne postoje jedni bez drugih, niti postoji sport bez huliganstva i to nije nusproizvod.

Ja sam sad čitala mnogo knjiga o huliganstvu u sportu, jer sam radila neki rad o Zidanovom onom udarcu glavom, koji je zapravo jedan parateatarski čin i koji je vrhunac koji ti pokazuje kako nije ni važno dobiti utakmicu, to je bilo ono neko finale 2006. čini mi se, nije ni važno pobediti na Svetskom prvenstvu koliko je sastavni deo fudbala taj neki nasilnički gest u kome on odvali glavom ovoga i izgubi Svetsko prvenstvo, a nije ni važno. Važnije je da je on odvalio glavom i tome svi aplaudiraju uključujući i Širaka. I tim povodm sam čitala gomilu knjiga i studija o huliganstvu u sportu i svi ozbiljni sociolozi sporta od 1912, od onog klisa na travi do dan danas, govore da huliganstvo nije nusproizvod sporta, nego da je on sastavni deo sporta.

I ovo što se dešava sada sa tim najavljivanjima hapšenja i sa tim privođenjima itd, mislim, s jedne strane potpuno je meni jasno, nema ko sad šta da se buni protiv toga da Mišković bude saslušavan, i ne samo Mišković, ali ja ne mogu da se otmem utisku da se to ipak radi po ličnom nahođenju jednog određenog centra moći. Jer, kako je moguće da je sad baš za sav kriminal u ovoj državi neki Dulić kriv? I s druge strane, otpratićemo mi da vidimo to do kraja kako će se to završiti, jer mnogo smo puta videli, kao na slučaju ovog Kneževića, da je on na isti takav način bio hapšen, držan u istražnom zatvoru, pa pušten, pa je sad postao ministar, pa mu vraćaju i novac. Ima jedan strašan neki osećaj oko toga, da ne postoji baš jasno pravo, nego da postoji neka vrsta hajkačke pravde.

Gledala sam sada dok je bio uragan Sendi, pa su bili neki razni tekstovi o solidarnosti ljudi, pa ljudi su iznosili štekere, ko ima struju iznese onaj lopov ispred kapije, pa ljudi da pune svoje mobilne telefone ili šta ja znam. I onda su navodili neke raznorazne primere, pa u Njujorku u kome kao ako ti neko ukrade nešto ti mu odmah daš, ljudi ni na koji način neće glumiti heroje, a sada bile su situacije u kojima neko nekome otima tašnu, ono odjednom neki ljudi su ga sa kolicima za bebu sapleli, on je pao, skočila neka sa biciklom i tresnula ga, uzeli su tašnu nazad, bio je aplauz po celoj ulici itd. Tako da postoji neka ta vrsta jedne primordijalne solidarnosti koja postoji u nekim primitivnim društvima. Ovde je to bilo šezdesetih godina kada su jurili svi po Tašmajdanu ubicu turskog ambasadora itd, sada kao, svi bi polegali dole, naravno da to niko ne bi radio, jer je svet postao zlo mesto.

E, ali naličje toga je ta neka hajkačka pravda koju mi znamo iz vesterna, a to je nadigne se celo selo i krene iz saluna da juri jednoga i sad, da li je on stvarno kriv ili nije kriv nije ni važno, važno je to ‘na smrt, na smrt, na vešala’. I ovi komentari čitalaca ‘ja bih njega u rudnik, ja bih njemu zavezala creva, ja bih njemu ovo ili ono…’ Ja gledam razne te neke TV programe, vrtim, jer imam neka četiri kanala na mom debilnom televizoru, volim svaku vrstu tog šou programa koja je neka vrsta takmičenja, pošto mi je zanimljivo da posmatram ljudsku psihologiju. Sad dosta gledam neko takmičenje u pevanju, isto neki Prvi glas Srbije ili šta ja znam, i sad su tu neki mladi ljudi iz provincije došli, oni bi da pevaju, oni svi imaju neke svoje bendove, svi sviraju neki rokenrol, mislim, nema veze, svira Zdravka Čolića, nije važno, ali ne svira Lepu Brenu, ne zna za to, nije taj fazon uopšte. Prvo je sve vreme bio neki stravičan mrz na neku klinku koja je iz Crne Gore, što se uopšte Crnogorka takmiči ovde. Znači, taj nacionalizam protiv Crnogoraca koji dolazi i od druge Srbije, ali to dolazi znaš kako glasno, ona najnormalnija rečenica ‘ta Crnogorčina, ma, idite vi tamo u Crnu Goru pa se objasnite’. Ta mala je izlikvidirana jer je Crnogorka.

Ali na stranu to, nego je produkcija tog takmičenja odlučila da su oni mnogo pop i sad je počela da im daje one narodnjake. Sad, ta mala koja je pevala Ejmi Vajnhaus i sad mora da peva Cecu i sad je ona klinka, kako da kažem, ona se trza, slatka je, lepo peva, takmiči se, hoće da bude pevačica i hoće da peva Ejmi. Ali, nema, čoveče. I sad na primer, imala sam diskusiju sa svojom porodicom, pa što se ona nije pobunila, ja bih se pobunila, ja bih rekla neću da pevam, izbacite me. A onda s druge strane, meni kažu ‘pa, dobro, mislim, evo kako si ti dobro prošla u životu, sve tako rešavaš, pa vidi gde si ti dogurala’. Ova mala možda neće tako, možda je pametnija od mene, pa misli ‘dobro, otpevaću ja ovo, pa ću nekad u životu…’ Ali ja mislim da je to put ka korumpiranju tih duša, jer ti jednom pristaneš na to, jer ne znaš kako drukčije da se pobuniš jer nisi u prilici, jer si mlad, i onda od toga do toga da ti jedini bunt organizovan studenata koji ovde postoji je taj koji smo videli juče od tih pet hiljada bednika koji ne umeju ni skeč da smisle kako treba, taj korak je strašno mali.

Ja mislim da nedostaje neke individualne hrabrosti i neke srčanosti, to više nemamo, srčanosti više nema, nego ima neke agresije, nasilja, cerekanja, podsmevanja. To ljudi rade, šta god da ti izneseš kao neko pitanje koje je čak i filozofsko pitanje tebi se ljudi keze, gledaju te kao potpunu budalu, vuku te kroz blato. Ti si primoran da bi učestvovao u javnom diskursu da se valjaš sa njima u tome, oni tebe napadnu na najodvratnije načine, ti sad da bi odgovorio na to ili možeš da kažeš ‘dobro, vi za mene ne postojite, svet u kome vi postojite ja se tome ne obraćam’. Ili da uđeš u tu arenu i da uroniš u ta govna i da kreneš da se valjaš po tome i onda u čemu se ti razlikuješ od njih. Nemamo ni minimum dogovora među nama, da postavimo gramatiku javnog diskursa, da kažemo šta je subjekat, šta je predikat, oko toga da se dogovorimo. Ovde je nasilje verbalno na vrhunskim granicama, verbalno nasilje nije samo jedan korak od fizičkog nasilja, nego je jednako bolno i nosi velike posledice baš kao i fizičko nasilje.

Znači, to sve na stranu, i sad ti ili se valjaš u tome ili si primoran da se potpuno izoluješ i onda sediš kao ja, špijuniraš takmičare rijaliti šou programa, pa kao ono, pobeda ti je što si našao neki šou program koji ima neku intelektualnu vrednost, a intelektualna vrednost je odluka u izboru pop pesama. Čoveče, na šta sam ja spala, ali na to sam spala. Znači, ono kad kažeš beogradski pašaluk, pa nije ni beogradski pašaluk, nego je sada ono pitanje moje radne sobe, nije ni celog mog stana, jer mojim celim stanom ne gospodarim ja, gospodari komšija odozgore koji mi udara nogama non stop ili komšija pored koji kuva pa smrdi. Znači, nije ni ceo stan, nego kao moja radna soba, to je moj beogradski pašaluk postao. Tako da, ne vidim više ni rezignaciju, nego vidim baš neku vrstu agresivne opasnosti i osećam se vrlo ugroženo i osećam se onako ranjivo i mislim, na neki način neka ozbiljna opasnost sa svih strana onako pritiska, pritiska i primiče se.

Svetlana Lukić: Na dodeli nagrade u francuskoj ambasadi, kada si dobila orden viteza, francuski ambasador je podsetio na nešto što si rekla, sad ne znam da li u ovoj emisiji ili negde drugde, mislim da si ovde baš rekla, da je rešenje možda da se kvart po kvart ulazi u EU.

Biljana Srbljanović: Da, baš sam ovde rekla…

Svetlana Lukić: A sada zapravo nije ni kvart po kvart, nije ni kuća po kuća, nego je to što si rekla – soba po soba.

Biljana Srbljanović: Soba po soba, i to je super zato što je stvarno ambasador citirao Peščanik i baš mi se čini da je izvukao, to je meni bio predizborni program koji sam kod vas predstavila, to je da zaista sam mislila da ne treba da čekaš taj ulazak u EU, nego da, ja bih rekla, civilizovanje jedne zemlje, pa ako ne može zemlja, može Beograd, pa ako ne može Beograd može opština, ako ne može opština može mesna zajednica, ako ne može, može ulica. Bukvalno kvart po kvart, ulica po ulica, kuća po kuća. E, sad je došlo do toga soba po soba, samo što nas je mnogo manje i što je sada ta tema ulaska u EU potpuno… Ali ja sam na neki način u svom ličnom životu, ja sam ga tako nekako organizovala poslednjih godina, ja živim u jednom svetu koji ima te neke norme drugog sistema. I uopšte moje okruženje me ugrožava i ono će mene istrebiti na kraju. Ja znam da ja plaćam skupu cenu toga što ja živim po jednim potpuno drugačijim pravilima ponašanja. Za mene su ljudska prava i ljudske slobode nešto bez čega ne vredi živeti. Znači, ti ako nisi slobodan da sa sobom, svojim mozgom, svojim idejama, svojim telom radiš ono što ti hoćeš ti nisi slobodan. Sve počinje od toga.

Nisu smeli da pisnu dok je ta stranka bila na vlasti, a sada odjednom ispostavi se da taj čitav grad tih skrivenih ljudi je jedva to dočekao. I sad, koliko god da taj demokratski monarh, ustvari republikanski monarh koji je bio Boris Tadić, jedna potpuno arhaična kategorija u demokratiji… Hoću da kažem da od toga da si imao centralizovanu moć u jednom republikanskom monarhu sada imaš to isto samo mnogo opasnije, ja bih rekla, zato što oni kad krenu jedni na druge to će biti kao neka borba divljih pasa. I onda tu krv građanstvo ovde čeka, ali to je jedna atmosfera koja je ovde podgrejavana, koja je stvorena i ona se sada prenosi na sve, ona se prenela i na kulturu. Sad je bilo kao da odlazi direktor Ateljea 212 u štrajku glumaca, pa se zainteresovala javnost, ti vidiš da se najviše zainteresovala ona javnost koja nikada ni ne ide u pozorište. Znači, čim oni mogu da postavljaju pitanje ‘druže glumče, uzmi ti lopatu u ruke, motiku, drugarice, pa ti nešto da proizvedeš, a ne jednom da mi dođeš da mi igraš jednu predstavu u nedelju dana’.

Ako nema pozorišta nema nacije, ova nacija će nestati na biološki način ukoliko joj ukineš kulturu. Ma, neće postojati više, ovde će se ljudi poždrati međusobno. Znači, zbog toga ta glumica treba da igra jednom u šest meseci, koliko god da igra, nema veze, ali da vredi, i to je ta njena bedna plata. Ali se ne radi o tome, nego se radi o tome da je i ta smena očigledno bila insipirisana pobunom protiv jedne određene predstave koja se zove ‘Zoran Đinđić’. I sam izbor nove upravnice govori o tome da je gradska vlast nezainteresovana, oni samo hoće da to smire. Oni su govorili da hoće da dovedu menadžera, doveli su ženu koja je dramaturg, pa jedne B lige, koja o menadžerstvu ne zna apsolutno ništa i koja zapravo možda ima, nametnula se na to mesto zbog toga što ima veoma jak, izražen taj nacionalni profil. To što ste vi pričali da treba da dovedete menadžera, menadžera niste doveli, naprotiv, doveli ste bili menadžera i to nije bilo pametno, a zatim tvrdite da hoćete da ga smenite da biste doveli menadžera i da to nema veze sa predstavom ‘Zoran Đinđić’ i nema tu političkih ciljeva. A zapravo dovodite jednu osobu čija je jedina ulaznica to što deli vaše nacionalističke stavove i sad ćemo videti koliko će dugo ta predstava ‘Zoran Đinđić’ živeti. I ne samo ta predstava, oni čak na neki perverzan način mogu da ostave da se ona izigra, jer koliko ima publike ona će se igrati još par meseci, nego šta će dalje da se postavlja, o tome se radi.

Ako se ukida obrazovanje, ako se ukida kultura to je pogubno za nas. Ja sad nešto čitam o Prvom svetskom ratu, o atentatu na Franca Ferdinanda, jer imam neku porudžbinu austrijskog pozorišta da napišem neku dramu i kao trebalo bi povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, pustili su me da izaberem šta je meni uopšte najzanimljivije iz čitavog tog fenomena. Šta bi meni drugo bilo zanimljivo nego atentat, i zanima me to učešće srpske tajne policije pod Apisom. Našla sam transkripte sa suđenja Gavrilu Principu itd. Te 1913. godine u celoj Bosni ti imaš 30, slovima tri-nula, 30 stanovnika Bosne koji su fakultetski obrazovani. Oni su svi muslimani, oni su deca bogatih trgovaca iz gradova, znači nema nijednog iz sela, a Srbi su po selima. Ti kad vidiš, taj Gavrilo Princip i ti Mladobosanci, oni su zapravo potkupljeni i finansirani od Apisa koji je njih iskoristio time što im je davao pare, a oni kupe knjige.

Taj Gavrilo Princip, on dobije neku lovu, ne znam kako mu stigne ta lova, onda ode, šta ste radili sa tim, to ima na suđenju, šta si radio s tim novcem, kupio sam Emila Zolu, gre’ote. A onda je poslao kofer majci, a majka spalila, knjiga ušla u kolibu, jer su oni živeli onako kako su živeli Srbi, većinsko stanovništvo izvan Beograda, izvan Novog Sada su živeli na tucanom podu, ognjište, nema krevet. Znači, oni se svi zovu Princip, oni su se zvali Čeka, jer su se izdržavali, celo to pleme, od toga što su pravili sačekuše i pljačkali Turke, a bili su ta neka grupa tih ljudi koji su raštrkani po nekim selima i onda su željni bilo kog znanja. Daj mi bilo koju knjigu, daj mi bilo šta, hoću ja da dođem na univerzitet. I onda kad imaš tu glad za nekim saznanjem, a onda te neka podlost ljudska, organizovana i uniformisana, kao što je kod nas od 19. veka tajna policija koja se jedna ista nastavlja do dan danas, tako lako uzme i iskoristi, načini od tebe ubicu trudne žene, što u krajnjem slučaju i pokrene jedan novi svetski rat.

I to je neka škola istorije, prezreće me Dubravka što se uopšte brljam u to, ali ja to stvarno gledam sa literalne strane, sa tačke gledišta tih karaktera. Kad ti čitaš da tu ima zaverenika, oni ih pitaju na suđenju ‘kad ste rođeni’, on kaže ‘ne znam, pitajte mog oca’, jer on i ne zna da broji, a hteo bi. A s druge strane, našla sam pisma Trockog iz Pariza, kao gde su se skupljali, kao u tom kafeu se skupljaju anarhisti, Trocki tu kao dolazi, kao slikar vodi hijenu na povodcu, jedan peva, jedan pije apsint, opio se, pada mrtav, a kaže, u ćošku sedi jedan od koga se svi boje. E, taj je srpski anarhista, kapiraš kakvi su to ljudi, to su neki, ono, visoki dva metra, došli sa planine. Taj je Principov drug, neki Čekić, mislim da se zove, od njega se i Trocki boji, razumeš. I sad nešto divlje što ima u njima, ali neka divlja želja za nekom pravdom, njihova ideja je pravedna, ali pošto oni su gladni nekog znanja, oni su gladni da čuju nešto od tog sveta, onda ako se njima ne bavimo i ne plaćaš im školu, ne upišeš tu decu u škole, ne daš im da studiraju, ne obnoviš im obrazovni sistem…

Danas su ponovo odložili Zakon o visokom obrazovanju, znači niko se time ne bavi. O srednjim školama, koje je stanje u srednjim školama, kako se ponašaju ta deca, šta ona uče… Izvini, to nije bilo tako čak ni tih devedesetih. Znači, mi se ne bavimo time, puštamo da se to potpuno urušava, kultura nam je na poslednjem mestu, knjige se ne izdaju, to malo knjiga kada nađeš one su preskupe. A opet, s druge strane, ja gledam po mojim studentima, oni su me naučili piratske ukrajinske, piratske ruske sajtove sa kojih mi skidamo našu univerzitetsku literaturu. Ja sam na kraju kao da vratim kosmosu, stavila sve svoje knjige da džabe skidaju. Znači, ima koga to zanima, a mi se ne bavimo uopšte time, a ja samo smatram da baš zbog toga što se ovde ne ulaže i ne vodi računa o visokom obrazovanju, srednjem obrazovanju, o kulturi, kulturnoj produkciji, e zbog toga je ubijen Zoran Đinđić. Zbog toga će se dogoditi neki treći svetski rat. Ti držiš te ljude po nekim zabitima, oni su gladni nečega, prvi koji im ponudi bilo koju priču, čak i Srđa Trifković sa nekim zapaljivim idejama, oni će za to da se zalepe. Od toga do svetskog rata je samo šest koraka.

Svetlana Lukić: Studenti Slobodana Samardžića, profesora predmeta Evropske integracije na Fakultetu političkih nauka nosili su transparent ‘Ne damo Kosovo’ i slične. A studenti Koste Čavoškog, Smilje Avramov i Olivera Antića transparente kojima su nam pokazivali da znaju Dušanov zakonik, nije bilo citata iz Evropske konvencije o ljudskim pravima. Srećom, sa tog fakulteta su izlazili i mladi ljudi kao što su naša dva sledeća sagovornika. Prva je Kristina Todorović iz Komiteta pravnika koji je zastupao između ostalog i Zorana Petakova koga je tužio, kao što znate, vladika bački Irinej i Borku Pavićević, koju su tužile Srpske dveri. Ta dva slučaja su ovih dana dobila epilog, kao i slučaj o kome ste verovatno slušali poslednjih dana, slučaj čoveka kome je lekarski nemar od života napravio pakao. Govori Kristina Todorović.

Kristina Todorović: Sad, što se tiče Petakova radi se o tužbi koju je protiv njega podneo episkop bački Irinej zbog toga što je Petakov 2005. prilikom gostovanja u emisiji Klopka na BK Televiziji izjavio da crkva podržava desničarske, odnosno ekstremističke organizacije i nazvao je episkope, između ostalog i Irineja četiri jahača Apokalipse. Njegovo gostovanje je usledilo nakon upada pripadnika desničarske organizacije, koja je sad zabranjena, Nacionalni stroj, na tribinu koja je na novosadskom Filozofskom fakultetu održana na Dan borbe protiv fašizma, znači 9. novembra 2005. godine. Pošto je istom prilikom bio napadnut fizički od strane pripadnika Nacionalnog stroja on je dao takvu izjavu kakvu je dao. Protiv njega je na prvom mestu pokrenut postupak zbog uvrede. Postupak je okončan 2008. godine tako što je Petakov osuđen, odnosno oglašen krivim i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara.

E sad, prošlo je par godina da u međuvremenu niko nije od Petakova tražio naplatu novčane kazne i početkom 2012. godine je krenuo taj mehanizam. Dakle, za naplatu te nematerijalne štete, prvo što on nije izvršio uplatu, ta kazna je konvertovana u sto dana zatvora. Dakle, kada je dospeo nalog da se Petakov smesti u zatvor, obzirom da nije isplatio novčanu kaznu na koju je bio osuđen, mi smo pokušali najpre da tu kaznu odložimo. Kao razlog naveli smo njegovo zdravstveno stanje, obzirom da uz medicinsku dokumentaciju koju smo dostavili, uslovi u zatvoru svakako ne bi odgovarali njegovom lošem zdravstvenom stanju. Međutim, u ekspresnom roku, bukvalno u zakonskom roku od tri dana sud u Novom Sadu nam je odgovorio da razlozi koje smo mi naveli nisu predviđeni ZIKS-om, tako da nam je taj zahtev odbijen, odnosno molba za odlaganje. Nakon toga uložili smo još jednu molbu za odlaganjem što je sud protumačio kao zloupotrebu prava i naložio da žalba ne odlaže izvršenje, nego da se hitno sprovede u Okružni zatvor u Novom Sadu. Posle toga mi smo pokušali da iskoristimo još neka druga pravna sredstva koja nam stoje na raspolaganju, tako da smo najpre tražili da se njemu ta kazna zatvora promeni, da se zameni za kaznu zatvora u kućnim uslovima, tzv. kućni pritvor.

Izvršena je provera uslova u njegovom stanu, da li stan zadovoljava tehničke uslove u smislu da li postoji internet, kakve su linije, da li telefon ima dvojnika ili nema i doneto je rešenje da se usvaja naš zahtev. Dakle, odobreno je njemu da zatvor izdržava u kućnim uslovima. Nakon toga, pošto je već bio pritvoren mi smo videli gledajući pravosnažnu presudu kojom je oglašen krivim i zaključili da je u međuvremenu došlo i do apsolutne zastarelosti izvršenja krivične sankcije prema njemu. Mi smo automatski podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu zahtev da se obustavi izvršenje kazne zatvora, odnosno izdržavanja kazne u kućnim uslovima, nakon čega smo dobili rešenje koje je bilo zaista u najmanju ruku smešno, apsolutno neobrazloženo, nepotkovano ikakvim uslovima iz zakona. Po našoj žalbi doneto je rešenje, apelacioni sud je doneo rešenje kojim je zapravo utvrdio da je prvostepeno rešenje bilo apsolutno neosnovano i nepravilno, te je doneo odluku da je nastupila apsolutna zastarelost. Prošlo je desetak dana, opet smo mi tu morali da urgiramo između suda i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, tako da je desetak dana pošto je nama dospelo rešenje došlo do toga da su ljudi iz ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija došli i oslobodili Petakova.

Svetlana Lukić: Podnet je i zahtev predsedniku države da se pomiluje.

Kristina Todorović: Tako je, tražili smo njegovo pomilovanje, obzirom da je relativno skoro, par dana pre tog našeg zahteva pomilovan i drugi novinar o kome je predsednik Srbije odlučio zaista u kratkom roku. Međutim, ovde odluku još uvek nismo dobili, sad je to, kažem, i suvišno.

Svetlana Lukić: To su dve potpuno odvojene stvari, dakle, što se tiče vaše molbe za pomilovanje, o tome ništa nije odlučeno, niti vam je išta rečeno?

Kristina Todorović: Ne, nismo nikakvu odluku dobili, niti ikakvo izjašnjenje iz kabineta predsednika.

Svetlana Lukić: Druga jeste tužba Dveri protiv Borke Pavićević.

Kristina Todorović: Tako je. Takođe se radi o učešću u televizijskoj emisiji, ovog puta to je bilo Stanje nacije 2009. godine nakon gej parade, odnosno zabrane gej parade, gde je Borka iznela svoje mišljenje o aktuelnoj situaciji. Međutim, iz ne znam kog razloga Dveri su se našle uvređenim i prozvanim, u tom slučaju podneli su krivičnu tužbu. E sad, ono što je karakteristično je da je u prvostepenom postupku, čak i u tom istražnom postupku privatna tužba bila odbacivana par puta i vraćana ili vraćana na dopunu zapravo zato što punomoćnik privatnog tužioca, dakle, Dveri, nije nikad dostavio dokaz, nije dostavio tranksript emisije, nije dostavio snimak na CD-u ili kako god sudiji. Tako da su prema slovu tužbe, oni su krivili Borku za učešće u TV emisiji, što je apsolutno apsurdno, a nakon toga se u tužbi kaže ‘iznošenju neistinitih navoda za privatnog tužioca’. Ne postoji nikakva veza između njenih navoda i privatnog tužioca samog, Borka je govorila o tim tribinama koje su se na Pravnom, odnosno Mašinskom fakultetu održavale, ali, kažem, nigde nije direktno povezana njena izjava sa organizacijom Srpske dveri.

Nakon što je par puta bila odbacivana, oni su na kraju dostavili link emisije. Naše stanovište je bilo da u startu tužbu treba odbaciti obzirom da se iz svega ovog što su oni dostavili prvi put, drugi put nakon uređenja tužbe, pa treći put po žalbi, nije se videla veza između njene izjave i privatnog tužioca. Međutim, ovaj postupak je karakterisala takva upornost privatnog tužioca, ja ne znam zašto su se oni toliko osetili uvređenim i šta je to što je njih gonilo da istraju u tome da dokažu da ona jeste njih uvredila, da je to rekla. Međutim, bez obzira na sve to postupak je iz istrage prešao u krivični postupak, međutim, bez saslušanja doneto je to rešenje kojim se privatna tužba odbija. Postoji zakonski rok od tri dana da privatni tužilac uloži žalbu protiv ovog rešenja, videćemo da li će oni istrajati dalje, u šta ne sumnjam, jer, kažem, do sada su bili jako uporni da se postupak privede kraju, odnosno da se Borka Pavićević već oglasi krivom za ovo.

Svetlana Lukić: Na osnovu ova dva slučaja, šta ste vi zaključili?

Kristina Todorović: Pa, što se tiče slučaja Petakov meni izgleda kao da prvostepena odluka nije pravna, već više politička. Plašim se da se tu osetio i uticaj crkve, ne zvanično zapravo, nigde mi nismo videli direktan uticaj, nisu se oni oglašavali, niti bilo kojim dopisom, ni na koji način, ali se u pozadini osetilo da crkva možda prevazilazi svoja ovlašćenja. I već samo ponašanje postupajućeg sudije, sve je karakterisalo neki njegov subjektivni pečat, prilikom izricanja presude on je izjavio da se i sam oseća uvređenim kao kršteno lice. Dakle, nije uvređen samo episkop Irinej, već je uvređen i sudija i svako drugo kršteno lice u Srbiji. Mi jesmo podneli zahtev za utvrđivanje njegove odgovornosti, on je između ostalog i mene prekrstio u Krstinu i kroz celo rešenje on mene tako naziva.

S druge strane, mi smo u zahtevu naveli prosto da se Zoran Petakov osuđeni za krivično delo iz člana tog i tog, dakle, nismo nigde naveli da je to uvreda episkopa bačkog Irineja itd. Međutim, u rešenju on nama kaže ‘odbija se zahtev za utvrđivanje apsolutne zastarelosti zbog uvrede, pa velikim slovima, njegovog preosveštenstva SPC-a…’, u tri reda titula. Tako da je sve to ukazivalo na njegov lični doživljaj samog tog postupka i samog dela Petakova, tako da zbog toga smo mi upravo ukazali predsedniku suda na eventualnu subjektivnost, to je naš stav zapravo. Sad, videćemo, odluku nismo dobili, ne znamo šta će biti utvrđeno, da li će biti zapravo on odgovoran ili ne za to.

Svetlana Lukić: Ono što je uznemiravajuće bez obzira na sve jeste što slučaj Petakov traje sedam godina, Borka Pavićević i Dveri tri godine. To su ljudi koji su mrcvareni, da ne pričam o ovom čoveku koji je završio na kraju krajeva u zatvoru zbog svega toga. To je i pritisak na ljude, to je mrcvarenje ljudi.

Kristina Todorović: Svakako da jeste, svakako, to je svojevrsno šikaniranje. Izlazak na sud u bilo kom postupku je stresan, a naročito ukoliko ste okrivljeni.

Svetlana Lukić: Ovo pominjem zbog toga što je prilično jasno, pogotovo kada su u pitanju desničarske organizacije, pa i sama crkva, da je veoma često i njima jasno da to neće moći da rezultira nekom po njih željenom odlukom suda, ali je dovoljno da ti pritiskaš ljude i da u javnost šalješ poruku ‘ako budeš pominjao četiri jahača Apokalipse, ja ću te srediti’, ili ako budeš slučajno pominjao Dveri ili već ove druge desničarske organizacije. Kako da kažem, ljudi ne vole da idu na sud, onda to nameće neku vrstu samocenzure.

Kristina Todorović: Tako je, ovakvo ograničavanje slobode izražavanja upravo dovodi do autocenzure. Dakle, ne pričam sad samo o medijima, nego uopšte o svakom pojedincu koji je slobodan i voljan da izrazi neki svoj stav, dakle, koji se ne plaši. Upravo u tome je suština izražavanja, da svako može da slobodno izrazi kritički stav, ukoliko se naravno ne prelaze određene granice. Dakle, da izrazi svoj stav, svoje mišljenje bez straha da će zbog toga biti procesuiran ili kažnjen novčano ili bilo kako.

Svetlana Lukić: Petakov je bio u zatvoru, Borka je mnogo puta morala da ide na sud i da se izlaže svemu tome, međutim, ono gde je eklatantni primer trauma kroz koje ljudi prolaze zbog toga što neki proces traje sada šest godina, koliko sam ja mogla da vidim, to je slučaj ovog čoveka kome je pogrešno data dijagnoza da je HIV pozitivan. Znači, to je 1986. godine, je li tako? Samo te molim da nam izložiš ovaj dosta paradigmatičan primer, za one koji ne znaju.

Kristina Todorović: Da, saopšteno mu je da boluje od HIV-a, međutim, znalo se u to vreme da je test bio nepouzdan. Dakle, ono što je naša poenta bila kada smo se uključili u ovaj postupak, obzirom da ga nismo sami započeli, naš cilj je bio da ukažemo na to da nije odgovornost lekara, odnosno Kliničkog centra u tome što testovi nisu bili pouzdani. Okej, jasno je da ’86. godine, ’87. medicina nije bila na nivou na kom je danas i da testovi nisu bili apsolutno pouzdani. Mi smo hteli da ukažemo na to da njemu nije smelo da bude saopšteno da ima dijagnozu, da je trebalo da mu kažu ‘postoje određene virusne kopije, rezultat nije kako treba, treba da se proveri’, što je i urađeno naknadno.

Svetlana Lukić: A kada naknadno?

Kristina Todorović: Njemu je test ponovljen nakon par meseci kada su rezultati bili na granici, dakle, blago pozitivni, ali i dalje nije bio siguran da ima HIV. Međutim, ja kažem, on je nakon prvog rezultata, prvog testiranja već smeštan na infektivnu kliniku, to znači automatski, što nije smelo da bude urađeno. Ponavljam, niko ne tereti klinički centar zbog toga što testovi nisu bili pouzdani, jasno je da nisu bili, ali nije smelo samo da mu se tako brutalno saopšti da je on oboleo, jer prosto, posledice koje su nastale po njega su zaista katastrofalne. On je, naime, kad mu je to saopšteno, prosto se promenio njegov način razmišljanja u smislu – okej, umirem za par godina, šta će meni fakultet. Napustio je fakultet, nakon toga je ponovo bio višestruko diskriminisan prilikom zapošljavanja, u smislu da su ga kolege izbegavale, nije bio u kontaktu ni sa kim, odbijali su rukovanje itd. Mislim, prosto, naišao je na jednu osudu sredine, čak i ako je posle godinu dana trećim testiranjem njemu saopšteno da su rezultati apsolutno negativni. I četvrti rezultat je pokazao negativni rezultat, međutim, šteta je već bila učinjena. Znate, jedanput je i sam sebe zapečatio idejom da je oboleo od HIV-a i prosto nije mogao da veruje naknadnim rezultatima koji su govorili da nema prisustva HIV infekcije u njegovoj krvi.

I tek 2003. godine zapravo testirao se, bio je Dan borbe protiv side, on se testirao na Trgu recimo, kada je prvi rezultat bio negativan, on svakako ponovo nije mogao da veruje, pa je ponavljao u toku istog dana jednom, drugi put, treći put. Problem je u tome što se kod njega nakon prvog pozitivnog rezultata stvorila tzv. HIV Aids fobija. On je upao u paranoju, zato nije mogao naknadno da poveruje kad su mu saopštavali da je rezultat negativan, to nije moglo da dopre do njega. Ja bih samo napomenula da je ova presuda nepravosnažna, ovo je prvostepena odluka i sad postoji rok za žalbu. On prolazi, ističe zapravo danas, sutra, ali kažem, svakako je pohvalna ovakva odluka suda, obzirom da su oni sagledali zaista i sa aspekta ljudskih prava. I u samoj presudi je i proanalizirano sve to kroz šta je on prolazio nakon saopštenja te pogrešne dijagnoze, a postupak je inače bio prilično stresan. Poslednjih par puta Dragiša više nije mogao da izdrži pojavljivanje na sudu, hteo je da odustane i iznos koji je njemu dosuđen apsolutno nije neki iznos koji može da zadovolji taj bol i strah koji je on trpeo sve te godine.

Svetlana Lukić: A koliki je iznos?

Kristina Todorović: 450.000 dinara, 250 za pretrpljeni strah i 200 za duševne bolove, ali svakako presuda treba da bude poruka ljudima da budu ohrabreni, da se upuštaju u postupke protiv bilo koje institucije koja im na neki način povredi određeno pravo.

Svetlana Lukić: Ali, Kristina, on je tužbu podneo 2006. godine, opet imamo situaciju da šest godina traje taj postupak, jer bi čoveku sigurno mnogo značilo da je ranije dobio i sudsku potvrdu da je ne svojom krivicom njegov život potpuno otišao u drugom pravcu.

Kristina Todorović: Tako je, ovaj postupak je isto mogao da se završi ranije. Tužba je odbacivana, pa je vraćana na uređivanje, pa na smanjenje vrednosti spora. I za njega je bukvalno bio to jedan svojevrsni pakao, iz kog razloga je on na samom kraju hteo da odustane, jer više nije prosto mogao. Posle svakog ročišta on je plakao, mislim, razgovarali smo sa njim, niko nije mogao da ga ubedi, kao ni bilo koga, da mora da završi postupak i sve, ali mislili smo da je jako bitno da se istraje do kraja, ne samo zbog njega nego upravo kao što sam rekla, kao primer drugim ljudima da je moguće doći do pravde. Da se vrati poverenje prosto građana u pravosudni sistem, dakle, da bez obzira ko je na drugoj strani moguće je da se istina istera na videlo, jer njemu je bilo značajno prvo skidanje tog pečata sa sebe. Svako bi verovatno tako odreagovao.

Svetlana Lukić: Bojan Gavrilović je mladi pravnik iz Beogradskog centra za ljudska prava. Bojan svake nedelje odlazi u Bogovađu i pokušava da pruži pravnu pomoć azilantima iz Sirije, Avganistana, Pakistana, Alžira i drugih zemalja koji su bežeći od rata i nasilja imali nesreću da stignu u Srbiju. Kada je prošla vlada shvatila da je jedan od uslova da dobiju beli šengen donošenje Zakona o azilu, taj Zakon je naravno bez po muke izglasan. Ali od kada je počeo da se primenjuje, dakle, četiri godine, niko, ali niko nije dobio azil u Srbiji. Nedavno su međunarodni posmatrači rekli da su uslovi u kojima žive tražioci azila u Grčkoj šokantni, ali tamo u Grčkoj ih ima 600.000. Kod nas ih je jedva 200-250 i nismo u stanju da im damo ni gvozdeni krevet i ćebe. Neki od njih mesecima žive, pa i po ovom ledenom vremenu, spavajući u šumi ili u napuštenim polusrušenim zgradama. Slušate Bojana Gavrilovića.

Bojan Gavrilović: Zakon o azilu je kod nas prvi put donet 2008. godine i to je u stvari bio uslov EU da bi Srbija bila stavljena na belu šengensku listu, dakle, da se kontrolišu migracije i da se osmisli funkcionalan sistem azila u ovoj Srbiji. Naš postupak azila izgleda tako što stranac koji dođe u Srbiju on je, da kažem, uhapšen od strane policije na granici ili unutar zemlje ili se on prijavi policiji, i onda policija mu izdaje jedan papir, potvrdu o izraženoj nameri da traži azil. S tim on ide u tzv. kancelariju za azil, odnosno u centar za azil, i taj papir je uslov da on bude smešten u centru za azil. Nakon smeštanja kancelarija za azil, koja je u stvari deo granične policije, on pred njom podnosi zahtev, zatim se vrši saslušanje, tj. intervju. Oni donose prvostepenu odluku, e nakon toga drugostepeni organ je tzv. komisija za azil. Nju postavlja vlada i ima devet članova, ona donosi odluku po žalbi i krajnja instanca je upravni sud. Ono što je ovde problem je da prvi kontakt tražioca azila u Srbiji je sa policijom, oni ih lišavaju slobode ili oni idu u te policijske stanice za potvrdu. Zatim prvostepeni postupak je takođe pred policijom, ta kancelarija za azil je u stvari sastavni deo granične policije, dok u komisiji za azil takođe je predsednik iz policije. Tako da mi imamo tri neka prva kontakta i svi ti kontakti su od strane policije i oni donose te odluke. Tu bi trebalo izmeniti da neki, da kažemo, nezavisni organ državni donosi tu prvostepenu odluku.

Dakle, to je jedna stvar, druga stvar je u tome što od kad je taj zakon počeo da se primenjuje niko nije dobio azil u Srbiji. Ne postoji nijedna odluka da je nekom licu odobren azil, doduše, postoje pet odluka tzv. supsidijarna zaštita, to je niži stepen zaštite od azila. Od tih pet osoba samo su dve u Srbiji i oni su i dalje smešteni u centru za azil, dakle, ne postoje nikakvi programi integracije tih ljudi u društvo, već oni sede tako besposleni u tom centru za azil. Dakle, naš sistem azila je potpuno nefunkcionalan. I sada, zbog čega je to tako? Predstavnici države često kažu da oni u stvari ne žele da budu ovde, oni idu u zemlje zapadne Evrope. I sigurno tu ima istine da dobar deo njih želi da ode u neku boljestojeću zemlju, da gradi svoju budućnost. Međutim, ako je neko zaista bio izložen progonu u svojoj zemlji njemu nije toliko bitno gde ode, već samo da bude siguran. Tako da, u tom smislu ovde sigurno ima i ljudi koji su zaista progonjeni u svojoj zemlji, ali jednostavno sistem nema takav postupak da može da razabere koji su to ljudi. Jednostavno, svi su smešteni u tu neku istu vreću.

Kada se taj njihov zahtev razmatra oni primenjuju tzv. neki koncept sigurne treće zemlje. To znači, ako si prošao kroz neku zemlju gde si mogao da tražiš azil i gde ta zemlja poštuje načela međunarodne zaštite tražilaca azila, onda se tvoj zahtev odbacuje, jer si ti mogao u stvari tamo to da tražiš. Na toj listi koju je donela vlada 2009. godine su na primer i Turska i Grčka i Makedonija, tako da svi, dakle, veliki broj, najveći broj njih tim putem uđu u Srbiju, svi koji prođu ovde oni prođu kroz te zemlje i onda se oni odbijaju iz tih proceduralnih razloga, a da se uopšte ne ulazi u ispitivanje suštine samog zahteva, da li su oni zaista progonjeni u toj zemlji ili nisu, što je suština samog postupka. Koristi se taj koncept da se oni jednostavno, ti zahtevi, odbace i da se nastavi sa ovom praksom. Na primer, tu su i sigurne zemlje porekla i vlada je stavila da je na primer Belorusija sigurna zemlja porekla. To znači da oni poštuju sve konvencije o ljudskim pravima itd, što je besmisleno. Mislim, taj koncept se u stvari primenjuje tako da tražioci azila uopšte nemaju mogućnost da zaista i dobiju azil.

Za smeštaj tražioca azila po zakonu je nadležan komesarijat za izbeglice. Oni imaju dva centra za azil koji imaju neke kapacitete zajedno oko 220 ljudi čini mi se, ali tražioca azila ima mnogo više, a po našem Zakonu oni imaju pravo na smeštaj. I sad imamo situaciju da ti ljudi dođu u Srbiju, dođu ispred centra, a ne mogu da uđu jer nema mesta i onda oni bukvalno žive u šumi. Od avgusta meseca kada se to postavilo u Bogovađi, u centru za azil do danas između 100 i 200 ljudi stalno boravi ispred, oni nemaju nikakve uslove za život, oni, da kažem, skvotuju po nekim napuštenim objektima. Neka stara škola gde postoji opasnost od urušavanja krova. Ja mislim da je skandal da oni mesecima tamo borave i da niko na to od nadležnih ne obraća pažnju.

Svetlana Lukić: Šta sad kad bude minus 15, oni će spavati u šumi ili spavati u napuštenoj školi?

Bojan Gavrilović: Da, to je problem zato što oni nemaju gde da borave. E sad, kako to biva u našoj državi, dok se ne desi neki skandal ili incident to će tako da ostane. Ne želim da malerišem, ali je sasvim moguće da se taj krov uruši, da neko, ne daj bože, pogine i onda će se verovatno taj problem rešiti. Ono što je interesantno je da komesarijat taj objekat u Bogovađi iznajmljuje od Crvenog krsta i tu su zaposleni Crvenog krsta koji znaju tu situaciju i ja mislim da je u stvari njihov i posao da reaguju u takvim nekim humanitarnim situacijama. Međutim, oni takođe ne rade ništa. Oni samo daju prostor komesarijatu, dakle, imaju ugovor, to je iznajmljivanje, ali hoću da kažem da su oni upoznati s tom situacijom i da ništa nije urađeno od avgusta do sada. Ja sam bio juče u Bogovađi i vidim u toj školi još ima ljudi, već je minus i već, dakle, može nešto loše da se desi.

Svetlana Lukić: A ishrana?

Bojan Gavrilović: Oni ne dobijaju ništa, dakle, jedna nevladina organizacija, Grupa 484 je obezbedila nekih mesec-dva dana da dobiju jedan suvi obrok dnevno, ali to je sada prestalo, tako da oni ne dobijaju ništa. Dakle, ovde nije stvar dobre volje države, već u Zakonu piše da tražilac azila ima pravo na smeštaj, i to se ne radi.

Svetlana Lukić: To je kao kada naši građani odu u zapadnu Evropu i traže azil. Ovde bi svi vrištali da u Nemačkoj, Belgiji ili u Francuskoj tražioci azila iz Srbije spavaju u šumi i ne dobijaju hranu.

Bojan Gavrilović: Da, naravno. U stvari, to pitanje tražilaca azila iz Srbije u tim zemljama zapadne Evrope je sasvim druge prirode, ali je interesantno, ovde samo da pomenem, ja sam pročitao u novinama pre jedno mesec dana reakciju ministra spoljnih poslova koji kaže ‘eto, samo 5% ili 2% tih tražilaca su Srbi, a sada zbog ukidanja viza ceo srpski narod treba da ispašta zbog toga’. Meni je ta izjava strašna, to je prošlo neopaženo, i nije samo on to rekao već svi to impliciraju. Dakle, oni njih smatraju kao neki strani element, to su Romi, Albanci i da takve izjave prođu neopaženo je po meni strašno. A druga stvar, najbolju izjavu koju sam čuo povodom te situacije je dala Organizacija za zaštitu prava azilanata u Nemačkoj, to je odbrana zašto nam ne treba ponovo uvoditi vize, koji kažu ‘to ne bi bilo dobro zato što sada ovi koji traže azil u Nemačkoj su ekonomski migranti i oni nemaju pravo na azil, međutim, ako ponovo uvode vize onda će to izazvati bes većinskog naroda tako da će oni sada imati i osnov da tamo traže azil’. I mislim da to jeste tako, kad bi se ponovo uvele vize oni bi zaista u neku ruku bili ugroženi ovde, tamo neki Albanci s juga ili Romi, koji nam kvare sreću.

Svetlana Lukić: Kad si rekao da dobijaju ponekad jedan suvi obrok dnevno, to se odnosi na one ljude koji su smešteni van azila, odnosno u šumi ili u školi, a ovi koji su unutra?

Bojan Gavrilović: Oni dobijaju tri obroka dnevno. Dakle, to je sasvim druga situacija, oni koji su unutra su smešteni, tu se u načelu poštuje to jedinstvo porodice, gleda se da oni budu smešteni unutra, ali ovo što je urgentno je da je zaista strašno da ljudi mesecima borave ispred, a da uslov da bi oni ušli u taj centar je da imaju tu potvrdu od strane policije. Neki od njih se plaše da odu u policiju, jer se plaše da će biti deportovani. Sada, zabranjeno je deportovati i ustavom našim, zabranjeno je deportovati ljude bez neke odluke suda. Ono što oni kažu, ja ne znam da li je to tačno, da se često dešava da kad ih uhvate bez te dozvole da ih sve strpaju u jedan autobus i da ih voze na granicu sa Makedonijom i kažu ‘hajde sada, napustite zemlju’. Dakle, oni imaju taj strah da će biti deportovani, tako da oni, mislim, neki od njih i nemaju tu potvrdu, što je uslov da uđu u taj centar za azil, a često su i govorili da i kada odu u policiju da oni nekad odbijaju da im izdaju tu potvrdu, tobože zato što su ti centri puni. Ali oni imaju obavezu propisanu zakonom da izdaju te potvrde, tako da ceo taj sistem ne funkcioniše.

Komesarijat za izbeglice već godinama priča da je potrebno otvoriti novi centar za azil, što je tačno. Sada oni imaju tu nekih problema sa lokacijom, jer gde god se čuje da će biti centar za azil tu se organizuju neki protesti lokalnog stanovništva, kao što je bilo u Mladenovcu. Ja sam čitao tekstove o tome i ti ljudi govore neke stvari tipa ‘nećemo mi napuštati naša ognjišta zbog nekih stranaca, mi branimo naše žene, našu decu’, što je totalno besmisleno. To je sada senzibilizacija tih ljudi, to u stvari treba da bude i posao i komesarijata za izbeglice i državnih organa, da ih upoznaju o čemu se tu zapravo radi. Onda često doprinose na neki način nekoj lokalnoj ekonomiji, dakle, kupuju u tim nekim malim prodavnicama. I interesantno je, ja sam čitao neku statistiku o Banji Koviljači, da je bilo stotine krivičnih prijava protiv lokalnog stanovništva zbog napada na azilante, a nije bila nijedna za strance, dakle, za azilante koji su pravili neke probleme. Tako da je ovde nekako stvarnost iskrivljena i da oni predstavljaju pretnju, a u stvari je situacija suprotna, da lokalno stanovništvo se često prema njima ophodi na neki način koji nije u redu. E sad, taj Centar za azil još uvek nije odobrena ni lokacija, i kada se odabere to bi trebalo urediti, tako da je pitanje kada će to da se otvori, ja pretpostavljam sigurno ne ove zime. Tako da, trebalo bi obezbediti neki alternativni smeštaj tim ljudima koji su ispred, da im se obezbedi, samo da nisu životno ugroženi.

Svetlana Lukić: A odakle su ti ljudi?

Bojan Gavrilović: Pa, ti ljudi su najvećim delom iz Avganistana, zatim iz Alžira, Somalije, Pakistana, Sirije. Dakle, to su neke zemlje gde postoje neki sukobi i oni su jednostavno pobegli odatle. Sada, ono što bih hteo još da kažem, da Srbija stalno ukazuje na lošu situaciju u zemlji, kod nas, pre svega na ekonomskom planu, traži se pomoć od međunarodne zajednice, donacije itd. E sada, ovde je situacija u pitanju gde neki ljudi dolaze ili prolaze ovde i njima je sad potrebna pomoć od Srbije, a ta pomoć ili ne postoji ili nije adekvatna. Sad, tačno je da to što oni dolaze nije izazvano ponašanjem Srbije, međutim, kako smo deo međunarodne zajednice mi treba na neki način da doprinesemo rešavanju nekog međunarodnog problema. Mi nismo na pustom ostrvu gde smo izolovani, to što se dešava u Siriji ili u Avganistanu na ovaj način se oseća i ovde. Dakle, neki naš doprinos bi bio kroz taj neki efikasan sistem azila, neki ljudi koji su zaista propatili da im se omogući neki miran život ovde. Međutim, kao što sam rekao, azil se uopšte ne odobrava, dok neke druge zemlje u okruženju nisu idealne, ali oni bar imaju nekoliko desetina tih odluka ili stotina, sada zavisi koja zemlja. Ove velike zemlje Nemačka, Francuska odobre hiljade godišnje, ali hoću da kažem da nije toliko stvar u tome koliko se odobri, već da taj sistem funkcioniše što ovde nije slučaj

Ja kada razgovaram sa mojim klijentima ja ih savetujem, upućujem u postupak azila, koja su njihova prava, kako teče postupak, a oni pitaju ‘da li je neko zaista ovde i dobio azil’. Ja kažem ‘nije’, i onda oni iako su, da kažem, tražioci azila i imaju osnov, jednostavno ne žele da gube vreme ovde i odu. I mislim da je to ono na šta ova država i računa, da će oni jednostavno otići i da će status kvo da se ovako održava. Ja ne znam dokle.

Svetlana Lukić: Čuli ste još jednu priču o čuvenom srpskom gostoprimstvu. Možda je razlog što se prema tih 200 nesrećnih ljudi ponašamo kao prema životinjama samo zato što većina njih nisu naše krvi i naše vere, kao Rusi, što reče pre neki dan patrijarh Irinej. Međutim, ne verujem da bi iko, pa i pravoslavna braća, prošao bolje da ga nesreća kojim slučajem sprovede kroz dveri srpske. Bio je ovo Peščanik, slušali ste Biljanu Srbljanović, Kristinu Todorović i Bojana Gavrilovića, doviđenja.

 
Emisija Peščanik,  07.12.2012.

Peščanik.net, 11.12.2012.