Nije, objašnjenje je Demokratske stranke, ministar spoljnih poslova sprovodio svoju, već spoljnu politiku vlade. Koja se, kaže državni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova, neće menjati. Dakle, nema osnova za smenu ministra spoljnih poslova. Oba je stava teško razumeti.

Zato što naprosto nije moguće, nema smisla reći da ministar spoljnih poslova ne odgovara za spoljnu politiku. To bi značilo da ministri u trenutnoj vladi Srbije ne odgovaraju za, recimo, obrazovanje, privredu, finansije, pravdu i tako redom. Štaviše, predsednik vlade ne bi odgovarao za politiku vlade. To ne samo da nema smisla, nego ne bi ni bilo dobro kada bi kojim slučajem tako funkcionisala vlada. Ministar je politička ličnost, za razliku od na primer državnog sekretara, pa on nikako ne može da samo nepolitički sprovodi politiku, kao neki činovnik u ministarstvu. Pri tome, potpuno je nevažno da li se politika menja ili ne. Ako se ne menja, a rezultati nisu zadovoljavajući, to bukvalno znači da je ministrova politika, dakle njegov izbor sredstava da se postignu vladini ciljevi, bila pogrešna ili bar neefikasna.

Naravno, ako se politika menja, kao što nema sumnje da će se promeniti, sasvim je na mestu pitanje ko može najbolje da formuliše i sprovede tu novu politiku? Ukoliko se ministar nije slagao sa politikom vlade i zalagao se za njenu promenu, on bi zaista mogao biti najbolja ličnost da preuzme odgovornost za tu novu politiku. Ukoliko, međutim, to nije bio slučaj, veoma je verovatno da će indentifikacija sa politkom koja se napušta biti prepreka da ministarstvo nastavi da vodi ista ličnost.

U demokratiji je ne samo lična politička odgovornost normalna, već je sasvim na mestu da vlada promeni politiku ukoliko vidi da je neuspešna i ukoliko ceni da je više ne podržavaju građani ili da je neće podržati na izborima. Demokratija je sistem u kojem građani i njihovi predstavnici mogu da promene politiku, pa i da promene ministre, predsednike vlada, i konačno partije na vlasti. To im omogućava upravo sistem individualizacije odgovornosti. Mogu, naravno, vlada i vladajuće partije da vežu svoju političku sudbinu za ministra spoljnih poslova i za neuspešnu spoljnu politiku. To, ukoliko se sačuva demokratski sistem odlučivanja, obično vodi daljim neuspesima i konačno političkim promenama.

U javnosti se čuju pozivi na odgovornost zbog toga što je spoljna politika nepatriotska ili kapitulantska, a njeni nosioci i zagovornicu su izdajnici državne ili nacionalne stvari. Kako to biva, izdajnicima i kolaborantima se nazivaju oni koji su se posebno isticali u zagovaranju patriotske politike i pronalaženju izdajnika. To je predvidiv ishod jedne vrste ideološke konkurencije. Ideološka konkurencija za konačne vrednosti ne može a da ne razvrstava ljude na vernike i nevernike, u ovom slučaju na patriote i izdajnike. Tako da je neminovno da će oni koji su kod drugih ljudi pronalazili izdajničke misli, ideje i politike biti proglašeni za zagovornike izdajničke politike i čak za kolaborante i kapitulante.

U demokratijama, međutim, nema izdajnika. Reč je o sistemu koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve, koji god da su. Usled toga, nema ni nepatriotskih politika. Pretpostavlja se da glasači znaju šta im je u interesu, a i da mogu da promene nosioce vlasti, kao uostalom i interese i politiku. Stabilnost, pak, demokratije ceni se po tome kolika je verovatnoća da će zagovornici jedne ili druge patriotske i antiizdajničke politike moći da pridobiju većinu građana za ograničavanje ili potpuno napuštanje demokratskog sistema. Obično je indikator te verovatnoće intenzitet sukoba unutar patriotskih krugova i učestalost optužbi za izdajništvo. Ukoliko se taj indikator može primeniti na Srbiju, izgledi za destabilizaciju su mali.

Zapravo, sva je prilika da je nova spoljna politika popularna i da je veoma rđava procena onih koji negiraju tu promenu i koji teže da ministra spoljnih pioslova oslobode odgovornosti za spoljnu politiku koja se pokazala potpuno neuspešnom. Demokratski odgovorno ponašanje bi bilo kada bi se vlada zahvalila ministru spoljnih poslova i preko novog ministra izašla pred javnost sa novim ciljevima i sredstvima spoljne politike. Pa posle pred sud javnosti i glasača.

 
Peščanik.net, 11.09.2010.