- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Od dvora do dvorišta

Sahrana ratnog zločinca Slobodana Miloševića, koji je tu prestižnu titulu stekao marljivim negovanjem ličnog ludila pretočenog u politiku s koje je još danas cedi krv – posedovala je sve neophodne elemente holivudske F-produkcije. Suspens: hoće li Vođu sahraniti u Srbiji ili u Rusiji, oblikom tropske groznice danima je tresao Miloševićeve navijače, da bi se triler nastavio novim dilemama; hoće li biti sahranjen u Beogradu, uz državne počasti, ili već negde, u srpskom Požarevcu ili crnogorskoj Lijevoj Rijeci; hoće li na sahranu doći supruga Mirjana, sin Marko ili kćer Marija; hoće li njegovo telo biti izloženo u Centru “Sava” (što je bila ingeniozna ideja dr Voje Koštunice) ili će se u centru grada razapeti šator (!) pred kojim će “čitava Srbija tugovati”, kako su tvrdili socijalisti; hoće li, konačno, država preživeti ovaj umetnički Performance – imajući u vidu da je veći deo Vlade dr Kalašnjikova iskreno saučestvovao u ovom nacionalnom bolu, ali toliko oprezno kao da hodaju po socijalističkim jajima u obliku nagaznih mina.

Državna odluka da mrtav Milošević bude The Eksponat u Muzeju Revolucije (odakle su preko noći sklonjene izložbene postavke iz Kine i Irana, srećom ideološki bliskih zemalja koje su pokazale razumevanje za ovakvu kulturološku frku) imala je sve tipične, koštunjave simptome; navodno, sahrana je bila privatna (kad bismo se zezali), ali uz prećutno odobrenje Vlade da se pretvori u “narodni pogreb”, što se primetilo onog časa kad su se haški optuženici na privremenoj slobodi (Pavković, Ojdanić u vojnoj uniformi, okićen ordenima) obreli u Požarevcu, uz upišavajuće objašnjenje iz Ministarstva pravde da im je dozvoljeno da “u toku jednog dana” budu van Beograda, što je izjavom (“Ko će još njih da prati 24 časa”) plastično pojasnio potpredsednik Miroljub Labus, klasično se praveći blesav, mada je poenta baš u činjenici da budu praćeni 24 časa i da se zna gde su i šta rade!

Holivudski F-scenario nastavio se ne samo činjenicom da je Miloševićeva sahrana, de facto, trajala svega 168 sati – već i medijskim prodržavnim terorom koji nam je preko Tijanićevog RTS-a, Smajlovićkine “Politike” i Reljićevskog “KNina” poručivao ono što Koštunica, u strahu od Socijalističke Partije Srbije (koja ga u Parlamentu održava na vlasti) nije smeo da kaže javno: da je Milošević podmuklo ubijen ili likvidiran ili otrovan; da je Milošević, u stvari, sasvim nevin, praktično žrtva; da je bio i ostao Najveći Srpski Srbin ili već tako nešto; da su njegove ideje bile idealne ali realizacija loša, ukratko: Svi smo mi Slobodan!

Činjenicu da se ispred Savezne Skupštine okupilo oko sto hiljada ljudi koji su mrtvog Miloševića ispratili u Požarevac (gde mu niko od familije nije došao na pogreb), uz prisutno političko osećanje da se sad nikako nije mudro odricati Miloševićevog nasleđa – Srpska Vlast dr Kalašnjikova pretvorila je u Uslužni Servis za SPS u kojem se, ovog časa, za vlast bore hard-core i soft-core frakcije miloševićevskih ćelija. Ono što jeste izvesno ogleda se u činjenici da čak i podeljeni SPS može da odluči hoće li Koštunica na vanredne izbore (što nikako ne bi voleo) ili će on, serijom ustupaka, amortizovati SPS-ofanzivu koja, u sadejstvu s radikalima, preti da mu oduzme ono što najviše voli: premijersku fotelju.

Emocionalni prizori iz Beograda i Požarevca – klasični za populističku dijagnozu u kojoj se ljubi vozilo s mrtvim Vođom, liju suze, doživljavaju srčani udari (dvoje mrtvih pre i posle sahrane), šetaju deca u maskirnim uniformama – okončali su se tipičnim rezultatom one politike za koju je Slobodan Milošević verovao da je medicinski ispravna: njegovom je pogrebu prisustvovalo nekoliko beznačajnih Rusa (uključujući i Zjuganova, šefa Komunističke partije), nekoliko još beznačajnih Kineza za koje se nije moglo utvrditi jesu li trgovci majicama ili diplomate, dvojica Iranaca, jedan Kubanac, trojica iz Severne Koreje, Ramsey Clarke – Amerikanac već godinama aktivan u obožavanju Slobodana Miloševića… i nema više. Nije bilo ni supruge, sina ili kćerke; čak se naljutio vladika Filaret (onaj koji se u nekad miroljubivoj SPC-tradiciji slikao s mitraljezom na tenku) jer pogrebni obred nije mogao da obavi usred mrklog mraka koji je obavio Požarevac kasno uveče, kad se čak ni kanarinci ne sahranjuju po lokalnim dvorištima.

Ova paganska predstava bila je samo uvod u novi potez Srpske Vlade koja je odmah apelovala na razumevanje glede smrti njenog omiljenog Vođe; korak dalje otišao je nervozni Vuk Drašković koji je zahtevao od Evropske Unije da nam baš sad, u ovom strašnom času, pomogne tako što će nas obasuti finansijskim poklonima i odustati od potrage za Mladićem – jer će u protivnom, kaže Vuk, retrogadne snage “uzeti zamah” i Srbiju vratiti u vreme Miloševića! Prevedeno na hrvatski: ako nam besplatno date pare, dignete ruke od navodnih zločinaca, odmah nas primite u NATO, oprostićemo vam; ako nastavite da nas mučite, najebali ste… što jeste klasični srpski scenario pretnje: mi jesmo grozni, ali oni koji posle nas stižu su užasni. Pa, vi birajte!

Kako se približava 5. april kad je (navodno) stroga EU postavila rok Srbiji: ili Mladić ili pregovori o pridruživanju – za očekivati je da se ništa neće desiti. Niti ćemo mi izručiti Mladića, niti će oni insistirati na pregovorima: the show must go on, rekli bi oni u Požarevcu! I bili su u pravu! Sem ako Kapetan Dragan – pravoslavni Kep – ne ubedi hrvatsko pravosuđe golf palicom da je sasvim nevin; pa zar se on nije u tzv. Srpskoj Krajini bavio samo sportom? Tko nabije, taj dobije! Ako Kapetan uspe, historija Srbija imaće novu golf-strategiju: tamo gde je požarevačka rupa – tamo je Srbija!

 
Feral Tribune, 22.03.2006.

Peščanik.net, 22.03.2006.