Ako se samo pogledaju osnovni podaci o privrednim kretanjima, teško je poverovati u njihovu održivost. Uzmimo, na primer, finansiranje fiskalnog deficita. Uglavnom nema mnogo onih koji su spremni da državi pozajme novac, osim sasvim kratkoročno, u dinarima. Tako da će se budžet sve više zaduživati u evrima. Koje posledice to može da ima? Vlasti će postati mnogo osetljivije na kretanje kursa. To je isto kao preduzeća čije su obaveze u evrima. Pa kada je došlo do devalvacije dinara, ona su zapala u teškoće i sada moraju mnogi da prodaju imovinu da bi namirili dugove. Slično je i sa domaćinstvima, ali su njihove obaveze manje.

Sada će državni budžet postati veoma osetljiv na promene kursa. Kao i kod preduzeća koja pozajmljuju u stranom novcu, a zarađuju na domaćem tržištu, znači u dinarima, pad vrednosti dinara povećava obaveze, ali ne i prihode, osim ukoliko se ne pribegne povećanju cena, dakle inflaciji. Isti interes će sve više imati i država, dakle težiće da jača dinar, kako bi joj obaveze bile manje, a neće previše brinuti o inflaciji, jer se time, bar privremeno, povećavaju budžetski prihodi.

To je, naravno, neodrživo. Zaduživanje se može zameniti prodajom imovine, ali to su jednokratna rešenja. Inflacija, takođe, zamenjuje poreske prihode, ali samo dok rashodi ne počnu da rastu brže od prihoda. A do toga će doći u onom času kada će biti neophodno devalvirati dinar, čemu visoka inflacija neminovno vodi.

Koji je smisao ove politike neodrživosti? Cilj je da stvari privremeno izgledaju bolje kako bi se ili obezbedili dobri izborni rezultati ili dovelo do toga da opozicija, ako pobedi na izborima, veoma brzo izgubi popularnost jer će morati da sprovodi nepopularne mere. Izgleda lukavo, jer je u svakom slučaju na tuđi račun.

 
Blic, 04.05.2011.

Peščanik.net, 04.05.2011.