Tarot park, Niki de Saint Phale, fotografije čitalaca: Vera i Jean-Fancois Mottaz

Tarot park, Niki de Saint Phale, fotografije čitalaca: Vera i Jean-Fancois Mottaz

Pre će biti da Fani Kaplan nije pucala na Lenjina. Već poluslepa i vrlo nespretna, ona ni svoje koleno ne bi umela da pogodi. Postoje svedočenja da je atentat organizovao Jakov Sverdlov, čovek ambiciozan, častan i okrutan, boljševik koji je energično krčio svoj put ka samom vrhu vlasti.

Što se intriga tiče, ni sam Iljič nije bio neka cvećka. Rado je međusobno svađao svoje najbliže saradnike i lako je sklanjao suparnike. Čak i u onom čuvenom „Pismu sjezdu“, svom poslednjem stvaralačkom aktu pre nego što se otisnuo na beskrajnu pučinu idiotizma, vožd je svakom od svojih drugova i saradnika prilepio neki gadiluk. Počevši od Trockog i Staljina, „dvojice najistaknutijih vođa partije“, on ih je sve redom u tom „pismu“ baš drugarski opanjkao.

I kako to obično biva, učenici su daleko prevazišli svog učitelja. Ni prvi ekser u tad još drveni mauzolej pokojnog diktatora nije bio zakucan, a Staljin se, čvrsto sledeći lenjinsku tradiciju, zajedno sa Zinovljevim i Kamenjevim svojski potrudio da začetniku i utemeljivaču Crvene armije dobro zatruje život. Trockog su ubrzo potom prognali, a zatim ga u izgnanstvu i ubili.

Lov bez lovostaja je nastavljen. Uz pomoć Buharina i Rikova, Staljin je u jednom zalogaju progutao Zinovljeva i Kamenjeva. A onda je u društvu mladih izdanaka partije – Molotova, Kaganoviča i Maljenkova – s apetitom slistio i Buharina i Rikova. Već bliže kraju 30-ih, nastupilo je vreme odstrela bez pravila, te čak ni apsurdno-haotičan početak Drugog svetskog rata nije mogao da prođe bez streljanja značajnog broja generala.

Rat je umnogome pomogao da se sa šahovske table uklone mnoge predratne zvezde kompartije. Pred Žukovom niko nije smeo da hvali „vorošilovske strelce“.[efn_note]Ворошиловский стрелок – značka za pokazane rezultate u streljaštvu, takmičenju koje je početkom 30-ih godina prošlog veka preraslo u vojno-patriotski pokret značajan za sovjetsku istoriju. Do maja 1939. kada je ukinuta i zamenjena značkom „Odličnog strelca“, pokret je brojao preko 6 miliona zaslužnih članova.[/efn_note] Ali ubrzo nakon Pobede su i Žukova pritegli i polako, sasvim nečujno, unutar zidina Kremlja je počelo da narasta nepomirljivo neprijateljstvo među klanovima Žukova i Maljenkova. Maljenkov se opasno zaljuljao, ali je preživeo, Ždanov je tajanstveno umro, a lenjingradski (ždanovski!) partijski „krug“ je osedlao najviše državne i partijske pozicije.

Umesto Staljina koji je često poboljevao, u Kremlju je zasedanjima politbiroa predsedavao nemilosrdni i mračni Kuznjecov, hranjenik Ždanova i istinski starešina opsednutog Lenjigrada. Sednicama Saveta ministara SSSR, takođe umesto Staljina, predsedavao je snishodljivac i neizlečiva udvorica, ekonomista Voznesenski. Obojica su prosto obožavali Staljina, i to su uvek i na svakom mestu glasno potvrđivali. Bilo da se nalaze za govornicom ili u toaletu.

Niko ne zna kako je to Maljenkovu pošlo za rukom, ali jednog lepog i ni po čemu osobenog dana godine 1949, oba ova ugledna saradnika su jednostavno nestala. Da, baš tako – danas su tu, a sutra ih više nema. I Kuznjecov i Voznesenski su bez traga i glasa nestali. Zajedno s njima je nestalo još desetak visokih sovjetskih funkcionera. Mučili su ih, mnoge streljali, ostale poslali u zatvor, a zašto – to ni dan danas nikome nije jasno.

Nije se još ni osušio voštani žig na fascikli takozvanog „lenjingradskog predmeta“, a nova grupa žitelja sovjetskog političkog olimpa je pala u nemilost kremaljskog Zevsa. Molotovu, Mikojanu i Kaganoviču je bilo zabranjeno da u bioskopskoj sali Kremlja, zajedno sa Staljinom gledaju filmove.

Znači, presuda je bila izrečena. Ostalo je još samo da se sačeka njeno izvršenje. Ali brkati vožd je iznenada odlučio da umre. Budući da je ogromna većina stanovnika tadašnjeg SSSR-a iskreno verovala da je najbolji drug svih fiskulturnika besmrtan, za mnoge je to bio pravi pravcati šok. (Kratka informacija čitaocima: „ватник“[efn_note]Ватник – kratki vatirani kaput, obavezna odeća logoraša i zatvorenika.[/efn_note] je reč koja je i tada bila u širokoj upotrebi, međutim još uvek se nije koristila kao eufemizam za današnjih 86% stanovnika Rusije.)

O kako je gorko plakao naš Nikita Sergejevič Hruščov nad još toplim telom preminulog diktatora! A čim se isplakao, brzo je skovao urotu protiv tada najjačeg čoveka u Kremlju – Lavrentija Berije. Dovoljno je bilo da se lukavi Gruzin posle smrti svog šefa malo opusti, pa da se ta mala nepažnja, s letalnim ishodom po njega i završi. Ali zato je maršal Žukov postao heroj, zbog čega je kroz šest meseci Hruščov i njega morao da skloni. Dalje je sve išlo rutinski. Sledeća je bila grupa „neprijatelja partije“ – Molotov, Malenkov, Kaganovič – a njima se žurno pridružio i Šepilov. Zatim je počela pojedinačna paljba. Pali su Vorošilov, Saburov, Švernik i Pervuhin. Iz partijskog raja je isteran i Nikolaj Bulganjin, „moj najbolji drug“ kako je Hruščov voleo da veliča ovog glupog i uobraženog partijskog činovnika. I sve to radi jednog cilja: trebalo je u vrhovnom prezidijumu osloboditi mesta za sveže snage.

Te sveže snage su potom i samom Hruščovu došli glave. Doveden je u bezizlazni položaj pod optužbom za neoprostivi partijski greh – voluntarizam. Njega je zamenio novi načelnik, onaj sa crnim debelim obrvama, poznat po tome da nikada, ni trezan ni pijan, nije umeo da ispriča vic s tematikom iznad pojasa. Moćnog partijskog karijeristu Šelepina zvanog „gvozdeni Šurik“ on je brzo i lako slomio i udaljio, posle čega je još, isključivo iz sanitarnih razloga, tu i tamo povremeno vršio kadrovske čistke.

Međutim, čak i u najmirnijim vremenima brežnjevskog zastoja, kada se činilo da se nad ustajalom sovjetskom baruštinom ne pomera nijedna jedina trščica, u blatnoj partijskoj močvari ni na trenutak nije prestajala surova borba za opstanak. Po svetom zavetu Lenjina i Staljina, članovi najvišeg rukovodstva SSSR-a su živeli u svetu uzajamne mržnje, neprestanog sumnjičenja, podmetanja i beskrajnih spletkarenja. I sve dok je u krugu njihovih najbližih saradnika gospodarila okrutna bezdušnost i podmuklo pokvarenjaštvo, u dušama voždova su vladali mir i spokojstvo.

Perestrojka je donela olakšanje, ali ne u vrhovima vlasti. Večno pravilo da „u kremaljskim bitkama nema zarobljenika“, samo je dobilo novije i svežije oblike. Gorbačov je brežnjevske starce takoreći autobusima odvozio iz Kremlja. U svim ešalonima uprave i vlasti je zavladala opšta panika, što je samo umnožavalo već tradicionalne i proizvodilo nove oblike prevrtljivosti i cinizma. I da u redovima partijske elite nije bilo tog straha, razdora i već poslovične međusobne mržnje i sumnjičavosti, gotovo sam siguran da bi kratkovečni samoosnovani Državni komitet za vanrednu situaciju (ГКЧП – od 18 do 21 avgusta 1991) još dugi niz godina mogao da vlada zemljom.

Mnogima se (uključujući i mene) učinilo da su sa dolaskom Jeljcina i smrću starog sistema vlasti, umrli i stari običaji u vođenju kadrovske politike. Ali kada je Jeljcin i ne trepnuvši prosto oterao Starovojtovu i Kovaljova, a potom i sve kritičare čečenske avanture, svima je postalo jasno da iver ne pada daleko od klade. A predaja vlasti sitnom lupežu iz redova neuspelih špijuna, definitivno je označila potpunu restauraciju stare kadrovske politike. Po nalogu kradljive predsednikove „porodice“[efn_note]Семья – rus. porodica; uobičajeni naziv za Jeljcinovu porodicu i njegove bliske saradnike.[/efn_note] koja je znatno pre nego što je isterana sa dvora već dobrano napunila gaće, u ruke sopstvenika „čudesnog Volođinog osmeha“ (citat iz poslednje Jeljcinove knjige) bili su predati i Kremlj, i nuklearno koferče, i čitava državna mašinerija podešena za veličanje „prvog lica“. Taj naoko smeteni potpukovnik uska lica i skrivenog pogleda je kao prilog svemu tome dobio još i provereni nitkovski kadar tipa Čubaisa, loše sročeni štucavi ustav i veliki broj čestitih ljudi koji nekoliko dana nisu mogli da dođu sebi od čuda: „je li moguće da je naš „deduška“ Jeljcin toliko glup?!“

Ubrzo zatim, posle energičnog čišćenja kremaljskog čestara od jeljcinskih kadrovskih suvaraka, u redovima izvršne i zakonodavne vlasti nije ostao nijedan jedini čovek koji nije bio verni član bivšeg KPSS-a. I to nije sve. Na sva iole važna mesta postavljeni su dupli, ako ne i trodupli kompartijci. Svi su pripadali redu „naoružanih zaštitnika partije“, „komunističkom bratstvu štita i mača“, ljudima sa posebnim biološkim vrlinama, to jest ljudima „vrelog srca, hladnog razuma i čistih ruku“.

Uporedo sa navedenim karakteristikama uzetim iz široko poznatih citata, pokušao sam da pronađem i izvorne podatke o „čistim rukama“, tim istim rukama za koje su se danas prilepili svi ti milioni i milijarde dolara koji pripadaju narodu Rusije – ali i pored sveg golemog truda ništa, ama baš ništa ni slično tome nisam mogao da pronađem.

Izvini stari – žao mi je! Ili, kako se to jezikom dolarskih milijardera kaže – aj’m veri sori.

Nije valjda da ima i onih koji misle da je davni princip „u kremaljskim bitkama nema zarobljenika“ sada zamenjen nekim drugim, daleko humanijim? Pogledajte samo njihova lica dok ćuteći sede za dugim stolom za sednice i čekaju šefa koji prosto obožava da kasni. Često baš tu sliku emituju na televiziji. Da li ste primetili kakve su to nezainteresovane i zlobne fizionomije? Koliko je njima naporno, čak možda i odvratno, da sede zajedno za istim stolom i do koje mere se plaše jedni drugih? Ali zato, čim se na vratima pojavi „prvo lice“ i žustrim korakom krene prema mestu predsedavajućeg, sa kakvim oduševljenjem se pune njihove prazne oči: „Evo me presvetli moj gospodaru! – s neizrecivom lojalnošću mu govore njihove ponizne poluustajuće poze – Jedna vaša reč, i sve što poželite biće ispunjeno. Da ubijem rođenu majku? Da vratim u kasu četiri milijarde koje sam onomad mahinalno ukrao? Da pljunem Obamu u lice? Samo naredite, vaša ekselencijo!“

Svi glavni načelnici, od Lenjina do Putina, dobro znaju pravu cenu te podle ulizičke vernosti. Od marta 1918, kada je sovjetska vlast tajno klisnula iz Sankt Peterburga u Moskvu, Kremlj nije proživeo nijedan jedini dan bez strepnje od mogućeg dvorskog prevrata ili atentata. Nema te cigle u Kremlju koja nije pogođena metkom. Obezbeđenje „prvih lica“ je uvek bila najvažnija stavka u budžetu, a po neprekidnom prirastu broja ljudi i visini troškova dvorskih oružanih snaga, obezbeđenje Kremlja je uvek bilo na prvom mestu u svetu.

Ni sovjetski, a ni postsovjetski čovek, nikada nije znao koliko košta izdržavanje te skupo školovane, po poslednjoj reči tehnike naouražane, materijalno apsolutno obezbeđene i ubedljivo najmoćnije vojne formacije u Rusiji koja se zove Federalna služba obezbeđenja (ФСО – Федельная служба охраны). Taj tajni troškovnik će ostati zauvek nepoznat Otadžbini.

Prava i ovlašćenja FSO su nekakvim papirom zaista propisana, ali to realno nema nikakvog značaja. Prava i ovlašćenja ljudi zaduženih za obezbeđenje dvora su zapravo neogranična. FSO može da otima štake ljudima bez nogu, da krišom prebija bubrege novinarima ili da uništi život (u boljem slučaju samo imovinu) nekog slučajnog prolaznika. Ljudi iz FSO mogu sve, i niko ništa ne sme da ih pita.

Ali čak ni to ničim ograničeno „sve“, „prvom licu“ ne može da obezbedi mir i spokojstvo. Dovoljno je da bilo koji načelnik uvrti sebi u glavu da možda i on može da bude svenarodni vođa (a što da ne?), pa da neumoljivi strah svije svoje otrovno gnezdo u srcu „prvog lica“. I na jahtama i u dvorcima, i po kiši i na suncu, bez praznika i vikenda, 24 sata dnevno ovaj strah kljuje srce i dušu uzurpatora vlasti. Čak i kada im se posreći da umru prirodnom smrću, dok je ne dočekaju od njih zadugo ostaju samo mrtve ljušture na tronu.

Pravu opasnost po njih predstavljaju oni najbliži (što bliži – to opasniji). Najbliži vole kada ih vlast zasipa dobročinstvima, ali joj ne opraštaju osiromašenje. „Dojučerašnjeg dobročinitelja, trbuh zlikovca očas zaboravlja“ – napominje stara poslovica. I zato je izdržavanje te preskupe gomile stražara besmisleno: narodu su (bio on trezan ili pijan) ruke ionako prekratke.

Zahvaljujući Putinovim unutarpolitičkim i inostranim inovacijama, koje se protežu od Moskve pa do obala Turske, lično ja, veoma skromno plaćeno kućno piskaralo, u poslednjih godinu dana sam izgubio najmanje 200 hiljada rubalja. I odmah da se razumemo: ja sa lepoticom Nabiulinom[efn_note]Elvira Sahipzadovna Nabiulina, dugogodišnji visoki državni funkcioner; danas predsednica Centralne banke Ruske Federacije.[/efn_note] nikada nisam ulazio ni u kakve finansijske avanture. Moj je minus proistekao isključivo iz kursnih razlika i rasta cena paradajza i krastavaca. A ako malo opreznije zavučete ruku u svoj džep, i vi ćete napipati rupu kroz koju je netragom nestala najmanje jedna trećina vaših ovogodišnjih prihoda.

Ali mi se ionako ne računamo. Radi nas je tu ona nepobediva Federalna služba obezbeđenja koja je, između ostalog, poslednjih godina pojačana dalekometnom artiljerijom, tenkovima i ratnim avionima.

Međutim, ima ljudi čiji se gubici mere ne milionima, već milijardama dolara. A to je vrlo ozbiljan svet. Svaka izgubljena milijarda kao okrvavljena strela viri iz njihovih izmučenih srca. Patnje Romea i Julije su kao ugašena šibica u odnosu na žežene patnje koje razdiru dušu čoveka koji je doskora imao deset milijardi dolara, a sada mu je ostalo nekakvih tričavih devet, ili čak nešto manje.

A onda, tu sasvim nedavno, da li iz puke nepromišljenosti ili se tek malo više zanelo, „prvo lice“ je na svu tu muku počelo da pominje i nuklearno oružje. Priznaćete – prilično neprijatno. Zvuči kao pretnja teškom mukom ušteđenim zamkovima u Londonu, vilama na Azurnoj obali, pa i imanjima u Krasnovidovu. Ako niste milijarder, teško ćete razumeti koliko to boli.

Mogu vam navesti spisak od najmanje dvanaestorice onih koji redovno posećuju „prvo lice“ i čiji se gubici poslednih par godina ispisiju brojevima sa deset i više cifara. Sve su to ljudi jake volje, i oni čak i danas gledaju svog dobrotvora sa istim onim pasjim obožavanjem sa kojim su ga gledali u starim dobrim vremenima bajkovitog bogaćenja. Ali ko će ga znati kakva pakost zri u tim lukavim i veštim, brzomislećim mozgovima.

Obruč se steže, i još više će se stezati. Ali ne zato što smo vi i ja izgubili par stotina hiljada „drvenih“ rubalja. Orlovi nastanjeni u kremaljskim kulama se među sobom nikada nisu slagali, a kamoli družili. A sada su se nakostrešili, isukali svoje kandže, zaklepetali svojim oštrim ljunovima. Petokrake rubinove zvezde koje i danas krase vrhove kula, kremaljskim zidinama sada daju preteću purpurnu boju. Ko će od tih milijardera koji su godinama pljačkali domovinu, prvi jurnuti u oslobodilačku avanturu?

Ni oni sami to još ne znaju. Kao što ni Hruščov, u trenutku dok je iskreno plakao nad telom brkatog tiranina, nije znao da će kroz par godina on biti taj koji će referatom o Staljinovim zločinima zapanjiti svet. A Hruščov čak ni šugavih milion dolara nije imao.

Vladimir Nadein, Ежедневный журнал, 17.12.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 26.12.2015.