- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Pitanje optike

Radio emisija, 22.04.2011. Govore: Mirko Đorđević, Boris Dežulović, Marko Milanović i Dubravka Ugrešić.

Svetlana Lukić: Danas je neverovatno pusto na gradskim ulicama. Ne verujem da je sav taj odsutni svet negde u tišini svog porodičnog doma, gde u mislima prati Isusa na putu ka Golgoti. Pre će biti da ljudi, makar Beograđani, izbegavaju nepojamne gužve na mostovima, a veliki broj naših starijih sugrađana je već napustio grad. Otišli su u svoje vikendice, sela, da se sklone s puta svojoj deci i unucima sa kojima su se cele zime gurali u 60 kvadratnih metara.

Ovi uskršnji praznici su došli kao poručeni. Srećna je okolnost i to što ga u isto vreme slave i katolici i pravoslavni tj. Srbi i Hrvati, da se malo smire strasti koje ovih dana drmaju pola Balkana. Kao da se u ovim krajevima bivše nam zemlje dešava nešto što bi moglo presudno da utiče na sudbinu regiona. Hrvati su bili nadomak Evropske unije, a svaki uspeh Hrvatske je za Srbe dobar razlog da se iznerviraju, i postanu zavisni i kompetitivni. Međutim, histerija koja je zahvatila Hrvatsku posle presude Gotovini i Markaču, tačnije, posle formulacije koja glasi – zajednički zločinački poduhvat – kao da je naše susede bacila nekoliko stepenica nazad od briselskih vrata. Evropska unija se sada i u Hrvatskoj pokazala kao fatamorgana. A fatamorgana ima običaj da nestane kada joj se približiš.

U sledeći stadijum ludila stigli smo i mi sa ovim bednim, sramnim i jadnim cirkusom – štrajkom glađu čoveka koji, sasvim je moguće, od iduće godine treba da vlada ovom zemljom. U Crnoj Gori je povodom popisa stanovništva mesecima vođen specijalni psihološki rat za svakog Srbina i Crnogorca. Borba bosanskih Srba za očuvanje svog imena i vere svojih otaca u Bosni se ovih dana odvijala i na pitanju referenduma i u skupštinskom restoranu u Sarajevu, gde su predstavnici bosanskih Srba protestovali pošto je iz menija izbačena srpska salata. Da bi se opisao neki čovek obično je potrebno makar nekoliko reči. Na Balkanu je dovoljna samo jedna reč – Srbin, Hrvat, Bošnjak, Crnogorac.

U stanju kolektivnog očaja zbog presude Gotovini, Hrvati ovih dana nastavljaju da čine nerazumne stvari. Prednjače Splićani. Gradsko veće radi kao dragstor da bi uspelo da izađe u susret svim predlozima kojima se odaje počast Anti Gotovini. Juče pre podne su jednoglasno usvojili predlog da velika ulica i veliki trg u centru grada dobiju ime Ante Gotovine. Za taj predlog glasali su svi, od Hrvatske stranke prava do Socijaldemokratske partije. Splitsko veće je juče posle podne izliferovalo odluku da Gotovina postane počasni građanin Splita. Zagreb nije hteo da zaostane, pa je sabor izglasao promenu ustava koja dodatno štiti hrvatske branitelje. Branitelji su tako postali hrvatska preambula ustava. Ostaje još samo da HDZ na svoj grb stavi Antu i stvar će doći do logičnog kraja. A Srpska napredna stranka bi na svoj grb mogla da stavi isposnika, bogobojažljivog Tomu Nikolića, a bilo bi dobro da, ako ikako može, tu stane i bolesnička postelja. Tako to rade svi nacionalisti i šovinisti. Tako to radi i Nikolićev nekadašnji prijatelj Lepen, koji je na svom grbu imao pobožnu Jovanku Orleanku.

Mi se u ovoj emisiji nećemo baviti time šta Tomislav Nikolić jede, šta ne jede, u kojoj je fazi posta, da ne kažem ludila, da li ga mori glad ili žeđ, i da li je primio tu svetu tajnu pričešća. Dokle god se ne seti da postoji još jedna sveta tajna – pokajanje, ta stvar nas neće mnogo zanimati. Na početku emisije čućete novinara Borisa Dežulovića. On je devedesetih sa svojim kolegama izdavao splitski Feral. Zahvaljujući tim novinama saznavali smo i šta se događalo 1995. godine posle akcije Oluja. I oni su imali moto sličan našem – neka svako priča o svojoj sramoti, a ja ću o svojoj. Boris Dežulović je zajedno sa svojim kolegama ponovo meta napada u svom rodnom gradu Splitu. Čućete njega, a kasnije i našeg sagovornika Marka Milanovića, koji će vam objasniti o čemu se radi u ovoj presudi i zašto je ona i za nas u Srbiji zanimljiva i poučna.

Boris Dežulović: Stvar izgleda zaista strašno. Strašno naprosto iz vremena u kojem se događa, u 2011-oj. Ne radi se o tome da mediji to pumpaju. U nas se u ovih 20 godina dogodila jedna inverzija, tako da smo od onog vremena, kad su mediji pumpali i sitnice, došli do toga da to više nemaju potrebe raditi. Stvari su već dovoljno strašne da ih mediji ne moraju pumpati. Oni to sad rade preventivno. U ovom slučaju, svi su kalkulirali kako će Hrvatska reagirati kad dođe do takve presude, a svako razuman je znao kakva će biti presuda. Da se slučajno ne bi dogodio izostanak prigodne domoljubne reakcije, političari i mediji su ovog puta djelovali preventivno. Tjednima, da ne kažem i mjesecima prije su pumpali atmosferu na jedan potpuno perfidan način. Imao si situaciju da se praktički spremala torta za doček generala Gotovine pošto je, da se mi ne zajebavamo, on jedini bio bitan. Markač i Čermak su kao ona dva što su pored Isusa razapeta ljevo i desno. Ne spominjem džabe Isusa jer je ovde Gotovina direktno uspoređen sa njim. Ovdje je priča o Gotovini kao personifikaciji rata i svega što nam se događalo. Dakle, bio je pripremljen plan A. Spremana je torta i doček na Trgu Bana Jelačića u Zagrebu. Treba znati da su organizatori mitinga i javnog slušanja i gledanja televizijskog prenosa iz Haga imali spreman program za oslobađajuću presudu. Nekada poznati glumac Božidar Alić, koji je u međuvremenu lijepo poludio i poblesavio, bio je konferansije koji je imao pripremljenu pjesmu „O lijepa, o draga, o slatka slobodo“.

Naravno, oni su za slučaj da, ne daj bože, Gotovina bude osuđen imali plan B. Recitacija Božidara Alića bila je drugačija i umjesto „O lijepa, o draga, o slatka slobodo“, bila je „Raspeta Hrvatska“ Antuna Gustava Matoša od prije 100 godina. Znači, narod se pripremao na konačni trijumf Tuđmanove hrvatske politike i na oslobađajuću presudu Gotovini, koja će biti konačni sertifikat veličanstvene, djevičanske bjeline i nevinosti domovinskog rata. I naravno, pošto nismo budale i znali smo da će Gotovina biti osuđen, pripemali su da se time postigne kontraefekat. Da se postigne jedan apsolutni masovni šok i nevjerica, onaj stari dobri šok i nevjerica koji nisu vladali još od kada je Tito umro, i da onda narod potpuno popizdi, da izađu na ulice da se režu staklima iz razbijenih izloga, i da gledamo prizore kao iz nekakvih dalekih istočnih džamahirija kada sahranjuju šehire i mudžahedine. Tako da je to jedna potpuno sumanuta atmosfera, koja je zapravo istinski spontana. Gledam taj gnjev i bjes ljudi, i on je zaista iskren. Nedavno sam pročitao jedan beogradski tekst koji je o tom Zadraninu koji se rezao staklom upravo govorio kao o najiskrenijem i najispravnijem tipu koji je tu potpuno iskreno i istinski izrazio svoj puki gnjev. Gnjev tih ljudi je iskren, duboki i istinski. I on u tom smislu, da se krivo ne shvati, nije problem. Problem je onih koji su ga proizvodili, koji su ga planirali, koji su ga zaista onako kemijski isplanirali.

Matematičkom dedukcijom dolazimo do rešenja koje je zapravo toliko jednostavno da ne samo da je to već gadljivo, nego je skoro na rubu povjerenja u zdrav razum je li moguće da je stvar toliko providna kao što i izgleda. Potpuno je jasno. Pazi šta se događalo prije Gotovine, samo deset dana – demonstracije na ulicama, demonstracije ispred vlade, ispred stana Jadranke Kosor. Te demonstracije nisu bile rušilačke, ali su bile masovne. Nisu čak bile ni toliko snažne po svom fizičkom, koliko su bile po onom simboličkom potencijalu. U tih najviše 10 hiljada ljudi, koliko ih je bilo po zagrebačkim ulicama, bili su zapravo sadržani svi Hrvati. Dijapazon zahtjeva i gnjeva na tim demonstracijama je obuhvatao kompletno hrvatsko stanovništvo, koje je bilo ujedinjeno u tom potpunom užasu i očaju do kojih je doveo HDZ, najpre Tuđmanov, pa Sanaderov, pa sad Jadranke Kosor. U tom akumuliranom užasu i gnjevu, koji je tek počeo probijat kroz te nevelike i nejake ali ipak demonstracije po ulicama, bilo je potpuno jasno da je ovaj narod na kraju strpljenja. Suđenje Anti Gotovini i sve što se onda događalo došlo je k’o kec na desetku režimu da se sve vrati na staru dobru ’91. u kojoj nije bilo važno koliku imamo plaću i da li imamo posla, ali je bilo važno samo da imamo Hrvatsku. To su one parole koje ste i vi ovdje čuli o tome kako ćemo past travu, ali pokleknut nećemo, saginjat se nećemo i tako dalje. Tako da je ta retorika anestetik za narod koji je oslobođen svake pojedinačne iluzije o boljem životu, ako je uopće ima. Ponavljam 2011. godine.

To demistificira cjelu našu suvremenu povjest. Mi sad pričamo ovako za radio, ćakulamo bez pretenzija da priča bude historijska, ali bojim se da će se ona pokazat. Ne zato što smo ti i ja pametni, nego zato što će se jednog dana ovo vrijeme stvarno mjerit ludilom sa prve i glupošću sa druge strane, o tome što su sve ljudi bili spremni podnosit za šarene parole od stiropora i za nešto što je, u to vrijeme, te davne 2011. zvučalo tako veličanstveno da je u to ime bilo vrijedno i izginit. Cijela ta priča dobija jednu potpuno novu dimenziju. Presuda Haškog suda je samo pravni okvir za tako nešto. Koliko god se ona odnosila na sasvim konkretan zločin, nije slučajno da se u Hrvatskoj uporno ponavlja kako je tom presudom praktički osuđena cijela Hrvatska država i cijeli hrvatski narod. Svaki pojedinačni hrvatski branitelj je ratni zločinac, pa tako i moj brat koji je umjesto mene bio u vojsci. Tako se to interpretira. Uporno se izbjegava reći vrlo jednostavna istina – da je tom presudom, uzdruženim zločinačkim pothvatom obuhvaćen državni aparat koji je tad imao vlasti i koji je odlučivao te stvari. Znači predsjednik Tuđman, znači ministar obrane, znači generali, znači taj mehanizam koji je isplanirao i proveo legitimnu oslobodilačku akciju oslobađanja jednog dijela okupiranog državnog teritorija i usput, onako kad smo već krenili u akciju, da to malo i etnički očistimo i da rješimo ono što je Tuđman nazivao remetilačkim faktorom. Ta se precizna distinkcija u hrvatskim medijima i u hrvatskoj politici uporno izbjegava reći naglas. Zato jer bi izbila tezu da je Hrvatska, opet nešto što vama poznato zvuči, žrtva bjelosvjetske zavjere.

Hvala bogu, živo pamtim rat. Gotovina jest bio, hajde da tako kažemo, lokalni superheroj. Autentični zadarski heroj. On je obranio Zadar od pobunjeničke vojske koja je praktički već presjekla komunikaciju između Splita i Zadra i skoro je izašla na magistralu. General Gotovina je došao iz Legije stranaca i onako, po tom romantičnom mitu, postrojio vojsku, sredio stanje na frontu i spasio Zadar. Kasnije se oko njega gradi mit. On je naprosto ikonografski idealna figura za to. Imaš muškarca, koji pritom nije debeo i proćelav i nije klasični hrvatsko-srpski general, nego onako jedan holivudski tip generala. Visok, tamnokos, preplanuo, sa biografijom kao da je pisao Nenad Ivanković, kao što i jeste pisao. Legija stranaca, pa neki mistificirani predživot i tajanstveni brak sa nekom vatrenom Kolumbijkom ili Venecuelankom. Latinski ljubavnik Ante Gotovina koji postaje general i narodni heroj, i koji onda u bijegu, baš kao i Ratko Mladić, postaje naš klasični Čaruga. I koji na kraju, naravno, završava nevin u zatvoru i tamo se, po našoj kršćanskoj mitologiji, žrtvuje za sve nas.

Svetlana Lukić: Da li ti imaš nekih neprijatnosti?

Boris Dežulović: Znaš kako, svih onih 10 krvavih Tuđmanovih godina mi u našem malom azilu, u redakciji Ferala, nismo doživljavali neugodnosti. Čak ni u gradu nismo toliko neugodnosti doživeli. Jedino su dva događaja zaista bila gadna u svih tih 10 godina. Jedan je bio kada smo objavili ona svjedočenja ubojice iz Pakračke Poljane, Bajramovića, i drugo je bila Oluja. Možeš uostalom pretpostaviti kako je to izgledalo. Cijela Hrvatska je bila u jednoj potpunoj ekstazi i imao si par budala u jednoj maloj novini Splita, koji su pisali o paljevinama po Krajini, o leševima nekih staraca i tako dalje. To je bio najstrašniji period koga pamtim iz tog vremena. U tih 16 godina nisam ni u Splitu ni po hrvatskim gradovima doživio više-manje nikakve neugodne scene. Sad ih, boga mi, doživljavam. Dobacivanja, provokacije iz jurećih automobila, prijetnje. Grad je ispunjen grafitima sa mojim imenom i imenima par mojih splitskih kolega. Nije to atmosfera linča, ali jeste nešto što onako neugodno podseća na takvu atmosferu. Ponovo je Hrvatska, a to je valjda i bio cilj projektanata ove histerije, ujedinjena u toj nekoj kolektivnoj antikatarzi, u jednom nemoćnom gnjevu u kojem, naravno, nisu krivi oni koji su pravomoćno ili nepravomoćno osuđeni, nego oni koji su o tome pisali. Krivi su novinari koji su pisali o zločinima posle Oluje, kriv je predsjednik Mesić koji je dao stenograme sa Brijunskog sastanka na osnovu kojih je praktički Gotovina osuđen. Cijela država sad traži ko je dao te stenograme, a niko se ne bavi time šta u tim stenogramima stoji. Niko se ne bavi time da je u tim stenogramima Franjo Tuđman otvoreno i direktno govorio o tome kako, citiram, Krajinu treba udariti tako da bi Srbi praktički nestali. I planirao ta tobožnja garantiranja prava Srbima i otvaranje koridora kojima će oni otići i provociranje uopće cjelog sukoba da ispadne kao da je Hrvatska napadnuta. Dakle onako, kao da si našao stenogram Hitlerovog užeg kabineta ’39. pred napad na Poljsku.

Svetlana Lukić: Pratili smo to što se dešava u Hrvatskoj sa zebnjom, paralelno sa ovim nadrealnim događajima kod nas koji potpuno izmiču zdravoj pameti.

Boris Dežulović: Da, mi nekako zajedno plutamo u taj jedan potpuno nadrealni međuprostor, tako da je sad vrlo zanimljivo pratiti to putovanje Hrvata i Srba. A kamo smo krenuli, to majka božja ne zna. U razgovorima sa prijateljima svih ovih dana nekako svi osjećamo to isto što i ti sad kažeš, tu jednu potpunu zapanjenost. Čini mi se da mi, Hrvati i Srbi zajedno, polako levitiramo. Kao u onom Kusturičinom imbecilnom završetku Undergrounda, odvajamo se od stvarnog života, plutamo i odlazimo negdje, pitaj gospu gdje. Kao da nas je naslikao Salvador Dali nakon dobrog tripa i dva uzastopna moždana udara. Pratim, naravno, šta se događa u Srbiji, nabavio sam satelitsku antenu i gledam sve srpske televizije. Tako da sam u tjeku, što bi rekli Hrvati. I gledam i tamo te potpuno nadrealne stvari koje se događaju i zaista nemam pametnog odgovora. Ako tvoji slušatelji očekuju od mene da im bar otprilike natuknem gdje ćemo ići ne bi li znali bježat na drugu stranu, odmah da im kažem – pojma nemam. Uopće nemam ideju šta se događa i kako će se završiti.

Svetlana Lukić: Naravno da u jednom delu javnosti postoji likovanje zbog ovoga što se dogodilo Hrvatima. Doduše, predsednik Tadić je upozorio da za to nema razloga. Vuk Jeremić je očigledno dobio po nosu pa nije smeo mnogo da likuje. Samo je, onako diskretno, podsetio da je on odavno njima u Zagrebu skresao. Međutim, sudeći po mnogim novinama, ima jako mnogo likovanja. Mnogo je prostora u medijima posvećeno događajima u Hrvatskoj, pri čemu ne primećujem da se toliko bave temama o kojima bi morali da porazmislimo. Na primer, ne pišu toliko mnogo o tome da je počelo suđenje Toplici Miladinoviću, komandantu vojno-teritorijalnog odseka Peć jer je naredio ubistvo 44 albanska civila u selu Ćuška kod Peći. Tamo je zapaljeno 40 kuća, proterano je 400 ljudi. Sramna je vest, koja će izgleda ostati samo vest, da je bivši ministar pravde Janković pozvan u tužilaštvo za ratne zločine na informativni razgovor o ratnom zločinu u zatvoru Dubrava kod Istoka za vreme NATO bombardovanja. Tužilaštvo je došlo do naredbe o premeštanju zatvorenika srpske nacionalnosti, i to okorelih zločinaca, u zatvor Dubrava. Prema toj naredbi, koju je tada mogao da potpiše samo ministar pravde, srpskim zatvorenicima koji su tamo prebačeni je nekako u ruke došlo oružje i nekako su iz pištolja i pušaka pobili najmanje 90 albanskih zatvorenika. A onda su ih gađali zoljama da bi izgledalo kao da su poginuli u NATO bombardovanju.

U nastavku emisije čućete Marka Milanovića. Marko Milanović je za sajt Peščanika napisao dva teksta koja su čitale hiljade ljudi iz celog regiona. Prvi se odnosi na presudu Gotovini, a drugi na to kakav je značaj te presude za tužbu Hrvatske protiv Srbije za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Marko je docent međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu.

Marko Milanović: Mislim da su pre neki dan radili anketu i da je ona pokazala da 90 ili 95 posto građana Hrvatske misli da je presuda nepravedna. Kad bi se to poredilo sa Srbijom, taj procenat nikad ne bi bio 95 posto. To nije zato što smo mi bolji od njih nego zato što je taj otrov tamo jači. Jer, oni su u svom ratu pobedili i onda imaju potrebu da njegove tekovine štite iznova i iznova. Ako se bilo koji deo tog rata kompromituje, oni misle da je ta celina ugrožena. Tu postoji kult domovinskog rata koji ovde ne postoji na taj način. Oni su zapravo od Krajine napravili Kosovo. Dakle, 1389. je njima 1995, i to je katastrofa.

Svetlana Lukić: Šta bi naveo kao paradigmatične izjave tih hrvatskih zvaničnika?

Marko Milanović: Oni svi gledaju sebe. Svi gledaju kako da na tome ili profitiraju, ili da ne izgube. I to počinje od Jadranke Kosor i HDZ-a, koji su zapravo sve to radili, pa do Ive Josipovića. Koliko god Ivo Josipović za naše balkanske pojmove bio neviđeni predsednik, koliko god on bio stručnjak, profesor prava, on zna da ako bi rekao da je ova presuda tačna, što možda intimno i misli, njega bi sutra linčovali ovih 95 posto iz one ankete. A on hoće da bude predsednik Hrvatske. On misli da kao predsednik Hrvatske doprinosi nekom višem cilju, ali da bi taj cilj ostvario mora da proguta pilulu i da ponavlja nacionalističke mantre u ublaženijem obliku – pa nije presuda strašna, nego je ozbiljna, pa nije šokirala sve, nego je mnoge.

Svetlana Lukić: Kako se doživljava ta presuda?

Marko Milanović: Kao osporavanje same Oluje. A to je definitivno netačno. Sud je izričito rekao da to nije tačno. Zato što svaka država, uključujući Srbiju, ima pravo da ako treba silom uspostavi kontrolu nad svojom teritorijom. Republika Srbija je ’98, ’99. godine imala pravo da silom uguši pobunu Albanaca na Kosovu. Na isti taj način je Hrvatska imala pravo da silom uguši pobunu Srba u Hrvatskoj. Imala je pravo. Nije pitanje tog prava na upotrebu sile, nego načina na koji se ona upotrebljava i šta iza toga zapravo sledi. I ono što je sud rekao je da je postojao zajednički plan određenih ljudi u hrvatskom rukovodstvu da se Krajina etnički očisti. Kao što je postojao plan srpskog rukovodstva da se Kosovo etnički očisti od Albanaca.

Svetlana Lukić: Po tome što si rekao, tamo se to uglavnom predstavlja kao da je Oluja, a samim tim i nova Hrvatska, okarakterisana kao ono što ponekad govore za Republiku Srpsku, genocidna, zločinačka država. Da li je tako?

Marko Milanović: Tako je. To je ono što njima smeta. Ali to je realnost. Realnost je da je Hrvatska svoju državnost na kraju dobila tako što je proterala tih ne znam koliko hiljada Srba. Na isti način kao što je Republika Srpska tvorevina nekih zločina. To nije nešto čudno. Sve države na ovom svetu su, na žalost, nastale u krvi. Problem je što se ovo desilo na kraju 20. veka.

Pola presude se bavi konkretnim zločinima. Dakle, gde je neka mučena baba ubijena u nekoj kući, koja kuća je spaljena, gde je šta pokradeno. To je ta baza zločina. To su fakti i fakti. Ali niko te činjenice ne spori. Problem je interpretacija i pitanje je nekih drugih činjenica koje ukazuju da se ti zločini nisu desili kao posledica zlih pojedinaca, jer se u svakom ratu i u najboljoj vojsci desi da neki vojnik siluje neku ženu ili ubije nekog civila. Dakle, nije to, nego da su ti zločini delo politike, da je to država smislila i sprovela. Taj šesti odeljak presude se bavi postojanjem tog zajedničkog zločinačkog poduhvata. Na osnovu desetak okolnosti, uključujući i te famozne Brionske transkripte, sudsko veće zaključuje da je postojala odluka, zajednički plan hrvatskog rukovodstva na čelu sa Franjom Tuđmanom da se Krajina etnički očisti od Srba i zameni Hrvatima. I onda treći deo, da li su ovi konkretni optuženi krivi. Taj oblik odgovornosti, zajednički zločinački poduhvat, okrivljuje neke ljude u tom poduhvatu za onu bazu zločina koji su počinjeni od strane nekih vrlo niskorangiranih ljudi, znači običnih vojnika. Dakle, za ubistvo te starice u toj nekoj kući će odgovarati Ante Gotovina zato što je delio zajedničku nameru etničkog čišćenja Srba i zato što je bitno doprineo tom poduhvatu. I sada je bilo potrebno dokazati da su Ante Gotovina, Markač ili Čermak pod jedan – delili tu nameru, i pod dva da su poduhvatu bitno doprineli.

Svetlana Lukić: Koji su argumenti za postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata, na čemu je presuda bazirana?

Marko Milanović: Pre svega, na velikom broju izvršenih pojedinačnih zločina. Kada saberete sve te zločine, onda ne izgleda verovatnim da je to bilo delo nekih pojedinaca, nego kao deo sprovođenja nekog plana. Drugi faktor su bili, ne samo ti Brionski, nego i razni drugi transkripti sa sastanaka hrvatskog državnog vrha u tom ključnom periodu, koje je Hrvatska kasnije dostavila Tribunalu. I to je sad velika kontroverza u hrvatskoj javnosti kako su Mesić ili ko god već izdali kad su dali te transkripte.

Ti transkripti jesu vrlo bitan dokaz, ali nisu jedini. Oni nisu, što bi rekli u američkom filmu, smoking gun i nisu sto posto jasni da je tu planirano etničko čišćenje Srba. Franjo Tuđman tu ne kaže eksplicite – e sad idemo da proteramo 10 hiljada, 100 hiljada Srba, koliko su ih proterali. Razne rečenice, koje su ključne u tom transkriptu, mogu se tumačiti na jedan ili na drugi način. I sad ih je sudsko veće protumačilo na način da održavaju tu nameru proterivanja civilnog stanovništva, a ne samo obračuna sa vojskom. Ili recimo, Franjo Tuđman i Gotovina nekom drugom pričaju o Srbima, ali jasno je da pričaju o srpskoj vojsci. Kad kažu Srbi, oni misle srpska vojska, ali u nekim drugim okolnostima misle bač na Srbe. Sudsko veće kaže, e a ovde ne pričaju o vojsci, ovde pričaju o civilima i mi to zaključujemo iz 1,2,3,4. Te ocene nisu utvrdive sa takvim stepenom izvesnosti kao da li je jabuka pala sa grane tad i tad. Mislim, to zahteva izvesnu dozu interpretacije. Ali je Veće, gledajući celokupan kontekst slučaja, treba shvatiti da su oni 2 godine slušali taj predmet. Oni su, gledajući sve to u kontekstu i rekli, mi mislimo da ovi transkripti oslikavaju tu jednu zajedničku zločinačku nameru, plus činjenica da je neposredno posle Oluje i u jednom značajnom periodu posle toga, hrvatska država inplementirala diskriminatorne mere kojima je onemogućavala povratak srpskog stanovništva. Da je inplementirala ili barem razmatrala mere za podsticanje naseljivanja hrvatskog stanovništva, bilo bi bolje. Činjenica je i da ti zločini nisu uopšte bili kažnjavani, osim par izuzetaka. Činjenica da oni nisu bili kažnjavani ukazuje da su bili deo politike. Da je to bilo plod, delovanje izvesnih pojedinaca, onda bi oni bili kažnjeni. Dakle sve te činjenice zajedno su navele Veće da kaže, mi mislimo da je van svake razumne sumnje, što je dokazni standard koji se primenjuje pred Tribunalom, znači, dokazano je postojanje zajedničke namere da se etnički očiste Srbi iz Hrvatske. To je ključni nalaz.

Svetlana Lukić: Zašto su obojica, znači Gotovina i Markač, osuđeni, a Čermak oslobođen?

Marko Milanović: Zato što zajednički zločinački poduhvat nije oblik kolektivne odgovornosti. To je oblik individualne odgovornosti krivične, za delo koje je izvršilo više ljudi. Kao što mi u običnom krivičnom pravu imamo razne oblike saučesništva, poput podstrekavanja, pomaganja u izvršenju krivičnog dela, tako je zajednički zločinački poduhvat zapravo jedan poseban oblik saizvršilaštva ili saučesništva. Da bi neko konkretno lice krivično odgovaralo, nije dovoljno pokazati samo da je postojao neki zajednički zločinački poduhvat. Potrebno je dokazati da je to lice bilo deo tog poduhvata. Dakle, da je Ante Gotovina imao nameru etničkog čišćenja Srba iz Krajine, ali ni sama namera nije dovoljna, već je on, na osnovu te svoje namere morao da dela. On je morao da bitno doprinese ostvarenju tog poduhvata. Konkretno, za Gotovinu i Markača, oni su osuđeni pre svega zato što je u nekoliko incidenata, to jest događaja, sud smatrao da su oni naređivali napade na civilno stanovništvo ili civilne objekte, protivno pravilima međunarodnog humanitarnog prava. Za Veće, to je bio način doprinosa tom poduhvatu. Dakle, oni su tim napadima zapravo zastrašivali stanovništvo i terali ga da izbegne. Za Čermaka je situacija bila drugačija. Čermak se teretio, pre svega, za to što se desilo posle Oluje. Da je on postao zapovednik Kninskog garnizona, kako se to već zove, gde je bilo vrlo sporno, zapravo pitanje koliko je on komande imao nad svim tim nekim vojnim, policijskim snagama stacioniranim u Kninu i oko Knina. Čermakovu odbranu su, by the way, činili vrlo dobri advokati, Steven Kay i Gillian Higgins, koji su, ako se sećaš, bili imenovani za prijatelje suda Slobodana Miloševića. Dakle, to su izuzetno dobri pravnici, za razliku barem od glavnog branioca Gotovine, američkog Hrvata Luke Mišetića, koji je small time advokat, koji je pritom sebi lepo napravio promociju i neviđene pare uzeo. Dakle, Čermakovi advokati su uspešno osporili tvrdnje Tužilaštva da je Čermak imao neku veliku komandu. Zato je, dakle, Čermak oslobođen. Nije imao ulogu u proterivanju Srba na isti način koji su je Markač i Gotovina imali. Opet, kad kažem nije imao ulogu, nije bilo dokazano van svake razumne sumnje da je on imao takvu ulogu. Da li on jeste ili nije imao takvu ulogu, ja ne znam.

Svetlana Lukić: Mislim da je Jadranka Kosor najavila da će naručiti stručnu studiju o tome šta je zajednički zločinački poduhvat. Da li je tako?

Marko Milanović: Da. Pa to je nebuloza. Dakle, taj zajednički zločinački poduhvat je oblik odgovornosti koji je prvo u nekim primitivnim oblicima korišćen u Nirnbergu već. Dakle, u suđenju nacističkim zločincima. Onda ga je, u svojoj modernoj formi, zapravo izmislilo Žalbeno veće Tribunala za Jugoslaviju, u slučaju Tadić, pre 15 godina. Od tada je taj oblik odgovornosti koristio Tribunal za Ruandu, to nije nešto smišljeno samo za nas i za Hrvate. Kao oblik odgovornosti on je vrlo koristan, jer omogućava Tužilaštvu da dokaže krivicu visokorangiranih optuženih, koji nisu svoje ruke okrvavili. Mi nemamo dokaz da je Franjo Tuđman naredio ubistvo ili proterivanje. Mi nemamo dokaz da je Hitler naredio genocid. Mi nemamo dokaz da je Slobodan Milošević naredio bilo šta. Mi do njih moramo da dođemo na neki drugi način i to je zajednički zločinački poduhvat. Po toj teoriji osuđen je Milan Martić. Dakle, ako oni hoće da obore zajednički zločinački poduhvat u slučaju Gotovine, onda će i Martić morati da bude pušten. Po toj teoriji odgovornosti biće osuđen Karadžić. Po toj teoriji odgovornosti osuđeni su svi bosanski lideri sa srpske i hrvatske strane. To je jedini način, zapravo, do kojih je pred Hagom moglo da se dođe do iole krupnijih riba.

Ali postoji fantazija da će oni napisati neku studiju i da će onda Tribunal da kaže, jao jeste, mi smo pogrešili, sada ćemo da poništimo svih 15 godina našeg suđenja. To je ludilo.

Svetlana Lukić: Kako misliš da je u medijima ovde to interpretirano?

Marko Milanović: Tu su dve vrlo bitne moralne tačke. Obe dodiruju i Hrvate i Srbe. Prva je da u pravednom ratu pravedna strana ne može da čini zločin. To je ono što opseda Hrvatsku. Saveznici u Drugom svetskom ratu su činili ratne zločine. Nema pravednijeg rata od tog. Oni su se borili protiv Hitlera. A oni su uništili Drezden. To je bio ratni zločin. Tada. Ne samo sad. Tada je to bio ratni zločin. Hirošima, hajde možda nije bila, ali Nagasaki je sigurno bio. Što si drugi put morao da gađaš. Dakle, činjenica da vodiš pravedan rat ne znači da ne možeš u njemu da činiš zločin. To je prva tačka. Druga tačka je, ako sam ja to radio iz osvete, ili ako su i ovi drugi to radili, onda sam ja manje kriv. Pošto su etnički Hrvati etnički očišćeni od 1991. do 1995. zato je manje težak zločin etničkog čišćenja Srba. Dakle, ako si ti kriv, onda sam ja manje kriv. To je taj perverzan moralan stav. I to su zapravo te dve tačke koje se ovde vide. Pošto su i Hrvati krivi, pa nismo ni mi onda tako strašni. Svi su to radili. Eto, uta-ta. To je nivo predškolskog deteta. Ukrao si mi bombonu, pa sam i ja tebi ukrao sledećeg dana. To je ono što mi vidimo ovde, kako ljudi ovde likuju. Potpuna paralela sa ovim slučajem Gotovine postoji u našem slučaju za Kosovo, Milutinović i drugi. Dakle, u tom slučaju su dakle bili od Milana Milutinovića do Šainovića kao potpredsednika Vlade, do Nebojše Pavkovića i ne znam koga sve još. Tu su svi ti lideri vojni, politički, srpski, osuđeni za zajednički zločinački poduhvat etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova, osim Milutinovića. Milutinović je oslobođen iz potpuno istih razloga kao i Čermak. Oslobođen je zato što nije dokazano, van svake razumne sumnje, da je on bitno doprineo izvršenju tog zajedničkog zločinačkog poduhvata. On je sedeo kao ikebana u predsedništvu na Andrićevom vencu i niko ga ništa nije pitao. I zato on ne treba da ide u zatvor. To je rekao Haški tribunal. Dakle iz istih razloga kao što je Čermak oslobođen, tako je i Milutinović oslobođen. Iz istih razloga iz kojih su Gotovina i Markač osuđeni, iz istih razloga su osuđeni Šainović, Lukić, Pavković i kompanija.

Svetlana Lukić: Da li si pratio i kako tebi izgleda štrajk glađu Tomislava Nikolića?

Marko Milanović: Slušaj, da sam ja Boris Tadić, ja bih lepo otišao u Skupštinu i naručio 10 sa lukom i jeo ćevapčiće. To je opet na nivou predškolske ustanove. Daj mi bombonu ili ću da udaram glavom o zid. Ja mislim da je Demokratska stranka relativno dobro za sada to ishendlovala. Pritom, ono što sad tu meni nije jasno, to je potpuni amaterizam Srpske nazadne stranke u tom štrajku. Dakle, hajde dobro, ti doneseš odluku da će on da štrajkuje glađu. Ali onda ga smestiš u privatnu bolnicu. Ko je toliko glup da to uradi. Dakle, u ovoj zemlji, gde je toliko bilo povike na čuvenog Tomicu, večnog ministra zdravlja, zbog onog odlaska u Nemačku na operaciju, ti ćeš sad da smestiš Tomu Nikolića u privatnu bolnicu, koju sebi ne može da priušti 99,9 posto stanovnika ove zemlje. Gde on štrajkuje glađu, mada ima da jede, dok oni nemaju da jedu. To je potpuno jedna perverzna odluka. I onda još ispadne da je to bolnica, kao što smo videli na vestima, gde vlasnik ima tri blokirane firme, gde je samo Tomin ležaj u bolnici popunjen, gde ti je Jovan Marić portparol zdravstvenog stanja Tome Nikolića. Ti onda shvatiš da je Boris Tadić predsednik zato što ima takvu opoziciju. Oni su toliko jadni nesposobni. Politika se u našoj zemlji svodi na štrajk glađu, ako mi ti ne daš to što ja hoću. Ako se najprogresivnija partija u našoj zemlji, LDP, na onaj način rastaje sa Vesnom Pešić, ako je to politika u ovoj zemlji, pa zašto bi mi na Zapad, mi smo za Zanzibar, mi nismo za Evropsku uniju.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Marko Milanović, doktor međunarodnog prava. Marko je napisao dva teksta za Peščanik, samo da vam citiram, u ovom drugom tekstu, on kaže „Srbija jeste izvršila agresiju na Hrvatsku, kao što jeste izvršila agresiju na Bosnu, kao što su i Srbija i Hrvatska izvršile agresiju na Bosnu, ali to Tribunal nije rekao, jer nema nadležnost da se u to pitanje uopšte upliće. Nijedna strana u sukobu u Hrvatskoj nije učinila genocid i Tribunal će odbiti i hrvatsku tužbu i srpsku protivtužbu. Presuda Gotovini nema uticaja na taj ishod“. Marko nam je, u stvari, objasnio ponovo onu sintagmu zajednički zločinački poduhvat i uvek nam je lakše, naravno, da preko tuđih primera bolje shvatimo šta to znači, jer kada su naši, takozvani, osuđeni, onda uzavru strasti, niko ne želi da čuje nikakvo objašnjenje. Marko nas je, uostalom, podsetio da je na osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata pred Haškim sudom osuđen ceo državni, vojni i politički vrh naše otadžbine. Pominjali smo i generala Čermaka, koji je kao heroj dočekan, lično ga je grlila premijerka Kosor i neverovatno je kako je preko noći zaboravljeno da je on od vodoinstalatera, pre ovih ratova, postao jedan od najbogatijih Hrvata. Njegovo bogatstvo se procenjuje na 100 miliona evra. U ovom slučaju presude hrvatskim generalima, ni hrvatska crkva se nije proslavila, pozivali su Hrvate na post pre izricanja presude. Posle presude su počeli da cvile: ostaje nam vjera u Boga i hrvatska sloga.

Kad smo kod crkve, da se prisetimo Srpske pravoslavne crkve, da su vladike posećivale ratne zločince u Hagu; ne samo da je patrijarh Pavle lično primao generala Lazarevića i pratio ga u Hag, nego je ovih dana i vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, povodom hapšenja Vučurovića, ratnog komandanta Trebinja, koji je učestvovao u varvarskom rušenju Dubrovnika, rekao da je hapšenje Vučurevića udarac na ceo srpski narod, a i herojski narod Trebinja koji je tako strašno stradao tokom ratova devedesetih. Inače, Srpska pravoslavna crkva i njene vladike ovih dana se smenjuju u poseti Tomislavu Nikoliću i liferuju razna saopštenja šta se sme, a šta se ne sme jesti na Veliki petak, šta se sme a šta se ne na Veliku subotu. Kao što znate, preporučili su, ponovo vladika Grigorije, koji je veoma aktivan, da se ne igra sutrašnji derbi Partizana i Zvezde. Nema dokaza da su apostoli pikali fudbal i da je možda sam Juda igrao rukom, ali ne verujem da bi se oni bunili zato što će se sutra igrati fudbalska utakmica. Oba fudbalska kluba su rekla sedi jedan vladiki Grigoriju, tako da će fudbala sutra biti. U nastavku emisije slušate, kao i uvek na Veliki petak, Mirka Đorđevića.

Mirko Đorđević: Ako danas ili sutra, u toku Strasne sedmice, odete u bilo koji hram i slušate liturgiju, zapazićete da u toj liturgiji ima čak centralnih mesta kad se peva kako Hrista uzdižu na štitove i oružje kao cara imperatora. To je ništa drugo nego vizantijski dvorski ritual, kada je vojska pošto ubije jednog cara, na štitove uzdizala drugog. Bukvalna kopija. Ali ipak, kad je reč o Isusu, koji nije ni car ni bog, reč je o mladiću koji sebe žrtvuje za druge i ostaje simbol one ljudske nade koju zapravo i znači Uskrs. U istoriji religije bilo bogova koji se rađaju, umiru i vaskrsavaju. Ali on je egzenplaran po nečemu drugom. Njega nije rodila Junona lepih nogu i čarobnih usana, nego bedna izbeglica Aramejka Marija i to tajno, i provela je vek, i on sa njom, kao izbeglica. Nije ništa novo, rekoh malopre, da su vekovi i crkve zatrpali ovu pojavu i sveli je na jedan ritual bez smisla. Nedavno sam slušao jednu propoved, zamislite, u pitanju je svešteno lice, negde u Provansi, koji kaže da Isusa sve manje ima u crkvama. Kad je reč o crkvi kod nas, doista ga malo ima, jer se sve svodi na običaj, ritual koji je ispražnjen od svakog smisla, a crkva se pretvorila u politički sistem koji je ophrvan svojom igrom.

I najnovija zbivanja u našoj crkvi to pokazuju. Upravo je Patrijaršija saopštila i patrijarh Irinej lično, da će bivši vladika kosovsko-metohijski Artemije biti isključen iz crkve i vere. Čudno, gotovo neshvatljivo. Iz crkve i vere može biti isključen neko ko poriče učenje crkve onako kako je ono formulisano u Simvolu vere, u onih 9 stavaka koji se izgovaraju posle liturgije. Artemije je jedan običan crkveni politikant koji je nudio neka kvazirešenja za Kosovo, ali nije za boga miloga taj Artemije Lav Tolstoj, koga je crkva 1901. isključila iz vere, sahranjen je bez opela, bez krsta, jer je on u 11 tačaka porekao učenje crkve. Nijedan raskol u našoj crkvi nema versku, dogmatsku, doktrinarnu osnovu. Sve su to politički raskoli. I onaj pre 40 godina, kada Dionisije Milivojević u Americi ne priznaje Titovu Jugoslaviju, pa patrijarh German mora da ga raščini. Ali ga niko nije isključivao iz crkve i vere. Pogledajmo drugi primer, koji je katastrofa i govori ne samo o izgubljenom smislu za Isusa i njegovu poruku svetu i čoveku, nego govori i o crkvi i o političkoj eliti. Lider jedne političke partije, nakon mitinga, na kojem se nije pojavilo baš stotine hiljada, koliko je on očekivao, javno je saopštio da stupa u štrajk glađu iz hrišćanskih i pravoslavnih pobuda. Motivi koje je naveo su čisto politički: da uceni vlast da mu raspiše izbore. Ubrzo, oglasio se sam patrijarh srpski Irinej i rekao da ubijanje tela sa takvim motivima nije ni hrišćansko, ni pravoslavno. Poraz je pretrpeo i sam lider naprednjaka, koji je nakon toga prešao u drugu fazu, ja neću reći ludila, mada nam je ludilo svima svojstveno ovde, ne samo njemu, pa je izjavio da je to što čini strogi post. Prvi put se javlja taj fenomen, a gde bi drugde nego u ovoj nesretnoj Srbiji: politički strogi post. Kad je i tu pretrpeo poraz, on je izmislio i treće opravdanje i dobar deo famozne elite je to prihvatio: pričestiće se u četvrtak. Pa nedeljom i praznikom se masa ljudi pričešćuje. Pri čemu on niti ima kakvo razrešenje od posta, ako mu već nije dobro, niti imamo dokaza da je postio, tako da se sad i crkva našla u smešnoj situaciji šta da radi. I sad je peta faza tog nacionalnog vaznesenja: on će se pričestiti, ali iza toga prihvatiće infuziju. Infuzija je pun kapacitet hrane, masti, svega što treba da organizam potpuno normalno funkcioniše. Opet propade ovaj naš post.

Svetlana Lukić: Jedan od ljudi iz Ruske pravoslavne crkve, Ilarion, znam da mu je tako ime, podsetio nas je da se za mozaik u svetosavskom hramu planira 40 miliona evra.

Mirko Đorđević: Tu hoću da naglasim dve stvari. Prvo, karitativna delatnost naše crkve je uvek bila katastrofalno loša. Tek u novije vreme, pod pritiskom počinje nešto da oživljava, ali to stoji u senci politike. Crkva se bori da kuhinje na Kosovu, narodne, sirotinjske, budu bolje, to je u redu. Ali u Srbiji nema samo na Kosovu, nego i drugde, sirotinje, a malo ko vodi računa o tome. Tu mi pravoslavni činimo jedan loš korak. Dok naša braća rimokatolici i njihova organizacija Karitas ne prave uopšte razliku, nego daju jednako svima, kod nas još uvek ima te podele. Kad je u pitanju poseta velikog crkvenog velmože, koji se zove, tačno je, mitropolit Ilarion, on je ministar spoljnih poslova, slobodno se tako može prevesti, Ruske pravoslavne crkve; on je u Beogradu posetio rusko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata i Bele armije, ali nešto nisam video, pažljivo sam motrio, da je posetio i groblje Rusa crvenoarmejaca. Druga stvar koja u toj njegovoj poseti brine, to je ta njegova poseta Svetosavskom hramu. Nema nijednog dokaza, opet ću pomenuti, da je Sveti Sava bio faraon, da mu treba graditi faraonsku grobnicu na Vračaru, koja guta milione i milione evra. Taj mozaik i sve što se još oko crkve planira sa nekim retkim crvenim mermerom, dokaz je nekakve grandomanije koja sa verom nikakve veze nema. Najtužnije od svega je što je mitropolit izjavio da će Ruska pravoslavna crkva pomoći, ali bojim se da će i ovde biti da su ruska obećanja, što se tiče kredita, uvek ženerozna, ali da od toga, daj bože da nešto bude. Ako ne bude, neće biti šteta jer nema nikakve potrebe, a time se do neukusa hvale u crkvi, da Hristove zenice budu metar i dvadeset sedam, to je lišeno svakog smisla.

A što se tiče bogatstva, evo pogledajte ovo sa restitucijom crkvene imovine. Nemoguća je ovakva restitucija iz dva razloga. Prvo ono što crkve i verske zajednice traže, država nema toliko novca, apsolutno nema. Drugo, nemoguća je i naturalna restitucija, jer onda bismo od crkve napravili feudalca ili makar nekakvu kastu koja ima hiljade hektara šuma, voda i objekata i otuda donošenje ovog Zakona o restituciji bi moralo biti urađeno mnogo pažljivije. Crkva je oslobođena, mi to znamo, takse na uvoz, izvoz, ima monopol za sveće i druge delatnosti, tako da zaista se danas ne može reći da su ovo vremena kada je crkva siromašna. Pokrajinski sekretar za privredu izjavljuje da je trećina Fruške gore vraćana crkvi, a to je ipak nacionalno dobro.

Svetlana Lukić: Slušala sam i samog patrijarha Irineja, koji je rekao da Beograd, kao veliki grad zahteva još mnogo više crkava. Njegova izjava je stigla dva, tri dana posle vesti da je, recimo, Moskva dala još 60 lokacija za izgradnju pravoslavnih hramova, a patrijarh se na neki način žalio što ovde moraju da se plaćaju komunalne takse za tako nešto.

Mirko Đorđević: Moskvu su nekada zvali Сорок Сороков, gradom od četrdeset puta četrdeset crkava, pa je onda u onom periodu to bilo svedeno na minimum. Sad se to vraća. Ponovo se grade monumentarni hramovi ali, znam šta govorim, potrebe za novim crkvama kod nas gotovo da nema, jer i katedralna crkva Svetog Marka u Beogradu je poluprazna. Ali kada na talasu klerikalizacije crkvu upregnete u to, ona će se nametati kao ideološki, a ne kao duhovni faktor. I tako ćemo i od veronauke dobiti ono što su u Titovoj vojsci zvali MPV, moralno političko vaspitanje. To su paradoksi našeg vremena, koji prate i druge zemlje, a i kod nas u Srbiji dobijaju nastrane oblike često. Jedan učeni bogoslov rekao je: Crkva je na putu za Emaus već punih 2000 godina, nikako da stigne.

Danas tu priču nije lako ispričati, ali nam je lakše nego ljudima pre 100, 200 ili 500 godina, jer danas posedujemo čitav snop jevanđelja, posle velikog otkrića u Nag-hamadiju gde su 1945. nađena Marijino, Tomino, Filipovo jevanđelje, iz kojih se vidi lik Isusov potpuno drugačiji od onoga što se u crkvama čuje, što se u takozvanim kanonskim jevanđeljima čuje. Čovek koji je došao na ideju da su svi ljudi jednaki, deca božija, on je pokušao ljudima da kaže da život nekog smisla ima, ako njegovo učenje bude prihvaćeno kao filozofija ljubavi prema bližnjem. Čovek mora vaskrsenje da razume kao veru, vitalitet života koji se obnavlja. Jer ako se mi pojedinačno ne obnavljamo, taj zakon sadržan i u apokrifnim i u kanonskim jevanđeljima upućuje na to, da čovek iskonski u sebi nosi potrebu da jednom naruši ovaj biološki krug: rođenje, življenje i smrt i ništavilo. U tom smislu treba razumeti ovo. Hrišćanstvo je moguće, kaže jedan drugi mislilac, sa čuvenom knjigom „Hoće li hrišćanstvo opstati ili umreti“. Hrišćanstvo je moguće živeti samo personalistički. Šta to znači? Lično, lično, a institucionalno u vidu hiljade crkava ono je mrtvo i smetnja da čovek dođe do neke smislene istine, koja život znači.

Sam čin Isusovog stradanja nije tajna. Sa tom idejom da su svi ljudi deca božija, jednaki, da je svaka vlast, to na saslušanju izjavljuje pred Pilatom, nasilje nad čovekom, stradanje je moralo uslediti. Zašto? Pa ne bi on ostavio poruku čoveku i svetu da bez stradanja nema i bez žrtve nema vaskrsenja. To je raspeće, a empirijski Hrist, a bez te žrtve, bez pasije i strasti, nema nikakvoga uspeha. Sve se pretvara u bronzu koja zveči i praporac koji ječi, kako se apostol Pavle izražava, da pokaže ta zvona i praporce i sve to čime se mi obmanjujemo.

Svetlana Lukić: Kakav je tu odnos prema „mlakima“?

Mirko Đorđević: To je čuvena metafora, jer on neće, tvorac, neće ni one koji su odveć vrući ni odveć mlaki. Upotrebljava tu čak jedan grubi izraz – izbljuvaću vas, odbaciću vas. Zašto? Opomena da srce čovekovo mora da bude, pazi tog paradoksa, tako stoji u Svetom pismu, na desnoj strani, što će reći mora da bude odlučan da se za neku ideju bori i sve će više energija rasti, ukoliko se čovek bori za plemenitu i uzvišenu ideju, a ne za sebičnog sebe i puki egoizam koji je poplava u našem vremenu. Ali nažalost, sva beda i banalnost jednog vremena se ogleda u tome što je tih mlakih više nego ovih drugih. Mada ima nekog smisla u tome da ne stradaju mlaki, nego da stradaju pravednici.

Svetlana Lukić: Ima nečeg utešnog u ovome što je maločas Mirko rekao, da stradaju ne mlaki nego pravednici. To se desilo i Dubravki Ugrešić devedesetih godina prošlog veka u Hrvatskoj, za koju svi kažu da su se u nju vratile te devedesete. Dubravka Ugrešić evocira to vreme u svom eseju „Pitanje optike“, čije delove za vas čita Mirjana Karanović.

Mirjana Karanović: /čita tekst Dubravke Ugrešić/ Početkom rujna 1992. krenula sam na svoj redovni posao. Bila sam zaposlena u Zavodu za znanost o književnosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Ljeti sam napisala mali esej pod naslovom „Čisti hrvatski zrak“. U tekstu sam kao metaforu iskoristila suvenirnu limenku koja se tih dana prodavala na zagrebačkim štandovima suvenira. Na limenci je bio otisnut hrvatski grb i slogan „Čisti hrvatski zrak“. U malom tekstu nabrojala sam što je i koga je u Hrvatskoj tih mjeseci čistio marljivi duh iz limenke, Mr Clean, Meister Proper. Nisam ni pomišljala na to da će mali esej, čija snaga po mome nije premašivala domet novogodišnje praskalice, odjeknuti u hrvatskoj javnosti poput bombe i da će metafora iz limenke zategnuti omču i oko moga vrata. I lavina je krenula. Slučaj je okrunjen člankom u tjedniku Globus, a kao autor članka potpisao se Globusov investigativni tim. Pet žena, Slavenka Drakulić, Rada Iveković, Vesna Kesić, Jelena Lovrić i ja, proglašene smo vješticama iz Rija. Hrvatska praksa lova na vještice započela je sa Mirom Furlan, kazališnom i filmskom glumicom. Mira Furlan prva je prošla kroz brutalno seksističko medijsku harangu. Hrvatski grijeh Mire Furlan bio je njezin muž, zagrebački Srbin. Te sudjelovanje u beogradskoj kazališnoj predstavi, što su hrvatski mediji podigli na razinu nacionalne izdaje. Mira Furlan napustila je zemlju 1992. i danas živi u Americi. Hrvatska sredina riješila se i Borisa Budena, filozofa, jednog od najinteligentnijih analitičara raspada Jugoslavije, nacionalizma i postkomunističkog tranzicijskog kapitalizma. Boris Buden danas živi u Njemačkoj i piše na njemačkom jeziku. Kroz dvadesetogodišnju medijsku, policijsku i sudsku hajku, prolazili su i novinari iz splitskog opozicijskog tjednika Feral Tribune. Sve dok tjednik konačno nije ugašen. Najistaknutiji među njima, Viktor Ivančić, danas se svojim novinarskim člancima javlja po online izdanjima, dok je njegova književna djelatnost u hrvatskoj književnoj sredini prešućena. Iz Feralove škole izašlo je nekoliko odličnih novinara i književnika, među kojima Boris Dežulović, Igor Lasić, Marinko Čulić, Ivica Đikić, Predrag Lucić, Boris Rašeta, Đermano Senjanović i drugi. Medijskom harangom pogođeni su i poneki književnici, poput dramskog pisca Slobodana Šnajdera. S Filozofskog fakulteta u Zagrebu u otprilike isto vrijeme kada ja dala je otkaz nekolicina zaposlenika: Svetozar Petrović, Rada Iveković, Predrag Matvejević, Neven Sesardić i Dubravko Škiljan. Jedan od najživljih kritičara hrvatskog nacionalizma toga vremena bio je umirovljeni profesor filozofije, Milan Kangrga.

Moja književnički osjetljiva narav ne može odoljeti a da ne citira, izbor je moj. repertoar pogrda koji su na mene osobno i na vještičju družinu, sasuli najpismeniji među pismenima, hrvatski novinari, hrvatski pisci i hrvatski kritičari. U njihovim natpisima, opisana sam kao:

– osoba s “deformiranom optikom”;
– osoba koja nema razumijevanja za “narod koji se poveselio vlastitoj državi i slobodi govora”;
– osoba s “deformiranom optikom”;
– osoba koja nema razumijevanja za “narod koji se poveselio vlastitoj državi i slobodi govora”;
– osoba koja je izgubila “ukus i mjeru”;
– osoba koja progovara “na krivi način, na krivom mjestu i u krivi čas”;
– osoba s “ograničenom perspektivom”;
– književnica “specifična talenta”, čije je pisanje “sitan štrikeraj”;
– “nacionalna peroubojica”;
– “baba koja progoni Hrvatsku”;
– baba koja “jezičari, trača, denuncira”;
– osoba dostojna “prezira”;
– osoba kojoj samo lomača u Hrvatskoj može “zatopliti srce”;
– članica “jedne od organizacijskih jezgara međunarodnog otpora i difamiranja hrvatskog domovinskog rata”;
– članica družine “pomalo nesretnih, a u svakom slučaju frustriranih žena”;
– “lažljivica”;
– “ukleta Holanđanka”;
– “jugonostalgičarka”;
– “nacionalna daltonistica”;
– “salonska internacionalistica”;
– “mrzovoljna i zlonamjerna mjeračica slobode”;
– “tužibaba koja nudi recepte za slobodu iz već davno usmrđenih evropskih pseudolijevih i pseudodesnih kuhinja”;
– osoba s “vertikalnim problemom”;
– osoba koja je “pobrkala lončiće”;
– osoba koja “u oluji nisko spušta haljinu”;
– osoba koja “prodaje domovinu za sto maraka”;
– osoba koja za “male novce, ali očito s velikim veseljem, denuncira i pljuje po svojoj (?) domovini”;
– “perjanica propaloga komunističkog režima”;
– “informatorica Europske zajednice”;
– “brižljivo odabrana sugovornica Bruxellesa i Europske zajednice”;
– “osoba dvojbenog ugleda”;
– osoba koja nije “nipošto izložena represijama”;
– “bezdomovinska intelektualka;
– “dama hrvatskog postkomunizma”;
– samospaljivačica (koju kad svrati u Zagreb “treba odmah okružiti s dvajest vatrogasnih kola, uperit u nju 300 šmrkova, na svaku njezinu riječ treba pustit vodu”);
– osoba koja je “dotjerala do savršenstva patološku mržnju prema Hrvatskoj i hrvatstvu”;
– “bijesna žena”;
– “nezajažljiva jugonostalgičarka”;
– osoba spremna za “kakvu bolju psihijatrijsku kliniku”;
– članica skupine “egzaltiranih kćeri revolucije”;
– “denuncijantica domovine”;
– članica skupine koja je pokušala “‘minirati’ održavanje PEN kongresa u Dubrovniku”;
– “lobistica promukla glasa”;
– osoba koja “konspirira protiv Hrvatske”;
– “feministica”;
– “feministica koja siluje Hrvatsku”;
– “antihrvatska feministica”;
– članica skupine “samoživih žena srednje dobi koje imaju ozbiljnih problema s vlastitim etničkim, etičkim, ljudskim, intelektualnim i političkim identitetom”;
– “djevojčica komunizma”;
– članica “dobro organizirane intelektualne sekte koja putuje na relaciji Beograd-Zagreb-Ljubljana”;
– “bivša profiterka komunizma i postkomunizma”;
– osoba “mizerne sudbine”;
– osoba koja je “izvršila moralno i intelektualno samoubojstvo”;
– “vještica”…

Danas, mnogima ove optužbe zbuče smiješno. Tada nisu bile smješne. Mediji su danonoćno regrutirali ljude u rat i svaki je dobrovoljac bio dobrodošao. Ljeti, 1992. kada sam načas skočila do voćarne u svom najbližem susjedstvu, imala sam, čekajući u redu, vremena da osmotrim nekog nervoznog kupca banana ispred sebe. Bilo je vruće. Muškarac se ogolio do potkošulje i ljetnih kratkih hlača, a iz džepa hlača virio je revolver. Banane i revolver. Bila je to prilično točna slika tadašnje hrvatske svakidašnjice. Oružje se tada moglo kupiti preko novinskih oglasa. Oglašivači su prodavali kvočke, piliće i kinder jaja. Kvočka je bila sinonim za revolver, pilići za metke, a kinder jaje za ručnu bombu. Oružje je moglo okinuti u raznim pravcima. Shvatila sam to kada sam u novinama pročitala vjesticu, da se neki mladić, povratnik s fronta, raznio kinder jajetom u dvorištu osnovne škole koju je nekad pohađao. Ljude je u to vrijeme na razne načine gutao mrak.

U to vrjeme, prema naputku hrvatskog Ministarstva kulture, čišćene su biblioteke od nepodobnih knjiga i njihovih autora. Ponegdje su gorjele i lomače. Štoviše, lomača su znali inicirati lokalni bibliotekari, učitelji i đaci. Na smeću su, prema izvještajima rjetkih novinara, pronađene, među ostalima, knjige Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog nobelovca i Tomasa Mana. Na smeću su pronađene kultne knjige moga djetinjstva, poput Ježeve kućice Branka Ćopića. Na smeću su pronađene i moje knjige. Moje kolege, profesori književnosti, šutjeli su. Nitko od njih nije ni trepnuo. Kada sam odlazila sa Fakulteta, moja dugogodišnja kolegica, rekla je: „Mi smo te cjelo vrjeme zapravo štitili.“ „Kako to misliš?“ „Mogli smo te napasti, a nismo, zar ne?“ Moja kolegica rekla je istinu. Zaista, oni su tada bili u prilici da učine mnogo što, ali eto, nisu. Nitko mi nije upucao metak u čelo. Drugim rječima, štitili su me. A kada sam profesoru i dugogodišnjem saradniku rekla da odlazim sa fakulteta, on je rekao: „To je najbolje što možete učiniti.“ I ni rječi manje. I ni rječi više. I ni rječi ikada poslije.

Svi jugoslavenski mediji, srpski, a onda i hrvatski, marljivo su radili na potpirivanju mržnje, na ubrzanju etničkog pulsa uspavanih masa. A kada je buknuo rat, agilno su obavljali svoje nacionalne zadatke. Otvoreno priznavši da lažu, mediji su kao opći moralni slogan, usvojili izjavu jedne hrvatske novinarke: „Kada je domovina u pitanju, spremna sam lagati.“ Mediji su se u specijalnom ratu bavili prljavim poslom deratizacije neprijatelja. I ljudi su stradavali zbog različitih stvari:

– zbog krivog etničkog prorijekla;
– zbog srpskog etničkog porijekla;
– zbog odsustva etničkog porijekla;
– zbog miješanog etničkog porijekla;
– zbog jugoslavenskog porijekla;
– zbog babe Srpkinje;
– zbog djeda Srbina;
– zbog tate partizana;
– zbog mame komunistkinje;
– zbog tetke antifašistkinje;
– zbog ideološkog opredjeljenja;
– zbog odsustva ideološkog opredjeljenja;
– zbog odsustva vjerskog opredjeljenja;
– zbog krivog vjerskog opredjeljenja;
– zbog toga što su nekome stali na žulj;
– zbog toga što su bili vlasnici vile na moru;
– zbog toga što je vila nekome zapela za oko;
– zbog posla koji je nekome zapeo za oko;
– zbog toga što su bili Albanci;
– ili Romi;
– ili Jugoslaveni;
– ili situaciji neprilagođeni Hrvati;
– zbog toga što su bili uspješni;
– zbog odsustva volje da se opredjeljuju…

Bile su to slatke strategije fašizma. A iza medijskih dimnih zavjesa i sa dima koji se širio s vještičjih lomača, neki anonimni nesretnici ostajali su bez posla, bez svojih kuća, neki su prebijani, neki ubijani. Mnogi su prolazili kroz svakidašnjicu kao kroz kišu nevidljivih metaka. Moja najveća podrška bila je moja mama. Kada sam već bila napustila Zagreb, anonimni hrvatski građani znali su je terorizirati telefonskim pozivima: „Je li to gospođa Ugrešić?“ „Da“, rekla je mama. „Majka književnice Ugrešić?“ I kada bi moja naivna starica ponosno odgovorila da jest, da je na telefonu mama književnice Ugrešić, u njezino uho sručivale su se uvrede. Tako joj je, jednom prilikom, samozvana predstavnica malog mjesta u kojem sam se rodila, poručila da me se oni, građani dotičnog mjesta, odriču. „Kako te se mogu odricati, pa nisu te oni rodili“, komentirala bi smijući se moja mama. Ponekad je znala gunđati. „Prestani sa tim pisanjem. Zbog tebe će mi oduzeti penziju“, rogoborila je. „Da li bi radije da ti ukinu penziju ili da me vidiš na Tuđmanovom prijemu“, iskušavala sam je. „Umrla bih od srama da te vidim na televiziji sa Tuđmanom. Što ne bi bilo loše, jer mi onda penzija više ne bi trebala“, rekla bi i mi bismo prasnule u smijeh. Ponekad bih ja posustala, ne bih više znala kako da se nosim sa tuđom mržnjom. „Zamisli kako bi tek bilo da te vole“, tješila me vedro moja starica. Ponekad bi opet ona posustala, pa bi se gunđajući zapitala kako je baš nju zapala sudbina da ima tvrdoglavu ćerku. „Zamisli tek kako je bilo roditeljima Josifa Brodskog“, lanula bih. „Da, ali ti nisi Brodski“, odbrusila bi mama.

Ponekad se zabavljam zamišljajući što bih odgovorila kada bi me moji nekadašnji spaljivači pitali: „Zašto smo vas ono onda bili malko osmudili?“ I ja razmišljam kako da odgovorim. Spisateljica sam, trebala bih znati na što će uho moga piromanskoga naroda sa znatiželjom strignuti. „Bili ste pali u nacionalni kolektivni trans, koro“, šapćem na uho prvome do sebe. „Koro?“, mršti se osoba. „U nekim djelovima Afrike, muškarci znaju upasti u kolektivnu histeriju. Uvjereni su da su im nestali penisi. A ako su nestali, netko ih je ukrao. I razbješnjela rulja, tobože kastriranih muškaraca, kreće u lov na tobožnje kastratore.“ „Ne razumjem o čemu to govorite? Kakve to veze Afrikanci imaju sa nama, a i sa vama?“ „Govorim u metaforama. Tada, prije 20 godina, bili ste me optužili da sam vam otuđila tu vašu kolektivnu nacionalnu stvar. Simboličku dakako“, šapćem osobi do sebe. „Zašto samo muškarci? A žene?“ „I žene su se kao čuvarice nacionalnih vrednota uključile u hajku na tobožnje kradljivice.“ Ljudi u lancu se bune: „Dajte već jednom, smislite se. Dokle ćemo čekati“, viču nestrpljivo. „Pa što da kažem ovome do sebe“, pita me iskreno zbunjeno. „Pa, sada više ni ja ne znam.“ „Zašto ste završili na lomači? Recite, samo da je kratko“, kaže. „Zbog krađe penisa“, šapćem. Vlasnik uha klima glavom. Razumio je. Prenosi moje rječi uhu do sebe. Riječi cure od uha do uha. Lanac je dugačak. „Zbog krađe ponosa!“, konačno uzvikuje zadnji u lancu. Čini se da jedini preostao kanal komunikacije, pokvareni telefon, ipak radi. „Da, zbog krađe ponosa“, potvrđujem. Moji piromani cerekaju se kao lud na brašno. Uzimam svoju metlu i tiho se iskradam. Vjetar ugodno brije u moje lice. Spuštam pogled nadolje. Moji dobri sugrađani živahno se komešaju. Nasmješena lica upravljena su nagore. S visine sliče na glavice kupusa ostavljenog da zadovoljno raste na nekom zapuštenom polju. Ispod njih, u zemlji, trunu ljudski leševi. Od toga je kupus nekako veći i sjajniji, ili mi se samo čini. Priznajem, sve je pitanje optike. I svatko je odgovoran za svoju. I laka, poput pera klizim zrakom. Travanj 2010.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, slušali ste Borisa Dežulovića, Marka Milanovića, Mirka Đorđevića i na kraju ste čuli našu uskršnju poslanicu, esej Dubravke Ugrešić „Pitanje optike“ koji je čitala Mirjana Karanović. Ovaj esej je jedan od 19 eseja koji se nalaze na audio knjizi Dubravke Ugrešić „Napad na minibar“ u papirnom izdanju Fabrike knjiga. Svima koji slave ovaj praznik čestitamo i nadamo se da ste u pravu, da bog sa svoje osmatračnice vidi sve. Mi se vidimo 13. maja, ostaviću vas na miru sledeće dve nedelje.

Emisija Peščanik, 22.04.2011.

Peščanik.net, 22.04.2011.