Kako je Bil Gejts postao najbogatiji čovek u Americi? Njegovo bogatstvo nema nikakve veze sa tim što Microsoft proizvodi dobre programe po nižim cenama od konkurentskih, niti sa uspešnijim „eksploatisanjem“ radnika (Microsoft plaća svoje intelektualne radnike relativno dobro). Milioni ljudi i dalje kupuju Microsoftove programe zato što se Microsoft nametnuo kao skoro univerzalni standard, praktično monopolizujući čitavu oblast, kao otelotvorenje onoga što je Marks nazivao „opštim intelektom“, pod čime je podrazumevao kolektivno znanje u svim oblicima, od nauke do praktične umešnosti. Gejts je u suštini privatizovao opšti intelekt i obogatio se prisvajajući rentu koja je usledila.

Mogućnost privatizacije opšteg intelekta je nešto što Marks u svojim radovima o kapitalizmu nikad nije mogao da zamisli (uglavnom zato što nije uzimao u obzir socijalnu dimenziju kapitalizma). Pa ipak, u ovome se krije suština današnjih borbi oko intelektualne svojine: kako se uloga opšteg intelekta – utemeljenog na kolektivnom znanju i društvenoj saradnji – povećava u postindustrijskom kapitalizmu, tako se i bogatstvo akumulira nesrazmerno u odnosu na rad utrošen na njegovu proizvodnju. Rezultat nije, kako je Marks po svemu sudeći očekivao, samouništenje kapitalizma, već postepena transformacija profita generisanog eksploatacijom rada u rentu prisvojenu privatizacijom znanja.

Isto važi i za prirodne resurse, čija je eksploatacija jedan od najvećih svetskih izvora rente. Traje neprekidna borba oko toga kome ide ova renta: žiteljima Trećeg sveta ili zapadnim korporacijama. Ironično je to da, objašnjavajući razliku između rada (čijim se korišćenjem proizvodi višak vrednosti) i drugih roba (čija se sva vrednost troši upotrebom), Marks navodi naftu kao primer „obične“ robe. Svaki pokušaj da se porast ili pad cene nafte poveže sa porastom ili padom troškova proizvodnje ili cene eksploatisanog rada bio bi besmislen: troškovi proizvodnje su zanemarljivi u proračunu cene koju plaćamo za naftu, cene koja je zapravo renta koju vlasnici resursa mogu da određuju zahvaljujući ograničenoj ponudi.

Posledica porasta produktivnosti, izazvane eksponencijalnim uticajem kolektivnog znanja, jeste promena uloge nezaposlenosti. Upravo uspeh kapitalizma (veća efikasnost, rast produktivnosti itd) izaziva nezaposlenost, čineći sve veći broj radnika nepotrebnim: ono što bi trebalo da bude uspeh – smanjenje potrebe za napornim radim – postaje usud. Ili, drugim rečima, prilika da čovek dugoročno bude eksploatisan sada se doživljava kao privilegija. Svetsko tržište, kako kaže Frederik Džejmson, jeste „prostor gde je svako jednom bio produktivan radnik, i gde je rad svojim pojeftinjenjem počeo sebe da istiskuje iz sistema“. U tekućem procesu kapitalističke globalizacije, kategorija nezaposlenih ne može više da se ograniči na Marksovu „rezervnu armiju rada“; u nju spadaju i, kako Džejmson primećuje, „oni brojni narodi sveta koji su, kako bi se reklo, ‘ispali iz istorije’, koji su planski isključeni iz modernizacijskih projekata kapitalističkog Prvog sveta i otpisani kao beznadežni i terminalni slučajevi“: takozvane propale države (Kongo, Somalija), žrtve gladi ili ekoloških katastrofa, oni uhvaćeni u zamku pseudoarhaičnih „etničkih mržnji“, predmeti filantropije ili nevladinih organizacija ili mete rata protiv terorizma. Tako je kategorija nezaposlenih proširena i obuhvata ogroman broj ljudi, od privremeno nezaposlenih, nezaposlivih i trajno nezaposlenih, preko stanovnika geta i sirotinjskih krajeva (svi oni koje i sam Marks često otpisuje kao „lumpenproletere“), pa sve do čitavih naroda i država isključenih iz globalnog kapitalističkog procesa, poput praznih mesta na starim mapama.

Neki tvrde da ovaj novi oblik kapitalizma stvara nove mogućnosti za emancipaciju. To je u svakom slučaju teza Hartove i Negrijeve knjige Multitude, gde se pokušava radikalizacija Marksa, koji je smatrao da ćemo, ako samo odsečemo glavu kapitalizmu, dobiti socijalizam. Marks je, po njima, bio istorijski sputan: razmišljao je u okvirima centralizovanog, automatizovanog i hijerarhijski organizovanog industrijskog rada, a kao posledicu toga dobijamo njegovo shvatanje „opšteg intelekta“ kao svojevrsne agencije za centralno planiranje; tek je danas, sa usponom „nematerijalnog rada“, revolucionarni preokret postao „objektivno moguć“. Ovaj nematerijalni rad proteže se između dve krajnosti: od intelektualnog rada (proizvodnja ideja, tekstova, kompjuterskih programa itd.) do afektivnog rada (lekari, dadilje, kabinsko osoblje u avionu). Danas je nematerijalni rad hegemonski, u smislu u kom je Marks označio veliku industrijsku proizvodnju devetnaestovekovnog kapitalizma hegemonskom: on se ne nameće svojom brojnošću nego igrajući ključnu, simboličnu strukturnu ulogu. Rezultat je novi domen „zajedničkog dobra“: zajedničko znanje i novi oblici komunikacije i saradnje. Produkti nematerijalne proizvodnje nisu predmeti, već novi društveni ili međuljudski odnosi; nematerijalna proizvodnja je biopolitička, to je proizvodnja društvenog života.

Hart i Negri ovde opisuju proces koji ideolozi današnjeg „postmodernog“ kapitalizma veličaju kao prelaz sa materijalne na simboličku proizvodnju, sa centralističko-hijerarhijske logike na logiku samoorganizacije i multicentrične kooperacije. Razlika je u tome što su Hart i Negri odani Marksu: pokušavaju da dokažu da je on bio u pravu, da je uspon opšteg intelekta dugoročno nespojiv sa kapitalizmom. Ideolozi savremenog kapitalizma promovišu upravo suprotan stav: marksistička teorija (i praksa), tvrde oni, ostaje u okvirima hijerarhijske logike centralizovane državne kontrole, pa tako ne može da se nosi sa društvenim efektima informacijske revolucije. Oni imaju dobre empirijske razloge za ovu tvrdnju: komunističke režime je praktično uništila njihova nesposobnost da se prilagode novoj društvenoj logici proistekloj iz informacijske revolucije. Pokušavali su da usmeravaju revoluciju, da je pretvore u još jedan krupni centralizovani projekat državnog planiranja. Paradoksalno je što Hart i Negri ovaj proces hvale kao jedinstvenu priliku za prevazilaženje kapitalizma, dok ga ideolozi informacijske revolucije veličaju kao uspon novog, „beskonfliktnog“ kapitalizma.

U analizi Harta i Negrija ima nekih slabih tačaka, koje nam pomažu da shvatimo kako je kapitalizam uspeo da preživi ono što je trebalo da bude (u klasičnom marksističkom smislu) nova organizacija proizvodnje koja bi ga učinila izlišnim. Oni potcenjuju razmere u kojima je današnji kapitalizam (barem kratkoročno) uspešno privatizovao sam opšti intelekt, kao i razmere u kojima su sami radnici, više od buržoazije, postali suvišni (sa sve većim brojem onih koji nisu više samo privremeno nezaposleni, već strukturno nezaposlivi).

Ako je stari kapitalizam u idealnom slučaju podrazumevao preduzetnika koji investira (svoj ili pozajmljeni) novac u proizvodnju koju je organizovao i kojom upravlja, a zatim od nje ubira profit, danas se javlja novi idealni tip: to više nije preduzetnik koji poseduje svoju kompaniju, već stručni menadžer (ili upravni odbor) koji upravlja kompanijom u vlasništvu banke (kojom isto tako upravljaju menadžeri koji nisu njeni vlasnici) ili svuda rasuti investitori. U ovom novom idealnom tipu kapitalizma, stara buržoazija, proglašena nefunkcionalnom, refunkcionalizuje se u obliku plaćenog menadžmenta: pripadnici nove buržoazije primaju platu, pa čak i ako poseduju deo svoje kompanije, dobijaju akcije kao deo nadoknade („bonuse“ za svoje „uspehe“).

Ova nova buržoazija i dalje prisvaja višak vrednosti, ali u (mistifikovanoj) formi koja se naziva „viškom zarade“: oni dobijaju prilično više od proleterske „minimalne zarade“ (često mitska referentna vrednost, čiji je jedini realni primer u današnjoj globalnoj ekonomiji zarada fabričkog radnika u Kini ili Indoneziji), i ova distinkcija od običnih proletera definiše njihov status. Tako buržoazija u klasičnom smislu nestaje: kapitalisti se ponovo javljaju kao podvrsta plaćenih radnika, kao menadžeri kvalifikovani da zarađuju više svojom stručnošću (zato je pseudo-naučna „evaluacija“ ključna: ona legitimiše nejednakost). Budući da nije ograničena samo na menadžere, kategorija radnika koji primaju višak zarade obuhvata razne vrste eksperata, administratora, državnih službenika, lekara, pravnika, novinara, intelektualaca i umetnika. Višak se javlja u dva oblika: više novca (za menadžere itd), ali i manje posla i više slobodnog vremena (za – pojedine – intelektualce, ali i za državne službenike itd).

Evaluativni postupak kojim se određuje koji će radnici dobiti višak zarade predstavlja proizvoljni mehanizam vlasti i ideologije, koji ni na jedan ozbiljan način nije povezan sa pravom stručnošću; tako višak zarade ne postoji iz ekonomskih, već iz političkih razloga: radi održavanja „srednje klase“, kako bi se očuvala socijalna stabilnost. Proizvoljnost društvene hijerahije nije greška, već upravo poenta, gde proizvoljnost evaluacije igra ulogu paralelnu proizvoljnosti tržišnog uspeha. Eksplozija nasilja ne preti kada u društvenom prostoru ima previše neizvesnosti, već kada se pokuša eliminacija neizvesnosti. U knjizi La Marque du sacré, Žan-Pjer Dipui zamišlja hijerarhiju kao jednu od četiri procedure („dispositifs symboliques“), čija je funkcija da učine odnos nadređenosti neponižavajućim: sama hijerarhija (spoljno nametnuti poredak koji mi dozvoljava da svoj niži socijalni status shvatim kao nešto nezavisno od moje suštinske vrednosti); demistifikacija (ideološki postupak koji pokazuje da društvo nije meritokratija, već proizvod objektivnih socijalnih sukoba, koji mi omogućava da izbegnem bolni zaključak da je nečija superiornost rezultat njegovih osobina i uspeha); neizvesnost (sličan mehanizam, pomoću kojeg shvatamo da naš položaj na socijalnoj lestvici zavisi od prirodne i društvene lutrije; srećniji su oni koji su rođeni sa odgovarajućim genima i u odgovarajućoj porodici) i kompleksnost (nekontrolisane sile imaju nepredvidive posledice; na primer, nevidljiva ruka tržišta može da dovede do mog neuspeha i uspeha mog suseda, čak i ako ja radim više i ako sam mnogo pametniji). Iako možda tako ne izgleda, ovi mehanizmi ne osporavaju i ne ugrožavaju hijerarhiju, već je čine prijatnijom, budući da „zavist pokreće ideja da drugi zaslužuje svoju sreću, a ne suprotna ideja – koja se jedina može otvoreno izraziti“. Dipui iz ove premise izvlači zaključak da je pogrešno verovati da će relativno pravedno društvo, koje sebe i doživljava kao pravedno, biti lišeno ozlojeđenosti: naprotiv, upravo će u takvim društvima oni koji zauzimaju inferiorne položaje pronaći ventil za svoj povređeni ponos u nasilnim eksplozijama ozlojeđenosti.

U vezi sa ovim je i ćorsokak u kojem se danas nalazi Kina: ideal Dengovih reformi bilo je uvođenje kapitalizma bez buržoazije (budući da bi ona formirala novu vladajuću klasu); sada, međutim, Kineski lideri otkrivaju bolnu istinu da kapitalizam bez utvrđene hijerarhije koju obezbeđuje postojanje buržoazije – proizvodi trajnu nestabilnost. Kojim će putem onda Kina krenuti? Bivši komunisti se inače pojavljuju kao najefikasniji kapitalistički menadžeri, jer njihova istorijska netrpeljivost prema buržoaziji kao klasi savršeno odgovara tendenciji današnjeg kapitalizma da se pretvori u menadžerski kapitalizam bez buržoazije – u oba slučaja, kako je Staljin davno rekao, „kadrovi rešavaju sve“. (Zanimljiva je razlika između današnje Kine i Rusije: u Rusiji, univerzitetski profesori su strahovito loše plaćeni – oni su de facto već deo proletarijata – dok u Kini dobijaju vrlo pristojan višak zarade koji garantuje njihovu pokornost.)

Ideja o višku zarade sada pruža novi okvir „antikapitalističkim“ protestima. U vreme krize, najočigledniji kandidati za „stezanje kaiša“ su ljudi sa nižih lestvica plaćene buržoazije: politički protesti su njihovo jedino utočište, ukoliko žele da izbegnu utapanje u proletarijat. Iako su njihovi protesti nominalno usmereni protiv brutalne tržišne logike, oni zapravi protestuju protiv postepene erozije njihovog (politički) povlašćenog ekonomskog položaja. Ajn Rend u romanu Atlas Shrugged fantazira o štrajku „kreativnih“ kapitalista, a ta fantazija se na perverzan način obistinjuje u današnjim štrajkovima, od kojih većinu organizuje „plaćena buržoazija“ u strahu da će izgubiti svoj višak zarade. Ovo nisu proleterski protesti, već protesti protiv pretnje spuštanja na nivo proletarijata. Ko se danas usuđuje da štrajkuje, kada je i samo redovno radno mesto privilegija? To nisu bedno plaćeni radnici u (preostaloj) tekstilnoj industriji itd, već oni povlašćeni radnici koji imaju zagarantovana radna mesta (prosvetari, radnici gradskog prevoza, policija). U tom svetlu treba posmatrati i talas studentskih protesta: njihova glavna motivacija je verovatno strah da im visoka stručna sprema više neće garantovati višak zarade kasnije u životu.

Međutim, jasno je da veliku obnovu protesta tokom prošle godine, od Arapskog proleća do Zapadne Evrope, od Okupacije Volstrita do Kine, od Španije do Grčke, ne bi trebalo prosto odbaciti kao revolt plaćene buržoazije. Svaki od ovih slučajeva treba zasebno razmotriti. Studentski protesti protiv reforme visokog školstva u Britaniji očigledno se razlikuju od avgustovskih nereda, koji su bili puki potrošački karneval destrukcije, istinska eksplozija zapostavljenih. Moglo bi se reći da je pobuna u Egiptu otpočela delom kao pobuna plaćene buržoazije (gde su obrazovani mladi ljudi protestovali zbog loših životnih izgleda), ali to je bio samo jedan od aspekata širih protesta protiv tiranskog režima. S druge strane, protesti nisu mobilisali siromašne radnike i seljake, i izborna pobeda islamista jasno otkriva usku društvenu bazu prvobitnog sekularnog protesta. Grčka je poseban slučaj: poslednjih decenija, nova plaćena buržoazija (naročito u prekobrojnoj državnoj administraciji) stvorena je zahvaljujući finansijskoj pomoći Evropske unije, i protesti su u velikoj meri motivisani pretnjom da će se ovo okončati.

Pored proletarizacije nižih slojeva plaćene buržoazije, na drugoj krajnosti imamo iracionalno bogato nagrađivanje vrhunskih menadžera i bankara (iracionalno jer je obično, kako su pokazale istrage u SAD, obrnuto proporcionalno uspehu kompanije). Umesto da ove trendove izlažemo moralizatorskoj kritici, trebalo bi da ih čitamo kao pokazatelje da kapitalistički sistem više nije sposoban da uspostavi samoregulišuću stabilnost – drugim rečima, on preti da se otme kontroli.

 
Slavoj Žižek, London Review of Books, 26.01.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.02.2012.