- Peščanik - https://dev.pescanik.net -

Povodom godišnjice usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima

Foto: Iva Kežić

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN iz 1948. godine jeste prvi i još uvek najznačajniji međunarodni akt o ljudskim pravima, koji se tiče svakog, bilo kog čoveka kao pripadnika celog čovečanstva, akt koji se odnosi na standarde u ljudskim pravima relevantne za svaku državu članicu ali i nečlanicu UN, i akt kojim se utvrđuje i preporučuje minimalni skup ljudskih prava svakog čoveka, pri čemu taj ceo skup, što znači i svaki član toga skupa, svako ljudsko pravo, treba poštovati u svakoj, bilo kojoj državi.

Univerzalnost Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN iz 1948. godine je, dakle, trostruka:

1) tiče se svakog čoveka kao dela čovečanstva, u smislu koji je pesnički odredio još Džon Don (John Donne, 1572-1631): „Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka umanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom.“;

2) moralno obavezuje svaku državu koja želi, koja hoće da se predstavi kao uljudna, pristojna država – da poštuje standarde ljudskih prava postavljene u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima UN bez obzira na to da li je članica UN ili još uvek nije;

3) to je za svakog čoveka kao dela čovečanstva i za svaku državu koja hoće da bude deo tog civilizovanog, uljuđenog čovečanstva onaj minimalni skup ljudskih prava koji se mora poštovati.

Manji od ovog jeste minimum ljudskih prava koji se mora poštovati u oružanim sukobima bilo koje vrste. Biće postavljen tek protokolima uz ženevske Konvencije (Konvencija iz 1864, 1906, 1929. i 1949; te dvama protokolima iz 1977. i jednim iz 2005). No, ljudska prava u oružanim sukobima nisu deo ove naše priče.

U petak 10. decembra 1948. u 9 sati ujutro, pre 70 godina, u Parizu u palati Šajo (izgrađenoj za Međunarodnu /ili Svetsku/ izložbu 1937), na 183. plenarnom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija nastavilo se s raspravljanjem o nacrtu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i o amandmanima na taj nacrt koje su predložili Ujedinjeno Kraljevstvo i Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. U toj debati značajno mesto imao je jugoslovenski diplomata Ljubomir Radovanović, kao i sovjetski diplomata Andrej Višinski (koji je prethodno bio i ostao najčuveniji ruski i sovjetski vrhovni državni tužilac 1931-1935-1939. i jedan od najčuvenijih sovjetskih teoretičara prava).

Po završetku debate prešlo se na glasanje, koje je bilo složeno i čiji je krajnji rezultat bio da je nacrt Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima usvojen uz amandaman UK (koji je prihvaćen) a bez amandmana SSSR-a (koji su odbijeni). Neretko se u literaturi govori da je Deklaracija doneta bez primedaba. Ali, nije bilo tako. Ne samo amandmani nego i pojedinačno glasanje po članovima to jasno pokazuju. Na kraju je Univerzalna deklaracija u celini prihvaćena s 48 glasova za, 8 uzdržanih, nijednim glasom protiv i dve države članice koje nisu glasale. Ko je kako glasao?

Generacije đaka i studenata koje su školovane u socijalističkoj Jugoslaviji učene su i bile veoma ponosne time što je ta Jugoslavija bila jedna od 51 države članice koje su 1945. godine osnovale Ujedinjene nacije. Ali, te generacije nisu znale da se pri glasanju o Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima 10. decembra 1948. Jugoslavija uzdržala.

Za Deklaraciju su glasale: Burma, Kanada, Čile, Kina, Kolumbija, Kostarika, Kuba, Danska, Dominikana, Ekvador, Egipat, (El) Salvador, Etiopija, Francuska, Grčka, Gvatemala, Haiti, Island, Indija, Iran, Irak, Liban, Liberija, Luksemburg, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Nikaragva, Norveška, Pakistan, Panama, Paragvaj, Peru, Filipini, Sijam, Švedska, Sirija, Turska, UK, SAD, Urugvaj, Venecuela, Avganistan, Argentina, Australija, Belgija, Bolivija i Brazil, dakle, ukupno 48 članica. Protiv se, kao što je rečeno, nije izjasnila nijedna država. Uzdržanih je bilo 8: Beloruska SSR, Čehoslovačka, Poljska, Saudijska Arabija, Ukrajinska SSR, Južnoafrička Unija, SSSR i Jugoslavija. Nisu glasale dve od 58 tadašnjih država članica UN: Jemen i Honduras.

Zašto je Jugoslavija bila uzdržana u decembru 1948, kada se već sredinom te iste 1948. godine izjasnila protiv Rezolucije Informbiroa tekstom „O stanju u KPJ“, ostaje tek da se utvrdi. Da li je to bilo autentično jugoslovensko protivljenje ljudskim pravima, ili tek politički mudro neprotivljenje nekome ko bi tadašnju Jugoslaviju mogao egzistencijalno da ugrozi?

Bilo kako bilo, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN usvojena je i bez nas, ili preciznije: uprkos našoj uzdržanosti. Njenom formulisanju najviše je doprineo Kanađanin Džon Peters Hamfri, čija zemlja nije podržavala ideju univerzalnih ljudskih prava sve do samog glasanja o Deklaraciji. Hemfriju je mnogo pomogla Elenor Ruzvelt, bivša prva dama SAD, udovica Frenklina Delana Ruzvelta, osvedočeni borac za prava crnih ljudi, žena i Japanaca. Smatra se da njoj dugujemo neseksističku terminologiju u ovoj oblasti, tj. preimenovanje prava čoveka (što je u svim jezicima značilo: prava muškarca, rights of man) u ljudska prava (human rights).

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN iz 1948. godine nastala je kao nesumnjivo politički a ne pravni, tj. pravno-obavezujući akt. Međutim, širenje svesti o njenoj sadržini i borba za tu sadržinu dovele su do toga da je značajni predstavnici pravne teorije odavno smatraju delom međunarodnog običajnog prava koje postavlja pravne standarde u ovoj oblasti koje svi nastoje i treba da nastoje da slede.

U tom smislu se može reći da je Elenor Ruzvelt bila u pravu: Ono što je za Engleze odnosno Britance bila Magna Carta Libertatum iz 1215. godine to je za čovečanstvo u celini bila i još uvek jeste Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN iz 1948. godine. Zato se uvek vredi podsetiti sadržine njene preambule i 30 članova.

Tekst Univerzalne deklaracije

Centar za pravosudna istraživanja – CEPRIS, 09.12.2017.

Peščanik.net, 12.12.2017.