Na mom biračkom mestu, bez obzira na visinu (ne)izlaznosti, nikada nema gužve: sve je uvek ležerno, komotno i bez cimanja, sede tamo neke čike i tete u umereno vickastom raspoloženju, i sve je nekako mikofo. Pa dobro, tamo ionako uvek pobeđuju “demokratske snage”, šta god to u konkretnom trenutku bilo. Sve je tako bilo i u nedelju, dvadesetog januara: došao sam, zaokružio sedmicu, i otišao kod prijateljice na vusla. Isto je tako bilo i u nedelju, trećeg februara: prošetao sam do narečenog dečijeg vrtića utonulog među krošnje listopadnog drveća oko sedam uveče, zaokružio dvojku i otišao kod prijatelja, da pratimo istoriju na delu, po ko zna koji put od 1990. Nas istorija, naime, nikako da se okane; tačnije, pustila bi ona nas, ali nećemo mi nju! Zato su i ovi izbori bili tek još jedna od hiljadu etapa na tom putu: kako da se iskobeljamo iz Istorije, shvaćene na jedan beznadno arhaičan (otuda i smrtonosan) način. E sad, ko je tu pripomogao, pripomogao je; ko je ostao kod kuće, da Uživa U Sebi, neću mu kvariti: na tu su vrstu užitka ljudi provereno najosetljiviji. Na svu sreću, i bez njih je sve nekako prošlo, doduše tesno, mada opet, sto dvadeset hiljada glasova razlike, to je grad veličine Subotice. Sa onima koji su dirljivo iskreno (po)verovali da su odviše otmeni da “glasaju protiv” dobacilo bi se možda i do veličine Novog Sada, ali šta sad, pobeda je pobeda…

Hm, ali čija “pobeda”, i šta je tu uopšte “pobeda”? Puko izbegavanje poraza (zapravo: katastrofe), ništa drugo. Bilo gde drugde i u bilo kojim normalnijim okolnostima, to bi bilo malo; ovde i sada, i to je nešto. Zato je, bar na prvi pogled, ishod ovih izbora tek status quo, što je svakako frustrirajuće, nedovoljno, čak bedno, osim u poređenju s onim što bi bilo da je izborni rezultat bio drugačiji. Sad shvatam šta znači ona floskula “pozitivna nula”…

Vidi vraga, izgleda da i ne mora da bude tako?! U trenutku nastanka ovog teksta jedva da je prošlo 48 sati od saopštavanja prvih izbornih rezultata, a neki nimalo zanemarljivi tektonski procesi su već krenuli. Vlada Srbije možda se upravo na naše oči raspada, a i ako preživi, ne vidim šta bi to moglo ozbiljnije i na duži rok da je zakrpi. Eto nama novog potonuća notorne ovdašnje “analitičarske pameti”: od nedelje uveče slušamo ceo jedan hor koji mudruje kako će Koštunica, koji da je “najveći gubitnik ovih izbora”, sada naprosto morati, onako do nogu poražen i ponižen izbornim rezultatom, malo da smanji doživljaj, i da pusti DS-u glavnu reč u Vladi, i to za početak tako što barem neće opstruirati potpisivanje vajnog “političkog sporazuma” sa EU, kao kakvog-takvog erzaca za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Nevolja sa ovdašnjom analitičarskom pameću, gotovo bez razlike s obzirom na političke preferencije analitičara, jeste štrebersko i neodustajno insistiranje na racionalnosti postupanja političkih aktera. Otuda u poslednje vreme stalno “promašuju” belanovičkog Mislioca. Poduže već upozoravam da su Koštunica i njegovo okruženje (verovatno bespovratno) otplutali ka nekoj vrsti suicidalne političke sumanutosti, da je “Kosmet” postao njihova psihotična fiksacija, zarad koje bi bili spremni da spale i mnogo vrednije i važnije stvari od jedne ionako beznadno trule vlade. Zato im je samo dan i po nakon izbora bio sasvim dovoljan da krenu u bombašku kontraofanzivu, s namerom da očuvaju em svoj ničim zasluženi dominantan položaj u izvršnoj vlasti (dok se još može), em dosadašnju izolacionističku politiku prema EU. Najbizarnije od svega je što je to na neki perverzan način jako dobra vest. Zašto? Zato što Borisa Tadića praktično onemogućava da nastavi da pliva na talasu političkog oportunizma, čemu je sklon u svakoj situaciji, osim one kada ga sateraš u ćošak i prinudiš ga da se brani. Sve mahnitiji Koštunica čini (mu) upravo to, i to tako nedvosmisleno da se čak ni Tadiću ne bi smelo omaći da ne iskoristi ovako raskošnu priliku. Drugim rečima, da su ga Koštunica i Ilić makar malo “ispoštovali” (zemunskim jezikom kazano), Tadić bi se lako i zadovoljno vratio u želatinozno nirvanističko stanje u kojem je vegetirao do predizborne kampanje. Sada će mu to biti znatno teže, mada će – naučili smo toliko o njegovom političkom mentalitetu – verovatno učiniti još neki “pomirljivi” pokušaj u tom pravcu. Daj Bože da mu to ne uspe, i da ništa ne urazumi razularene Koštuničine talibančiće!

Od ovog “izvora” vode, dakle, dva putića: jedan je da se strasti nekako smire, da svi uvuku rogove, i da se Veliko Truljenje spokojno nastavi. Lepo Koštunici jer vlada, lepo Tadiću jer se slikuje okolo i ispušta predsedničke zvuke (da parafraziram Mišu Vasića), lepo njegovim namnoženim japi-haharima, jer zauzimaju tolika važna i unosna mesta. No, evidentan i čini se nepomirljiv raskol oko (ne)potpisivanja političkog sporazuma sa EU znatno umanuje šanse za takav rasplet. U sledećih nekoliko dana ćemo videti šta će od svega toga biti, no evo scenarija koji je, čini mi se, realistički i optimistički istovremeno: DSS & co. definitivno prelaze na stranu radikala i SPS-a i zahtevaju da se prokletoj Evropskoj uniji da šut-karta; Demokratska stranka i G17 ne pristaju, Vlada puca po šavovima, i raspisuju se prevremeni parlamentarni izbori, verovatno zajedno s pokrajinskim i lokalnim, dakle na proleće.

Zašto bi ovo bila divna vest? Zato što bi ona predizborna krilatica da su predsednički izbori “referendum o evropskoj budućnosti Srbije” u slučaju prevremenih parlamentarnih izbora bila 101% tačna. Iluzionisti, prelivode i ostali “trrećeputni” šibicari izgubili bi sadašnji široki manevarski prostor, i Srbija bi imala jasan izbor između jedne kolone u kojoj bi stupali DSS, NS i SPS pod vodstvom radikala, i druge u kojoj bi bili – kako god to “tehnički” izgledalo – DS, LDP, G17, LSV, Mađari i Ljajić, a verovatno i Ugljanin, pošto u takvoj konstelaciji teško da bi mogao bilo kome da objasni neki drugačiji izbor. “Referendumsko pitanje” bilo bi prosto: jeste li za to da Srbija i njeni građani nastave (hm: počnu?) da žive kao normalni ljudi, ili ste za to da izvršimo kolektivni suicid, skrhani fantomskim “kosovskim bolom”? Fer pitanje zahteva fer odgovor, pa kakav on bude, tako će biti i Srbiji, i niko joj neće biti ni prav ni kriv doli ona sama.

Ako do nečega sličnog dođe, ja znam šta ću raditi te nedelje. Glasaću za ono što mi je najbliže, ili bar za ono što mi nije preterano daleko. Okej, ne volim suvišne mistifikacije, pa ne krijem da sam, kao slobodan i partijski nesvrstan građanin, do daljnjeg “glasač LDP-a”. Dakle, nameravam to i da ostanem, ako me sam LDP ne onemogući u tome. Čedomir Jovanović je u nedelju, izlaskom na izbore, pokazao da je ipak zreo čovek i političar – za razliku od niza političkih pubertetlija iz svog okruženja – čime se kvalifikovao da i dalje glasam za njega. Naročito ako u međuvremenu ili nekako uozbilji svoje okruženje, ili ga promeni, ako se ovo sadašnje pokaže neuozbiljivim. U politici je malo šta tako grozno kao intelektualci u poznoj adolescenciji. Na drugoj strani, ako takvi, daleko bilo, prevladaju, stojim vam dobar da će LDP moći samo da sanja o makar i polovini od sadašnjih 220-230 hiljada glasova. Umesto toga, LDP bi se sveo na samodovoljnu i samozaljubljenu sektu Pravednika, dakle, na “levu” varijantu DSS-opskurantizma, na kružok u permanentnom laganom osipanju koji će ljubomorno uzgajati svoju ekskluzivnost kontra šizmatičnosti ostatka profanog sveta. A jedan DSS Srbiji je sasvim dovoljan, štaviše, jedva smo ga preživeli – ako ga uopšte preživimo.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 06.02.2008.