- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Pravo u Turkmenistan

 
Da me je prekjuče neko pitao gde da čuva svoje pare, bez dvoumljenja bih mu odgovorila – u Sberbanci. Jer dovoljno je setiti se kiparskog bankrota, zamisliti se malo nad evropskom krizom i zaključiti: Sberbanka je ipak pouzdanija. A od danas, bilo koga ko se odluči da Sberbanci poveri makar i jedan svoj dolar, smatraću za idiota. I sve to zahvaljujući izuzetnom zakonu o prinudnoj konfiskaciji dolarskih uloga ruskih građana i njihovoj zameni po kursu povoljnom za državu, kao i o zabrani platnog prometa u dolarima na teritoriji Ruske Federacije, aktu koji je Dumi predložio deputat stranke LDPR Degtjarjov.

Ovaj zakon je čudnim sticajem okolnosti predložen Dumi baš kada je u jednoj drugoj zemlji, našem ideološkom savezniku Venecueli, u državi kojom danas vlada Čavesov naslednik Maduro – prodavnice s uvoznom robom okupirala armija i zatečenu, praktično zaplenjenu robu sada prodaje stanovništvu po cenama i do 90% nižim od pređašnjih. Na Venecuelu ću se u ovom tekstu još jednom svakako vratiti, nego da vidimo šta je s Rusijom.

Prvo do čega će dovesti izglasavanje zakona koji je predložio Degtjarjov je bankrot već pomenute Sberbanke. I pored 300 milijardi dolara klijentskog novca koji se na njenim računima čuva, Sberbanka ima i neke nedostatke. Ona, na primer, ima tu ružnu naviku da kreditira „biznismene od društvenog značaja“, to jest one koje joj preporučuje Kremlj. Osim toga, ona od milionera bliskih vlasti, s vremena na vreme rado kupuje raznu aktivu sumnjivog kvaliteta, i to po cenama koje su tim milionerima po volji. Sve je to, razume se, pokriveno implicitnim državnim garancijama i, kao što rekoh, ogromnim iznosom klijentskih uloga. Ali kada umesto državnih garancija na scenu stupi državna pljačka, ti će ulozi istog trenutka nestati.

Drugo do čega će dovesti degtjarjovski zakon je stvaranje dva kursa dolara. Ovaj će zakon odmah podeliti ruske građane na dva nejednaka dela: na one koji su blizu vlasti i kojima će biti pružena mogućnost da kupuju dolare po zvaničnom kursu, i na sve ostale koji će te iste dolare kupovati na crno. Drugi oblik „prinudne“ prodaje valute jednostavno ne postoji. I još jedna napomena koju treba posebno podvući: dvojni kurs neće značiti krah dolara (od toga dolaru neće biti ništa), već potpuni slom rublje. Čim ovaj zakon bude donet, automatski će svi rubaljski ulozi građana biti obezvređeni. Od tog trenutka pa nadalje, niko više neće znati koliko ta naša rublja stvarno vredi.

Ili, da se preciznije izrazim, vrednost rublje će zavisiti isključivo od statusa građanina koji tu rublju poseduje. Jer ako si uključen u vladajuću elitu, pa čak i ako su tvoja primanja u rubljama, ti za te svoje rublje možeš da dobiješ dolare po zvaničnom kursu i tada je tvojih x rubalja jednako 100 hiljada dolara za koje ćeš kupiti, recimo, mercedes. A ako nisi uključen u elitu, ti ćeš se obratiti crnom tržištu, gde za tih istih x rubalja možeš dobiti 1.000 dolara s kojima nikada nećeš moći da kupiš mercedes.

Ovaj model je nešto što bih nazvala finansijsko kmetstvo. Ekonomija cele države besplatno radi za mesnu elitu i ona – grubo rečeno – zarađuje dolare, a svi ostali pod prinudom dobijaju lokalnu valutu čiji kurs ta ista elita određuje. Ovaj se ekonomski model primenjuje u Turkmenistanu ili, recimo, u već pomenutoj Venecueli.

Na primeru Venecuele se lako mogu uočiti posledice tog takozvanog finansijskog kmetstva. Razumljivo je da nakon pojave i kraće primene dva kursa – zvaničnog i crnog – potrošači postaju uznemireni jer, s jedne strane ih čekaju prazne police u državnim prodavnicama, a s druge, visoke cene u privatnim. Naime, vlasnici privatnih radnji su radi nabavke uvozne robe prinuđeni da kupuju dolar po ceni koja važi na crnom tržištu. A onda je predsednik Maduro privatne trgovce proglasio za „špekulante koji se bogate preko grbače naroda“, u njihove prodavnice poslao vojsku i sada vojnici rasprodaju zalihe privatne robe po državnim cenama. A narod? Narod se davi u redovima i prosto umire od sreće.

Predlog zakona deputata Degtjarjova, vodi ka budućnosti u kojoj nas čeka gotovo isti niz događaja. Bankrotstvo Sberbanke, krah finansijskog sistema, preobraćanje biznismena bliskih Putinu u visoku klasu rentijera, regulisanje cena, prazne prodavnice, nacionalizacija trgovinske mreže koja „pljačka narod“ itd.

Ali nešto drugo je tu mnogo strašnije. Bez ozira na to koliko je predlog zakona Degtjarjova apsurdan, uskoro se može ispostaviti da je on zapravo jedini (mada dozlaboga nakaradan) izlaz iz strukturne napetosti koja u ruskoj ekonomiji iz dana u dan sve više raste.

Uzrok te napetosti je to što čitava ruska ekonomija, svakim danom postaje sve manje konkurentno sposobna. Broj svakojakih ros-, teh-, potreb-, vez- i ostalih nadzora i kontrola je toliko porastao da, recimo, ako sav posao oko izgradnja nekakvog industrijskog pogona u Evropi košta 100 miliona dolara, u Rusiji se taj isti posao ne može završiti bez 180. To znači da će mnogo toga što se eksploatiše, dorađuje, a ponešto i proizvodi i potom izvozi, za par godina postati neisplativo. O uslužnim delatnostima, o malom i srednjem biznisu da i ne govorimo. Oni se već danas nikako ne isplate. Problemi prete čak i Gaspromu koji gubi značajne delove tržišta u Evropi, dok sama cena proizvodnje i ukupni troškovi proizvodnje ruskog gasa neumoljivo rastu.

S druge strane to znači da će se preduzeća zatvarati, a ljudi zaposleni u njima leteti na ulicu. Još par godina i Rusija će se pretvoriti u gigantsko Pikaljovo. I što je najcrnje, budući da je smanjenje broja birokratskih parazita nešto što je apsolutno nespojivo s bitnom odlikom ovog režima, taj proces sveopšteg pada profitabilnosti je praktično nezadrživ.

Liberalno krilo vlade već odavno zna za taj problem i trudi se da ga reši slabljenjem rublje. No ova je mera, prvo, palijativna (može da omogući par godina predaha) i drugo, pri uslovima visokih cena nafte, rublja vrlo nerado slabi. Evo tu, sasvim nedavno, čim je stupila na novu dužnost guvernera Centralne banke, gospođa Nabiulina je pokušala da je oslabi, a rublja se za samo par dan ponovo uspuzala natrag.

Mera koju predlaže Degtjarjov je zaista radikalna. Njenom primenom će ruska ekonomija biti podeljena na one ekonomske subjekte koje će kontrolisati lica ovlašćena od strane Putina i na sve ostale, koji će se baviti njihovim servisiranjem. Ovi prvi će izvoziti svoju proizvodnju i imati slobodan pristup dolarima, mercedesima i ostalim ovozemaljskim zadovoljstvima, a drugi će ih opsluživati za rublje obračunate po „gaspromovom“ kursu. U suštini će se ponoviti situacija s početka 90-ih kada je specijalno ovlašćena firma mogla da iz Rusije izveze tonu aluminijuma i da je proda po ceni koja je 6 hiljada puta viša od domaće.

Naravno, vlada još uvek ima šansu da vrati ovu inicijativu pošiljaocu. Da sam na mestu Grefa, okrenula bih telefon Bastrikina i preporučila mu da hitno podmetne narkotike Degtjarjovu. No nažalost, i sami vidite da se ovde radi o stvarima gde svaka šala postaje neumesna i da su nam perspektive da pođemo putem Turkmenistana, odsad pa ubuduće, postale i suviše realne. 

 
Новая газета, 15.11.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 23.11.2013.