- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Pre 68. i posle

“We hugely overestimated ourselves and gave ourselves over to the illusion that in the prosperous Federal Republic of Germany a revolution was imaginable. Seen thus, we were like people possessed, who acted in isolation in a room empty of air. We lived a kind of armed existentialism.”
Astrid Proll (član Frakcije crvene armije, RAF, koja je odležala dugačku kaznu zatvora i sada radi kao fotograf).


Uvod

Bunt 1968. na istoku i na zapadu nije bio izazvan istim razlozima i nije imao iste posledice. U Jugoslaviji, pored toga, razlozi i posledice nisu bili isti ni u svim sredinama. Te godine, pored protesta studenata širom zapadnog sveta, došlo je do invazije na Čehoslovačku, a u Jugoslaviji su izbile prve značajnije demonstracije na Kosovu i, kasnije, u Makedoniji. Najvažniji uzrok masovnih demonstracija na zapadu je bilo nezadovoljstvo ratom u Vijetnamu i podeljenošću Evrope. Na istoku Evrope, uzroci reformi u Čehoslovačkoj i intervencija snaga Varšavskog pakta nisu se razlikovali od onih koji su periodično dovodili do gušenja reformi i pobuna u socijalističkom svetu. U Jugoslaviji, pak, socijalni i nacionalistički razlozi su bili u osnovi političkih sukoba, i na ulicama i unutar vladajuće partije. Posledice svih tih događaja su bile u skladu sa njihovom motivacijom, te se može reći da su svi njihovi ciljevi, na jedan ili drugi način, ostvareni. U ovom napisu bih hteo da iznesem argumente za ovu poslednju tvrdnju.


Jednodimenzionalni ljudi

Mada se protesti iz 68. najviše vezuju za vanparlamentarnu opoziciju u Nemačkoj i za studentske demonstracije u Parizu, sve je, ipak, počelo u Sjedinjenim Državama, pre svega otporom ratu u Vijetnamu. Politički milje, ako je to prava reč, bili su građanski pokreti za jednaka prava i za ukidanje segregacije na rasnoj osnovi. Zbog rata u Vijetnamu se neslaganje sa unutrašnjom politikom prenosi i na neslaganje sa spoljnom politikom, tako da se zahtevi za jednakim pravima povezuju sa pozivima da se okonča nepopularni i nepotrebni rat. I jedno i drugo su teme koje tradicionalno imaju jak odjek u američkoj javnosti.

Ma koliko to učesnicima i posmatračima sa strane izgledalo kao nekakav jedinstveni istorijski događaj, reč je o nečemu što je tipično za Ameriku. Zahtevi za jednakim pravima gotovo uvek nailaze na razumevanje u javnosti i bivaju prihvaćeni, mada ponekad čitav proces može da bude dug i može da izazove značajne socijalne i političke sukobe. Isto tako, antiratni pokreti gotovo uvek imaju snažnu podršku, posebno kada se rat oduži i troškovi narastu. Ali u oba slučaja su potrebni društveni i politički pokreti da bi se došlo do željenih rezultata.

Razumevanje socijalnih pokreta u Americi je ponekad otežano ako se na njih gleda kao na nešto što karakteriše neku ideju sistema koji ih određuje. Jedno takvo tumačenje je bilo veoma popularno, doduše ne veoma dugo, i zasnivalo se na ideji Herberta Markuzea o jednodimenzionalnosti američkog čoveka, koja je pre svega posledica karaktera američkog kapitalizma. Na neki način, sistem svodi ljude samo na jednu njihovu dimenziju, na njihovu sklonost potrošnji. Pa oni postaju politički i moralno tupi, što i jeste u skladu sa prirodom toga sistema.

Ovo objašnjenje američkog potrošačkog društva nema mnogo veze ni sa činjenicama, a ni sa razlozima zbog kojih je došlo do građanskih protesta. Mnogo veću ulogu je odigrala reakcija vlasti na proteste inspirisane zahtevima za jednakim pravima i na proteste protiv rata u Vijetnamu. Ne samo da vlast potrošačkog društva nije primenila toleranciju kao sredstvo represije, kako je već pomenuta teorija predviđala, već je pokazala sklonost da koristi silu protiv učesnika protesta, šta god da je demonstrante motivisalo. To je dovelo do širenja protesta, koji su kulminirali 68. godine.

Da li su ciljevi protesta ostvareni? Odgovor je pozitivan. Tih godina su postignuti veliki napreci u povećanju jednakosti u pravima i mada rasizam nije iskorenjen, nema sumnje da od tada ništa više nije isto u odnosu između bele i crne rase u Americi. Takođe, mada je rat u Vijetnamu trajao još nekoliko godina, posle izbora 1968. godine bilo je jasno da je jedini mogući ishod toga rata povlačenje američke vojske. Administracija Ričarda Niksona i Henrija Kisindžera se tome opirala, što je konačno dovelo do toga da je predsednik Sjedinjenih Država morao da se pre vremena povuče sa tog položaja i samo ga je pomilovanje njegovog naslednika spaslo od krivične odgovornosti.

Kada se danas čitaju komentari učesnika tih događaja u Americi, stiče se utisak da su neki od njih hteli više. Naravno, ukoliko se težilo tome da se promeni priroda sistema i da se, u skladu sa tim, promeni priroda jednodimenzionalnog čoveka, to nije postignuto, uglavnom zato što je priroda sistema rđavo određena, a američki čovek, kao uostalom i bilo koji drugi, nije bio i nije mogao biti jednodimenzionalan. No, to i nisu bili ciljevi američkih protesta 1968.


„Društvo je plastični cvet“

Uzroci protesta u većini zapadnoevropskih zemalja su jednim delom bili u suprotstavljanju ratu u Vijetnamu, ali značajnu ulogu je imala i neprirodna podeljenost Evrope. U Nemačkoj je na to uticalo i shvatanje da parlamentarni sistem, kako je tada funkcionisao, ne odgovara interesima građana. Vanparlamentarna opozicija je zaista bila nešto novo, jer je teško ostvariti značajniju mobilizaciju ljudi koji se protive postojećim partijama u jednoj demokratskoj zemlji. Postojalo je verovanje da je moguća revolucija, da je dakle moguće da se ostvari više od onoga što je sve uspešnija nemačka privreda nudila. Pored ostalog i kada je reč o koegzistenciji sa Istočnom Nemačkom i sa celim socijalističkim svetom. Ne bi se moglo reći da su nemački studenti imali simpatija za totalitarni socijalizam, ali je jasno da su smatrali da nemačkoj demokratiji nedostaje legitimnost, a o legitimnosti nemačkog kapitalizma i da ne govorimo. To je dokazivao i Jirgen Habermas, koji inače nije pokazao simpatije za pobunjene studente.

Da li su ciljevi vanparlamentarne opozicije i studentskih protesta ostvareni u Nemačkoj? Opet, sve zavisi od toga kako se definišu. Nemačka je svakako postala još privrženija „istočnoj politici“ koegzistencije sa socijalističkim zemljama. Koliko je to doprinelo kasnijem ujedinjenju Nemačke nije lako reći, ali nema sumnje da je nemačka socijal-demokratija, koja je stekla veoma značajnu ulogu posle 1968. učinila mnogo na približavanju dvaju delova podeljene Nemačke. A i na ujedinjavanju Evrope uopšte. Takođe, nema sumnje da je socijalni karakter nemačke države sačuvan, mada bi se moglo tvrditi da nikada nije ni bio ugrožen. Konačno, antinacistički karakter nove Nemačke je učvršćen, a to jeste bio jedan od ciljeva studenstkog bunta. Opet, ciljevi ekstremnih grupa nisu ostvareni. Nije došlo do revolucije.

U Francuskoj je protest bio drukčiji, jer je bar jednim delom bio usmeren protiv društvenog konzervativizma. I mada je i u Francuskoj, kao uostalom i u Sjedinjenim Državama, neposredna posledica studentskih demonstracija bio dolazak konzervativnog predsednika na vlast, političke posledice su bile u skladu sa zahtevima demonstranata. Za razliku od Nemačke, gde su neki istaknuti učesnici protesta uzeli učešće u delovanju Frakcije crvene armije, koja se bavila i terorizmom, u Francuskoj je bilo više ideologa protesta koji su sa pozicije levice prešli na poziciju desnice, tako da je na kraju Žan-Pol Sartr ostao gotovo sam u delenju uličnih letaka koji su pozivali na revoluciju. No, svejedno, moglo bi se reći da su studentski protesti iz 1968. značajno uticali na liberalizaciju francuskog društva, koje se možda više ne može zvati „plastičnim cvetom“.


Otpor kroz samospaljivanje

Naizgled sasvim u neskladu sa kretanjima na zapadu, u Češkoj je došlo do otpora komunističkom režimu. Dok je američki predsednik praktično podneo ostavku 1968, a francuski predsednik je otišao pošto nije dobio podršku na referendumu, u Čehoslovačku su ušle ruske i trupe njihovih saveznika iz Varšavskog pakta. Mnogi misle da je invazija na Čehoslovačku više doprinela stabilizaciji političkih režima na zapadu nego njihove političke reforme, koje nisu bile beznačajne, kao što je već rečeno. Češki odgovor je bio vid nenasilnog otpora, čiji je najsnažniji simbol samospaljivanje Jana Palaha na trgu u centru Praga.

Nema potrebe detaljnije razmatrati češki slučaj, jer je o tome pisano veoma mnogo. U ono vreme je to moglo da izgleda drugačije samo članovima sovjetskog politbiroa. Svako ko je pratio šta se događalo u Češkoj morao je da vidi da taj režim, da taj čitav socijalistički sistem, nema nikakvu perspektivu. Bilo je samo potrebno da prođe potrebno vreme. Tada se, takođe, moglo primetiti da Prag i Bratislava ne vide stvari na isti način. A iz spremnosti Čeha da se odupru nenasilno, bilo je jasno da se ta država, koja je postala federacija upravo pod tada uspostavljenom sovjetskom okupacijom, neće moći održati i da se Česi eventualnom razlazu neće opirati, čak i ako ga ne budu odobravali.

Je su li ciljevi češkog proleća ostvareni? Tu je odgovor nedvosmisleno pozitivan. Nezadovoljni su opet oni koji su imali ideju socijalizma sa ljudskim likom, ali to nije bio stvarni cilj otpora. Težilo se izlasku iz kaveza i to je i postignuto. 


Socijalna i nacionalna pravda

Ono što se događalo u Jugoslaviji nije imalo mnogo uzročne povezanosti, a ni sličnosti, sa protestima na zapadu i sa reformama na istoku. Kao što je to bio slučaj i u drugim zemljama, domaća, u ovom slučaju, jugoslovenska politika je bila od ključnog značaja. Stoga i događaji u Beogradu, Zagrebu ili u Prištini nisu imali isti karakter.

U Beogradu je protest bio prevashodno socijalno motivisan. Često se kaže da su studentski protesti označili kraj privredne reforme, što je samo delimično tačno. Ona nije odgovarala ni pokretima koji su bili prevashodno nacionalistički, kako u Zagrebu tako i u Prištini. No, kada je reč samo o Beogradu, nema sumnje da je središnja motivacija protesta bilo široko rasprostranjeno mišljenje da se značajno povećavaju socijalne razlike. Ovo postaje jasno ako se analiziraju događanja pre izbijanja samih demonstracija. Neka vrsta prilično krutog shvatanja socijalne pravde je bivalo sve popularnije. U to vreme je zaista došlo do značajnih promena u privredi i u socijalnoj strukturi, a tek je trebalo da dođe do ključnih, sistemskih, promena. Uvreženo shvatanje je bilo da se partijski rukovodioci bogate tako što otvaraju vrata kapitalizmu. Nasuprot tome, zagovarala se neka kombinacija narodne demokratije i pravog socijalizma.

Ovo nije teško videti ako se pročitaju dokumenta koja su tada proizvedena. Prvi studentski zahtevi, pročitani sa balkona Studentskog doma na Novom Beogradu u poslepodnevnim satima prvoga dana protesta, imaju uglavnom demokratski karakter. Zahtevi koji su kasnije uobličeni u duži i definitivan dokument uglavnom su socijalne prirode i zasnivaju se na kritici birokratizacije partije. Politički značaj konačne formulacije zahteva je bio da se otvore vrata kompromisu sa Savezom komunista, što je i postignuto, jer je Josip Broz mogao da izađe na televiziju i podrži studentske zahteve.

Da li su oni ispunjeni? Odgovor je pozitivan. Danas neki od učesnika tih događaja teže da negiraju tu saglasnost između zahteva studenata i politike koju je kasnije vodilo partijsko rukovodstvo. Može se raspravljati o tome da li su zahtevi, tako kako su konačno formulisani, zaista bili u skladu sa onima koji su činili prvobitnu motivaciju protesta, ali nije lako tvrditi da partijsko rukovodstvo, pošto je konsolidovano uklanjanjem liberalnijih rukovodioca Saveza komunista Srbije, nije bilo saglasno sa studentskim zahtevima. To što su vođe protesta proganjane je bilo u prirodi sistema, a ne posledica ideoloških neslaganja.

U Zagrebu je situacija bila sasvim različita. Tamo je mnogo jači bio pokret nacionalista, i to posebno među studentima. U samim demonstracijama 1968, levo orijentisani studenti su imali određeni uspeh, ali to je trajalo kratko. Hrvatsko partijsko rukovodstvo je bilo bliže nacionalističkom studentskom pokretu i stalo je na njegovu stranu, kada je, godinu i nešto više kasnije, došlo do obračuna. Nacionalistički pokret je bio takođe antikapitalistički, jer je preovladavalo uverenje da je liberalizacija pre svega u interesu srpske privrede. Tako da je došlo do zanimljivog sukoba između onih koji su smatrali da privredne reforme omogućavaju „malograđansku kontrarevoluciju“ i onih koji su smatrali da im je cilj eksploatacija Hrvatske, jer se ne uspostavljaju „čisti računi“.

Da li su ciljevi hrvatskog studentskog pokreta, onog nacionalističkog, ostvareni? Odgovor je nedvosmisleno pozitivan. Mora se reći, takođe, da je nacionalizam bio ugrađen u jugoslovenski politički sistem, tako da se moglo tvrditi da ni ti zahtevi, kao ni oni socijalni u Beogradu, nisu u stvari bili u suprotnosti sa zvaničnom ideologijom. Ima smisla reći, međutim, da su liberalniji partijski rukovodioci u Hrvatskoj takođe odstranjeni, a i da je progon hrvatskih nacionalista bio znatno širi i stroži od onoga šta se dešavalo u Beogradu, o čemu je posebno dobro pisao Vlado Gotovac. I jedni i drugi su, ipak, ako su preživeli, na kraju stekli mogućnost da sa položaja vlasti realizuju svoje ideje.

Verovatno je najvažnija opomena došla iz Prištine. Tamo, i kasnije u Makedoniji, došlo je do studentskih demonstracija koje su označene kao kontrarevolucionarne i ugušene su, ne naročito velikom ali ipak, silom. Ovde se ne može mnogo više reći o tome. Dovoljno je samo ukazati na činjenicu da su ciljevi tih demonstracija u velikoj meri ostvareni. To ne mora tako da izgleda nekim učesnicima, jer je bilo onih koji su bili zagovornici režima Envera Hodže, ali ono čemu su težili realniji učesnici, kao što je bio Ibrahim Rugova, danas je u velikoj meri stvarnost.


Pogled unazad

Ove godine se dosta govorilo o 68, povodom četrdesetogodišnjice. Nije bilo nekih značajnijih rasprava o svim tim događanjima, bar koliko je meni poznato. Neposredni učesnici su iznosili različite stavove, uglavnom sa određenom distancom i sa naporom da se bude što je moguće više objektivan. U Beogradu je održano nekoliko skupova i ovde ima smisla samo reći da se viđenje koje sam ja ovde izneo razlikuje od mišljenja koja su se na tim skupovima, bar kako je izvestila štampa, mogla čuti.

 
Helsinška povelja, 119-120, maj-juni 2008.

Peščanik.net, 08.08.2008.