- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Privatizacija – zaustavljena i omražena

Proteklih dana, iz mnogo valjanih razloga, široko je obeležena desetogodišnjica ubistva dr Zorana Đinđića, premijera i reformatora Srbije, ali je većina onih koji su tim povodom o njemu govorili i pisali ponovo izbegla da konkretizuje ključni tranzicijski proces za koji je on preuzeo istorijsku odgovornost – a reč je o privatizaciji društvene i državne svojine.

To „skrivanje privatizacije” kao temelja Đinđićevih reformi verovatno se dešava zbog toga što se u Srbiji danas, povodom kriminološkog i političkog istraživanja famozne „24 privatizacije” na zahtev Evropske unije, čitava tranzicija praktično okrivljuje kao izvor svih tekućih ekonomskih nevolja i velikog siromaštva naroda.

Prema mom mišljenju ovom neutemeljenom konstrukcijom se indirektno čini pokušaj da se sa prethodnog Miloševićevog režima skine odgovornost za ekonomsku propast Srbije tokom devedesetih godina, od koje se još dugo nećemo oporaviti.

Još 2006. godine, povodom trogodišnjice Đinđićevog ubistva, pokušao sam (u Vremenu, 16. marta 2006) da ukažem na tu hipotezu – da se njegov ogroman doprinos pokušaju promene Srbije najviše vidi u tome što je preuzeo odgovornost za privatizaciju kao ključni tranzicijski proces.

Tada sam, dozvolite da citiram parče iz tadašnjeg teksta, napisao: „Kroz sto godina pisaće se, verovatno, da je Zoran Đinđić bio organizator rušenja poluvekovnog komunističkog sistema i reanimator privatne ekonomije u Srbiji, to jest da je on ponovo privatizovao našu privredu. Iako je odrastao u komunističkoj, oficirskoj porodici, a ne u nekom građanskom okruženju u kojem je tradicionalni fetiš svojine. Iako je u svet politike ušao kao radikalni anarhističko obojeni studentski lider, posle svetski burne 1968. godine koja je uzdrmala svetski kapitalizam.

Iako je kao filozof stasao na idejama mladog Marksa … Uprkos svemu tome, Zoran Đinđić se u modernu privrednu istoriju Srbije mora ubeležiti kao ključna ličnost otpočinjanja ’temeljnog ekonomskog zaokreta’ u zemlji koja je prethodno zdušno i gotovo konsesualno, od samog svog (re)osnivanja, puna dva veka prihvatala i odobravala strategiju ’kolektivne svojine i državne skrbi’“.

Kada sam pisao taj citirani tekst nisam mogao u prilog ovoj novinarskoj tvrdnji o suštini Đinđićevog „preokreta“ navesti nijedno slično mišljenje političkih i ekonomskih autoriteta, a čini mi se da bi svaka „pohvala privatizaciji“ sada bila okarakterisana kao skandalozna, jer danas je ona, sticajem objektivnih okolnosti i političkih interesa, postala sinonim za pljačku i lopovluk, korupciju i marifetluk, otimačinu i nepravdu. Istina, postoje i retki izuzeci među stručnjacima koji se ipak usuđuju da realistično ukažu na to šta je tranzicija donosila dobro i zašto je ona u mnogo čemu u Srbiji dobila raširene „patološke oblike“ (spomenuću ovde samo prošlogodišnju knjigu Božidara Cerovića „Tranzicija – zamisli i ostvarenja“).

Među tim izuzecima najsvežiji je pokušaj doskorašnjeg premijera Mirka Cvetkovića da objasni kakav je boljitak Srbiji donela privatizacija i zašto je ona gotovo zamrla i tokom njegovog premijerskog mandata. Naime, on u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Argumenti i predrasude“ kaže da su privatizovana preduzeća nakon privatizacije kontinuirano povećavala prihode, tako da su oni 2010, ukupno posmatrano, bili za 69 odsto viši od prihoda koje su ta preduzeća imala pre privatizacije.

U isto vreme prihodi neprivatizovanih preduzeća ostali su na nepromenjenom nivou. Privatizovana preduzeća su (ukupno) pre privatizacije imala godišnji gubitak od oko 100 miliona evra, dok su nakon privatizacije (stanje krajem 2010) zabeležila dobit od 200 miliona evra. U isto vreme neprivatizovana preduzeća u kontinuitetu posluju sa gubitkom (ni u jednoj godini nisu ostvarila dobit).

U privatizovanim preduzećima, nakon privatizacije, vrednost imovine povećana je za 47 odsto, dok je u neprivatizovanim preduzećima imovina smanjena za 17 odsto. Čak i u pogledu pada broja zaposlenih „prednost“ je na strani privatizovanih preduzeća, u kojima je radna mesta izgubilo 140.000 zaposlenih, dok je u „svojinski transformisanim“ (prema Miloševićevom zakonu) i neprivatizovanim preduzećima ugašeno 250.000 radnih mesta.

Cvetković je manje ubedljiv kad objašnjava zašto još 494 preduzeća nije privatizovano. To jest, zašto se među njima samo 76 sprema za privatizaciju, dok imamo 152 preduzeća „u restrukturiranju“ (dokle), za 93 se čeka „izjašnjenje nadležnih organa“ (zašto se jednom ne izjasne), za 66 se čeka istek Uredbe o imovini bivših jugoslovenskih republika, u 54 se tek utvrđuje svojina i imovina (koliki je udeo države), a 53 su u stečajnom postupku.

U stvari, doskorašnji premijer ne objašnjava uverljivo zašto je taj deo privrede i dalje u statusu „ni tamo, ni ovamo“ i posle njegovog četvorogodišnjeg mandata.

 
Novi magazin, 15.03.2013.

Peščanik.net, 15.03.2013.