Poslednjih nedelja se u izveštajima i svedočenjima o ratu u Bosni često govorilo o bolesti i zdravlju. Čuli smo i zabrinjavajuće vesti o pojavi tifusa i kolere i poražavajuću prognozu da bi zaraza mogla da odnese čak više ljudskih života od ratnog ubijanja, hladnoće i gladi zajedno. Čitali smo i slušali o prilikama u sarajevskoj bolnici, gde su hirurzi prinuđeni, da bi spasli što više života, da pribegavaju amputacijama nogu i ruku i tamo gde bi ih inače u normalnim uslovima mogli spasti, o tamošnjem porodilištu gde poslednjih meseci žene dolaze skoro isključivo radi pobačaja. U tim izveštajima i svedočenjima upozorava se i na uzdrmano mentalno zdravlje ljudi u Bosni zahvaćenoj ratom, čiji se život pod opsadom, u podrumima razrušenih gradova, u logorima i zbegovima pretvara u grčevitu i neizvesnu borbu za goli opstanak. Željko Vuković, dopisnik “Borbe”, koji je donedavno delio sudbinu opsednutih Sarajlija, nazvao je to što se tamo događa “raspamećivanjem”. “Život u podrumu ubija svaki moral, motiv, ljudskost”, kaže Vuković. “Simuliranje života vrlo brzo počinje da ubija… Sarajevo postaje velika psihijatrijska čekaonica” (“Borba”, 26. nov. 92).
Uporedo sa tim pojavili su se u našim medijima opisi ratnih prilika u Bosni i portreti nekih od njihovih glavnih učesnika, iz kojih proizlazi da tamo ima ljudi koji su ne samo sačuvali fizičko i mentalno zdravlje nego su ga čak toliko učvrstili da danas, štono se kaže, pucaju od zdravlja. Prva nas je u to, svojom pričom i svojim izgledom (na NTV “Studio B” 8. nov. i u “Borbi” od l4-l5. nov.), pokušala da uveri Sonja Karadžić, apsolvent medicine, rođena u braku dva lekara, sada na dužnosti šefa Kabineta Ministarstva za informacije tzv. Republike Srpske, na Palama više Sarajeva. “Dolazim” – izjavila je Karadžićeva – “mlada, zdrava, nasmijana, komunikativna iz jedne zdrave sredine, gde se ratuje i radi…”
Ali Beograd izgleda nije bio naročito impresioniran ovom veselom i krepkom ratnicom, što je nju koja, kako kaže, “voli Beograd”, “jako razočaralo”: “Ja sam jako razočarana Beogradom i naglašenim ‘slobodarstvom’ prestonice moje matice…” Drugo ime ovog beogradskog naglašenog slobodarstva pod znacima navoda je bolest, a Karadžićeva će nam odmah otkriti i dva osnovna uzročnika te bolesti. Prvi je u tome što u Beogradu ima “ljudi svih fela koji su izbegli iz Sarajeva a njihovi bližnji dole vrše genocid nad Srbima”, a drugi što Beograđani razmišljaju o političkim promenama u Srbiji. “O tome se razmišlja samo u Beogradu”, kaže Sonja Karadžić. “U unutrašnjosti je omladina daleko zdravija, neopterećenija”.
U isto vreme kad i Sonja Karadžić, kazivanja o zdravlju i lepoti srpskog naroda na primeru njegovih vođa u “Republici Srpskoj”, doneo je “ekskluzivno sa ratišta” i (u “Dugi” od 7. novembra 1992) objavio publicista i slikar Dragoš Kalajić. Tamo je vodio grupu šefova ruske opozicije i izveštača takozvanih “ruskih patriotskih medija”, sa penzionisanim generalom Filatovom na čelu. I ovde se iz pohvala koje se izriču Srbiji i srpskom narodu isključuje Beograd, jer, kako kaže Kalajićev gost Jurij Loščic, “Srbija koju volim i kojoj se divim nije Beograd već ovaj narod ovde što se herojski bori sam protiv svih”.
I po Loščicevom sudu, Srbi (ne računajući Beograđane) obdareni su izuzetnom vitalnošću, ali ta vitalnost u njegovoj interpretaciji dobija mistično značenje. Na Kalajićevo pitanje: “A šta je to toliko izuzetno i jedinstveno u Srbima?”, njegov sagovornik uzvraća ovim rečima: “Svetlost što prosijava iz pogleda i lica, svetlost nepokorive i nepobedive životnosti…”
Tri svetla lika, tri oličenja nepobedive životnosti srpskih ratnika u Bosni opisuje Kalajić u svojoj reportaži. Prvi od njih je general Mladić, u čijem pogledu pisac vidi “sjaj nepokolebljive odlučnosti borbenog duha… čelični sjaj stečen kroz neka strašna iskustva i saznanja, probojima poslednjih barijera straha od smrti”. Još jači utisak na Kalajića ostavlja susret sa Radovanom Karadžićem, koga opisuje kao “ličnost sazdanu od najboljeg gorštačkog materijala srpskog etnosa i ethosa”, kao narodnog vođu čija moć zrači “svetim užasom”.
Ipak, najupečatljiviji i najlepši primer fizičke i duševne krepkosti među Srbima na bosanskom ratištu našao je Kalajić u liku Biljane Plavšić, koju je predstavio kao “veliku figuru žive legende srpske borbe”. Kalajić s prezirom odbacuje mogućnost poređenja ove nove srpske legende sa La Pasionariom, legendom španskog građanskog rata. “Pre svega”, objašnjava on, “Dolores Ibaruri je veoma ružna žena, fizička i moralna nakaza – dok je Biljana Plavšić oličenje evropske lepote i magnitudo animi.” Sam njen pogled na čudesan način odstranjuje umor iz Kalajićevog tela, tako da on na sopstvenom primeru otkriva “moć dr Biljane Plavšić da okrepi i najumornije”, a ta moć i njoj samoj daje neuništivu krepkost i lepotu. “Opažam, glasno”, nastavlja Kalajić, “da je ona krepka i lepa kao da je upravo ustala iz dugog počinka”.
Nedavno se, u jednoj televizijskoj reportaži (TVB, 12. novembar), zdravoj lepoti srpskih vođa na Palama zadivio još jedan slikar i pisac – Momo Kapor. Tu je našao tip čistokrvnog srpskog gorštaka, oličen u Radovanu Karadžiću i Nikoli Koljeviću, i suprotstavio ga tipu muslimanskog čoveka iz Sarajeva, kome su, po njegovom nalazu, svojstveni tupost, vonj na loj i zlikovački izobličeno lice. Kaporovi primeri tog bednog ljudskog varijeteta su Alija Izetbegović i Juka Prazina. Svoja antropološka zapažanja upotpunio je on ocenom da je Sarajevo bilo “neprirodna tvorevina” i da se taj grad zapravo “urušio sam od sebe, od zlobe i mržnje”.
Ove najnovije primere veličanja krepkog zdravlja i lepote bosanskih Srba zaokupljenih ratom, a posebno njihovih vođa, ne iznosim ovde tek zato da bismo se nasmejali tu prisutnim svakojakim stupidnostima, prenemaganjima i preterivanjima i tako se oslobodili one mešavine osećanja odvratnosti i zabrinutosti koju slušanje ovakvih priča u nama stvara, zajedno sa željom da im se nasmejemo.
U stvari, mislim da ove i njima slične priče o zdravlju i bolesti, koje danas jedna drugu sustižu, zaslužuju da se nad njima ozbiljno zamislimo. Jer u svakoj od njih je, na ovaj ili onaj način, delimično ili u celini, formulisana jedna ista poruka. To je poruka razularene, bahate sile. Ona nam se, kroz usta njome opčinjenih novinara i pisaca, među kojima je i u prošlosti umela da nape svoje žrece, hvališe svojim zdravljem i svojom okrutnošću prema svemu što joj stoji na putu. Uz to nam poručuje da je ona opet jedini zakon, jedina vera i jedina istina ljudskog života.
Ova bahata sila hoće naročito da nam kaže da se zdravi, okrepljujući život vođen vitalnim instinktima, neiskvaren bolesnom evropskom civilizacijom, to jest život u harmoniji sa mističnim silama krvi i pravoverja, najpotpunije ostvaruje u ratu, u vremenima kad se čovek s radošću i slobodno prepušta razaranju, pljački i mučenju i ubijanju drugih ljudi, pokazujući da ubilačka strast koja ga tada ispunjava nema granica ni premca. Šapuće nam i to da je zdravlje potrebno za rat, ali da je još više rat potreban zdravlju, fizičkom i mentalnom zdravlju naroda i njegovih vođa. Zahvaljujući ratu oni imaju sjajne, čelične poglede, nepobedivu krepkost, svežinu jutarnje rose ili gorštačku žilavost. Ko bi od ratom obodrenih i oduševljenih kazivača ovde pomenutih priča i njihovih polubožanskih junaka mogao iskreno poželeti da to životodavno ubijanje i razaranje prestane? čujem ih kako jedni drugima govore: “Samo da potraje!”
U ovim naizgled šaljivim i glupavim pričama o ratničkom zdravlju sadržana je odlučna, preteća objava neprijateljstva slobodi, misli, miru, blagostanju, ljudskom zajedništvu, vrednostima koje su proglašene za bolest i đubre, odnosno objava rata mestima u kojima se takve bolesne, neprirodne i prljave pojave najrasprostranjenije, velikim i starim gradovima. Njihovo razaranje i satiranje njihovog stanovništva, uveliko u toku, predstavljeno je kao odavno priželjkivana, prirodi i zdravom životu neophodna sanitetsko-higijenska operacija. Ta operacija je zamalo uspela u Dubrovniku, srećno je okončana u Vukovaru, a ima dobre izglede na potpuni uspeh i u Sarajevu i mnogim drugim gradovima takozvane bivše Jugoslavije.
A Beograd? Pre nekoliko dana na televiziji je govorio šef jedne rodoljubive partije, čijeg se imena ne sećam, ali pred očima imam njegovu zdravljem nabijenu pojavu: debeli vrat ispod kratko podšišane kose, štucovani crni brčići i, da bi slika bila potpuna, sivkasta košulja sa kravatom. Rekao je: “Beograd je antisrpski kontejner”.
Da li to znači da zaista predstoji pucanje od zdravlja na Beograd? Umesto odgovora na to pitanje, jer ja zapravo odgovor i ne znam, navešću ovde jednu rečenicu Davida Rusea, jedini moto u knjizi Hane Arend Totalitarni sistem. “Normalni ljudi”, kaže Ruse, “ne znaju da je sve mogućno”. Ta naoko obična, a u stvari strašna, rečenica danas mi se čini kao najsažetiji i najtačniji opis naše situacije, situacije ljudi koji u nekoj vrsti glupe opčinjenosti i bez ikakvog jemstva da se mogu nadati nečem dobrom čekaju da vide šta će još uraditi sve ljući i sve zdraviji ratnici.
Borba, 5-6. decembar 1992.
Peščanik.net, 04.12.1992.
SARAJEVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Rađanje Beogradskog kruga - 19/10/2022
- O medijskim mrežama i paucima - 27/06/2022
- Mir, stabilnost, Koraks - 09/06/2022
