“Protest je počeo pošto su pripadnici OMON-a (policija za rasturanje nereda) dovedeni u kazneno-popravni logor br. 5 (Oblast Amur, rejon Skorovodino, selo Taktamigda) i počeli da masovno batinaju zatvorenike. Ljudi u maskirnim uniformama i pod maskama su tukli pendrecima zatvorenike izvedene bez odeće napolje na veliku hladnoću… U znak protesta, 39 zatvorenika je odmah preseklo sebi vene. … Sledećeg dana, 17. januara, ‘specijalna operacija’ je ponovljena na još drastičniji način, masovnije i uz veće ponižavanje zatvorenika. Ovaj put je preko 700 zatvorenika je iseklo vene…”

Ovaj opis je deo izveštaja koji je dobijen posredstvom moskovske Fondacije za zaštitu prava zatvorenika (FZPZ). Vreme događanja je 2008. godina, mesec januar. To nije Rusija Aleksandra Solženjicina. To je Rusija Vladimira Putina. A kazneno-popravna kolonija br. 5, smeštena blizu granice sa Mandžurijom, čak i ne pripada najgorim kaznenim logorima u zemlji.

Ova neslavna titula pripada novo oživljenoj instituciji питочние колонии, to jest logora za mučenje. Oni su gotovo potpuno nestali tokom devedesetih pod liberalnim režimom Borisa Jeljcina, a sada postoji oko 50 питочние колонии među oko 700 zatvorskih logora u kojima se nalazi većina ruskih zatvorenika, kaže koosnivač FZPZ, Lav Ponomarjov. I mada se ne mogu uporediti sa sovjetskim Gulagom u pogledu veličine i procenta zatvorenika koji su potpuno nevini, oni se bliže Gulagu u pogledu čiste okrutnosti.

Surovosti prema zatvorenicima često počinju još pre nego što im se izrekne kazna. “Kada se ljudi prevoze iz zatvora do sudova da bi bili saslušavani, uguraju ih u tesne komore gde jedva kogu stati. Nema toaleta; ako moraju da vrše nuždu, to moraju da učien na licu mesta”, kaže Ponomarjov. “Onda ih tovare u kamione. U njima je zimi jako hladno, a leti jako vruće. To su u suštini metalni kontejneri u kojima provode sate. Zdravi ljudi se drže zajedno sa onima koji imaju tuberkulozu, stvarajući time plodno tle za širenje zaraze”.

Jednom kada budu osuđeni, zatvorenici se prevoze pretrpanim železničkim vagonima ka udaljenim kazneno-popravnim logorima koji se, po ruskim zakonima, dele na relativno lagodne logore “opšteg tipa”, zatim na “stroge”, “posebne” i (najstrašnije od svega) “medicinske” logore. Dolazak u logore je posebno strašan. Po svedočenjima zatvorenika koja je prikupio Ponomarjov, u zimu 2005. osuđenici iz logora za mučenje u Karelji, blizu finske granice, bili su prevezeni do IK-1 logora za mučenje blizu sela Jagul, u republici Admurt, oko 800 km istočno do Moskve.

“Prijem osuđenika ‘kroz koridor’ dešava se na sledeći način”, kaže Ponomarjov, “pored kamiona u kojima se nalazi nova grupa osuđenika… poređaju se zaposleni iz logora, opremljeni specijalnim oruđima, gumenim pendrecima, a tu su i policajci sa psima… Kad zatvorenici po narerdbi potrče, svaki zaposleni udara po nekog zatvorenika pendrekom… Zatvorenici trče s prtljagom na leđima, što ih znatno usporava. Na mestima gde ima i policajaca sa psima, trčanje osuđenika ometaju i psi koji skaču na njih.”

Zatvorski topli zec je tek samo dobrodošlica za zatvorenike. U IK-1, Zurab Barojan zatvorenik sa slomljenom nogom, napravio je grešku i o uslovima koji vladaju u logoru govorio predstavniku Ombudsmana za ljudska prava Ruske Federacije. “Posle tog razgovora mi je upravnik logora pretio da ću istrunuti u samici. Nisu me više lečili u bolnici. Nogu zahvata gangrena i gnoj curi iz zavoja… gangrena je prešla i na drugu nogu”.

Ne iznenađuje da su pokušaji samoubistva vrlo česti. Jedan od osuđenika, po imenu Mišiškin, pokušao je da se ubije tako što je progutao “žicu i ekser koje je uvezao unarksno”. Za kaznu mu je 12 dana uskraćena medicinska pomoć. Drugi osuđenik, po imenu Fagijev, držan je 52 dana sa lisicama na rukama zato što je pokušao da se raspori nožem; posle toga nikad nije uspeo da potpuno povrati pokretljivost ruku.

Čak i najmanji prekršaji zatvorenika izazivaju divljačke represalije. U jednom slučaju, uprava je primetila miris dima od cigareta u takozvanoj ćeliji za “kaznenu izolaciju”, gde su bila zajedno smeštena sedmorica osuđenika. “Alarm za požar je zazvonio… cela ćelija, uključujući osuđenike i njihove lične stvari, bila je preplavljena hladnom vodom”. Zatvorenici su nedelju dana ostavljeni u mokroj odeći na pet stepeni Celzijusa.

Pravno gledano, logori za mučenje čak i ne postoje, i Ponomarjov sumnja da je ikad bilo nekog konkretnog naređenja od strane Vladimira Putina da se postupa na ovakav način. Standarde kažnjavanja propisuju, po vlastitom nahođenju, upravnici logora, često u oblastima gde tradicija Gulaga nikad nije iščilela.

To naravno nije nikakav izgovor za Kremlj. Pod Jeljcinom, javnosti je bilo poznato sve šta se dešava u zatvorima i to je bio deo širih napora da se zemlja distancira od sovjetske prošlosti. “Ali, kada je Putin došao na vlast, zavladala je drugačija klima”, kaže Ponomarjov. “Sadisti koji su se prethodno ‘pretvarali’ sada su prestali da se pretvaraju”.

Danas se izveštaji o mučenjima sistematski ignorišu ili guraju u stranu, dok regionalne vlade odbijaju da delaju kada se suoče sa dokazima o zloupotrebama. Upravnici logora “opšteg režima” uvek mogu da zaprete osuđenicima koji se loše ponašaju prebacivanjem u logore za mučenje – i to je veoma korisno sredstvi da ih se drži pod kontrolom. Kremlj takođe ima koristi od implicitne pretnje. “Ispravna reč za ovo je Gulag, iako u manjoj meri”, upozorava Ponomarjov. “U ovoj državi se ponovo rađa totalitarizam. Ukoliko mu ne stanemo na put, proširiće se na celu zemlju”.

Čitaoci zainteresovani da bliže pogledaju ono što je gore opisano mogu da na You Tube potraže odrednicu “Zatvorski logor Jekateringburg”. Kratki video-snimak koji je napravio stražar i anonimno je uručen organizaciji Ponomarjova, predstavlja modernu verziju “Jednog dana u životu Ivana Denisoviča”. Nije lako gledati ga. Ali je istovremeno vrlo vredan prozor u to u šta se pretvorila Rusija u eri Putina, Čoveka Godine lista Times.

 
Bret Stephens, “Putin’s Torture Colonies”,

The Wall Street Journal, 12.02.2008.

Peščanik.net, 11.02.2008.

Srodni link: