- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Razbiti začarani krug

Sutradan posle izvršenih terorističkih napada u Negevu, mediji su požurili da objave kraj socijalnog protesta zbog bezbedonosnih tema koje će zavladati medijskim prostorom. Kao da se ništa nije desilo, kao da masa izraelskih devojaka i mladića nije izašla na ulice kako bi ovde promenili svoj život. Za medije i vlast se, naravno, čini kao da se ništa nije izmenilo. Da će oni ponovo biti u prilici da prave agendu važnih pitanja. Da će nas vlast i mediji ponovo podsetiti šta je u stvari bitno i hitno.

To nam je sada najveća pretnja. Ne bezbednosna situacija, već redovna obična stvar. Stalno isto. Redovna izraelska rutina, potpuni automatizam koji se pojavljuje kao mantra, kao hipnoza: hitni sastanci osmorice u kabinetu, vojska je napala, vojska je ubila, tražimo izvinjenje, tražimo istragu, sahrane, ranjeni, svedoci; predsednik vlade koji ko zna gde i po ko zna koji put govori ”kada su naši građani napadnuti, mi odmah reagujemo i to svom snagom”; nekakav ministar odbrane kaže: ”reagovaćemo odlučno i žestoko”, nekakav vođa opozicije će reći “ovo zahteva izraelsku reakciju, podržaćemo vladinu akciju”. I iznova iste stvari koje se vrte u krug; uhvaćeni smo u vrzino kolo iz kog nema izlaza.

Nepostojanje izlaza je jedan od glavnih razloga velikog protesta bez presedana koji se odvija ovih dana. Čak i ako ne izgovaramo reč okupacija, čak i ako ne govorimo o palestinskoj državi, omča koja nas davi, a koju nam je vlada Izraela stavila pre četrdeset godina, ne daje nam da dišemo. Postoji nedostatak nade zbog saznanja da je sve isto i stanje građana je svakim danom sve teže. Nemamo šta da očekujemo i na vidiku nema mogućnosti da će se stvari promeniti.

Zadivljujuće je da izuzimajući kratku epizodu Rabinove vlade, nijedna vlast nije inicirala i pokrenula promene bazičnog stanja državne politike i shvatanja bezbednosti. U saglasnosti sa tim, nije postojao nijedan predsednik vlade koji bi nam pružio nadu. Koji bi pružio viziju boljeg života u zemlji. Svi nas plaše pretnjama opstanku države, a niko ne misli o drugačijoj stvarnosti. Niko nije imao viziju mira sa susednim državama, dobrosusedskih odnosa i zajedničkog delovanja koji dovode do sjajnog ekonomskog rasta, bogatog kulturnog miksa, čak i saradnje na polju bezbednosti. Da, da. Samo zamislite da Izrael živi u miru sa Palestinom, Egiptom, Sirijom, Libanom i Jordanom, i da svi zajedno imamo savez sličan NATO-u i zajedno se borimo protiv islamskih radikalnih terorističkih grupa koje su nam svima pretnja.

Zvuči nerealno, utopijski i apsurdno? Istina je da ovo nije mnogo dalje od prihvatanja arapske inicijative za normalizaciju odnosa sa svim arapskim zemljama, stvaranja prijateljske palestinske države i potpisivanja mirovnog sporazuma sa Sirijom. Sve ove stvari su već godinama bile nadohvat ruke, a neke su još uvek. Dodajte malo želje za životom u miru i saradnjom i zamišljena slika bi mogla da postane stvarnost.

Da bi se ostvarila ova slika naši političari je moraju ugledati. Profesor Dan Arieli, autor knjige “Ne racionalno i ne slučajno”, objašnjava da mozak gradi očekivanje i onda to očekivanje samo sebe ostvaruje pomoću stvarnosti, nezavisno od toga kakva je stvarnost. Već godinama smo zarobljenici očekivanja pretnji i rata i stoga odgovaramo agresijom; godinama začarani krug zla postaje sve uži i uži, nanoseći sve više štete izraelskoj državi i društvu.

Veliki protest je razbio ovaj obrazac, javnost više ne želi istu stvar. Javnost pokušava da formuliše novu sliku sveta. Protest zahteva novi dnevni red i ne prihvata se dosadašnji stabilni aksiom militarizma i agresivnosti na vrhu dnevnog reda. Nova agenda zahteva novo promišljanje i na polju politike. Socijalna država nije država koja prisiljava građane da žive pod pretnjama i ratnim razaranjima; to je država koja stremi miru i postiže ga. Zahtev za ovakvom državom neće nestati.

 
Merav Mihaeli, Haaretz, 21.08.2011.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 23.08.2011.