- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Razglednice iz Rusije

I: Nevoljna demokratija

Od Spaski Kapije, glavnog ulaza u Kremlj, do Dume, donjeg doma ruskog parlamenta, može se preko Crvenog trga doći peške za pet minuta. Izabrani predstavnici ruskog naroda sastaju se u četvrtastoj zgradi boje peska, u srcu Moskve. Trobojka nove Rusije koja se vije na krovu čini se sitna i privremena u poređenju sa moćnom zgradom i isklesanim grbom sa čekićem i srpom u vencu od snopova žita, nasleđem sovjetske ere.

U zgradu se ulazi kroz hrastova vrata sa bronzanim ručkama debelim kao podlaktica. Granitni stubovi oivičavaju stepenište kojim se ide naviše u prostoriju zvanu „Mala balska dvorana“. Unutra, iza zida obloženog mermernim pločama i ukrašenog ruskim dvoglavim orlovima, sedi Boris Grizlov.

Grizlov je nešto kao domostroitelj na dvoru. Visok, sedi čovek, predsednik Dume i Jedinstvene Rusije. Specifična pozicija čini Grizlova glavnim posrednikom između parlamenta i političke snage koja je u njemu dominantna. Ipak, još važnije je da on predstavlja čuvara kapije koja vodi do istinskog centra moći Rusije – do predsednika Vladimira Putina.

2. decembra Rusi će izabrati novi sastav Dume koja predstavlja 141 milion ruskih građana. To je, po površini, najveća zemlja na svetu, koja se prostire preko jedanaest vremenskih zona. Ustavno ograničenje mandata primorava Putina da napusti dužnost predsednika posle predsedničkih izbora idućeg proleća, i pored njegove ogromne popularnosti u Rusiji. Tako da njegova politička budućnost zavisi od uspeha Jedinstvene Rusije na biračkim mestima.

Jedinstvena Rusija nada se da će udvostručiti svoju snagu u Dumi. Partija je osnovana 2001. godine. Na izborima 2003. bila je najjača parlamentarna stranka, sa 37.6 posto osvojenih glasova. Sa svojih 1.7 miliona članova ova stranka, koja podržava politiku Kremlja, računa sa osvajanjem dvotrećinske većine u parlamentu, neophodne za promenu ustava. Tako bi se Putinu omogućilo da kao nacionalni vođa zadrži kontrolu nad sudbinom zemlje – u poziciji koja tek treba da se definiše – i posle okončanja dva uzastopna mandata na mestu predsednika u maju 2008. godine.

Sve prepreke za ispunjenje ovog plana su uklonjene, to jest sve osim volje ruskih birača. Po prvi put izborni sistem se temelji na čisto proporcionalnom predstavljanju, dok su direktni mandati za nezavisne kandidate eliminisani. Prema novim izbornim pravilima, partije moraju preći cenzus od 7 posto i imati najmanje 50 000 članova da bi osvojile mesta u Dumi.

Opcija koju su nekad koristili glasači da daju glas protiv svih ruskih partija – zaokruživanje ponuđenog izbora „protiv svih“ na listiću – sada je ukinuta. Isto kao i zakon koji je utvrđivao minimalni odziv birača.

U martu mesecu Vladimir Čurov, nekadašnji Putinov potčinjeni u Petrogradu, postavljen je za predsedavajućeg Centralne izborne komisije. Kada je preuzimao dužnost, novopostavljeni bradati atmosferski fizičar Čurov javno je saopštio da će se pridržavati onog što je nazvao „Pravilo broj jedan: Putin je uvek u pravu“.

Čurov je vrlo ubrzo razvejao sumnje onih koji su pomislili da je 2007. godine na dužnost garanta slobodnih i poštenih izbora u Rusiji omaškom izabran šaljivdžija. Partije koje se usude da kritikuju Putina za vreme kampanje biće izbrisane sa biračkih lista, izjavio je Čurov, a zatim ljupko dodao, kao da je na čelu kakve institucije za maloletne delikvente: „Ove partije su kao naša sopstvena deca. Toliko muke oko njih.“

Jedan od poslednjih političara iz pre-putinske ere koji je uspeo da se održi u Dumi do današnjeg dana jeste Vladimir Rižkov. On je odbornik u skupštini već 14 godina. Rižkov izgleda opušteno među svojim parlamentarnim kolegama. Ležerno odeven u rolku i sportski sako, posmatra događaje u svojoj okolini. Nakon nedeljnih izbora on se neće vratiti na dužnost.

Partija kojoj pripada, Rebulikanska partija, raspuštena je u maju odlukom Vrhovnog suda, navodno zbog neispunjavanja kriterijuma o minimalnom broju članstva. Kada je Rižikov pokušao da se kandiduje kao član Saveza desnih snaga (SPS) – liberalne partije za biznis – aktivisti koji podržavaju vladu počeli su da mu prete.

Situacija u današnjoj Rusiji, tvrdi odlazeći parlamentarac, podseća ga na „kontrolisani višepartijski sistem u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj.“ Sama činjenica da će građani izaći na birališta 2. decembra neće doneti nikakve značajne promene, kaže Rižikov. „Ovo nisu izbori, ovo je farsa.“


II: Ivanovo: izazov Kremlju

Ako neko zna šta znači ići u kampanju protiv Kremlja u 2007. godini, to jeto je Boris Njemcov. Gradonačelnik Nižnjeg Novgoroda na reci Volgi u devedesetim, postao je kasnije ministar kabineta, a zatim i vice-premijer Rusije. Neko vreme bio je viđen kao mogući naslednik Borisa Jeljcina.

Njemcov i danas ima solidan pogled na Kremlj – s prozora svoje kancelarije u moskovskoj višespratnici iz Staljinove ere. Ali političku moć ne uspeva da osvoji.

Trenutno je u trci za mesto u parlamentu, kao jedan od tri vodeća kandidata partije SPS. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, sprovedenim na teritoriji cele zemlje, SPS neće preći cenzus od 7 posto koji je neophodan za ulazak u Dumu. Malo birača podržava njihov program privatizacije državnih preduzeća i zahtev za većom slobodom medija.

Najjača parlamentarna partija, Jedinstvena Rusija, prisvaja zasluge za trenutne rezerve zemlje od 425 milijardi dolara u zlatu i stranoj valuti. Dodatno, Putin još uvek uživa podršku preko 70 posto birača. Ovakva situacija ostavlja malo prostora za političku konkurenciju u liku Borisa Njemcova. „Moram da se obraćam direktno glasačima“, primećuje on, dok grabi akt-tašnu, seda u auto i upućuje se u unutrašnjost da vodi izbornu kampanju.

Ivanovo, 300 kilometara severoistočno od Moskve, nekadašnji centar tekstilne industrije u socijalističkoj, komandnoj privredi, bilo je poznato kao „sovjetski Mančester“. Ali ti dani su davno prošli. Njemcov razgovara sa predstavnicima lokalnih medija u sumornom, skučenom sobičku na trećem spratu zgrade bez fasade. Pitanja koja mu postavljaju ne bi se baš mogla nazvati podsticajnim. Da li može da zamisli saradnju sa Jedinstvenom Rusijom? priupituje reporter.

„Ako pomešate kilo malina i kilo govana,“ odgovara Njemcov „dobićete dva kila govana.“

Ovakve prejake reči mogu zvučati kao smišljane po meri fabričkih radnika i poljoprivrednih uzgajivača, ali je očita nesrazmera između onog što Njemcov govori i pomodnog džempera boje vina te sportskog sakoa koje nosi na svojoj kampanji kroz unutrašnjost.

Izglede Jedinstvene Rusije za osvajanje najviše glasova u Ivanovu dodatno osnažuje činjenica da je opoziciji naprosto nemoguće da proda svoju platformu – o blagodatima tržišne privrede, slobode govora i pluralizma – na ubedljiv način, kao obećanje boljeg života koji nastupa. Za glasače u Ivanovu, koncept demokratije ostaje povezan sa ekonomskim jadima Rusije iz devedesetih.

Mali se broj glasača iz ovog grada tekstila uopšte seća opomene Njemcova o povratku jednopartijskog sistema i kulta vođe, ili na sopstvenu slavnu političku prošlost. Tri četvrtine poslaničkih mesta u lokalnoj skupštini Ivanova pripada Jedinstvenoj Rusiji, a milioni običnih Rusa još uvek krive SPS za sunovraćivanje u bedu. Najviše optužbi ide na teret saosnivača partije, nekadašnjeg Ministra finansija Anatolija Čubajisa, čija je strategija deregulacije cena posle raspada Sovjetskog Saveza, u cilju stimulacije tržišne privrede, očajno podbacila.

U tržnom centru „Silver City“ u Ivanovu, Njemcov se obraća okupljenima: „Hoćete da vam otkrijem najčistije mesto u zemlji? Predsednikova guzica! Zato što uvek ima nekog da je liže, od jutra do sutra.“

Tri studentkinje se kikoću. Vojnik u publici pomodreo je od besa. Putin je njegov idol. Zapenušani penzioner viče: „Pokrali ste nam penzije devedesetih, lopovi!“

Njemcov ima spremljenu odbranu na ovakve optužbe. Tapše po ramenu ljutitog penzionera i odgovara na napad brojevima: „Kad sam ja bio ministar energetike, cena nafte je bila samo $17. Uprkos tome, Jeljcin je trošio 7.5 posto budžeta na penzije. Putinova administracija troši samo 4.2 posto.“

Grupa pripadnika Putinovog podmladka okuplja se ispred knjižare u kojoj govori Njemcov. U Samari, na prethodnoj stanici ovog putešestvija, pripadnici Putinovog podmladka zasuli su Njemcova trulim jajima. U Vladivostoku, na dalekom istoku Rusije, prostorija u kojoj je Njemcov trebalo da govori, kontaminirana je fenolom, toksičnom kiselinom. U poređenju s tim, demonstranti u Ivanovu su bezopasni – na transparentima koje pronose piše: „SPS – partija oligarha.“

Njemcov dočekuje izazov direktno. Nije li Putin dobar prijatelj Romana Abramoviča? I nije li Gasprom, državni energetski gigant, platio 13 milijardi dolara za Abramovičeve deonice u naftnoj kompaniji Sibneft? Trinaest milijardi dolara, kaže Njemcov, više je nego što vlada troši na „nacionalne projekte“ – programe zdravstvene zaštite i izgradnje stambenih naselja za siromašne, koji se hvale na sva usta. „Drugim rečima,“ kaže Njemcov, „najvažniji nacionalni projekat za g. Putina jeste oligarh Abramovič.“

Njemcov je, naravno, svestan da akcije kompanije Sibneft u vlasništvu Abramoviča, koji je takođe vlasnik fudbalskog kluba Čelzi, nisu kupljene novcem iz fondova za socijalne projekte. Umesto toga, kupovina je izvedena pozajmljenim novcem, u cilju proširenja pristupa Kremlja bogatim prirodnim resursima zemlje. U stvari, istinski oligarsi danas su nekolicina malo poznatih pripadnika kremaljske birokratije.

S druge strane, čovek kao Njemcov mogao bi da bude politička zvezda na zapadu. Njegov televizijski nastup i harizma na istom su nivou kao i kod bivšeg britanskog premijera Tonija Blera ili nekadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država Bila Klintona. Njegov problem su ruski mediji. Kada ga u novinama uopšte i pomenu, ne navode se kritički stavovi o Putinu iz njegove poslednje knjige, već opis nekoliko dana koje je proveo u Nemačkoj, na klinici za mršavljenje. Opozicione grupe polažu mnogo nade u Njemcova, ali pozivi za gostovanje u televizijskim programima izostaju već mesecima.

Te večeri, u društvu viđenijih lokalnih preduzetnika u najboljem restoranu u gradu, gosti su počašćeni sušijem, crvenim kavijarom i s nekoliko malešnih insajderskih tračeva koji svedoče o vladinoj nekompetentnosti. Jegor Gajdar, otac kontraverznih liberalnih reformi iz ranih devedesetih, ponovo je u igri kao savetnik sadašnjeg ministra finansija, saopštava Njemcov svojim gostima na večeri – očigledno zato što što vlada nema pojma kako da reši problem rastuće inflacije.

Vukli smo pametne poteze devedesetih, sugeriše Njemcov, ali ljudi nisu razumeli šta pokušavamo da postignemo. 30 muškaraca koji prisustvuju večeri u pratnji lepih dama uprkos tome izgledaju samo donekle impresionirani. Mnogi od njih podržavali su u prošlosti liberale, ali su od tada promenili mišljenje.

Od hapšenja milijardera Mihaila Hodorovskog 2003. godine, govori Njemcov svojim gostima, svako ko hoće s mirom da se bavi biznisom zna „kome treba da plati“ – Jedinstvenoj Rusiji.


III: MAGNITOGORSK: svemoć glavešina

Na mestu gde se sastaju Evropa i Azija, na reci Ural, leži grad Magnitogorsk, centar proizvodnje čelika u blizini planinskog venca bogatog rudama, poznatog kao „Magnetne planine“.

Grad, sa svojim visokim pećima, topionicama i valjaoncama, slika je i prilika fantazije diktatora Josifa Staljina da se od Sovjetskog Saveza načini industrijska sila. Tridesetih godina dvadesetog veka, dobrovoljci iz celog sveta – uključujući i Erika Honekera koji će kasnije postati premijer DDR – nagrnuli su ovde da stvore uzoran socijalistički grad. Magnitogorsk je proizveo čelik za konstrukciju polovine tenkova Crvene armije u II svetskom ratu. Čak i danas, u post-sovjetskoj, novoj Rusiji, Magnitogorsk nastavlja da podmiruje potrebe Moskve – kroz plaćanje poreza i podršku Jedinstvenoj Rusiji.

Kada dimnjaci i tornjevi na azijskoj obali Urala rigaju crni dim i bele oblake pare, to je znak da Magnitogorski metalurški kombinat (MMK) radi punom parom. I miris i prizor su jasan pokazatelj stanja u kojem se ovaj državni industrijski kompleks, nekada najveća železara na svetu, našao u eri ruske tranzicije ka tržišnoj privredi.

Od 1929. godine kada su podignute, pa sve do raspada Sovjetskog Saveza, peći železare bljuvale su toksične oblake svih duginih boja. Od tog doba, počeo je da se ostvaruje i profit. Magnitogorski kombinat je danas džungla od korodiranih visokih peći, fabričkih zgrada, dimnjaka, kamiona i teretnih vozila, koja pokriva površinu veličine 800 fudbalskih terena. Kombinat zapošljava 55 000 radnika.

Najupadljivije kod Andreja Morozova jeste kontrast njegove jako preplanule kože i ljubičaste kravate i košulje. Njegova kancelarija ima pogled na dimnjake koji rigaju čađ put neba. Nekadašnji fabrički predradnik, Morozov se uspeo do vrha MMK. On je drugi čovek kombinata, koji je danas korporacija čijim se akcijama slobodno trguje na berzi. On je, takođe, drugi najbogatiji građanin Magnitogorska. Njegovo bogatstvo procenjuje se na neto sumu od najmanje dve milijarde dolara. Viktor Rašnjikov, direktor MMK, sa svojih sedam milijardi dolara pobeđuje u ovom takmičenju.

Morozov i Rašnjikov drže pod kontrolom ceo Magnitogorsk. Rašnjikov je kupovinom većine akcija postao vlasnik železare. Morozov je vlasnik grada. U njegova holding preduzeća spadaju supermarketi, tržni centri, taksi preduzeća, destilerije alkohola i građevinska preduzeća. Zajedno sa svojim sinom, Morozov gvozdenom rukom upravlja svim granama industrije koje doživljavaju brzi rast.

Ovaj centar proizvodnje čelika je „zasebna država u kojoj važe sopstveni zakoni“, kažu oni koji su nemoćni protiv Morozova. Kritičari i demonstranti marširaju ulicama noseći parole: „Magnitogorsk je deo Rusije, a ne vlasništvo jednog biznismena.“ Na drugom transparentu je veliki portret Putina, s tekstom: „Gde je mali biznis uspešan, manje je siromaštva.“

Morozov ima teškoće da shvati neprijateljstvo koje pokazuju njegovi kritičari. Iako je finansijski „zbrinut“, kaže s osmehom, Morozov insistira da je njegov uticaj preuveličan. Osim toga, dodaje, razmišlja o napuštanju Magnitogorska: „Rekli su mi da je vreme da postanem poslanik u parlamentu.“

Morozov je postao član Jedinstvene Rusije pre maje od godinu dana, posle dugo oklevanja. „Kao i većina ovdašnjih ljudi,“ kaže, „u prošlosti sam bio član partije.“ Misli na sovjetski period. Morozova je na učlanjenje u novu partiju nagovorio bivši sekretar komunističke partije u MMK, koji je sada na čelu lokalne podružnice Jedinstvene Rusije.

Morozov otkriva da je popustio pod pritiskom i odlučio da se uključi u trku za političku funkciju. „Čovek mora da podržava nečije ideje,“ primećuje praktično. „Nemoguće je ostati potpuno nestranački opredeljen. Mi smo za rešavanje svih socijalnih i ekonomskih problema.“

Ime Morozova se ne pojavljuje se na posterima i lecima kampanje. Guverner regiona, direktor MMK i gradonačelnik glavnog grada regiona zauzimaju prva tri mesta na listi Jedinstvene Rusije. Ali sva trojica spremno priznaju da nisu stvarno zainteresovani da postanu poslanici u Dumi. Umesto toga, kažu, stavljaju se na raspolaganje Putinu i njegovim snagama kao „lokomotive“ u tekućoj izbornoj kampanji.

Skoro potpuna koncentracija eknomske i političke moći u Magnitogorsku navodi na zaključak da će Jedinstvena Rusija na izborima zbrisati političku konkurenciju. Blizu 90 posto prihoda koje grad ostvaruje od poreza dolazi od železare. Kada se doznalo da će vlasnici železare podržati Jedinstvenu Rusiju na izborima, nezadovoljnici u Magnitogorsku napravili su parodiju na rusku verziju imena partije Jedinstvena Rusija – „Jedinaja Rasija“, nazvavši je „Jedim Rasiju“, ili „Jedemo Rusiju“.

„Ništa nisu naučili od istorije“, žali se Genadij Grabarjev, lokalni opozicioni političar. Groteskni kult ličnosti, koji je od Staljinovog doba izazivao mrštenje, odjedanput je ponovo u modi, kaže Grabarjev. Pritiskanje televizije i novina, dodaje, ukazuje da je na delu povratak u jednopartijski sistem.

Ali i koreni mlade ruske demokratije su vidni. Čak i u Magnitogorsku milijarder Morozov može da se u to uveri, vozeći se evropskom obalom Urala na povratku kući posle posla.

Ono što vidi su transparenti demonstranata koji ga zasipaju uvredama još od vremena kada je, uz pomoć gradonačelnika, počeo da preuzima kontrolu nad ekonomijom Magnitogorska. Na ulicama su i demonstranti koji protestuju zbog seče obližnje šume, a na trgu iza gradske većnice grupa nezadovoljnih ostarelih MMK veterana.

Marija Lisenko drži transparent: „Poslanici Jedinstvene Rusije koji sede u parlamentu pokrali su penzionere MMK.“ Ona i muž imaju ukupno 106 godina radnog staža u kombinatu, da bi posle privatizacije bili primorani od strane uprave da prodaju svoje akcije po bedno niskoj ceni. Lisenkovoj i njenom mužu rečeno je da im je dužnost da spasu kombinat od prodaje i preuzimanja.

Lisenko, čije bi akcije danas vredele 120,000 dolara, jedva sastavlja kraj s krajem od penzije koja ne premašuje 100 evra.

Jedna ruska poslovica kaže da koga ne ukebaju, taj nije lopov. Pa ipak, stanovnici Magnitogorska su sve gnevniji na pohlepne vlasnike železare i njihove veze sa policijom i sudstvom. Ove ljude je Jedinstvena Rusija izgubila. Penzioneri kombinata stoje na ledenoj hladnoći i pokazuju lekarska uverenja, dokumentaciju koja dokazuje povrede, razderotine i posekotine koje im je nanela policija prilikom rasterivanja poslednjih demonstracija.

Za to vreme dobro raspoloženje u regionalnoj podružnici Jedinstvene Rusije ne jenjava. Radnici kampanje, tzv. „agitatori“, bez prestanka dolaze i odlaze, vraćajući se sa zadatka natovareni pismima podrške za partiju.

Čak su i članovi opozicije zadovoljni, objašnjava zaposleni Jedinstvene Rusije, u kancelarijama koje se nalaze u „Socijalnom i političkom centru“, zgradi koju je partiji poklonio MMK.

Želeći, valjda, da doda težinu svojim uveravanjima, osoba izlazi na hodnik, gde, kao prirodnjak koji pokazuje primerke ugroženih vrsta čuvane iza staklenih vitrina, otvara vrata kancelarija. Ovde, kaže, su komunisti. Ovde liberali. A ovde patriote. Osoba iz Jedinstvene Rusije upire pogled trijumfalno u svaku kancelariju, kao da kaže: vidi, svi su još ovde.


IV: TJUMEN: san o sreći

Kada se Natalija Mironova, doterana žena u ranim pedesetim, vozi na posao kroz centar Tjumena, jednog od najstarijih gradova u Sibiru, ono što vidi sve je više podseća na velike gradove Evrope. Današnji Tjumen može da se pohvali elegantnim buticima kao u Rimu, kaže ona, saobraćajnim gužvama ništa gorim od onih u Londonu, i cenama piva koje su tri puta više nego u Pragu.

Tjumen, 2,140 kilometara istočno od Moskve, predstavlja epicentar ruske srednje klase. A Mironova, nekadašnja učiteljica engleskog koja danas vodi jednu turističku agenciju, oličenje je ruskog ekonomskog buma iz poslednjih nekoliko godina.

Za volanom svoje srebrne Tojote ona promiče pored iskrivljenih drvenih udžerica i nedavno ponovo obnovljenih vila iz XIX veka. Od kada su Kozaci pokorili divlji istok za ruske careve, Tjumen, grad koji danas ima 600 000 žitelja, bio je kapija koja vodi ka bogatstvima Sibira. U prošlosti su to bili samurovina i nerc, a danas – prirodni gas, nafta i minerali.

Gasprom, državni energetski džin, ima svoje sedište u najvišem neboderu u gradu. Region Tjumen, po površini četiri puta veći od Nemačke i dom samo tri miliona stanovnika, leži na 90 posto ruskih rezervi gasa i polovini ukupnih naftnih rezervi.

U centru grada Mironova prolazi pored sumornih socijalističkih stambenih zgrada iz vremena Hruščova i Brežnjeva. Jedna od njih je zgrada dugačka 500 metara u kojoj se nalazi 800 stanova, lokalno poznata pod imenom „Kineski zid“. Druga je „Mravinjak“, osmospratnica, montažni objekat sa balkonima koji korodiraju. Tik uz nju smestila se nova zgrada zvana World Trade Center, koja sjakti na jutarnjem suncu, poduprta s leva i desna drugim novim zgradama od čelika, aluminijuma i stakla. Transparent na kojem se može pročitati „Putinov plan – Pobeda Rusije“ razvijen je preko Avenije Republike, glavne prometnice Tjumena.

Provincija Tjumen je Putinova zemlja. Na predsedničkim izborima 2004. on je ovde uspeo da dobije 73 posto glasova, što je više od nacionalnog proseka. Jedinstvena Rusija takođe očekuje apsolutnu pobedu na predstojećim izborima za Dumu.

Popularnost Putina i Jedinstvene Rusije u regionu delimično dolazi od toga što ovdašnje stanovništvo smatra da je učinak vlade zaista neosporan. „Zašto bi glasali za bilo kog drugog? Nama ovde ide zaista dobro,“ kaže Mironova.

Dokaz za to je njena turistička agencija, Planeta-Tour. Službenica u crnoj mini suknji čavrlja telefonom sa strankom koja se interesuje za novogodišnji aranžman u Crnoj Gori, gde, pored toga, želi da kupi i vilu na obali mora. Mala kuća na Jadranu košta isto koliko i garsonjera u Tjumenu. Druga službenica, Svetlana, razgovara s čovekom koji se raspituje za kurseve engleskog za svoju kćer – „ako je moguće, u Majamiju“ – da bi devojka mogla usput i da uhvati malo sunca.

Da nema srednje klase – u smislu relativno malog broja ljudi koji su uspeli da se u pristojnoj meri obogate pod Putinom – Mironova ne bi mogla da izgradi svoj biznis. Njen poslovni uspeh odražava skorašnju istoriju Rusije. Rođena za vreme sovjetske ere u gradu Azbestu, industrijskom paklu zapadno od Tjumena, Mironova je predavala engleski jezik u osamdesetim i povremeno honorarno radila kao turistički vodič za Intourist, državnu putničku agenciju. Privreda je stagnirala, a privatno preduzetništvo bilo zabranjeno. „Ni u najluđim snovima ne bih pomislila da ću jednog dana imati svoje preduzeće,“ kaže Mironova.

Ali 1994, posle kolapsa Sovjetskog Saveza, pokrenula je turističku agenciju. Prve poslovne prostorije bile su smeštene u 200 kvadratnih metara sobe koju je iznajmljivala za 200 dolara mesečno, u zgradi lokalnog instituta za šumarstvo. Preduzeće se sastojalo od stola, tri stolice, telefona, faksa i dva zaposlena. U prvo vreme ceo posao se svodio na organizaciju tri čarter leta nedeljno u Tursku.

Nekako u to vreme, stanovnici Tjumena počeli su da putuju u inostranstvo poslom kako bi preživeli u novim uslovima slobodnog tržišta. Kupovali bi jeftinu odeću, cipele i elektronsku opremu u Istambulu, i preprodavali ih po višoj ceni u Rusiji. Prosečan poslovni put trajao bi četiri dana i koštao 300 dolara. Danas, prosečna mušterija Mironovine agencije putuje 10 dana i troši pet puta toliko, a oni koji putuju u Tursku tamo idu na sunčanje. Agencija se diči sa 23 zaposlena i 2700 kvadrata poslovnog prostora u vlasništvu. Zidovi u čekaonici tapetirani su novcem, novčanicama iz Kine, Indije i Dubajia, nove naftne prestonice u Persijskom zalivu.

Tjumen takođe raste – toliko brzo, u stvari, da je grad već poznat pod imenom „ruski Dubai“. Jedan od skrajnutijih puteva, na kojem se, jedan do drugog, nalaze saloni automobila, dovoljno podseća na sličan put u Emiratima kako bi ga nazvali sibirska „Avenija Šeik Mohamed“. U Tjumenu radi 89 preduzeća za trgovinu automobilima. Broj registrovanih motornih vozila je od početka ekonomskih reformi 1992. godine do danas skočio sa 20 na 200 hiljada.

Prosečni dohodak u Tjumenu je barem za 30 posto viši nego u ostalim delovima zemlje. Samo u prošloj godini registrovano je 3,300 novih preduzeća. Buldožeri i kranovi rade danonoćno, ne bi li održali korak sa tempom izgradnje novih nebodera. Dvanaest hiljada gastarbajtera je „uvezeno“ za potrebe tekućih radova, a broj slobodnih radnih mesta 14 puta premašuje ukupan broj nezaposlenih. Stopa nataliteta u Tjumenu je u drastičnom porastu. Broj brakova raste u poslednjih nekoliko godina po godišnjoj stopi od 20 posto.

U popodnevnim časovima u Mironovinu agenciju ušetao je mladi bračni par. Ivan i Julija upravo su se vratili sa medenog meseca u Turskoj. Ivan je visok, plav i pun optimizma, predstavnik generacije mladih koja je rasla pod Putinom. Dovoljno star da je iskusio beznađe iz perioda Jeljcina, ali premlad da bi prepoznao strahote sovjetskog sistema u Putinovom autoritarnom rukopisu, strahote koje su uključivale represiju, redove i zabranu putovanja za sve osim zvaničnike na visokim partijskim položajima.

Ivan je geolog, zaposlen u naftnoj industriji. Žena je zaposlena u gradskoj administraciji Tjumena. Zbir njihovih mesečnih prihoda iznosi 800 evra. 80 evra troše na članstvo u fitnes klubu, 225 evra za mesečnu otplatu novog Audija i još 200 evra za ratu za stan, kupljen uz finansijsku pomoć roditelja. Vikendom, Ivan i Julija ponekad kupe jeftinu avionsku kartu do Moskve, gde provedu noć igrajući po klubovima. Iduće godine, kada napuni 24, Ivan se nada da će biti unapređen u zamenika direktora kompanije. Njegovi planovi za budućnost uključuju „dete u naredne dve godine, i sopstveni biznis u naredne tri“. Tada će, nada se par, moći da proslave putom na južni Pacifik. U agenciju su došli da razgledaju kataloge.

Ivan je već odlučio za koga će glasati na izborima 2. decembra. Na glasanje izlazi sa 15 prijatelja iz školskih dana. Na žalost, kaže, mišljenja su podeljena, čak i među prijateljima. „Jedan od nas voli Žirinovskog“ – ultra-populističkog predsednika Liberalno Demokratske Partije. Ali 14 preostalih iz društva, uključujući i Ivana, glasaće za Putinovu partiju.


V: BEDIME: rekord
u polarnom krugu

Za jedan kratki trenutak, jakutsko selo Bedime je uživalo u slavi. „Svih tri stotine žitelja jednoglasno je odlučilo da se učlani u partiju Jedinstvena Rusija,“ izveštavale su novine prošlog juna iz sibirske divljine. Dopisnici iz Moskve promptno su izvestili ostatak sveta da je „novi politički rekord“ postavljen u divljem istočnom regionu Jakutije, blizu polarnog kruga, kada se „celo selo, istovremeno, učlanilo u partiju.“

Jedini problem je u tome što niko nije proverio činjenice. Seljani iz Bedimea bili su besni. U ovom malom selu (600 stanovnika) i njegovim drvenim kućercima, još uvek žive ubeđeni komunisti koji nose članske karte da to i dokažu, kao i nekolicina liberalnih zamlata i nekih drugih devijanatnih pojava.

Nadzornik sela, Nikifor Afonski, četvrtast je čovek sa kosom koja se tanji, i dobrodušnim licem koje krasi toliko mnogo Jakuta. Dok objašnjava šta se zaista desilo, srče supu u menzi seoske škole.

Član upravnog odbora Jedinstvene Rusije u glavnom gradu regiona Jakutsku zaista ga je pozvao jednog dana i raspitivao se o mogućoj poseti Bedimeu. Afonski je bio srećan da pomogne.

Takođe je istina, dodaje, da u sali seoskog kluba, jedinom mestu pogodnom za veće skupove, nije bilo jedne slobodne stolice te večeri. Stanovnici su došli da postave čoveku pitanja, kaže Afonski, recimo o gasovodu koji se iznenada prekida u tajgi, nekih 38 km od sela. Pošto je obećao da će se vratiti sa odgovorima na sva pitanja, zvaničnik je napustio selo, ostavljajući iza sebe stotine prijavnih formulara za pristupanje Jedinstvenoj Rusiji.

Tri nedelje kasnije bilo je 136 popunjenih pristupnica. Dakle, ne 300 novih članova, kaže Afonski. Što ukupno čini 45, ne 100 posto bedimeskih glasača koji su odlučili da se učlane u ovu pro-vladinu stranku. Ipak, bio je to rezultat vredan svake hvale.

Žitelji Bedimea, siromašne zajednice sa prosečno jednim konjem i dva grla stoke po glavi stanovnika, pažljivo su razmotrili svoju odluku. Posle mnogo razmišljanja, zaključili su da je selu potrebno niz poboljšanja. Bedime u zimskom periodu nema gasa i tople vode, a stanovnici preživljavaju od proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda i od sitnih, neredovnih poslova.

Ako bi vladajuća partija saznala za njihove muke, rezonovali su ljudi iz Bedimea, možda će i doći kraj cepanju drva tri puta dnevno i tegobnom vukljanju blokova leda koji služe kao izvor pijaće vode. Da ne i spominjemo pecanje šarana na smrznutom jezeru na temperaturama koje se krajem januara padnu i na minus 56 Celzijusovih.

Ovi argumenti objašnjavaju zašto znak Jedinstvene Rusije sada krasi zidove seoskog kluba, i zašto je njena zastava našla mesto u lokalnoj školi. U Bedimeu se ne sekiraju na upozorenja o povratku jednopartijskog sistema. Kako kaže direktor škole: „Nije ni taj Sovjetski Savez bio tako loš.“

Seljanima Bedimea i drugih delova Jakutije ruka najjače partije u zemlji čini se dovoljno duga i moćna da rešava nevolje ljudi u tako udaljenim, polarnim zabitima Rusije.

Po površini, Jakutija je osam ipo puta veća od Nemačke, ali je naseljava manje od milion ljudi. Više nego ijedan drugi region u Rusiji, živi je primer ludačkih pokušaja sovjetskih vođa da se blagodat civilizacije donese i nomadskim narodima, na prostoru koji opkoračuje polarni krug. Vlada je primoravala decu goniča irvasa da pohađaju školu i dopremala robu lokalnom stanovništvu vodenim, kopnenim i vazdušnim putevima.

Danas, vozač koji namerava da putuje preko reke Lene do Bedimea, mora da plati 200 evra za povratnu kartu za trajekt, što iznosi pola prosečne mesečne plate u regionu. Cene benzina i hrane slične su kao u zapadnoj Evropi. Jakuti su ljuti na državu zato što uzima njihove dijamante, zlato i prirodni gas, umesto da podmiruje njihove potrebe, kao što je radila u prošlosti. Najlakše ih obmanjuju oni političari koji u vreme kampanje dolaze sa najvećim obećanjima.

Sve što je potrebno političaru da ovde uspe, kaže Vitalij Objedin, novinar u Jakutsku, jeste da ubedi ljude „da se situacija neće pogoršati. Niko se zapravo ne nada da će biti bolje.“ Zvaničnici lokalnog predstavništva liberalne, biznisu naklonjene parije SPS u Jakutsku, kažu da se ovde malo šta promenilo od sovjetskog vremena, kada su se poslušni građani dobrovoljno pokoravali najmanjem migu države. „Genetsko pamćenje je jače od nas,“ kaže on. „Onog trenutka kad krene da duva, spremno ćemo razviti stare barjake.“

Predstavnici Jedinstvene Rusije ne učestvuju u predizbornim otvorenim debatama u Jakutiji. Poruka koju očigledno žele da pošalju glasi da je neposredna demokratija za gubitnike ili ljude s viškom slobodnog vremena. Ali kada se sagradi nova škola, otvori starački dom ili igralište, predvodnici Jedinstvene Rusije spremno dele propagandne letke i koriste udvoričku štampu da stvore utisak koji podseća na sovjetska vremena – da je novac došao pravo iz partijske kase, a ne od države. I da partija za uzvrat očekuje lojalnost.

„Mi moramo ostvariti najbolje izborne rezultate u celoj Rusiji,“ izjavljuje penzionisani policijski pukovnik Mihail Jeverstov, rukovodilac izbornih aktivnosti Jedinstvene Rusije u Jakutiji, „kako novac ne bi otišao u ruke Baškira i Tatara.“

Seljani Bedimea razumeli su ovu poruku. Četiri agitatora Jedinstvene Rusije aktivna su u selu, naoružani spiskovima sa imenima stanovnika koji su se učlanili, i onih koji su odbili članstvo u partiji. „Voleo bih da se i preostali seljani učlane,“ kaže Nikifor Afonski, seoski nadzornik, „ali dobrovoljno, u demokratskom duhu.“

Jedan drugi partijski zvaničnik Jedinstvene Rusije, posetilac večernjeg koncerta petkom u seoskom klubu, prilazi mikrofonu da razglasi dobre vesti. Pet komšijskih sela pristupilo je „jednoglasno“ partiji, prenosi on. Svežnjevi novih članskih karti, tek ispod čekića, doćiće redovnom poštom iduće nedelje.

Zaključuje: „Baryta eidener? Kersekhe diery.“ Na jakutskom: „Jeste razumeli? Do viđenja.“


VI: VLADIVOSTOK: zakoni podzemlja

Ime grada Vladivostok znači „vladati istokom”. Živopisan grad od 580 000 žitelja na brdovitoj ruskoj obali Pacifika nalazi se na 10 vremenskih zona od zapadne ruske državne granice. Vladivostok je na manje od 100 kilometara od Kine i skoro podjednako udaljen od Severne Koreje.

To je zapušten grad. Čak i Svetlanskaja, glavna gradska džada, izrovašena je rupama u asfaltu, opremljena izudaranim kantama za otpatke, preteklim iz sovjetske ere. U jedriličarskom klubu lokalci pijuckaju jeftino pivo, dok psi lutalice bazaju ulicama. Sve ovo je u vidnom polju preogromne jahte usidrene u luci koja pripada guverneru regiona Vladivostok.

Sergej Darkin, visoki i mršavi četrdesettrogodišnjak, nekad je bio šef smene u gradskoj luci. Guverner je regiona već šest godina. Pre dve godine Darkinu je postalo jasno da je sve dosadašnje poteze pametno vukao. Posle ustavnih reformi iz 2004, Darkin je imao tu čast da postane prvi guverner Rusije kojem je Putin obnovio mandat.

Darkin je najviše pozicionirani kandidat Jedinstvene Rusije na decembarskim izborima. Bez ikakve sumnje, on je čovek od kojeg Putin očekuje promociju partijske linije na Dalekom istoku. Kada se Putin na poslednjoj konvenciji partije u Moskvi osvrnuo na korupciju kao „najveći ruski društveni i politički problem”, Darkin se, iz udobnog četvrtog reda, nasmešio i pridružio opštem aplauzu.

Za vreme izborne kampanje u malom gradu Mihailovka, severno od Vladivostoka, Darkin deklamuje zvanične partijske stavove o korupciji. Podignutog kažiprsta, upozorava grupu penzionera na kažnjivost poslovanja s profiterima. Galami o vrlinama stabilnosti: „Novcu je potreban mir”, kaže Sergej Darkin.

On zna o čemu govori. Darkin je diskretno preneo značajan deo svojih akcija na ime supruge, Larise Beloborove. S bogatstvom procenjenim na 48 miliona dolara, Beloborova, glumica, druga je najimućnija žena u regionu.

Krajem sovjetske ere, Darkin je bio u braku s ćerkom lokalnog komunističkog partijskog vođe. Nekako u to vreme, novac iz partijske kase je nestao. Šest dana pre kolapsa Sovjetskog Saveza, Darkin je osnovao preduzeće za uvoz/izvoz po imenu Rolis, koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova iz Moskve ocenilo kao „osinje gnezdo organizovanog kriminala”.

1990. godine Darkin je isplivao kao pobednik iz obračuna podzemlja u Vladivostoku koji se pre svega vodio za kontrolu trgovine automobilima i ribom. Borba za prevlast koštala je života dvojicu njegovih najvećih rivala. Sergej Baulo, glavešina lokalne mafijaške porodice, udavio se na ronjenju. Neidentifikovani počinilac prerezao mu je crevo za dovod kiseonika. Drugi mafijaški bos, Igor Karpov, poznatiji kako „Karp”, ubijen je snajperskim hicem, u po bela dana.

Karpova smrt popločala je Darkinov put ka uspehu. On inače voli da se pohvali da nikada nije bio osuđen za kršenje zakona. Kao regionalni oligarh, stekao je uvažavanje među pripadnicima podzemlja, a pride, kao premiju, i naklonost Beloborove, žene ubijenog mafijaškog bosa. Svadba Darkina i Beloborove upriličena je godinu dana posle Karpove smrti. Kada je Darkin postao guverner regiona u junu 2001. godine, počeo je da postavlja stare prijatelje iz podzemlja na vodeće funkcije u administraciji.

Vladimir Nikolajev, Darkinov kompanjon osuđivan za pretnje ubistvom, ucenu i vandalizam – poznat pod nadimkom „Vini Pu” – izabran je za gradonačelnika Vladivostoka 2004. godine. Posle okončane kampanje pod sloganom „Za dostojanstven život”, ubrzo je održao obećanje postavljajući nekadašnje šofere i telohranitelje na upravljačke pozicije u gradskoj administraciji.

Nije da Moskva ne zna šta se radi u ovom primorskom regionu. Saradnici tajne službe – koje bi Darkin voleo da vidi iza rešetaka – isporučili su brojne izveštaje Putinu. Sam predsednik se požalio na „kriminalne strukture” na Dalekom istoku, gde „neki ljudi ne prezaju ni od čega”.

Posle mnogo odlaganja, Moskva je ipak poslala istražitelje u gangstersko uporište na Japanskom moru. Gradonačelnik „Vini Pu”, tri Darkinova zamenika i šef regionalne uprave carina su uhapšeni pod optužbom za korupciju. Sam Darkin je ostao nedirnut.

Posle posete Vladivostoku 1890. godine, ruski pisac Anton Pavlovič Čehov ga je opisao kao mesto u kome cvetaju „siromaštvo, primitivizam i nemoral.” Zapisao je i to da je susreo „jednog pristojnog čoveka i 99 razbojnika.”

U kancelariji federalnog javnog tužioca procenjuje se da se količina novca u podzemnoj ekonomiji u Rusiji penje do iznosa od 240 milijardi dolara i da je u pitanju pojava „koja je prisutna na svim nivoima vlasti”. Ova cifra je sedam puta veća nego 2001. godine kada je osnovana Jedinstvena Rusija. Od tog vremena je i stopa kriminala porasla za 50 posto. Prema ruskom izdanju magazina Newsweek, mesto u Dumi se trenutno ceni na tri do pet miliona dolara.

Ali Jedinstvena Rusija se izgleda manje interesuje za korupciju i problem diktature partijske mašinerije na ruskom Dalekom istoku. Za nju je preče uništenje onoga što Igor Čemeris, bokser amater i dični zamenik predsednika Ujedinjene Rusije za pacifičku oblast, naziva „istinskim neprijateljima ruskog naroda.”

Na nedavnom skupu koji je obeležio početak izborne kampanje u Vladivostoku, Čemeris je likove nekolicine pojedinaca koje smatra neprijateljima naroda nacrtao na metama. Jedan od njih je premijer Estonije. Drugi, Gari Kasparov, nekadašnji ruski šahovski šampion, sadašnji je mogući predsednički kandidat. U saglasnosti s motom „Glasajte pištoljima!”, članovi partijskog podmladka Jedinstvene Rusije, Mlada Garda, na smenu su ispaljivali svetleće metke kalibra .68 u ove mete.

Mete su, prema drugopostavljenom zapovedniku regiona na Dalekom istoku, važan doprinos borbi „protiv zaglupljivanja mladeži”.

 
“Portrait of Reluctant Democracy”, Uwe Klussmann, Walter Mayr, Matthias Schepp, Spiegel, 29.11.2007.

Prevod Uroš Miloradović

Peščanik.net, 28.11.2007.