- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Ribari ljudskih duša

 
Radio emisija 13.02.2009, govore: ekonomista Miroslav Prokopijević, Velimir Ćurguz-Kazimir iz medijske dokumentacije Ebart, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Ljubiša Rajić, profesor Filozofskog fakuteta u Beogradu Aleksandar Baucal i književnik Végel László.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Kada ovih dana gledate šefove država i vlada Mađarske, Francuske, Amerike – vidite im grč na licu, kao da se stalno veru uz neku liticu, na čijem vrhu će ih nešto opet gurnuti u podnožje. To nešto je svetska ekonomska kriza. Panika je velika, 16 američkih obaveštajnih službi je u svom izveštaju potvrdilo da je kriza trenutno najveća opasnost po bezbednost u svetu. Jedna francuska ministarka je na svetskom ekonomskom forumu u Davosu rekla da Evropa može da očekuje velike ulične nemire. I u ovoj našoj zavejanoj jazbini oseća se da se čitav svet uskomešao, jer niko ne zna koliko će ova kriza trajati i šta će iza sebe ostaviti. Svet kome želimo da pripadamo grči se u otvorenoj panici. Kod nas je sve suprotno, sve je  uobičajeno ustajalo: Šutanovac nas uverava da reforma vojske teče super, predsednik da je bezbednost zemlje vrh brate, Dinkić i Đelić da će, samo kada stignu pare od MMF-a i Svetske banke, dinar biti jak kao Baš Čelik; a doživotni ministar zdravlja Milosavljević tvrdi da mu je Barak Obama ukrao recept za reformu zdravstvenog sistema.

Američki predsednik je ostao bez još jednog kandidata za ministra trgovine: senator Greg je povukao svoju kandidaturu, jer se ne slaže sa predsednikom u nekim važnim stvarima. Zamislite ministra-pesnika Slobodana Milosavljevića kako podnosi ostavku zbog neslaganja sa Borisom Tadićem.

I prvi Obamin kandidat za ministra trgovine odustao je od kandidature zbog istrage o ilegalnim poslovima u svojoj državi Nju Meksiko, iako nije bio lično umešan. Za to vreme kod nas, one koje su bez stida i srama uzimale milionske plate u RIK-u, iako već plaćene za solidne poslove sudije u Vrhovnom sudu i ministarke pravde, ne misle da su učinile nešta loše. A to ne misli ni DS, koja je ih je i kandidovala u RIK.

Postoji zakon o sukobu interesa, postoji Odbor za rešavanje sukoba interesa i oni su zaključili da ministar ne može istovremeno biti i član RIK-a. Ministarka pravde na to ćuti, ali zato i nju i svih 10 članova RIK-a iz DS na neverovatno glup i bezobrazan način njena partija brani kroz usta svoje portparolke, izvesne Jelene Trivan, koja nam je nedavno ispovedila da joj je politika strast, a ljubav šnenokle. I šta nam je kroz ustašca svoje portparolke rekla DS: predstavnici DS nisu zloupotrebili svoj položaj, a ostavke su podneli zato što žele da iskažu drugačiji stav prema institucijama. Sada, kada su uhvaćeni sa rukom u tegli meda, oni hoće da nam pokažu da su odgovorni i plemeniti. I, dodaje portparolka, budući da DS ima većinu u RIK-u, on će sada sistemski preurediti fukcionisanje te institucije. I ranije su imali većinu. Šta ih je do sada sprečavalo da urede instituciju RIK-a – požar u Australiji ili oluja u Oklahomi?

Zanimljivo je kako svaki partijski šef ovde brani svoje delegate u parlamentu, u RIK-u, u JAT-u, u NIS-u. Naše političke partije sve više liče, odnosno organizovane su kao mafije, a ministar policije Dačić bio je pre nekoliko dana u Briselu i tamo se hvalio kako je uspeo da nam udeli 290.000 biometrijskih pasoša i kako smo na aerodromu postavili aparat za njihovo očitavanje. Izjavio je i da nameravamo da podnesemo zahtev za kandidaturu za Evropsku uniju. Oli Ren je tada u Briselu rekao da ne savetuje Srbiji da podnosi taj zahtev pre nego što bude odmrznut prelazni trgovinski sporazum, jer je to faza koju je neophodno proći na putu za članstvo u Uniji. Međutim, mi smo zapeli pa zapeli, i onda je Oli Ren rešio da dođe u Beograd da pokuša da objasni zbog čega to nije baš pametno. Ovih dana je u javnosti bilo dosta izjava, počev od gospođe Sonje Liht do nekih analitičara i političara, koji su tvrdili da ne treba da slušamo komesara Olija Rena, ali Miroslav Prokopijević, naš prvi sagovornik, ima nešto drugačije mišljenje.

Miroslav Prokopijević: Ako vam Oli Ren, koji je najveći entuzijasta proširenja, izričito i javno kaže „nemojte sada podnositi kandidaturu“, onda je jasno da to ne treba raditi. Ima nekoliko razloga zašto je on to tako otvoreno rekao. Koji je to proevropski zakon proglašen kod nas u poslednjih godinu dana, šta je Srbija uradila na ispunjavanju preduslova, šta je uradila na zakonodavstvu i šta je uradila da ubrza da se skine sa crne šengenske liste i dođe na belu? Praktično ništa, ili jako malo kad je u pitanju šengenska lista. U zemlji vlada totalno antireformsko raspoloženje, uključujući i to da nema odgovarajućih zakona, vlada sprdnja oko parlamenta koji većina nije htela. Ništa se ne radi. A spolja imamo nekoliko očiglednih stvari – prvo, kriza okupira sve, sad je u Uniji najveća furtutma da se nekako zaustavi protekcionizam. Videli ste da je Brisel oštro protestovao kada su u američkom Kongresu neki demokratski poslanici predlagali neke protekcionističke mere – da se pri upotrebi Vladinih sredstava sme koristiti samo čelik domaće proizvodnje ili da neko telo mora da nosi uniforme napravljene u Americi – i da je Obama odmah sutradan skinuo ta pitanja s dnevnog reda. Međutim, u Evropskoj uniji se sad nezavisno od Brisela, koji ne poseže za protekcionizmom, množe glasovi protiv protekcionizma, i neki su, kako klinci kažu, potpuno flipnuli, kao Sarkozi.

Svetlana Lukić: Koliko sam videla, Češka je zakazala i sastanak zbog toga što je Sarkozi između ostalog rekao da francuska automobilska industrija treba da prebaci proizvodnju iz Češke u Francusku.

Miroslav Prokopijević: Da, ako bi to same firme uradile to je još i đene-đene, ali kad vlada naređuje firmama da tako postupe one neće da izazivaju problem i možda će da poslušaju. Naravno, takvih glasova ima i u nekim drugim zemljama, u Grčkoj, Španiji, Italiji itd. Dakle, to je jedan veliki skup problema. Drugi veliki skup privrednih problema koji muči Uniju je to što se neke zemlje jedva drže u evrozoni. Italija bukvalno visi pred ispadanjem iz evrozone. Ispadanje Italije bi verovatno povuklo i neke druge zemlje, i to bi bio veliki udarac za evrozonu. Evrostat će koliko sutra, kad se Peščanik bude emitovao, izbaciti podatke o privrednoj situaciji evrozone. MMF je bio prognozirao pad od 2%za zadnji kvartal 2008, ali glasovi koji dolaze iz Brisela kažu da će pad u zadnjem kvartalu biti 5%, što je puno, a prvi kvartal ove godine će verovatno biti još gori. Dalje, u Evropskoj uniji su parlamentarni izbori u maju, i posle toga formiranje naredne komisije u novembru. Drugim rečima, ove godine, sve da i nema privredne krize, da nema ovih unutrašnjih problema oko protekcionizma, u Uniji se ništa ozbiljno ne bi radilo. Dakle, otprilike, vidimo se u januaru 2010 – tad ćemo imati celu ekipu, znaće se ko šta radi, i praviće se neki minimalni dogovor o tome kuda dalje. Prema tome, u takvoj situaciji kada vam kažu „nemojte“, naravno da ne treba to raditi. Postoje, kažem, unutrašnji i spoljašnji razlozi. U međuvremenu, umesto da kukamo i da se javljamo, treba da vidimo šta ćemo da radimo s tim evropskim zakonima, da li ćemo u Rusiju, u treći svet ili ćemo u Evropu, ili ćemo da ostanemo sami. Dakle, neka ideja mora da postoji, ali ovde je niko ne može da reši kako valja ne ta principijelna pitanja, nego mnogo manja pitanja, jer su svi paralisani korupcijom, aferama, raznim privrednim teškoćama. Ta paraliza liči pomalo na anomiju, na stanje u kome ustanove ne funkcionišu i nema normalnog donošenja odluka.

Svetlana Lukić: Da se vratim na savet Oli Rena, čula sam one koji tvrde da ipak to treba učiniti. Njihov argument je da je to nekorektna poruka zbog toga što nas je podsticao da jednostrano primenimo trgovinski sporazum, a sada, kao, nemojte da se kandidujete za Evropsku uniju. Drugi argument je u stvari isti onaj koji si ti maločas koristio – eto, biće izbori, pa će Irci ponovo na referendum, ko zna kad ćemo onda da se kandidujemo.

Miroslav Prokopijević: Ne, ove prve dve stvari nisu nekonzistentne. Dobro je da primenjujemo sporazum zbog nas samih, zbog potrošača u ovoj zemlji. Naravno, to ne valja zbog par tajkuna i par interesnih grupa, nešto se smanjuju i prihodi budžeta, ali ponavljam valjda po hiljaditi put ovako javno da se kvalitet javnih politika meri na potrošačima, a ne na interesnim grupama, ne na par tajkuna, ne na tome što će u budžetu biti nešto manje para.

Svetlana Lukić: Da pređemo na priču sa RIK-om – malo iritira što zakon nije prekršen, ali ipak smo rešili da ti ljudi odu s tog mesta. Nikakvih posledica…

Miroslav Prokopijević: Ne, sve je kristalno jasno. U zakonu piše da niko ne sme da obavlja dve javne funkcije. E, sad, vi kažete – aha, sad tamo neki Pera obavlja dve javne funkcije, Pero, Pero, to je krivično ili bar prekršajno delo. Ali kako to da kažete Peri kad predsednik države krši to pravilo? Predsednik stranke, je l’ to jedna javna funkcija, predsednik države, je l’ to druga javna funkcija? Tako, korupcija je ovde jedna stalna stvar, svako malo izbije neka afera. Onda nam dojadi da razmišljamo o korupciji, pa činjenicu da je to ovde ogroman problem potisnemo do neke naredne afere. A veliki je problem, jer to kvari moralne osnove društva. Čemu profesije, čemu karijere, sticanje znanja, zvanja, veština, normalan i pošten rad, ako se sve može steći kriminalom i korupcijom? To je moralni i ekonomski problem, korupcijom se ništa ne stvara, samo se praraspodeljuju sredstva.

Svetlana Lukić: Demokratska stranka je, što je pohvalno, smenila sve svoje članove RIK-a, oni su, kako to kaže ova njihova portparolka, osećali odgovornost prema finansijskoj krizi u zemlji, pa su zbog toga podneli ostavke, a ne zato što su uradili nešto što nije trebalo da urade.

Miroslav Prokopijević: Prvo, da su osećali odgovornost ne bi to prihvatili. Drugo, ako bi i prihvatili slučajno, jer ne znaj – mada je čudno da ne znaju ako se bave javnim poslovima – odmah bi dali ostavku. A ovako, da posle smene kažu da oni osećaju odgovornost, pa to je ironija. Kažem, gde je odgovornost onog na vrhu koji je takođe u tom sukobu? On smenjuje ove niže, a sam je očito opet izvan zakona. Tu je stvar zakovana, politička konkurencija ne može ništa da uradi. Znači, odabrana su pravila koja snagu političke konkurencije stavljaju potpuno ad akta, izabran je proporcionalni sistem sa, u stvari, oktroisanom moći partijskih lidera. Govorio sam da to ne valja kad se donosio taj zakon, ove organizacije koje se, kao, bave izbornim sistemom su bile užasnute što ja predlažem većinski ili, ako je proporcionalni, onda bar da bude lista, pa ako je prošlo 30 poslanika, onda mora biti prvih 30 koji su na toj listi. Ako neko hoće da stavi 30 poslušnika i debila onda će ga biračko telo kazniti. Ne, ništa od tih sugestija niko od ljudi koji su učestvovali u pravljenju izbornog zakona nije hteo da usvoji. A sad ti isti kukaju što zakon ne valja. Pa, naravno da ne valja, jer su ga krivo napravili, kao i zakon o finansiranju stranaka, jer  su ga isti ti ljudi napravili.

Sad mora da dođe neki veliki cunami, da kriza poraste do još mnogo većih razmera i odnese čitav ovaj politički establišment. Ali šta će onda da se desi? Onda ćemo opet imati nove izbore, ali opet sa istim zakonima, jer nećemo stići da ih promenimo. Prema tome, tu nešto mora da se uradi, a interes političkih elita, vrhova stranaka, uopšte nije da se to menja. Vi se bijete da dobijete mesto, plata vam nije bitna, jer imate gomilu privilegija, prilika za korupciju koliko hoćete. Praktično cela država je korumpirana, retki su ljudi koji rade u administraciji, mada naravno ima takvih, a da to ni pomirisali nisu. Nameštate ove svoje poslušnike na neka unosna mesta, i oni, iako su kompanije u gubitku, primaju astronomske plate. Onda tu dolaze kojekakvi nonejmovi, koje ni u struci ni u političkoj javnosti niko ne zna. To je cirkus. O „proevropskom“ se priča samo pred izbore, kao, glasajte za nas da ne bi došli ovi drugi, oni su antievropski, što je tačno. Ali kada se završe izbori, onda nema nijednog proevropskog poteza. Nijedan zakon do sada, nijedna inicijativa – hej, ljudi, hajde dobro, pusti Evropsku uniju, hajde da uređujemo malo ovaj svinjac u kome živimo, hajde da počnemo, ne treba nešto spektakularno za početak, hajde da sredimo jednu stvar, pa drugu itd. Ne, izbori služe samo da se u retoričkom smislu dobije legitimnost za evropski put, a sledi zloupotreba moći, korupcija, lično bogaćenje. I to će kad-tad doći glave Demokratskoj stranci. To je velika šteta za zemlju, jer ne vidim gde je politički koncentrisano više nekih „normalnih“ glasova, nezavisno od činjenice da politika koja zastupa te glasove postupa skroz iracionalno. Posledica je da će idući put biti jako teško dobiti izbore uz slogane „ovi su mnogo ružni, a mi smo proevropski“. Birači će da kažu – ej, bre, pa šta ste radili, koga ste od ovih vaših ključnih sklonili, koja pravila igre ste promenili da ne bude korupcije? Dakle, to će im se obiti o glavu. Mislim da je ovo bilo poslednji put da su izbori mogli biti dobijeni na taj štos, više neće moći, ne verujem. Dovoljno je samo malo da se poveća apstinencija, i samo malo više glasova da dobije recimo LDP, i gotovo je, Demokratska stranka i okupljeni oko nje više ne mogu da dobiju većinu.

Karakteristično za ponašanje vlasti prema krizi je, prvo, da su je negirali, pa da su govorili da je to naša šansa, pa je neko – mislim, ministar ekonomije – govorio da nam kriza ne može ništa jer imamo slabu privatnu privredu.To su sve besmislice i međusobno nekonzistentne dijagnoze. Na bazi takvih nekvalifikovanih, rđavih dijagnoza oni su krenuli da donose neke mere, jer su, otprilike, bez obzira što nemaju dijagnozu, osećali pritisak da nešto urade. A zašto su osećali pritisak? Jedan od mojih najboljih mlađih kolega našao je studiju o tome kako se u fudbalu ponaša golman pri pucanju penala. Autori studije su gledali dve hiljade penala i konstatovali da je za golmana najbolje da ostane na sredini. Međutim, kao što znate, golman se obično baca levo ili desno, dakle, ponaša se iracionalno u odnosu na ono što bi trebalo da radi. Zašto? Pa, ako bi ostao na sredini i ovaj mu dao gol sa strane, svi gledaoci bi rekli – vidi kakav idiot, ništa nije učinio. E, isto se tako ponaša vlast; ovakvim spiskavanjem para i međusobno nekonzistentnim i ad hoc politikama ništa ne može da se postigne. Ništa ne vredi sipati pare u nereformisan sistem.  Japan je od 1991. do kraja 2007. spiskao 6,5 hiljada milijardi i to mu nije pomoglo da izađe iz recesije. Asfaltirali su ponovo, ofarbali po stoti put škole, barake, doterali sve što se moglo iz javnih sredstava, i rezultat – ništa. Japan je i dalje u recesiji, odnosno stagnaciji koja traje praktično 20 godina.

Imate potpuno kontradiktorne mere – Narodna banka, s jedne strane, spušta referentnu kamatnu stopu i time obara dinar, a s druge strane ga svaki dan kupuje na tržištu da bi mu digla cenu. Pa, to ne radi ni mali Mikica! Dve potpuno suprotne politike a ista ustanova. Zastava – tu je stvar krajnje jasna, Fiat nije rđavo stajao u vreme kad je dogovarao posao aprila prošle godine. Tad je imao pad prodaje negde 7-8%, dok su ostali imali 15-20%. Međutim, u međuvremenu je i Fiat došao na oko 20%. Dobio je pomoć italijanske države i obavezao se da tu pomoć ne koristi za investicije u drugim državama, već samo u Italiji. Drugo, za Fiat nije racionalno da vuče bilo kakve investicione poteze pre nego što vidi koliko će kriza da traje i šta će se dešavati. Problem je što ovi ovde to ne smeju da izmucaju, jer, ispalo je praktično da je to bio jedini posao koji je izgurao one izbore u maju da proevropske snage, a videli smo kakve su, pobede. I sad se tu, naravno, laže i maže javnost – samo što nije, doći će krajem godine, prva tranša ovde, druga onde itd. Sve u svemu, od tog posla zasad nema ništa, to je na potpunom ledu.

Svetlana Lukić: Ali će da prave punto.

Miroslav Prokopijević: To je nova glupost, kao kad kažete da će se venčati lepotica i lepotan, biće velika svadba itd, onda ne možete to da otkažete ili da jednostavno ćutite a da ne izgubite kredibilitet, nego morate da napravite bar neku simulaciju. I ovo je vrsta simulacije, ekonomski gledano jako glupe simulacije. Što ne daju subvencije da se zamene bicikli, frižideri, kompjuteri, nego hoće baš punto? Pa, zato što se neko toliko ufurao da ne može iz toga da izađe, nego sad mora naše pare da upotrebi da bi malo zamazao stvar. Pitanje je da li će se punto kupovati pod tim uslovima, a naravno, nad Vladom visi pitanje zašto potpomaže otvaranje određene kafane, određene firme, određenog modela automobila. To je potpuno besmisleno.

Svetlana Lukić: Da, u stvari je toga bilo i ranije, sećam se kad su štrajkovali radnici Zastave, država je pomogla da oni proizvedu neki jugo, ali onda se ponovo od države tražilo da subvencionira kupovinu, je li tako?

Miroslav Prokopijević: Pa, naravno, nešto ne ide na tržištu i ako pomažete proizvodnju vi pomažete da se radi za skladište, za zalihe. To je ekonomski potpuno besmisleno, jer trošite resurs u nešto što se ne prodaje, a kad ga napravite morate da ga čuvate, što takođe košta.

Sad hoće da grade Koridor. Gde su bili ovih osam godina kad je novac bio jevtiniji, kad je bilo prilike da Grci pomognu zbog Olimpijade, naravno nekim jevtinijim kreditom itd. Posle svih tih propuštenih prilika, sve deluje totalno smešno i nekredibilno, tragikomično. Što se tiče Svetske banke, MMF-a, režim je prosto u ekonomskoj panici. Ako nema priliva deviza po bilo kom osnovu, i to nekog značajnijeg – recimo, ove godine jedno 2-3 milijarde evra – onda jednostavno ovi parametri ni izbliza ne mogu da se održe. Sa ovim sredstvima od NIS-a i onim što će se povući od MMF-a što je već dogovoreno, čak i ako bude i tih dodatnih milijardu i po, time može da se premosti vreme negde tamo do avgusta-septembra. Ali onda nema više rešenja, ako se do tada nešto veliko ne proda, poput dela Telekoma ili dela EPS-a. Oni, kao očajnici, mogu da dođu i na tu ideju, ali onda se suočavamo i sredinom iduće godine sa istim problemom. Dakle, ono što će se ovde desiti, posle svih troškova da se nekako održi ovaj nivo standarda, biće nagli pad, kad ostanu bez sredstava da brane ovaj kurs preko kojeg će se i materijalizovati taj pad. To je već bilo počelo, ali smo dobili, evo, 400 miliona od NIS-a, to može da nas zadrži još jedno mesec dana, onda još nekih 400 miliona od MMF-a znači još mesec dana itd. Ali rešenje ne postoji. I oni su u potpunom rasulu i u potpunoj panici. Po ispaljivanju njihovih ideja o tome šta treba raditi vidi se koliko nema nikakve politike, a da ne govorim o konzistentnoj politica, nego se sve svodi na neke ad hoc projekte, koji su toliko blesavi da od njih pamet staje.

Svetlana Lukić: Kad govoriš „do avgusta-septembra“, to zvuči kao odbrojavanje.

Miroslav Prokopijević: Početkom januara je kurs počeo dramatično da pada i to je sad zaustavljeno. Ali, taj problem će biti trajan, ovo samo privremeno pruža šansu akterima na tržištu i nama građanima da se snađemo, da se pripremimo za situaciju koja će doći, pre ili kasnije, to je neizbežno. Jedino da Sveti Petar iznad Srbije ispusti torbu sa parama, ali ta pojava je malo verovatna. I tada ćemo da platimo pogrešnu koncepciju od 2000, dakle, prvo to što nismo hteli reforme. Pošto nismo hteli reforme napravili smo fake, veštačku, varljivu stabilizaciju. Veštački smo držali valutu, čak je povećali, izgledalo je da standard raste, omogućili ste ljudima da kupuju inostranu robu – pošto domaće ionako nemate – a s druge strane, na domaćem tržištu sve cene rastu. Što je sad nastala ova nelikvidnost? Pa, ne samo zbog oslabljenog izvoza napolju, nego dobrim delom i zbog toga što je gomila firmi ovde umesto da nešto proizvodi samo gledala da dođe do poslovnog prostora, građevinskog zemljišta, jer tu su cene rasle, pa uzimate kredite, zidate nešto, širite itd. E, sad je to stalo, i automatski je gomila firmi zbog toga nelikvidna. U ekonomiji postoji pravilo: sve košta. Možete da uradite šta hoćete, ali ne možete da izbegnete plaćanje, sve ima cenu. E, tako će biti i ovde.

Mi i svoj biološki opstanak dovodimo u pitanje, sve više ljudi se iseljava, sve manje rađa, sve više umire. Time nam raste dohodak, je l’, jer sve  manje stanovnika ostaje u zemlji, pa veštački podižemo dohodak. Ali to je jedna jako opasna stvar, to je cena toga što smo kao društvo neodgovorni. Dakle, ima ovde dobar deo, možda i 30% birača koji su svesni šta bi trebalo raditi i spremni su da glasaju za to, ali većina ovde nije za ozbiljne reforme, nego hoće da živi od renti. Takvo društvo je nemoguće organizovati. Moguće je organizovati kada većina obezbeđuje rente nekoj manjini, ali to niko neće, svako traži rentu i svako traži da se njegova povećava, te penzioneri, te trudnice, te fotografi. Dakle, ovde mnogo toga živi na tuđim leđima. Politika je inače, a mi smo čisto političko društvo, veština da se živi na tuđ račun. U normalnim zemljama to je podvrgnuto nekim pravilima, nekim okvirima. Naravno, ima i tamo zloupotreba ali mnogo manje, nije zloupotreban sistem, a ovde je to upravo sistem. To naravno ovakve krize isteraju još više na čistac i onda nastupaju drame.

Znači, mi jednog dana, kad-tad, u 25. ili 65. veku moramo prelomiti ili ćemo jednostavno nestati. Ne bismo bili prvi u istoriji koji su nestali. Moramo usvojiti bazično pozitivna pravila, gde se zna šta je tržišna privreda, šta je vladavina prava, gde se zna šta rade ovi u sferi političkog režima i demokratije itd. Održavanje ovakvog sistema upravo širi besperspektivnost. Ljudi počnu jedno, pa vide ne ide, počnu drugo, ali u suštini nema izgleda ni za jedan, ni za drugi, ni za peti biznis. Kad dođete u neka mesta u Srbiji, Kraljevo, Prokuplje – tu se od sedamdesetih godina ništa ozbiljnije nije promenilo. Glavna ekonomska aktivnost je to što penzioneri i državni službenici kad prime platu idu u radnje da kupuju, onda ovi po radnjama malo dođu do para, zamene to u evre i čekaju narednu tranšu. Poneki mali preduzetnik ne može da iznese celu zemlju. U par gradova ima nešto više privredne aktivnosti, u Subotici, Beogradu naravno, zato što je veliko tržište, Novom Sadu, donekle Čačku, ali to nije rešenje za većinu populacije ovde, a slabo je rešenje i za ljude u tim gradovima. Znači, mora da se napravi sistem koji nagrađuje pozitivan napor, obrazovanje, poštenje, a ne da ih kažnjava.

Dakle, ako je ovo proevropska vlada, gde su dela? Čujete li da vladajući političari pominju neke reforme, da li da uzmemo recimo irski, estonski ili nemački model kod ovog ili onog problema? Ne, o tome nema govora i nema dela. Ako je većina protiv reformi, mada se verbalno deklariše za evropski put, što podrazumeva i da neko ovde stalno ubacuje pare iz Evrope, a da mi ostanemo svinjac i ne menjamo se – kako onda politička elita da reaguje, da li da prihvati tu inerciju? Moj odgovor je da je odgovornost političke elite tu malo veća nego običnog građanina. Ona bi morala da nađe način da sugeriše: ljudi, okay je, vi ste većinom ozbiljno protiv reformi, ali to ne valja ni za vas ni za nas, znači, nešto ćemo morati da uradimo. E, toga uopšte nema. Pokušava se samo da se potroše neke pare, a da se ništa ne reformiše, a dok se ne reformiše ne može da se promeni sistem podsticaja. Dovedite ovamo anđele, oni će kroz godinu dana biti korumpirani, pokvareni, kriminal će cvetati kao što cveta, leševi na svakom koraku… Zašto? Zato što ovakav sistem podsticaja stvara takve ljude i takva rešenja. Svejedno; sve nevolje, svi naši loši izbori koji su nas ogromno mnogo koštali uopšte još nisu uspeli da nas istrezne. Mi još mislimo da smo na nivou, neki misle i iznad, pape, američkog predsednika, šef u Briselu. Mi još pretendujemo da uređujemo život ruskom i kineskom caru, a uopšte ne pokušavamo da vidimo gde smo u stvari. Istovremeno, kad pogledamo sebe mi vidimo kako smo jadni i kažemo – ako prihvatimo da smo ovako jadni to će nas ubiti, nego daj mi da verujemo da mi određujemo šta treba da radi kineski ili ruski car, baš super zvuči. I naravno, to košta, jer umesto da se koncentrišemo na to kako da napravimo neko relativno pristojno društvo i kao šačica jada da nekako preživimo u svetu u kome treba zaraditi to što hoćeš da potrošiš i što ti treba za život, mi se bavimo babskim pričama. Naravno, pošto su naše pretenzije nerealne, mi moramo da odemo negde u nebesa, je l’, u neki prostor koji nikako ne može da se sredi u neki normalan prostor mišljenja, rasuđivanja. I zato imate potpunu šizofreniju u intelektualnoj produkciji, posebno kad su u pitanju neke struje koje su otišle toliko daleko u vasionu, da mislim da ne mogu nikako više da ateriraju nazad.

Izumiraće, naravno, oni koji produkuju tako nerealne stvari, sve više će biti ovih koji kažu da treba videti šta ćemo da radimo, od čega ćemo da preživimo, kako u ovom svetu da se nekako snađemo i mi kao što se snalaze Norvežani ili Japanci ili, ne znam, Kinezi, daj da vidimo realne neke parametre. Mislim da će protok vremena smanjivati broj jednih, a povećavati broj  drugih, pa će se onda verovatno i politička elita tako transformisati. Ali to će trajati. Bivša Jugoslavija se davno raspala, 1991, sad je 2009. Jeste videli kod istoričara, društveno-političkih teoretičara, ikakve pokušaje da se konceptualizuje šta se desilo? Ne. Zašto ne? Pa, zato što smo mi igrali potpuno idiotski i što bismo morali to da priznamo, a to je malo nezgodno, naročito jer se odnosi na neke kapitalne stvari u životu, a ne na gajenje cveća. Ako mi kao društvo ne možemo da nađemo rešenja, moramo da platimo ceh za to, i to nam se upravo dešava, mi plaćamo taj ceh. I to je tragično. Ima jedan broj ljudi koji vidi kako bi to trebalo da bude, ali, kažem, bojim se da su oni još poprilična manjina u ovoj zemlji, dok većina, jednostavno, ima filozofiju svinjca – i ko te pita, teraj dalje.

Svetlana Lukić: Slušali ste pesmu War Is Over švedske grupe Anekdoten. Pesma je bila muzički izbor istoričara Nikole Samardžića uz njegov poslednji tekst na našem sajtu www.pescanik.net. U nastavku emisije slušate Velimira Ćurguz Kazimira iz Medijske dokumentacije Ebart.

Velimir Ćurguz Kazimir: Običan čovek koji prati ono što se dešava na političkoj javnoj sceni u Srbiji stiče utisak da se tu zaista ne zna ni ko pije, ni ko plaća i da je feudalizacija našeg političkog života dostigla takve razmere da će, bojim se,  dovesti do potpune paralize svega. A ne vidim izlaz iz te paralize u obliku novih izbora, jer će se karte malo drukčije podeliti, pa ćemo opet imati feudalizaciju. Znači, nama su potrebne dramatične, revolucionarne promene. To su promene koje bi razvlastile političke feudalce od kontrole onog segmenta društvenog i privrednog života koji se tiče isključivo struke. Mi smo u krugu istih ljudi koji su godinama postali još gramziviji, još pokvareniji, još lažljiviji. Pa, ljudi moji, dobro da smo uopšte živi, dobro da ovde bilo šta funkcioniše, dobro je da se deca vakcinišu, a da vakcine nisu otrovne, dobro je da uopšte postojimo!

Ali, izgleda da običnom čoveku nije problem što je ‘dobro da postojimo’, nego mu je glavno pitanje, koje naturaju mediji, šta će biti sa Euleksom i Kosovom. To me užasno nervira, jer to je svet koji neće da se okrene oko sebe, koji dozvoli da one dve nesretne sestre umru od gladi i da se onda pojave njihovi susedi kao svedoci da kažu “da, one su umrle od gladi, nisu imale šta da jedu”. Pa, ljudi, ima li strašnijeg podatka? Sledeće je kanibalizam, pa da kažemo, ajmo sad tako da se hranimo? Gde je sveštenik iz tog zaseoka? Ne može a da te ne uhvati očaj od svega toga.

Stalno pokušavamo naš život da osmislimo, razvedrimo time što ćemo nešto kreativno uraditi. Pa, čak i sećanje je, znate, kreativnost. Ovih dana spore se oko toga da li je Štefan Cvajg pre 67 godina, znači 1942. godine, izvršio samoubistvo u Rio de Žaneiru 22. ili 23. februara. Daleko od rata, čovek za koga se apsolutno može reći da je bio prvi građanin sveta u modernom smislu te reči. Samoubistvo Štefana Cvajga je, iako su bile ratne godine, veoma snažno odjeknulo i čak bih rekao da je posle završetka rata još jače odjekivalo, jer se postavlja pitanje zašto je to uradio. Siguran sam da je kao pametan, racionalan čovek znao da Hitler neće pobediti i zato ne verujem da je pad Singapura proizveo toliko očajanje. U knjizi koja je izašla posthumno 1943. godine, Svet jučerašnjice, Cvajg piše o tom svetu jučerašnjice, kome pripadamo, koji volimo, koji želimo da održimo u sećanju i u odnosu na koji ovo što se danas dešava izgleda kao pakao. To je osećanje koje je, po mom dubokom ubeđenju, odvelo Štefana Cvajga u samoubistvo, svest da je svet kome je pripadao, u kome je živeo nestao i da se više nikada neće vratiti, da je nestalo vreme sigurnosti i lojalnosti. Taj cvajgovski problem prepoznajem danas kao balkanski, problem da se suočimo sa našim svetom jučerašnjice i da kažemo sebi: ovo je bilo dobro ne samo zato što smo bili mladi, nego zato što je to vreme nudilo određenu nadu, a ovo današnje uništava nadu.

Da pređemo preko Atlantika da vidimo šta se tamo dešava – vidimo novog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, koji je to postao zato što donosi nadu. I republikanci koji su glasali za njega su rekli – glasaćemo za Baraka Obamu jer budi nadu. Da li znamo neku ličnost ovde u Srbiji ili na prostoru cele bivše Jugoslavije koja budi nadu? Mi živimo u takvoj vrsti osrednjosti u kojoj su partijske vrhuške od srednjeg do najvišeg nivoa do te mere samozadovoljne i samodovoljne da imam utisak da bi njima bilo apsolutno svejedno da sutra svi zajedno pocrkamo, da bi rekli “ohoho, al’ ima praznih stanova i koliko ima zemlje”. I najzad, vidim mlade ljude koji će pre ili kasnije morati da se pobune, mislim i na studente i na srednjoškolce, jer ova vrsta beznađa ne može da traje beskrajno. Bekstvo u probleme Kosova, suvereniteta itd. nam troši energiju, vreme i ljudske resurse do te mere da se bojim da će Kosovo pre ući u Evropsku uniju nego Srbija.

Bogatstvo je postalo javna stvar, sada imate bogataše i političare, evo, tog Peconija koji se pojavi niotkuda pa šeta po Skupštini, pa su ga neki videli, neki nisu, svi demantuju da je on na bilo šta uticao… Najstrašnije je kad vidiš kako se on ponaša prema tom narodu – mislim da je kupio neke uljare, pa ljude što stanuju u jednom gradu tera da dvokratno rade u 50-60 kilometara udaljenom drugom gradu. Pa oni sadistički izumi, teranje ljudi da potpišu da više neće da rade, i onda nisu više socijalni slučaj. Kako je moguća privatizacija gde zaposleni negde dobijaju ne samo kompletan socijalni program, nego i vrlo visoku otpremninu i pređu na biro, a drugi ne dobiju ništa, a na birou dobiju neku malu crkavicu i skidaju ih sa biroa? Tačno vidite da Agencija za privatizaciju, odnosno država, ima različite aršine prema različitim firmama, što će reći, prema različitim ljudima. Ako je ovde vlasnik postao Cepter, onda će ljudi koji su u toj privatizovanoj organizaciji proći na jedan način, a ako je Peconi onda na drugi. Pa, zar to nije tema za medije, zar to nije tema za političare, zar to nije tema za stranke? Kako je moguće da ljudi nemaju iste uslove i da nisu jednaki pred zakonom? Pošto nemate sindikate u pravom smislu te reči, stvarno ste prepušteni na milost i nemilost dogovorima državnih birokrata i političkih stranaka i tajkuna. Pa, gde je ta finansijska kontrola, gde je ta analiza uzroka? To je priprema za ulazak u Evropsku uniju? I Hrvati prijavili da imaju 200.000 maslina više, pa se proverilo na Googleu i videlo da to nije tačno. Čekajte, mi uvodimo u 21. veku neki oblik feudalizma? Voleo bih da mi predsednik Boris Tadić odgovori zašto se u Srbiji ovako radi. Je li to odraz podele radikala? Pa, zbog toga bi politički život u Srbiji valjda trebalo da oživi. Neće me niko ubediti da dvotrećinska većina ne može da kaže da hoće da radi. Ako su to uslovi u kojima treba da živimo naredne tri godine, pa onda je bolje da se raspusti ta vlada. Dajte da se bar taj PDV plaća po realizaciji, učinite nešto.

Moram nešto lepo da ispričam. Pre tridesetak godina sam pisao poeziju, i pre 15-20 dana zove me moj dobar prijatelj Dragan Protić Škart da učestvujem u njihovom takmičenju, Pesničenju, u Rexu. Ja sam prihvatio i počeo nešto da pišem, a onda mi je palo na pamet da ja to ustvari ne mogu sam da izvedem. I setio sam se naših recitala iz Sveta jučerašnjice. Zamislio sam da u pesmi koju budem govorio imam podršku hora koji će proizvoditi zvuk vetra. I onda smo to probali u jednom stanu, to me je nekako razvedrilo i taj vetar koji su oni pravili mi se učinio kao nešto što može da oduva sve ovo u čemu živimo i čime smo okruženi. I ja stvarno mislim da ovo ne može beskrajno trajati, da ova vrsta društvene i moralne paralize ne može biti beskonačna, jer je na kraju dobila I svoju ekonomsku cenu, koja nam kaže da su glavni tajkuni u velikim problemima i da očekuju da im to reše njihovi kmetovi. Kmetovi to ovaj put neće rešiti za njih.

To je kao kad bi vas uveli u lopovsko društvo i vi rekli “ja ne kradem”, a oni vama “pa, ne možeš ti da ne kradeš, a mi svi da krademo, onda moramo da te eliminišemo”. Morate biti učesnik da ne biste bili opasan svedok. Više uopšte nije bitno ko je iz koje stranke, tu su oni svi vrlo solidarni. To je jedan nakaradan sistem, ko od njih skapava od posla? Vidim da su svi lepo pocrneli, da su lepo kvarcovani, da se lepo nose… Vidi se da je to svet koji više nema pravog dodira sa većinom građana ove zemlje. Mnogo je izolovanih ljudi, grupica koji su nezadovoljni i to bi trebalo artikulisati. Kad smo već paralelni u kulturnom, političkom, društvenom smislu,hajde da pokušamo da napravimo nešto paralelno i u ekonomskom smislu, bilo da je to izdavaštvo, bilo da su to mediji, šta god. Znači, da se prave kooperacije, da se, na primer, okupimo kod Borke. I da ne budemo zavisni ni od Peconija, ni od Miškovića, iako ćemo živeti u njihovom svetu, ja ne bežim od toga. Odem I ja u Deltu, nije to nikakav problem. Ali, ta vrsta ekonomske nezavisnosti je uslov da probudimo nadu. Izbori će biti ove ili za tri godine – pa šta, hoćemo li da čekamo te izbore?Jer, ovo pokvarenjaštvo nije uobičajeno, prevare se stalno proizvode i ovo je država u kojoj u prevarama učestvuju i državne strukture, tajkuni i političari – i tu ostanete bez reči.

Svetlana Lukić: Govori profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Ljubiša Rajić.

Ljubiša Rajić: Trenutno čitam nacrt Strategije naučnog razvoja Srbije i jedina ključna ideja je da to bude što kraće i jednostavnije kako bi moglo da se podnese nekom skupštinskom odboru ili kome već ide, umesto da to bude knjiga od 250-300 strana temeljne analize, na osnovu koje bi se znalo kako dalje. Nacionalni prosvetni savet jednostavno ništa nije radio, on je zakočio skoro sve reforme. Ono malo što je radio nanelo je više štete nego koristi, a sada je preglasavanjem doneo odluku da samog sebe kritikuje. Dakle, onaj razumniji deo Nacionalnog prosvetnog saveta je najzad smogao snage da porekne ono što je Nacionalni prosvetni savet uradio pod lošim rukovodstvom. Ali sad treba imenovati nov Nacionalni prosvetni savet koji će raditi na novim osnovama, a za to treba vremena, jer to sada nije prioritet. Sada će ministri da jure Kosovo ili ne znam šta i zaboraviće opet da za prosvetu treba krenuti danas da bi nešto kroz nekoliko godina bilo gotovo. DSS je imao Ministarstvo prosvete i svoje ljude na svim ključnim pozicijama u vezi prosvete, a ti su ljudi pre svega drastično okrenuti protiv prosvećivanja. Oni nisu protiv prosvete nego protiv prosvećenog naroda. I nema rasprave o tome – vlada koja ih je imenovala nema šta da raspravlja, jer više nije vlada, ova nova neće da se bavi onim što je bilo, nego hajde da vidimo koji od naših ljudi će tu da uđu. Problem je u tome što mi često imamo gomile briljantnih ideja. Sedim na sastancima i čujem da ljudi predlažu stvarno divne stvari, ali onda ide onaj sledeći mukotrpniji korak, kada sve treba organizovati I neko to treba da radi. E, tu se kod nas sve raspline i na kraju ne bude ništa.

Iznenađuje me da najveće probleme sa akreditacijom imaju veliki univerziteti, Beogradski i Novosadski, a onaj malecki državni u Novom Pazaru dobije akreditaciju, dobije Megatrend I razni privatni univerziteti za koje znamo koji im je kvalitet. Na to se nadovezuje nešto o čemu se u ovom trenutku ne priča, a to je jak pritisak Ministarstva da se državni univerziteti sve više prebace na samofinansiranje. Već je najavljeno da praktično neće biti nikakvih sredstava za materijalne troškove, a da će se novac za plate umanjiti verovatno za 20-25%, što znači da ćemo dobiti odliv jednog dela kadra ka privatnim univerzitetima. Svi oni koji rade po ugovoru o delu, koji drže dobar deo nastave na pojedinim fakultetima, izgubiće posao i mi ćemo opet da oborimo kvalitet obrazovanja. To je taj ključni problem u ovom trenutku, ne vodi se računa o posledicama. Ako se na mom fakultetu zatvore svi slovenski jezici sem ruskog, ako se zatvore portugalski, grčki i mađarski, skandinavski jezici, rumunski, albanski, jer nemamo dovoljno nastavnog kadra, šta ćemo sutra da radimo? Bićemo deo Evropske unije a u ovoj državi neće biti ljudi koji znaju jezike koji se tu govore. Ako neko misli da se onda može poslovati isključivo uz upotrebu engleskog grdno se vara.

U prosveti ništa ne funkcioniše po principu “do prvih izbora” ili “do jeseni”, u prosveti sve ide na 8, 12, 14, 18 ili 20 godina – osam godina je apsolutno najkraći rok u kojem uopšte vredi razmišljati o prosveti. Drugo, moraju međusobno da se usklade programi i da se modernizuju I programi i način rada. I mora da se shvati da su prosto došla sasvim druga vremena – dok ja još razmišljam isključivo kroz ispisani tekst i knjigu, ova deca razmišljaju kroz kompjuter, monitor, elektronsku formu. Čak jedna takva sitnica zahteva drugačiji pristup. Treba videti šta je dobro a šta loše funkcionisalo u svetu i onda krenuti, ubediti roditelje da nisu ocene ono što je bitno, nego je bitno znanje, jer roditelji računaju – provući će se, imam kuma onde, ili komšija će da sredi da negde dobije posao. Toga će biti sve manje. Toga ima u državnoj upravi, ali već po privatnim firmama sve manje i manje, a kroz 5 ili 10 godina, posebno ako uđemo u Evropsku uniju, moći ćemo da konkurišemo isključivo znanjem. 2005. sam bio na jednom velikom skupu posvećenom obrazovanju u Evropskoj uniji i tada je jedna žena, neka njihova visoka savetnica, rekla da će po svemu sudeći jugoistok Evrope imati srednje obrazovanje, srednji deo Evrope bačelor, a najrazvijeniji severozapadni deo Evrope master i pre svega doktorske studije. Mi kao da se trudimo to da ispunimo. Dakle, neće nam oni biti krivi ako obrazovanje skrojimo tako da se završi samo na srednjoškolskom nekvalitetnom obrazovanju.

Ima jedan odličan tekst koji je Srbijanka Turajlić napisala kada je prestala da bude pomoćnik ministra za visoko obrazovanje, kako se čovek od profesora pretvara u političara. Kod nas postoji strahovita jagma za titulama, što više titula, to neko samom sebi izgleda važniji. Ne stoji iza svih titula ista količina znanja, nisu svi doktorati koji su u ovoj državi odbranjeni podjednako dobri, ovde ima mnogo bofla, mnogo doktorata i magistratura koji ne bi prošle ni kao seminarski rad na nekom ozbiljnom univerzitetu. Ali je problem u tome što njih to suštinski ne zanima, to su ljudi kojima su titule potrebne za nešto van obrazovanja, za neke druge. To se vidi na Univerzijadi – da će biti Univerzijada zna se nekoliko godina, da izgradnja Univerzitetskog sela ne funkcioniše, da je tamo bilo mućki zna se još od pre godinu dana. Pre neki dan Senat Univerziteta u Beogradu usvaja odluku da sva nastava i svi ispiti moraju biti okončani do 20. juna da bi se ispraznio Studentski grad da imaju gde da dođu ti studenti koji će učestvovati na Univerzijadi. Većina nas je već odavno zakazala ispite, izradili smo planove nastave. Prema tome, to je moglo da se kaže pre dve ili tri godine – kroz tri godine je Univerzijada, počinje tada, završava se tada, potrebno je to i to. A pri tome si čak nepristojan ako postaviš pitanje – odlično, Univerzijada će da prođe, studenti će da odu i šta onda? Studentski sportski život će da se vrati na onu tačku na kojoj je bio pre toga, nije izgrađen nijedan sportski teren za studente, nijedna sportska sala za studente. Dakle, zbog nekoliko dana trajanja Univerzijade, koja je dobra, lepa, poneće mlade, zaboravljeno je sve ono drugo i važnije, da Univerzijada treba da bude samo podstrek mladima da počnu da se bave sportom. Ali gde će se baviti? Ne, sve će se završiti na tome da će neko da zaradi pare na prodaji stanova u univerzitetskom naselju, a onda se još priča kako je to jako važno za imidž Srbije. Usput su zbog loše urađenih poslova i loše pripreme počeli da odsecaju jedno po jedno sportsko takmičenje i da smanjuju broj učesnika, a ni sada nije sve gotovo, nije sve pripremljeno, a to počinje za koji mesec. Kao uvek, mi gledamo da se provučemo kroz prvu raskrsnicu bez sudara, a šta će dalje biti nije bitno. Čak nije više bitno ni da li smo na istom putu na kome smo bili, samo da smo se mi provukli kroz tu raskrsnicu.

Verovatno bi u ovom trenutku mogli da uhapse 100.000 ljudi zbog korupcije, od sitnih opštinskih službenika, pa do samog vrha. Pitanje je da li je se sada hapsi da bi se pokazalo da, eto, oni nešto rade i efikasni su, nema nedodirljivih, ili je to početak nekog ozbiljnijeg suzbijanja korupcije. Ako je ozbiljnije suzbijanje korupcije onda moraju da postoje sistemski uslovi za to. Treba u velikoj meri uraditi ono što je Savet za borbu protiv korupcije godinama predlagao, ali je sad to izbilo na površinu i sada se svi pravimo kako nismo znali da je ovde tako već bar četvrt veka. To razara društvo iznutra, ljudi više nikome ne veruju, i to, mislim, jedno šest godina uzastopce, stalno se ponavlja isti rezultat istraživanja javnog mnjenja. Kao centri korupcije se vide parlament, političke stranke, sudstvo, tužilaštvo, policija, carina, zdravstvo, obrazovni sistem, znači, stubovi društva. Ako se zakonodavna, izvršna i sudska vlast doživljavaju kao korumpirane, onda ljudi neće čak ni prijavljivati slučaj korupcije, jer ne vide zašto. Mislim da je najdrastičniji primer bio onaj kada su profesori sa kragujevaškog Pravnog fakulteta optuženi za prodaju ispita, pušteni iz zatvora, vraćeni na Fakultet i onda držali na kopaoničkoj letnjoj pravničkoj školi predavanja o pravu i etici prava istim onim sudijama i tužiocima pred kojima će odgovarati ili se bar nadam da će pred njima odgovarati. Pre jedno godinu dana sam pred nekima iz stranaka koje su tada bile opozicija pomenuo slučaj jednog visokog funkcionera, čak je bio i ministar u Koštuničinoj Vladi, koji je govorio da je neki čovek preko Vlade sebi obezbedio neki ogroman stan, što to bar ne iskoristite, kaže, pa ovde u krugu od 100 metara imamo bar pet naših koji su to isto uradili. Previše je to rašireno, previše ljudi upetljano, to je isto kao i kod ratnih zločina. Nije broj ratnih zločinaca na teritoriji bivše Jugoslavije ogroman, ali svi oni imaju braću, sestre, kumove, stričeve, zemljake, one s kojima su služili vojsku, s kojima su trgovali, nekima su prodavali to što su opljačkali, neko ih je gledao pa nije prijavio, i onda broj saučesnika naglo poraste. Na fakultetima manje-više svi znaju ko uzima pare – pa kad studenti pričaju kakav je cenovnik za kupovinu ispita na pojedinim fakultetima, onda to sigurno nije tajna ni za njihove roditelje, a posebno za kolege. Ali, neću da kažem da oni baš uvek štite jedni druge, ali gledaju da se niko nikome ne zameri. To je taj tip društvene organizacije koja je napravljena sa ugrađenom funkcionalnom greškom, ali to je greška s tačke gledišta običnih građana, ali ne i s tačke gledišta onih koji treba da sprovode zakon, i pre svega ne s tačke gledišta onih koji imaju nameru da zarade na takvom zakonu.

Često čujem prigovor – ne smeš tako da govoriš, ti stalno ružiš svoj narod. Ne, nije ruženje, većina ljudi u ovoj državi jeste poštena, ali joj se ne dozvoljava da bude poštena. Devedesetih smo uterani u to da menjamo novac na ulici, da mućkamo, prevlačimo preko granice, da se snalazimo, sad nas uteruju u to da ćutimo, da se ne bunimo, jer ako u preduzeću, institutu, fakultetu, državnoj upravi ukažeš na nešto loše, onda te lupe po prstima, dobiješ otkaz, zamrznu te, niko s tobom ne razgovara, prelaze na drugu stranu ulice, u hodniku se prave da te ne vide, prebace te u drugu kancelariju. Dakle, budeš kažnjen što se boriš za nešto što je istinito i dobro. Onda čak ne možeš da skloniš ni loše parkirane automoble sa ulice, jer, što reče jedan policajac, gde, gospodine, to da sklanjam, to su sve direktorska kola. Stvoren je jedan sloj nedodirljivih ljudi, povremeno nekog od tih nedodirljivih izvuku, lupe po prstima, ali ništa dalje, jer je ono što su uradili nemoralno, ali nije nezakonito. Zakon je napravljen tako da mogu da se provuku s tim da je to nemoralno i neetički, ali ko se ovde pa među moćnicima uopšte uzbuđuje da li je nešto etički? Da su se uzbuđivali oko etike pre svega ne bi rat vodili.

Ovo traje 20 i nešto godina, to je trećina mog života i ceo život mojih studenata. Oni ništa drugo nisu ni videli sem krize, rata, vidi se koliko se boje za budućnost I po tome što neće decu. Pa, gde da stanujem, od čega da izdržavam porodicu? Pogledajte, profesore, kakvo je ovo društvo, u takvom društvu da rađam decu? To su vrlo ozbiljni argumenti o kojima treba razmisliti, jer ta budućnost, mislim da sam već dosadan i samom sebi koliko to ponavljam, sedi u školskoj klupi. Ako ti mali ljudi ne vide perspektivu, onda je bitka izgubljena.

Svetlana Lukić: Da se vratim nakratko na ministarke pravde, sudije Vrhovnog suda, članove i antievropskih i evropskih stranaka koji su sebi isplaćivali milione, tačnije da se vratim na uvredljiv način na koji ih partije brane. Nenad Konstantinović je opravdavao 1’775.000 honorara sekretarice Demokratske stranke rečima “Marija je tokom izbora radila dan i noć, čak je i spavala u Skupštini”. Naravno, nije problem Marija, nije problem ni Bojan Krišto – uzgred, šta bi s tim čovekom? – problem su stranke koje su ih poslale u razne institucije, traže bespogovornu poslušnost, a zauzvrat ćute o pohlepi svojih partijskih vojnika. Posebna je priča to što smo zbog enormnih honorara članova RIK-a zaboravili suštinske stvari na koje nas je ovih dana podsetila organizacija Transparentnost Srbija. Ključna odgovornost Republičke izborne komisije, kažu oni, je to što nije obavila kontrolu tačnosti i potpunosti izveštaja o finansiranju izborne kampanje. Šteta koja je time naneta je daleko veća od novca koji su sami sebi isplaćivali. Naravno, pitanje je da li su ih njihovi šefovi i pustili da sebi daju para koliko god mogu da ponesu kući baš zato što su ćutali o tome kako su se stranke finansirale za vreme predizborne kampanje. Kako god okrenete, političke partije su postale neki ugrušak koji koči protok krvi kroz organizam. Postale su glavna smetnja demokratizaciji Srbije. I najzad, kukamo na parlament – pa tamo sede ljudi koji nemaju slobodan mandat, nego su vojnici svojih partijskih šefova. Ovih dana je, posle posete Beogradu, izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope rekao “demokratija u Srbiji jeste u rukama partijskih šefova”. Na pitanje novinara da li mu se čini da se srpski političari osećaju neprijatno zbog njegovog stava, odgovorio je – ma ne, kakvi, čak su se i predsednica parlamenta i jedan ministar složili sa mnom.

Ovih dana su nas podsetili da imamo i Nacionalni prosvetni savet koji su Koštunica i njegova Hristova nevesta Ljiljana Čolić osnovali još pre skoro četiri godine. To što su preosvećeni članovi Saveta uzimali pare koje nisu zaradili opet nije glavni problem, glavna je šteta što četiri godine ništa nisu uradili. Problem je takođe što se niko u parlamentu do pre neki dan nije setio da ih pita šta bi s našim obrazovanjem. Ako nam je većina poslanika neobrazovana, što oni svoju decu ne vaspitavaju tako da je znanje važna stvar, nego im ostavljaju kuće i imanja, kafiće, fabrike? Kako to da članovi Nacionalnog prosvetnog saveta koje su delegirali, da vas podsetim, Akademija Srbije, univerziteti, sindikati, Srpska pravoslavna crkva, kako to da ni oni ne misle da je bilo važno da Nacionalni prosvetni savet nešto radi? Kako to da se ministri koji ispred svog imena i prezimena imaju dr, mr, profesor, doktor, svih ovih godina nisu pitali kako se to naša deca školuju i za koji svet ih mi to pripremamo? Jedan od mogućih odgovora jeste taj da svi ti akademici i profesori, sindikalci, ministri znaju da svi zajedno stvaramo društvo u kome znanje nije važno, važno je samo da te šef voli, da si mu makar kum ili stari svat, a najbolje poslovni partner. Mi smo takođe napravili propust u emisiji svih ovih godina, obrazovanje nije bila ne samo glavna tema, nego čak ni sporedna. I to ćemo da ispravimo – u današnjoj emisiji tako što smo razgovarali sa Aleksandrom Baucalom, docentom na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Aleksandar je u vreme Vlade Zorana Đinđića učestvovao u reformi obrazovanja.

Aleksandar Baucal: Mene nekada to pitanje obrazovanja podseća na problem ostavljanja pušenja. Svako od nas zna da je jako važno da se ne puši, da to ugrožava zdravlje, ali ne tako da je to vidljivo odmah. Posle onog perioda 2001. kada je onako brzo grunula reforma, da se sve menja, nastao je jedan zastoj i obrazovanje liči na voz koji više ne treba nikome, pa je skrajnut na sporedni kolosek i u njega se usele neki ljudi. Oni žive neki svoj život, oko točkova već počinje i trava da raste. Tu se stvara jedan poseban svet koji počinje nekako da funkcioniše na neobičan način. I nije možda ni čudno što su svi u obrazovanju frustrirani. Kad razgovarate sa učenicima često se čuju priče o negativnim primerima, nastavnicima koji ih maltretiraju. Kad razgovarate sa nastavnicima oni su isto frustrirani, s jedne strane imaju osećaj da to što oni rade niko ne ceni, a pogotovo oni koji rade dobro svoj posao uprkos celom tom okruženju, oni ispadaju čudaci. Dakle, mi smo napravili sistem u kome onaj ko dobro radi svoj posao, poštuje decu, trudi se da im pomogne da nešto nauče, da razumeju, da izgrade neke veštine, znanja, ti ljudi nekako štrče.

Verujem da su i oni koji upravljaju obrazovanjem nezadovoljni. Možda nekad iz političkih razloga o tome ne pričaju, ali neki od njih su bili članovi Prosvetnog odbora u Skupštini i u prethodnom mandatu I, recimo, nikada nisu tražili od Prosvetnog saveta da dâ izveštaj o stanju u obrazovanju, što je zakonska obaveza Prosvetnog saveta. Mislim da je ovo prvi put da je Prosvetni savet dao taj izveštaj. Ono što je opet paradoksalno to je da ne postoje nikakvi parametri koje Prosvetni savet mora da poštuje kad piše izveštaj o obrazovanju. I sad, svako ko bi hteo da pokrene temu obrazovanja nekako se suoči sa problemom da obrazovanje nije dovoljno seksi. Jedina stvar koja nekad osvesti ljude je podsetiti ih na činjenicu da će dete koje je u septembru 2008. upisalo prvi razred završiti srednju školu 2020. godine, a otići će u penziju 2060. Znači, kada razmišljamo o tome kako da reformišemo obrazovanje treba da razmišljamo o periodu između 2020. i 2060.

Ljudi obično misle da je obrazovanje je kao borba za dečije duše – to je rekao Đuro Šušnjić, “ribari ljudskih duša”, ko će više dece da na’vata i da im oblikuje sistem vrednosti i neka uverenja. I odjedanput ispadne da je to neka arena u kojoj se samo borimo za te male duše i lupamo recke i razmišljamo o tome koliko smo ih priveli na svoju stranu, a uopšte ne razmišljamo o tome da propuštamo priliku da tu decu opremimo nekim realnim, konkretnim veštinama da se, kada izađu iz škole, ne bi prvo šokirali kad vide kakav je svet. Ako mi njih učimo da igraju fudbal, a oni izađu u društvo u kome se igra košarka, to je ogromna razlika. Ali mi smo srećni zato što smo ih navukli na svoju priču, pa će posle škole glasati za našu stvar. Ali, odjedanput se nama urušava ona osnovna struktura društva. Tu se onda vrtimo u krug, ta deca su prosto frustrirana u životu, ni ekonomija ne može da se razvije onako kako bi trebalo, ljudi koji investiraju kod nas će investirati samo u one sektore koji zahtevaju niže obrazovanu radnu snagu. A ti sektori obično i nemaju neke velike profite, država nema dovoljno para, i tako se zapetljamo u krug. Nije problem da li imamo brze ili spore reforme, nego je problem što mi uopšte nismo krenuli.

A najveći problem u obrazovanju je opšta demotivisanost. Deca su nezainteresovana za obrazovanje, ne vide smisao toga zato što jednostavno vide da u našem društvu nema neke jake korelacije između obrazovanja i uspeha. Nastavnici isto ne vide smisao i onda često verovatno i ne urade onoliko koliko bi mogli. Građani su fokusirani na neke druge teme, i eto, to tako se kotrlja. Prvi neki inicijalni pokret može biti upravo da se ti ljudi pokrenu, da shvate da rade nešto jako važno, da deca shvate da je škola nešto jako važno za njihov život, ali ona to sama ne mogu da vide. Za nas je možda pravo pitanje da otkrijemo kako neki ljudi, neke škole, neki učenici i dalje, uprkos ovakvom okruženju, uprkos sistemu neverovatno dobro rade svoj posao. Oni su pravi heroji. Kad vidite nastavnika koji je pun entuzijazma, vidite i da su učenici sa njima puna ljudska bića, nisu neki mali zombiji koji kada izađu na veliki odmor imaju dušu i smeju se, a kad uđu u školu samo se ugase i dosađuju.

Sećam se jednog direktora u Kragujevcu, bio je potpuno posvećen školi. On je sa prijateljima napravio mali bazen, laboratoriju za učenje stranog jezika. Čovek koji sam kači klime po školi, a deca ga jure – Mile, Mile, kad će u našu učionicu klima? I tako, vidite tu neku oazu i upitate se kako je moguće da mi kao društvo tim ljudima ne damo neki kredit. Daj te ljude na televiziju, daj nekada da se priča o tim stvarima, da iskoristimo te pozitivne oaze kao seme iz koga će to da se širi, a ne da on ispada budala i bude tretiran identično kao neki drugi direktor koji se ni oko čega ne trudi. Onda se pitaš ko je tu u stvari lud, ovaj direktor entuzijasta je lud, neko od njega traži da skače samo pola metra uvis, a on skače dva metra. Dakle, ispadne onaj direktor koji se ne trudi u skladu sa sistemom, on je profesionalac, a ovog koji radi ono što jeste u skladu sa profesijom direktora mi tretiramo kao entuzijastu.

U stvari se bavimo posledicama nekih pogrešnih odluka i zanosa s početka devedesetih. Mi smo kao društvo krenuli stranputicom, svi smo na razne načine učestvovali u tom životu, ali sad dolaze generacije koje su tada školovane, sad počinju da ulaze u svet odraslih. Ljudi koji su 10 godina živeli u atmosferi rata, straha, osećanja da imaš jako mnogo neprijatelja, da svi oni vrebaju i samo čekaju da ti zabiju nož u leđa, da te pokore, da te izbrišu sa mape naroda. Ti uvek imaš taj problem poverenja, to je jedna tanka nit koju mi nemamo u društvu, svi žive u svojim svetovima, svi se plaše jedni drugih i niko nema poverenja ni u druge ljude ni u institucije, a to je upravo ta nit koja je jako bitan resurs u mnogim društvima. Trebalo bi da ti ljudi koji vode državu kada nešto ne mogu da urade kažu da ne mogu zbog nekog objektivnog, velikog razloga, kao što je ekonomska kriza, trebalo bi da imaš to bazično poverenje i kažeš “pa, da, to jeste glavni razlog”. A mi uvek mislimo “ma, mora da se on izvlači”. I taj resurs, poverenje, ćemo dugi niz godina morati nanovo da izgrađujemo.

Daću vam jedan primer iz svog životu u vezi novih pasoša. Normalno kad sam došao tamo, stao sam u red i odjedanput shvatim da tu u stvari postoje dva reda, tu su ljudi koji su zakazali i ljudi koji nisu zakazali. Odem kod šefice te službe, proaktivni građanin, i pitam kako mogu da zakažem neki termin da predam dokumenta. Ona kaže “pa, znate, više nema zakazivanja”. Pitam onda da li može da mi kaže do kog dana imaju zakazane građane, da bih ja onda došao sledećeg dana ili nekog dana posle tog datuma, i ona mi da neki datum. Dođem posle tog datuma i ispostavi se da tu ima nekih ljudi koji su i dalje zakazani. Okay, nije meni bilo teško, sve sam ja to iščekao, recimo, pet sati prvog dana, onda još neka dva sata drugog dana kad dođeš da podigneš dokumenta. Čuo sam vest da je podeljeno oko 250.000 pasoša. Hajde sad to da pomožimo sa pet sati plus još dva sata, to je bezmalo jedan radni dan. Znači, mi smo kao društvo potrošili 250.000 radnih dana na izdavanje pasoša zato što neko nije seo i obavio svoj posao.

Mi kao društvo nikad nismo imali demokratiju u istoriji, prema tome, sad opet moramo da napravimo ogroman skok. Proces koji su druge države prošle pre 100 ili 200 godina mi smo tek započeli. Možda ne treba ni očekivati da će za osam godina odjedanput da nastane pristojna moderna država, jer i kad sve dobro uradite treba vam još 200 godina da se sve to zapati. E, mi izgleda krckamo tih 200 godina, ali naravno, mene to nekako ne teši, jer ja ne razmišljam o 200 godina, nego razmišljam o tome da ja sa svojom porodicom živim ovde i da bih voleo više od onoga što nam država daje. I mislim da to što bismo mi želeli spada samo u domen pristojne države. Oko ideologije ne moramo da se složimo, zato postoje izbori, zato postoje procedure i pravila, ali makar na onom elementarnom operativnom nivou da ti vidiš da je ta država zaista država građana i da je ona ono što svi vole da kažu – servis.

Svetlana Lukić: Vraćam se na jednu tvoju konstataciju, da treba vremena i vremena. To je u redu, mislim da većina ljudi to ipak shvata, ali je problem, kao što si rekao, što ni u obrazovanju ni u nekim drugim segmentima života nije posađeno dobro seme.

Aleksandar Baucal: Kao razvojni psiholog ja učim studente da se sve prati kroz vreme, kako se dečije duše transformišu sa vremenom. Ali uz to uvek ide jedna opomena – vreme samo po sebi ništa ne menja, vreme je samo objektivizovani parametar da opišemo neke transformacije, koje se nisu desile zato što je proteklo vreme. Znači, nije reč o 200 godina, da iskoristim tu metaforu koju su nam dali Englezi, koje prosto teku, nego je to 200 godina od trenutka kada ozbiljno završimo rekonstrukciju društva, koju smo tek možda započeli u nekim sektorima. Oni kažu: kad sve uradite kako treba, treba vam još par generacija da se to nekako usadi u ljudske duše, u ljudski um, da ljudi počnu u svom psihološkom svetu da žive sa tim pretpostavkama. Znači, sa pretpostavkom da je država servis. Kad bih rekao recimo, eto, mi hoćemo pristojno demokratsko društvo, verujem da bi se opet pojavio neki značajan društveni glas koji bi se upitao da li je baš demokratija najbolja. Kod nas se stalno otvaraju ta bazična pitanja, otprilike, da citiram Grumfa iz Alana Forda, da li je baš bolje biti zdrav nego bolestan. Sad ćemo mi da vidimo rupu u demokratskom sistemu umesto da uradimo svoj domaći zadatak, da napravimo prvo lepo demokratsko društvo koje funkcioniše, koje je pristojno, koje zaista služi građanima. E, pa kada mi to prvo napravimo, e, hajde onda da podvučemo crtu i onda da se pitamo gde je to unapredilo naš život, a gde su možda mane demokratskog društva. A ne ovako, mi stalno stojimo izvan bazena i pitamo se da li je baš najbolja ta voda, a da li možda na svetu ima neki drugi bazen u kome bi bilo bolje da se okupamo, ili ako baš nema nigde na svetu, da li će možda negde u budućnosti, za hiljadu godina ipak biti jedan bolji bazen, pa da ja ne skočim u ovaj, nego da sačekam taj za hiljadu godina.

Mi smo kao kuća bez temelja, hoćemo da gradimo kuću, a nećemo da se odlučimo o tome kakav je temelj. Tu moramo da donesemo neke odluke, na ta pitanja postoje odgovori koji nisu proizvoljni odgovori nekih ljudi, pa da kažeš da li veruješ ili ne veruješ. Ne, nego su empirijski provereni. A mi stalno krećemo možda na Maldive, pa malo spakujemo odeću za Maldive, a onda kažemo “a, ne, možda je suviše toplo na Maldivima, možda bismo mogli u Finsku”, pa uzmemo da se pakujemo za Finsku. Ali u Finskoj može da bude hladno, šta ako bude kiša? I onda izmislimo neku treću destinaciju, i onda ti se opet zavrti u glavi.

Svetlana Lukić: A nigde nisi mrdnuo…

Aleksandar Baucal: A nigde nisi mrdnuo.

Da li ovaj sistem obrazovanja dovoljno oprema našu decu? Da li mi našoj deci ovakvim obrazovanjem dajemo dobru odskočnu dasku da budu uspešna u Evropskoj uniji? U ovom trenutku, možda na sreću, naši mladi još žive u nekom zaštićenom društvu, nismo deo tih većih integracija, pa tu ima i nekih prednosti. Možemo da zaštitimo sve mlade, da organizujemo svoju privredu tako da ona zapošljava pre svega ljude koji imaju veštine koje daje naše obrazovanje. Međutim, to je igra koju ne možemo da dobijemo na duge staze, jer već sad znamo da to dete nećemo dovoljno dobro opremiti kad izađe iz obrazovanja. Evropska unija nema neke prevelike standarde u domenu obrazovanja, jer se polazi od pretpostavke da je to neka vrsta individualnog ili državnog interesa i da svaka država treba da organizuje obrazovanje spram nekih svojih potreba i interesa, perspektiva. Tu nema nekih velikih standarda, a mi se, opet, onim što od nas Evropa ne traži ni ne bavimo. To je kao fudbalski klub koji ne brine o svom podmlatku, možda ima sada fenomenalan tim, ali već za pet godina – gotovo je, nema više ko da zameni te igrače. I eto, možda se u domenu obrazovanja najbolje vidi šta je to što mi radimo kada ne moramo, kad nas niko ne tera. Znači, sad je pitanje da li će naša deca u Evropsku uniju da uđu jugom ili, na primer, golfom. Eto, to možete tako da gledate – ako uđe jugom, on će moći mnogo manje kilometara da prelazi, biće nekonkurentan, drugi će ga prešišati, uzeće mu posao. Da ima golfa bio bi u mnogo boljoj poziciji. dakle, to se dešava u ovom trenutku – bukvalno svakog dana kada roditelj pošalje svoje dete u školu, obrazovni sistem je donekle umanjio detetove šanse u budućnosti. I to je jako tužno.

U porodici ljudi zaista brinu o svojoj deci i verujem da veliki broj nastavnika u suštini voli svoje učenike, ali čim se odvojimo i počnemo da kao građani razmišljamo o tome šta mi kao društvo možemo da uradimo za svu ovu decu, nastane  prelom. Imam nekad utisak da mi kao pojedinci sebe uopšte ne tretiramo kao pripadnike jedne zajednice društva, nego zajednica dopire do tog porodičnog i prijateljskog kruga, a izvan toga je neprijateljska teritorija. To su druge male porodične zajednice sa kojima smo mi u konkurenciji. Otprilike kao neka, psihološki gledano, mala raštrkana feudalna zajednica gde svako gleda kako da ćapi što više od zajedničkog, državnog, pa ako moji dođu na čelo države onda mi treba da iskoristimo to vreme da što više namaknemo za ovu našu zajednicu, jer verujemo da će oni drugi ako dođu na čelo isto tako da namaknu svojima. I mi kao da smo potpuno nesvesni te činjenice da smo mi zbog toga što živimo u istoj državi i plaćamo porez, na istom brodu, i da se sve što se desi na tom brodu, na tom Titaniku, dešava nama, ne može da potone jedna polovina, a da se druga spasi. Iz tog razloga postoji neki interes koji je zajednički. A mi to kao da propuštamo da vidimo, iako volimo da mislimo o sebi kao o jednom kolektivističkom društvu. Kad slušamo ovu našu nacionalističku ideologiju ispadne da je svakom građaninu Srbije najvažnija Srbija kao apstraktni pojam. Ali ti vidiš da to u realnosti uopšte nije tako, da nama – to je opet paradoksalno – treba viši osećaj za pripadanje toj zajednici. Što neko reče, mi smo kao pijani od nacionalizma, mi ne smemo više da probamo ni kap alkohola, a s druge strane, kažeš – stani, ali mi smo u stvari nedovoljno građani Srbije, u nekom normalnom smislu u kome je, na primer, svaki građanin Francuske svestan da je ipak na brodu koji se zove Francuska. Može on da se razlikuje od svih drugih ne znam koliko, ali ne sme da buši taj brod. I ako ga buši, on seče granu na kojoj sedi.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Aleksandar Baucal, a za nekoliko minuta trebalo bi da bude nastavljena sednica parlamenta. Kao što znate, prekinuta je zbog jučerašnjeg incidenta, dvojica radikala su se potukla, razbila su jedan drugome nos, ali je naravno tema dana onaj opskurni lik, bivši ministar Velimir Ilić koji je rekao, ako niste čuli, da je sramota što ministar Rasim Ljajić poziva na proslavu državnosti Srbije. Poslanica Demokratske stranke Nada Kolundžija označila je te reči kao govor mržnje. Danas je Velimir Ilić pokušao da se izvuče i rekao je da nije mislio da Ljajić to ne treba da radi jer je musliman, već da umesto ministra pozivnice treba da upute predsednik države ili premijer. Naravno da ima budala, da ima rasista i šovinista svuda na svetu, međutim, pitanje je kako se na to reaguje. A kako se na to reaguje, samo da vas podsetim:  kada je jedan pripadnik Demokratske stranke Srbije vređao Rusinke u parlamentu Vojvodine, ništa se nije dogodilo. Ništa se nije dogodilo kada su radikali na nacionalnoj osnovi vređali Ivanu Dulić-Marković, kada su vređali Rome. Naravno da to jeste govor mržnje, međutim, od vlasti, demokratskih vlasti se ne očekuje samo da imenuju stvari, da kažu za Peconijevog izaslanika u parlamentu da se bavi lobiranjem, nego da nešto preduzmu, jer izgleda da će sve te spodobe nastaviti da štiti ili poslanički imunitet ili kastinska solidarnost. Naravno da Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne pada na pamet da ovom čoveku, ovoj osobi, Velimiru Iliću, oduzme makar jedno od onih ordenja koje su mu dali, recimo orden Svetog Save. Ne, Srpska pravoslavna crkva ima druga posla, da spreči po svaku cenu donošenje Statuta Vojvodine. U ponedeljak smo bili u Novom Sadu, tamo smo promovisali naš godišnji almanah Peščanik.net, odnosno izbor tekstova sa našeg sajta. Naš gost bio je i Laslo Vegel, a jedna od tema bio je i Statut Vojvodine.

Végel László: Ja bih po kazni ili po nagradi ovu političku elitu iz Beograda poslao u Švajcarsku, da tamo žive šest meseci i da nešto nauče. Ali samo u društvu kardiologa. Zašto? Zamislite oni odu tamo pa čitaju kako jedan kanton donese zakon da se takmiči sa drugim kantonom. U jednom kantonu praznici su ovi dani, u drugom kantonu oni dani. I još imaju i posebne poreske zakone. Niko ne zna ko je savezni predsednik, ali svi znaju ko je predsednik kantona. Zamislite tu elitu koja sad govori protiv autonomije Vojvodine, oni bi do uveče bili na granici infarkta. Zašto? Uplašili bi se da će se Švajcarska raspasti, da će biti secesije, to kao kuga ide… Tamo su kardiolozi, humanisti, pa bi ih spasili. Ali onda ujutru dolazi druga velika opasnost. Oni čitaju novine – gle, gle, zakoni su različiti, kantoni se međusobno takmiče i Švajcarska se nije raspala. To je ta druga opasnost da dobiju infarkt. Dobro je da su kardiolozi tamo, pomogli bi im, spasili ih, i to nekoliko puta.

Pa da se vrate ovamo. Onda bi nagovarali Vojvođane da stvore autonomiju. A da bude još lakše i za ministra inostranih poslova, Švajcarska nije u EU, pa ne znači za nas neku opasnost. Ovih dana sam isto u vezi autonomije razgovarao sa jednim čovekom koji se bavi ekologijom i promenom klimatskih uslova. I po nekoj teoriji, kad dolazi toplota, onda u Vojvodini neće biti velika vrućina nego u Beogradu, jer je ovde Fruška Gora. I u Novom Sadu će pre procvetati drveće narandži i limuna. E, ali to će biti problem, moraće da se zaseda mudri DSS, mudri DS, pa i ostali, i Sveti sinod i svi – šta je to u Vojvodini, kakva opasnost? Tamo već cvetaju limunovi i narandže, a kod nas ne, šta je to ako nije secesija?

A sad nešto drugo, u vezi Dačića. Dačić je, što je logično, odmah posle Svetog sinoda rekao da je protiv autonomije i ovog Statuta, on je za autonomiju ali protiv Statuta, dosta je mutno. Mislim da to nije rekao zbog toga što se plaši pakla, nego je hteo da pošalje poruku Borisu Tadiću. Jer, šta je rekao Dačić? Da su oni kao socijalisti, i on lično, protiv države u državi – to je citat Slobodana Miloševića. Poslao je poruku predsedniku Republike – nismo mi baš isti, vi govorite da smo se mi promenili, ali ne, mi citiramo Slobodana Miloševića u najvažnijim stvarima. Vidite, prvo akcize, sad Statut Vojvodine i biće još toga, kako vreme prolazi socijalisti će se sve više distancirati od Demokratske stranke i malo ih ponižavati. Ja sam glasao za Borisa Tadića i meni je žao da jednog čoveka ministar unutrašnjih poslova tako javno ponižava, to nije ipak u redu, jer predsednik Republike treba da bude jedan moralni autoritet društvu. Ne da ima vlast i ove savetnike, nego da bude moralni autoritet. Mi kad ga čujemo da kažemo – evo, taj čovek govori ozbiljno, iako se ne slažem uvek s njim, ali ima jedan veliki moralni autoritet. I sada, Ivica Dačić ruši taj moralni autoritet predsednika. Kako će se to završiti to ćemo videti, ali se bojim da je taj duh miloševićizma veoma jak i da može da pobedi i Demokratsku stranku.

Mi nismo imali pravu tranzicionu elitu od 1990. godine i to se oseća, evo, posle skoro 20 godina. U drugim istočnoevropskim zemljama toga je bilo. Zašto? Naravno, možda je ta soft-diktatura, ili titoizam, bila takva da je umela apsorbirati opoziciju. I zaista, nije osamdesetih godina bilo prostora da se razvije jedna evropska opozicija, zato što imali smo politički sistem koji je znao apsorbovati svaku kritiku. I kad je pao Berlinski zid ovde jedva da je bilo nekih segmenata opozicionog delovanja, ili nekog koncept liberalne demokratije. I onda su došle partije koje su lutale… Milošević se branio u Hagu i to superiorno, “nisam ja bio nacionalista nego moja opozicija”, i to niko nije mogao da demantuje.

Posle 2000. se naveliko pričalo, i sad vredi ponovo pričati, o preletačima. Nekada su, znate, cele porodice birale jednu partiju, to je bio deo porodične tradicije. Kod nas glava porodice za svog života menja četiri-pet partija i to se smatra dosta normalnim ovde. Kod nas može partijski lider danas da kaže ovo, a sutra može da kaže suprotno, i to niko ni ne primećuje, jer ako smo svi preletači zašto da ne bude i lider preletač?

A povodom Evropske unije – Beketovu dramu Čekajući Godoa znaju i političari jer je obavezna lektira. E, sada, oni su napravili jedan ogroman teatar u ovoj zemlji, da mi svi ovde čekamo Godoa, samo što smo ga nazvali EU. I sve je u redu dok Godo ne dolazi, nema problema, mi čekamo i pričamo. Ali šta ako jednom stigne, šta ako jednom kaže “tu sam, evo, dođite, ali morate se ponašati isto kao ovi drugi”? Tu je Godo, uđite u tu kapiju. Mislim da bi onda pala Vlada. To bi bio najveći šok koji naša politička elita može da doživi, da Brisel kaže: izvolite. Ne bi ušli. I Franc Kafka ima jednu sjajnu priču – jedan čovek hoće da prođe kroz jedna vrata da uđe u drugu prostoriju. Tamo stoji čuvar i čovek ne sme da uđe. Prođu godine, osedi se, i onaj čovek koji ne sme da uđe drhtećim glasom pita “kad ja mogu da pređem prag?”. A čuvar kaže “pa, gospodine, ta kapija je za vas bila stvorena, zašto niste ušli?” E, i nas će jednom pitati – imali smo kapiju, bila je stvorena samo za nas, zašto nismo ušli?

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić vam se zahvaljuju na pažnji, doviđenja.

 
Emisija Peščanik, 13.02.2009.

Peščanik.net, 13.02.2009.