Samo nam je himna falila

Ministar prosvete je hulja. Ne samo zato što uokolo laže kada priča da je ponosan što će škola početi „normalno“, a zna da neće. On je u petak potpisao odluku da tako ne bude, a to je ponovio i u nedelju kada je rekao da je ponosan što će škola početi „normalno“ i odmah dodao da tako neće biti u petnaest opština gde će škola početi po takozvanom kombinovanom modelu, dok u jednoj neće početi uopšte u školama, nego će se nastava ponovo odvijati na daljinu. A možda ministar i ne laže, možda je za njega „normalno“ da škole počinju kako koja, dok on izgovara da je sve u redu i „po starom“.

Dakle, ministar je pre svega hulja u onom smislu u kom je o huljama govorio dr Samuel Johnson u dalekom 18. veku. Istina, Johnson je izričito rekao da je patriotizam poslednje utočište hulja. Ali se njegov stav može pretumbati, pa bi se moglo reći i da su hulje svi oni kojima je patriotizam poslednje pribežište. Pri tom, naravno, kao konzervativni protestant, Johnson je o patriotizmu mislio sve najbolje, a huljama je pripisao takozvani lažni patriotizam: krinku patriotizma pod kojom hulje skrivaju svoja besramna nepočinstva.

Tako je i svoju nenormalnu „normalnost“ ministar prosvete požurio da gurne pod tepih patriotizma. Ministar je dakle ponosan „što će školska godina početi normalno i što je doneta odluka da 1. septembar u svim školama širom Srbije otpočne intoniranjem ili izvođenjem državne himne ‘Bože pravde’“. Samo što u Tutinu neće moći, jer će tamo škole biti zatvorene. Ministar kaže: „važno je da kao građani poštujemo svoju zastavu, grb i himnu i time na najlepši mogući način čuvamo svoj identitet“. Pitanje za ministra: kako bi jedan veliki broj đaka u Tutinu čuvao svoj identitet „intoniranjem ili izvođenjem“ himne „Bože pravde“.

Ako je pitanje za ministra ostalo nejasno, preformulišimo ga: kako će veliki broj đaka u Tutinu da se prepozna u sintagmi „srpski rod“? I kog boga će oni videti u naslovu „Bože pravde“? Završimo s pitanjima za ministra: da li je taj „srpski“ bog i njihov bog? Pustimo decu iz Tutina što su opet ostala bez škole na miru. Ima i drugde mnogo dece koja kao „građani“ privrženi državi Srbiji ne mogu da se identifikuju sa njenom zastavom, grbom i himnom. Pa ima i neke sreće u nesreći što će decu u Tutinu zaobići 1. septembar sa himnom. Kao što je do sad bilo sreće što „intoniranje ili izvođenje“ himne nije bila praksa u domaćim školama. Ali, toj sreći je ministar proglasio kraj.

A sve zbog toga što nije bio u stanju da osmisli i organizuje ne „normalan“ nego razuman polazak u školu od 1. septembra. Jer vikati uokolo da je sve regularno, a početi školsku godinu tako što sva deca ponovo neće biti jednaka i što će neka ići u školu a neka ne, posle godinu i po od početka zaraze praktično je neoprostiv propust. Zna to i ministar, pa se dosetio – sve i ako nemamo „normalnu“ školu, u nenormalnim školama puštaćemo himnu. Prvi put u istoriji. I zbog himne, koja je takva kakva je (pre himna razdora nego himna što podstiče na zajedništvo i privrženost), treba da budemo ponosni, a ne da se ponosimo time što smo konačno uredili škole pod pretnjom zaraze.

Jer, urediti škole – to košta: vremena, znanja i novca. A himna ne košta ništa, doslovno. A može da posluži kao zgodno poslednje pribežište hulja iz ministarstva. Na umesno pitanje: kako će škole puštati himnu ako nemaju razglas, iz ministarstva su predložili: može to i sa računara ili telefona. Evo, ja ću se sad skloniti, neka čitalac sam zamisli razred – inače, i tamo gde se kaže da će se zaista ići „po starom“, to neće biti moguće jer u većini škola učionice nisu dovoljno velike da u njima deca sede po jedno u klupi, kako se inače nalaže – đaci stoje u svojim klupama, nastavnik ili nastavnica ispred njih, na katedri mobilni telefon i iz zvučnika telefona ide himna. Koliko patriotizma staje u tu sliku?

Na stranu sad što se ne kaže tačno koja verzija himne, ne daje se adresa na mreži gde bi se moglo otići po himnu, pa će se u raznim školama slušati različite himne, negde s pevanjem negde bez pevanja (mnogo bolja opcija), pa će se 1. septembra umesto patriotskog sklada dobiti patriotska kakofonija, sasvim prikladna za državu u kojoj živimo. Jedino što tu ima malo razloga za ponos, a još manje za identifikaciju po želji. Mi se s tim haosom identifikujemo jer nam je bolje od toga uskraćeno. Pogledajmo sad ponovo ponosnog ministra: obrazovni sistem se raspada pod teretom korone, u mnogim školama nema načina ne da se pusti himna nego da se preko razglasa deci i nastavnicima pošalju mnogo važnije stvari, ali on spokojno ne haje – jer prvi put u istoriji… Tako je lako izbeći odgovornost u Srbiji.

Peščanik.net, 31.08.2021.