Bivši potpredsednik vlade i trenutno najistureniji ruski opozicioni političar Boris Njemcov je još od 2000. godine najoštriji kritičar Vladimira Putina. To što vidi kao njegove promašaje opisao je u „nezavisnom stručnom izveštaju“: Putin – rezultati 10 godina. O tome kako je Njemcov opsednut Putinom možete se uveriti odmah posle ulaska u njegovu kancelariju koju krasi karikatura: dečak od kocki sastavlja svoju prvu reč – Putin.

Nedavno ste u evropskom parlamentu apelovali da se uvedu sankcije protiv Putina. Budući da Evropa zavisi od ruske nafte i gasa, ta ideja je očigledno osuđena na nauspeh. Kakav je, dakle, smisao takvih inicijativa?

Govorio sam o mogućnosti sankcija protiv Rusije, koje bi se odnosile na korumpirane birokrate i sve koji su odgovorni za to što Rusija krši međunarodne ugovore. U taj spisak naravno svrstavam i Putina, Surkova (glavni režimski politolog Vladislav Surkov), Jakimenka (nekadašnji predsednik režimskog omladinskog pokreta „Naši“, sadašnji predsednik savezne agencije za omladinu Vasilij Jakimenko), Čurova (predsednik centralne izborne komisije Vladimir Čurov) i Danilkina (sudija u drugom suđenju Hodorkovskom Viktor Danilkin). Čak i ako bi Putina izuzeli, sankcije bi snažno pomogle razvoj demokratije u Rusiji. Ti ljudi nisu nikakvi asketi, oni sanjaju o životu u Evropi, gde poseduju mnoge nekretnine; zato bi našoj državi ovakve sankcije pomogle mnogo više nego prazna priča o slobodi govora. Evropa je uvela sankcije protiv visokih predstavnika Belorusije, Irana…

Da, ali to je sasvim druga priča, jer Evropa ne zavisi od njihovog gasa. Zašto tako idealizujete Evropu?

Ne idealizujem i jasno mi je da bi ljudi za gas prodali i sopstvenu majku. Ali mislim da ne bi trebalo da bude dvostrukih standarda. Kakva je razlika među ljudskim pravima u Belorusiji i Rusiji? Političkih zatvorenika ima tamo, ima ih i kod nas. Prestanite već jednom da pričate o evropskim vrednostima. Jasno i glasno recite da je stvar u Putinovom gasu! Recite da ste za taj gas spremni da prodate sve evropske vrednosti: bezbednost, ljudska prava, pravnu državu… Recite to glasno! Takvo nešto još nisam čuo ni od jednog evropskog predstavnika, pa i kada sam nedavno bio gost evropskog parlamenta niko mi to nije rekao. Kazao sam im: Momci, zapamtite da su autoritarni režimi opasni i nepredvidljivi. Ranije ili kasnije ćete imati problema sa isporukama gasa, kao što ih sada imate s libijskom naftom.

Dvadeset drugog marta Putin dolazi u zvaničnu posetu Sloveniji, i to pre svega zbog gasnog projekta „Južni tok“. Projekat opisujete kao jedan od brojnih besmislenih megalomanskih ruskih projekata. Zašto?

Zato što ni postojeći sistemi gasovoda ne rade punim kapacitetom, jer za takvo nešto i nema dovoljno gasa. Proizvodnja ruskog gasa već dugo stagnira, jer je zbog prevara povezanim sa trošenjem budžetskih sredstava veoma malo investicija. Neiskorišćeno je 15 do 20% kapaciteta. Sada Putin predlaže izgradnju novog gasovoda dnom Crnog mora, sa kapacitetom od 65 milijardi kubnih metara gasa, i gasovoda „Severni tok“ sa kapacitetom od 55 milijardi kubnih metara. Sa ova dva objekta Rusija bi mogla da transportuje dodatnih 120 milijardi kubnih metara gasa, što je jednako celokupnom sadašnjem izvozu ruskog gasa u Evropu. Sto dvadeset milijardi kubnih metara je i kapacitet ukrajinskog sistema gasovoda, što znači da Putin računa sa udvostručavanjem izvoza u Evropu.

Što se tiče „Južnog toka“, za sada još nisu u stanju da odrede njegovu cenu. Najpre su rekli 20, pa 25, sada govore već o 35 milijardi evra. Ukratko, prvo, nema tog gasa, a zatim, ni sadašnji kapaciteti nisu iskorišćeni. Shvatam da Putinovi džudo partneri, braća Rotenberg (Arkadije i Boris Rotenberg, vlasnici firme Strojgazmontaž) masno zarađuju za račun „Severnog toka“, ali ne vidim pozitivne ekonomske učinke tog projekta, kao ni „Južnog toka“.

S druge strane u poslednje vreme mnogi ruski stručnjaci najavljuju da će zbog krize u severnoj Africi snažno narasti evropska potražnja za ruskom naftom?

Činjenice govore suprotno. Zavisnost od Gazproma se smanjuje i to zbog uvoza gasa u tekućem stanju iz Katara, kao i gasa iz Alžira i Norveške. Pored toga, nedavno su u Poljskoj otkrivene ogromne zalihe gasa iz škriljca. Razlog je i politika cena koju vodi Gazprom. U Evropi radije kupuju gas na mestu, to jest na gasnim berzama, a Gazprom insistira na dugoročnim ugovorima, što protivreči trećem energetskom svežnju EU. Gas kupljen putem dugoročnih ugovora je dosta skuplji od gasa kupljenog na berzama. Možeš da gradiš gasovode, ali kupce tako nećeš naterati da kupuju skup gas.

Za Gazprom kažete da je Putinov lični projekt, nekakav novčanik ruske vlade.

Nije samo lični projekt Vladimira Putina, nego izvor bogaćenja njegovog užeg okruženja. Putinov prijatelj Jurij Kovaljčuk je prisvojio najlikvidniji deo Gazproma, drugu banku u državi, Gazprombank, koja na tržištu vredi 25 milijardi dolara, a da sam za nju nije platio ništa. Slično se desilo sa najvećim ruskim osiguranjem Sogaz, gde radi Putinov bratanac u drugom kolenu, pa sa najvećim penzijskim fondom Gazfond, sa televizijskim stanicama NTV i Gazprom-Media, koji vrede 7 milijardi dolara, a ne zna se kuda su nestale brojne deonice Gazproma. Na investicionim projektima Gazproma rade pre svega braća Rotenberg, najveći snabdevači plinskim cevima, pod kontrolom drže i gigantski projekat „Severni tok“, pa 8 milijardi dolara vredan projekt Sahalin – Primorje (Vladivostok) kao i gasovod Džugba – Soči, koji spada u projekat olimpijskih igara. Sve pomenute projekte braća su dobila bez tendera. Džudisti retko postaju stručnjaci za gas. To je uspelo samo Putinu.

Njegov prijatelj Genadij Timčenko je akcionar Novoteka, koji je drugi gasni gigant u državi, a deonice tog preduzeća je od Gazproma kupio po skoro dve milijarde nižoj ceni od tržišne. Putin i njegovo okruženje jednostavno pljačkaju Gazprom. Pošto kradu ogroman novac, Gazprom nema dovoljno sredstava za nove projekte. Gasna polja na poluostrvu Jaman i gasno Polje Stokman zahtevaju na stotine milijardi investicija, ali tog novca nema, jer Putinovi prijatelji i prijateljice žive na račun Gazproma. Najveće rusko preduzeće preotela je banda lopova.

Sva imena koja ste pomenuli – Rotenberg, Kravčuk, Timčenko – svrstana su bilo na spisak nabogatijih ljudi na svetu, koji priprema revija Forbes, bilo na spisak Ruske revije Finans.

Tako je. Kod nas ima i mnogo anonimnih buržuja koji su isto toliko bogati, ali se o njima ništa ne zna. Trenutno pripremamo knjigu Putin, korupcija. Biće predstavljena krajem marta, a u njoj detaljnije govorimo o svim pomenutim akterima.

Govorite o anonimnim „buržujima“, misleći pri tom verovatno i na Putina, za koga u svom izveštaju nagoveštavate da bi baš on mogao biti treći član u trećem najvećem svetskom preduzeću za trgovanje naftom Gunvar, koje je osnovao Timčenko i ima sedište u Švajcarskoj.

Putin nije glup i svoj potpis neće nigde ostaviti. Shema njegovog delovanja se jasno pokazala u priči o njegovoj raskošnoj vili vrednoj milijardu dolara, čiji bi formalni vlasnik trebalo da bude njegov blizak prijatelj Nikolaj Šamalov, a čuvaju je državne službe bezbednosti, put do nje je izgrađen na državni trošak, i unutra sve izgleda kao u Kremlju. Nešto od toga možete videti na internetu (na primer: http://leonid-martinyk.livejournal.com/53453.html). Putin deluje tako što formalno ne poseduje ništa, a u stvari kontroliše sve.

Dobro, ali za to nemate dokaza.

Zaista raspolažemo samo sa veoma varljivim činjenicama. Nekada je postojalo preduzeće Jukos, čiji je vlasnik bio Mihail Hodorkovski. Preko Baikalfinansgrup to je preduzeće prešlo u ruke najvećeg državnog naftnog preduzeća Rosneft, a izvoz je preuzeo upravo Timčenko. Državno naftno preduzeće je takođe i Gazpromneft, bliska državi je i kompanija Surgutneftgaz. U sve tri kompanije za izvoz brine upravo Timčenko. Konstatacija našeg stručnog izveštaja, da veći deo izvoza državne nafte ide preko Timčenka, bila je osporavana na sudu, ali im nije uspelo. Iako su naši sudovi potpuno pod Putinovim nadzorom. Ko donosi odluke o izvozu? Odluka je u rukama vlade, jer se radi o državnim preduzećima. A ko je predsednik vlade? Pa Putin. Krug je zatvoren.

Nešto više bi se moglo dokazati samo ako bi se sprovela sudska istraga protiv Putina i Timčenka. U svakoj normalnoj državi, verovatno i u Sloveniji, takvu istragu bi pokrenuli odmah posle objavljivanja našeg izveštaja. Kod nas u Rusiji se to desi tek kada političar da ostavku ili ga smene. Sličan stručni izveštaj sam napisao i o bivšem moskovskom gradonačelniku Juriju Lužkovu, u kojem sam se takođe bavio korupcijom. Dok je bio gradonačelnik govorili su da su to sve same laži, a sada su baš na osnovu mog izveštaja protiv njega pokrenuli istragu.

Da li mislite da će se ranije ili kasnije nešto slično dogoditi i s Putinom?

Zaista se nadam.

Rekli ste da pripremate izveštaj o korupciji. Šta bi po vašem mišljenju trebalo preduzeti?

Dobronamerni diktator Li Kuan Jew, bivši singapurski premijer i autor singapurskog čuda, jedini je na svetu ostvario efikasnu privredu u kojoj nije bilo korupcije. Jew je izjavio da je to moguće ako je vrhovna vlast potpuno čista, ako za korupciju postoje odgovarajuće kazne i ako su birokrati moralno i materijalno zainteresovani za svoj rad. Ruska poslovica kaže da riba smrdi od glave. Kod nas tu glavu predstavlja Putin, koji se okružio prijateljima i omogućio im da krađom državne imovine ostvare milijarde. Milijarderi poput Gejtsa, Brina i osnivača Facebooka Cukerberga nisu ništa uzeli od američke države. Ljudi koji su devedesetih godina prošlog veka bili sitni preduzetnici, kod nas su putem krađe državne imovine ili državnih resursa preko noći postali milijarderi.

Izgleda mi da imate iste ideale kao i Medvedev, koji je posle povratka iz zvanične posete Singapuru izjavio da je u pitanju idealan model, jer nema korupcije i sve je pod nadzorom države.

Nažalost, Medvedev je bloger, a ne državnik. To što priča je besmisleno. Predsednik je već tri godine, a da još ništa nije uradio. Singapurski model nije pogodan za velike države. U svojoj porodici možete da ostvarite otvorene odnose, zajednički i transparentan porodični budžet, ali u ogromnoj zajednici kakva je Rusija treba oblikovati univerzalna pravila. Recept Li Kuan Jewa nije dovoljan. Potrebni su transparentnost i otvorenost, demokratija, promena vlasti, politička konkurencija, slobodni izbori, ukidanje cenzure i tako dalje.

U Rusiji smo svedoci korupcije na afričkom nivou, tako da na spisku Transparency International zauzimamo 154. mesto, čime smo se svrstali među države poput Siera Leone i Gvineje Bisao. Egipat, gde se desila revolucija i gde su na demonstracijama vikali: Dole korumpirani Mubarak! – nalazi se na visokom 98. mestu. Putin je uništio sve instrumente borbe protiv korupcije. Posle ubistva Ane Politkovske novinari se ne usuđuju da istražuju korupciju, opozicija ne može ništa da uradi, svi sudovi su pod Putinovim uticajem.

Oštro ocenjujete i privrednu politiku.

Celokupna naša privreda zasniva se na izvozu energenata koji, srećom, imaju visoku cenu. Naša država je kao omamljeni narkoman koji misli da je život divan. Revolucije u Africi, tragedija u Japanu, sukob u Iraku, nestabilnost u Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama izvoznicama nafte, doveli su do visokih cena i u tom smislu se Putin rodio pod srećnom zvezdom. S druge strane, naša je privreda sasvim neefikasna, zato i ostajemo banana republika. Govore o modernizaciji, visokotehnološkom centru Skolkovo, ali to je samo prazno brbljanje. Ako pogledate strukturu izvoza, visoka tehnologija predstavlja manje od 10%, dok su 70% sirovine. Putinova Rusija je banana republika sa afričkom korupcijom, a njegovi prijatelji su milijarderi.

Nedavno ste predvideli da Putina čeka ista sudbina kao tuniskog ili egipatskog predsednika. Lično smatram da je to malo verovatan scenario, jer demonstracije opozicije privuku najviše nekoliko stotina ljudi.

To je tačno. U Rusiji želimo promene, ali to se neće brzo dogoditi. Svako ko je na vlasti više od deset godina će biti proklet, a ako pokuša da na vlasti ostane večito, biće odstranjen revolucijom. Takve događaje nije moguće predvideti, čak se ni Lenjin nedelju dana pre februarske revolucije vajkao da neće dočekati promene.

Moja ocena je vezana pre svega za ekonomiju. Putin vodi veoma lopovski i skup državni aparat. Kada sam bio u vladi, nafta je koštala deset dolara. Bilo je teško, ali nam je ipak uspelo da spasemo državu. Tada sam sanjao da se cena popne do dvadeset dolara pa da živimo kao u Kuvajtu. Sada nafta košta više od sto dolara za barel, ali bez obzira na to imamo budžetski deficit. Najveća teškoća je kolaps penzijskog sistema. Deficit u penzijskom fondu već sada iznosi 40 milijardi dolara i svake godine se povećava. 2001. godine je iznosio 60 miliona dolara. Penzijski fond je sada već bankrotirao i potpuno zavisi od državnih dotacija. Ruska demografska situacija je veoma loša; broj stanovnika se za vreme Putina smanjio za pet miliona, povećava se broj starijih, dok broj radno sposobnih opada.

Slična je situacija u Evropi, ali tamo ipak ima više ravnoteže, dok će to kod nas imati sudbonosne posledice. Kraj putinizma i Putina će nastupiti kada više ne bude imao novca da isplaćuje penzije. Moja futuristička teorija kaže da će se to desiti najkasnije 2024. godine. Prvi „razlog“ za to je mistički i povezan je sa četrdesetogodišnjicom perestrojke, četrdeset je i biblijski broj koji označava godine koje su Jevrejima bile potrebne za put kroz pustinju. Drugi razlog je politički, jer do tada pred sobom imamo još dva šestogodišnja predsednička mandata. Lično, doduše, verujem da će se to desiti i pre toga, a moji glavni argumenti su loša ekonomska politika i to što narodu sadašnji vođe počinju da idu na živce.

Putin ipak ima veliku podršku.

U autoritarnoj državi su sva istraživanja javnog mnenja veoma relativna. Lužkov je kao gradonačelnik imao visoku podršku birača kao i Putin, a odmah posle smenjivanja je njegov rejting snažno pao. Po istraživanju nezavisnog centra Levada u Moskvi sam čak i ja popularniji nego Lužkov, mada me nikad nema na televiziji i mada me optužuju da sam američki špijun. Imam 73% podrške, a Lužkov 66%.

Naše televizijske stanice su sredstva političke propagande. Uključite TV Rusiju i pratite je nedelju dana. U početku će vam biti muka, a posle ćete početi da verujete da je Putin najbolji političar na svetu. A Rusi takvu televiziju ne gledaju nedelju dana, već dugi niz godina. Putinu sam predlagao da se suočimo u televizijskoj debati; iako znam da svoje nastupe uvek pretvara u spektakl. Bio sam spreman da mu unapred pošaljem pitanja. Sasvim naivna pitanja, kao što su: kakva je razlika između Hodorkovskog i Abramoviča, kako su se obogatili vaši prijatelji, kako možete sebi da priuštite sat koji košta koliko i vaša godišnja plata.

Da li ste dobili odgovor?

Možete misliti. Televizije su dobile dekret da me ne smeju objavljivati.

Nedavno ste uložili sudsku tužbu protiv Putina, zbog klevete. Vaš predmet je primljen, zatim su tužbu bez objašnjenja odbili, ali ste bez obzira na to bili zadovoljni.

Tačno. To je bio prvi slučaj da su u sudu prihvatili tužbu opozicije protiv Putina. Na suđenju se pokazala sva apsurdnost Putinovog pravosudnog sistema. Putin je nas trojicu opozicionih političara po imenu i prezimenu optužio da smo za vreme devedesetih pokrali milijarde, a njegovi advokati su na sudu dokazivali da je to njegovo apstraktno razmišljanje. Da smo zaista krali dokazivali su tako što su ukazivali da je o tome moguće čitati na Wikipediji! Rekao sam im neka odu na Google, neka napišu Putin lopov i kliknu i nađu. Znate li koliko će se dokumenata pokazati? Dva miliona!

Mnogo je Rusa koji negativno ocenjuju devedesete godine i vladavnu Borisa Jeljcina, s kojim ste tesno sarađivali. Zbog čega takvo mišljenje?

Za to postoje objektivni razlozi. Sovjetski savez tek što se bio raspao i bili smo država u reanimaciji. Da li ste u reanimaciji još ikad videli čile, zdrave, snažne ljude? Veoma je teško bilo izvući se iz takvog stanja. Drugi razlog je bila niska cena nafte, što je bilo kao kada čoveku u reanimaciji ne date kiseonik.

Nedavno je osamdeseti rođendan proslavio poslednji sovjetski vođa Mihail Gorbačov. Ni on nije baš preterano omiljen među Rusima.

Na Gorbačova sam nekada gledao sa mnogo manje simpatija nego sada. Dao nam je slobodu i zato sam mu zahvalan. Za ekonomiju nije skoro ništa uradio, jer o tome nije imao potrebna znanja. U političkom smislu uradio je mnogo i zaslužan je za pad berlinskog zida, perestrojku, glasnost. Jeljcin je u privrednom smislu mnogo uradio, jer se pobrinuo za privatizaciju i modernizaciju. Moja ocena Jeljcina i Gorbačova, koji nisu podnosili jedan drugog, je slična. Dali su nam slobodu i za to im moramo biti zahvalni.

Šta mislite o drugom suđenju Mihailu Hodorkovskom?

Daleko sam od toga da mislim da je Hodorkovski anđeo, ali on je svoje odrobijao. To što se sada dešava je Putinova lična osveta, budući da pati od hodorofobije u posebno teškom obliku. Veruje da ovaj predstavlja pretnju za njega lično. Jasno je da nova zatvorska kazna nema veze sa pravom i da su sve rešili Putin i Sečin (moćni potpredsednik ruske vlade). Nema nikakve sumnje da je u pitanju politički motivisan proces.

Da li su se za produženje zatvora odlučili zbog predsedničkih izbora iduće godine? Da li se plaše da ima mogućnosti da on postane predsednik?

Ne. Kao što rekoh, to je retka bolest hodorofobija. Putinu se Hodorkovski čini opasnijim i od Bin Ladena. Da se plaše samo zbog izbora, produžili bi mu kaznu za najviše dve godine.

Osnivate Stranku narodne slobode. Da li ćete se na izborima kandidovati za predsednika, ili ćete to kao i 2008. ustupiti Kasijanovu (nekadašnji ruski premijer i sadašnji opozicioni političar Mihail Kasijanov)?

Bogu hvala, već smo uskladili postupak po kome će predsedničkog kandidata birati naši aktivisti. O svojoj kandidaturi ću se odlučiti do kraja aprila.

Januara ove godine su vas prilikom protesta opozicije uhapsili zbog nepoštovanja policijskih naredbi i osudili na petnaest dana zatvora. Kako je bilo u zatvoru i šta očekujete od evropskog suda za ljudska prava, kome ste uložili tužbu?

Kada su me na dan dočeka Nove godine odveli u zatvor, tamo nije bilo ni kreveta, ni dušeka, ni vode, što nije bilo baš najprijatnije. U zatvoru nisam imao većih teškoća, jer u Rusiji prema političkim zatvorenicima uvek pokazuju poštovanje. Što se tiče evropskog suda, mogu samo da kažem da se nadam što bržem postupku.

Nedavno ste se zajedno sa drugim predstavnicima opozicije i borcima za ljudska prava susreli sa američkim potpredsednikom Džoom Bajdenom. Rekli ste da pred parlamentarne i predsedničke izbore imate teškoće sa registracijom opozicionih stranaka i kandidata. Mislite li da će vam uspeti da učestvujete na predsedničkim i parlamentarnim izborima?

Sve ćemo učiniti da se to desi. Za jedanaest godina Putinove vladavine nisu registrovali ni jednu opozicijsku stranku. Ako opozicija ne bude puštena na izbore, to znači da naši izbori i nisu izbori. Mubarak trideset godina nije imao izbore, a ako Putin misli da se naša situacija razlikuje od one u Egiptu, veoma se vara. Ne želim da u Rusiji dođe do revolucije, želim promenu vlasti. Ako do nje ne dođe, onda nastupa revolucija. Tako je u celom svetu, pa čak i u mirnoj i tihoj Sloveniji bi se to desilo ako pedeset godina ne bi bilo smene vlasti. Kad Putin bude kod vas, pomenite mu i tu temu, a ne raspravljajte samo o „Južnom toku“.

Šta mislite o novom usponu rusko-američkih odnosa? Slažete li se da je demokratija u Rusiji glavna žrtva približavanja Moskve i Vašingtona?

Ne slažem se s tim. Borba za slobodu je naša unutrašnja stvar i s tim Obama, Bajden, Sarkozi ili Merkelova nemaju ništa. Jedino što Zapad može da uradi je da na Rusiju pritisne sa zahtevom za ispunjavanjem međunarodnih obaveza. U tom kontekstu imamo i posmatranje izbora, jer je Rusija članica Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS). Zato smo Evropljanima predložili da već sada započnemo preliminarno praćenje izbornog procesa, a ne da čekamo dan pred same izbore, kada je već sve falsifikovano.

Rodom ste iz Sočija, gde će 2014. godine biti olimpijske igre. Njihov ste oštar kritičar i kažete da je u pitanju slična stvar kao i Hruščovljeva odluka da u Sibiru gaji kukuruz.

Rusija je hladna država. Pogledajte, već je skoro proleće, a kod nas je još uvek mnogo snega. Putin je dugo gledao mapu Rusije i našao grad gde snega nema nikada. To je apsurdno. Pored toga budžet olimpijskih igara iznosi skoro 30 milijardi dolara. U Solt Lejk Sitiju, Lilehameru, Torinu i Vankuveru je iznosio dve milijarde! Olimpijske igre su praznik koji se kod nas pretvorio u tragediju za ljude koji tamo žive. Nasilno ih preseljavaju, uništavaju prirodne parkove, u Sočiju zbog transportnog kolapsa ljudi uopšte više ne žele da letuju. Izgradili su šest zimskih sportskih hala. Ko će da ih koristi kad se igre jednom završe? U Sočiju nema hokejskih ekipa, nema umetničkih klizačica, biatlonaca. U celoj državi je manjak sportskih hala, a zidaju ih tamo gde ih niko neće koristiti.

Jedna od glavnih grešaka Putinove vladavine je po vašem mišljenju i njegova politika na Severnom Kavkazu. Šta se trenutno tamo događa?

Kavkaz smo zauvek izgubili. Tamo ne važe zakoni Rusije, nego se živi po šerijatskom pravu. Terorizam je u porastu i nedavno su žrtve napada postali čak i ruski turisti koji su bili krenuli na Elbrus. Svakog dana se desi jedan ili dva teroristička napada. Glavna greška je u tome što je Putin lojalnost lokalnih elita kupovao za novac, zbog čega na izborima za njega glasa 100% birača. Na ruske republike na Kavkazu godišnje trošimo 6 do 7 milijardi dolara budžetskog novca koji odlazi pre svega u ruke proruskog čečenskog predsednika Ramzana Kadirova. On je tamo glavni lovac na dobit, a onda za ta sredstva dovodi u goste nekadašnju brazilsku fudbalsku reprezentaciju. Mislite li da su badava dolazili u Grozni? To je koštalo ogromne pare.

Oni ostaju deo Ruske federacije samo zbog finansijskih koristi. Na Kavkazu treba ponovo uvesti izbore, slobodu govora, a pre svega obnoviti ustavni poredak Ruske federacije. Ako to nismo u stanju da uradimo, treba da priznamo da to više nije naša teritorija. Ja bih pozvao sve tamošnje vođe i rekao im da ćemo novac uplatiti tek kada više ne bude terorističkih napada kakav je bio onaj na aerodromu Domodedovo.

Ali odgovornost za napad nije preuzeo Kadirov, nego samoproglašeni vođa kavkaskog emirata Doku Umarov.

I Kadirov ima terorističku prošlost. S pokojnim ocem Ahmatom, koji je Rusiji objavio džihad, borio se u planinama. Kada im kažemo da ćemo zavezati kesu, sami će početi da traže teroriste. Organizovao bih posebnu bezbednosno-obaveštajnu agenciju, jer se sadašnji pripadnici FSB na Kavkazu uglavnom bave otmicama i ucenama, što im donosi masne prihode. Na Kavkazu je reč o putinizmu koji je doveden do apsurda. I Putin i Kadirov žele da vladaju večno, s tom razlikom što Putin i dalje želi da putuje na Zapad i zato bar približno pazi šta radi, dok je Kadirovu to sasvim svejedno.

Bili ste savetnik nekadašnjeg ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka. Zašto njemu i drugim proevropskim snagama nije uspelo ništa da urade?

Godine 2004. sam učestvovao u demonstracijama na Majdanu i bio isti romantičar kao i svi drugi. Veoma sam razočaran.

Juščenkom?

Naravno da nisam razočaran demokratijom, nego Juščenkom i Timošenkovom, koji ništa nisu uradili. Tešim se filozofskom mišlju da je put do slobode dug i da nema čuda. Ipak mislim da je Ukrajina na pravom putu, jer tamo biraju svoje predstavnike, a vlast je smenjiva. Rusija je na prvi pogled uspešnija, jer je bogatija, u državi vlada red, ali je opšti trend negativan. Govoriti u 21. veku da nisam Mubarak, nego vaš spasilac Putin, vama verovatno zvuči smešno, ali za nas je pre svega tužno.

 
Razgovarala Polona Frelih

Preveo Pavle Rak

Delo, Ljubljana, 19.03.2011.

Peščanik.net, 26.03.2011.