Zašto ljudi odlaze ili bi otišli ako bi mogli? Kako to biva, povika se digla na glasnika koji je doneo vest da mnogi studiraju da bi se zaposlili u inostranstvu. Što je još gore, ispada po reakcijama u javnosti, obrazovne ustanove vode računa o toj činjenici i gledaju da steknu renome kako se sa znanjem koje one nude zaista i može lakše doći do posla u nekoj stranoj zemlji. Ništa nije tipičnije.

Mada svi znaju, patriotski je, javno je stanovište, zgranjavati se. Šta svi znaju? Da je za obrazovane, ali verovatno ne u manjoj meri i za neobrazovane, svetsko tržište rada koje je relevantno. To nije od juče. Posla u zemlji ima malo, a za mnoge struke nimalo.

Usled toga, sasvim je razumljivo, zapravo bi bilo rđavo kada bi bilo obratno, što obrazovne ustanove pripremaju učenike i studente za konkurenciju na tim stranim, svetskim tržištima. Problem je više u tome što takvih ustanova nema mnogo, ako ih uopšte, za stvarno, i ima.

Pravo je pitanje, dakle, zašto se ljudi sele, zašto nema posla kod kuće? To je ključno pitanje za svaku privrednu politiku, za svaku vlast, za svaku javnost zapravo.

Ako u zemlji nema mesta za svakoga, koja je tačno svrha društva, države, javnog raspravljanja i odlučivanja uopšte? Ukoliko se ljudi sele iz zemlje, to znači da njome dominiraju oni kojima je to u interesu.

Ili, drukčije rečeno, da javnost obezbeđuje vođenje politike koja za posledicu ima nestašicu posla za veliki broj ljudi. Što je isto kao da se kaže da je veoma veliki broj ljudi koje niko ne predstavlja i o čijim se interesima i pravima niko ne stara.

Njima ne pomažu patrioti koji ih pozivaju da gube vreme u svojoj zemlji, već tržište koje im bar obezbeđuje, kada im obezbeđuje, kartu za seobu i ulaznicu za posao u nekoj drugoj zemlji.

 
Blic, 30.03.2011.

Peščanik.net, 30.03.2011.