- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Smrt fašizmu, sloboda svim ostalima

 
Radio emisija 07.05.2004, govore: Nikola Barović, Stojan Cerović i Vojin Dimitrijević.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Danas je drugi dan Đurđevdana. Romima koji slave ovu slavu već smo čestitali rasističkim parolama po Novom Sadu, Nišu i Zemunu. Đurđevdan je slava i Koštuničine i Batićeve i Tadićeve stranke.

Boris Tadić je odlučio da baš na Đurđevdan započne svoju predizbornu kampanju. Toma Nikolić će svoju započeti 9. maja na Dan pobede nad fašizmom. Nikolić ne zna, ili je već stigao i to da nauči, da se taj dan već duže vreme zove Dan Evrope. Tako smo, eto, dobili četnike, i to sledbenike vojvode popa Đujića, koji slave dan sloma fašizma, i Demokratsku stranku, partiju koja se izdaje, doduše samo ponekad, za stranku levog centra, koja bira verski praznik.

Četnici i partizani su zamenili mesta. Srbija je razroka i zbunjena. Koštunica Vojislav, naravno, nervozno žmirka. A nakazni pomiritelji i upropastitelji svih srpskih tradicija, pukovnik Ulemek i njegov šef u Hagu, znaju svoje znanje – pamet ne smeta ni jednome ni drugome. I, verovatno, spavaju mirnim snom pravednika, svaki u svojoj ćeliji.

U stvari, nema veze ko će u ovom pamet ne smeta ni jednome ni drugome. I, verovatno, spavaju mirnim snom pravednika, svaki u svojoj ćeliji. U stvari, nema veze ko će u ovom filmu da bude partizan, a ko četnik. Nek menjaju mesta koliko hoće, samo da nisu zajedno. Jedini put kada su četnici i partizani bili zajedno ratovali su četiri puta zaredom. Tako oni shvataju nacionalno pomirenje.

Pukovniku Ulemeku ima ko da piše. Pisao mu je kolega Rade Marković. Kandidati, ili konkurenti, za status svedoka saradnika se dopisuju, odnosno izgleda je počela prepiska preko NIN-a. Čekamo da se u ovu prepisku uključe još Karadžić i Mladić i onda će puna istina, i sama istina, izaći na videlo. Govori advokat Nikola Barović.

Nikola Barović: Ko će biti svedok saradnik, to zavisi od činjeničnog stanja. Zakon kaže da ne može biti onaj ko je šef zločinačkog udruženja i kaže da može biti onaj čije bi svedočenje bilo pretežnija korist za pravdu i utvrđenje istine nego osuda toga, bez obzira na delo koje je učinio.

Neko može postati svedok saradnik od trenutka otvaranja istrage do trenutka zatvaranja pretresa ili – kako bi se reklo narodskim jezikom – do kraja suđenja. Po zakonu, svi optuženi mogu doći u tu situaciju, ukoliko tako nešto ponude tužiocu ili tužilac njima, a veće koje o tome odlučuje to i prihvati. Tako da, u zavisnosti od toga šta će Luković-Ulemek govoriti u svojoj odbrani, ako je bude davao, i kako će se, recimo, Radomir Marković – s obzirom na okolnost da je sada tamo i Luković – ubuduće braniti, da l’ će se vratiti na način svedočenja koje je davao u istrazi, zavisi da l’ će neko od njih dvojice dobiti status svedoka saradnika, pa time pomoći da se ceo taj mehanizam sa kojim su oni upoznati, mehanizam zla i mnoga druga krivična dela razreše.

A što je važnije – time bi se ta mreža rasporila. Time bi taj ceo sistem koji pokriva Srbiju bio presečen, bio bi rasparan, ne bi više postojao ili bar ne bi postojao kao celina. On još uvek postoji kao celina i oseća se u radu svih institucija. Jednostavno, nemoguće ga je izbeći. I zato se često i ima utisak, koji je ispravan, da se vrši opstrukcija postupaka i sudskih, krivičnih, a i mnogih drugih, da stalno nešto ne može da prođe.

A radi se o jednoj mreži koja je mreža tajne policije. Tajna policija je zapravo jedina institucija koja je preživela jednopartijski sistem i koja je kao jedini preživeli mehanizam došla na mesto tog jednopartijskog sistema. I još je u međuvremenu postala zločinačka, kriminalizovala se kroz ratove. Kriminalizovala se i bukvalno, jer su kriminalci dobili legitimacije i značke tajne policije.

Vršila je ubistva, ne samo u ratu, nego i na Ibarskoj magistrali ili hapšenje pa ubistvo nekadašnjeg predsednika, pa i ubistvo premijera Đinđića. I ako bi se ta mreža otklonila, Srbija bi došla do slobode, u stvari. Ona još uvek nije slobodna. Ona je nesigurna zemlja, jer je ta mreža tajne policije zapravo još uvek vlasnik Srbije.

Prvi koji se zatekao kao dežurni i čiji je zadatak bio da u cilju bezbednosti predsednika vlade Srbije prati njegovo kretanje od rezidencije do zgrade vlade, na prvi telefonski poziv atentatorima je davao koordinate i prolazno vreme, odnosno vreme kretanja premijera, i time direktno pomagao da ga sačekaju u trenutku kad ulazi u zgradu vlade i ubiju.

I to je bio prvi koji se zatekao, nije bio neko ko je u okviru te zavereničke grupe, što pokazuje da čovek ne može biti siguran u odnosu na njih. Mi treba da verujemo na reč da su izvršene temeljne promene i da su udaljeni svi oni koji su zločinački raspoloženi. A time se dovodi u pitanje i opstanak i zemlje i vlade i života predsednika vlade, pa i svih ostalih.

U optužnici za ubistvo Ivana Stambolića i navodi se da je to tražio Milošević. Ali, on nije kvalifikovan kao šef zločinačkog udruženja, iako je on očigledno bio najveći autoritet među svim tim koji su obuhvaćeninego mu je dat status kao da je on podstrekavao, kao da je on nagovarao, a da je, ne znam, nekakva bratija zvana Crvene beretke imala neki svoj motiv.

I onda, to što nije razrešeno ko su ubice Slavka Ćuruvije – pokazuje da nema volje da se to razreši, jer to nije zaplet za roman Agate Kristi, niti su potrebni Šerlok Holms ili Megre da bi se to razrešilo, to je test za upis u osnovnu školu. Ako neko kaže nekome da ode s mesta na kome je nekog špijao, a posle toga onome se nešto dogodi, ko bi mogao da bude taj koji zna odgovor ko su ubice? Pa valjda onaj ko je sklonio one koji prate žrtvu. On je to uradio na nepun minut, ili nešto više od minuta, pre nego što je Slavko Ćuruvija ubijen. I očigledno je postojala koordinacija i preko njega je išla koordinacija, odnosno preko toga kome je naređeno da povuče tu pratnju.

U kriminalističkom smislu, to je kao kad biste pitali ove kriminologe iz Kriminalističke službe u Beogradu ili kao kad bi pitali šefa Katedre za analitičku matematiku na Matematičkom fakultetu koliko je četiri plus četiri i očekivali da on to ne može da razreši. On to, naravno, može da razreši odmah. Pitanje je da l’ neko hoće to da razreši ili neće. I, za sada, još uvek to neće. Zato nemamo odgovor na to ko je ubio Ćuruviju.

I ovi odgovori iz slučaja “Ibarska magistrala” i kako ide suđenje iz dva puta, iz više delova istraga oko istog događaja za različite grupe ljudi i kako se vrši selekcija ko će biti obuhvaćen optužnicom a ko neće ili ko će biti predočen Tužilaštvu kao učinilac, pokazuje da su te institucije još uvek sve pod kontrolom ove zločinačke mreže.

Treba se samo setiti natezanja oko toga da li Crvene beretke treba da budu raspuštene ili ne treba, da li ta jedinica treba da postoji ili ne. I onda, na kraju, kad su ubili predsednika Vlade, onda je jedinica raspuštena, al’ su ljudi raspoređeni po drugim delovima Ministarstva unutrašnjih poslova. Zašto? Valjda da prošire zarazu.

To je kao kad biste iz bolnice pustili zaražene kugom, pa ih rasporedili na trudničko odeljenje ili na odeljenje za traumatologiju. Ne može se imati poverenja ni u koga ko je 15 godina bio u institucijama koje su vršile najteže zločine, makar on bio nevin ko anđeo, jer je 15 godina bio u tim institucijama. Pa, ako je baš nevin k’o anđeo, valjda bi zbog savesti dao ostavku na dalji boravak u toj instituciji. A nisu davali masovno ostavke, jer bi inače te ostavke razrešile ovo pitanje. To moraju političari da razreše, a oni su očigledno još uvek dovoljno apolitični kada je reč o tom pitanju.

Njima je važnija surevnjivost između stranaka demokratskog bloka nego razrešenje i pravljenje budućnosti za Srbiju, valjda dok to potpuno onemoguće u svom gubljenju vremena oko toga ko će biti nešto značajniji i nerazumevanju da oni još uvek žive u neslobodnom društvu, i ekonomski i politički i institucionalno. Ljudi se plaše. Ljudi se plaše tajne policije i dalje.

Svetlana Lukić: Pa i političari se plaše.

Nikola Barović: I oni se plaše. Oni to i kažu. I stalno pričaju da su ugroženi. Pa zašto su ministri, ako su stalno ugroženi? Zašto onda to ne razreše? Deluje potpuno perverzno, sve to zajedno.

Najveći deo onih koji su u politici i koji zauzimaju pozicije u državnim institucijama zapravo su apolitični. Oni te mehanizme uopšte ne razumeju, što ništa ne pomaže da se ta stvar razreši a onaj koji to nije razumeo kad je stigao do te institucije – neće nikad razumeti. I nije rešenje da mu se kaže, pa će se popraviti. Oni jednostavno nikad neće razumeti šta je država i šta je taj mehanizam. Žive u fantazmima.

U realizaciji ubistva predsednika vlade Srbije nema nijednog čoveka – od onoga koji je pucao, do onoga koji je javljao gde se nalazi premijer – koji nije policajac. Nije učestvovao niko iz neke zemlje s kojom smo bili u neprijateljstvu. Nije učestvovao ni jedan pripadnik neke stranke koja je bila u opoziciji prema Miloševićevom režimu. Nije bilo partijskog kružoka. Nije bilo tajnog skupa.

Oni su ljudi svi službena lica, kako se to kaže. Svi imaju pravo da uhapse, da uđu u kuću, da uzmu auto, da privedu, da koriste oružje. Svi ljudi koji su učestvovali u ubistvu premijera imali su ta prava. I oni su to uradili, kako i sami kažu, iz političkih razloga, odnosno, da bi rušili bezbednost države koja se pravi. To za njih nije bezbedna država jer su oni kriminalizovani. Njima je bezbedna država ona koja je kriminalizovana i oni to ne žele da promene.

Cela BIA bi sad mogla da bude smenjena sasvim uspešno, da se svi danas otpuste i da se zaposle studenti sa treće i četvrte godine Pravnog fakulteta, Ekonomskog fakulteta, Astronomije, u koje se ima poverenja. Tako da je to je potpuna mistifikacija. Ono gde je teško smenjivati ljude bez velike stručne spreme, to je kriminalistička policija, a i saobraćajna, jer se u tim oblastima traže vrlo specifična stručna znanja.

U tajnoj policiji se ne traže nikakva specifična stručna znanja. Traži se opšti nivo obrazovanja, koji je nekad, nažalost, nizak, kod nekih je i visok. I traži se da su ljudi poverljivi. Onda im se omogućava, odnosno, postaju im dostupni – dosijei i spisak agenata na terenu koji javljaju i rezidenata. I to je sve.

Sve drugo je priča. A ono u šta su se oni pretvorili, u kolektivne vlasnike Srbije, pa i pojedinačne, u kontrolu svih privrednih tokova, u kontrolu svih političara, kroz imanje dosijea o njima, to je ono što je opasnost i sada i u budućnosti. I nema budućnosti sa tim ljudima na tim mestima. Budućnosti ima ako oni budu prešli na neke druge poslove.

Ne može se čatiri godine nakon smene jednog neofašističkog režima još raspravljati o tome da li su neki ljudi koji su bili na ključnim mestima u vrlo delikatnim institucijama, kao što je Vojska ili Tajna policija, da li su oni dobri ili nisu dobri. To nije pitanje da li su oni individualno dobri i da li je baš svaki od njih ili većina od njih nije učestvovala u izvršenju krivičnih dela. Svi su oni znali da to postoji. Znali su šta te institucije rade i nisu ništa uradili i niko ne zna koga sve tu ima.

Pa roditelji koji šalju regrute u vojsku, oni ne znaju da li će njihovom detetu komandovati neko ko je možda učino ratni zločin.

Ne može da se sudi da li je sudija podmitljiv a usred Miloševićevog režima bilo je izjava predsednika Okružnog suda u Beogradu da nisu sve sudije podmićene nego samo 10%. Pa dovoljan je i jedan u jednom sudu. I niko nije smenjen zbog toga, nego se smeni predsednik Okružnog suda u Beogradu, koji je utemeljio sud koji se bavi tom vrstom zločina i kriminalom. I on se dovodi u pitanje, pa time i te sudije. Rade se potpuno obrnute stvari. Kao da je neko u savezu sa ubicama Đinđića i ubicama Stambolića. Ili ne razume ništa.

Ovde zapravo niko nije siguran za svoju budućnost. Zato nema tih đavoljih stranih ulaganja, jer ima sigurnijih mesta od Srbije. I vaše pitanje – da li je to trebalo 6. oktobra? Trebalo je i 6. ali treba i sada, 9. maja, 5. maja. Ako neće sada, ne znam kad će. I ako neće oni, nema ko drugi. Tu su Jevreji u pravu: “Ako nećete sad, kad ćete? Ako nećemo mi, ko će?” I taj trenutak je uvek dok postoji opasnost.

Ovakvim ponašanjem Srbija ne nudi ni stabilnost, ni sigurnost, ni budućnost, nego nudi preživljavanje i nadu da neće biti gore nego što jeste. To je sva nada – da nam se ne nađe neko ko je kriminalno strukturirana ličnost nego samo ne razume pa ćemo imati manje zločina nego što bi ih imali ako je neko kriminalno struktuiran.

Zamislite zemlju u kojoj se natežemo dve i po godine – da l’ će biti ili neće biti šef Specijalne jedinice tajne policije neko ko je odgovoran za skoro sva ubistva. Sama ideja da se o tome razmišlja, da l’ može ili ne može, pokazuje potpunu neodgovornost i potpunu apolitičnost u tom smislu.

Pa mogao je Mesić da priča da on ne može da smeni osam generala, jer osam generala upravlja sa osam divizija. Kad su se oni pobunili protiv njega, zato što je uhapšen Norac, čovek ih je za 30 minuta ukazom razrešio. Pa mogao je Huan Karlos kad je upala ona vojska u parlament Španije, da kaže – ja nemam dovoljno vojnika da isteraju svu ovu vojsku kojom upravljaju ti generali i pukovnici koji su upali u parlament. Pa je našao politički način i razrešio se te bede. Ali, zato Španija ima i sadašnjost i budućnost i stabilnost, a Srbija još uvek nema.

Pravi motiv za izlazak beretki na autoput, na Novi Beograd, kod Centra Sava, bio je taj što je doneto rešenje o otvaranju istrage protiv Lukovića i protiv Đurića zbog ubistva četvorice ljudi na Ibarskoj magistrali i pokušaja ubistva Draškovića. I do tog rešenja se jedva došlo, zahvaljujući kolegi Dragoljubu Todoroviću, koji zastupa porodice Bošković i Drašković.

I Luković je tog dana znao da i ako se otvori formalno takvo rešenje, da optužnica više neće ostati u beskonačnost selektivna i svedena samo na četiri osobe i zato je pozvao svoju jedinicu u pobunu. Naravno, oni se pokrivaju patriotizmom, a ne time što je doneto rešenje o otvaranju istrage protiv njega i nekadašnjeg šefa policije u Beogradu. Ali, to je osnovni i jedini motiv za pobunu Crvenih beretki na putu.

I bilo je zaprepašćujuće da vlada tog dana nije donela odluku o raspuštanju te jedinice. To su priče da nisu imali druge jedinice koje bi njih mogle da savladaju. Pa i ne radi se o ratnim operacijama nego o političkim odlukama. Ja ne znam ko može da zamisli da oni kažu – mi ne prihvatamo odluku vlade da je ta jedinica raspuštena, nego ćemo mi sad da dođemo… I šta? Da nateramo vladu da promeni odluku? To se ne bi nikad dogodilo. To se ne da ni izmaštati.

Vlada je pogrešila što tod dana, tog trenutka, nije donela naredbu o raspuštanju te jedinice i demobilisanje svih njenih pripadnika. A ne ono – da l’ je neko dobar, a neko nije dobar u toj jedinici. Demobilisanje svih, jer su svi opasni za bezbednost. Što se i pokazalo posle godinu i po dana, da su opasni za bezbednost svakog.

I to je pitanje samo političkog mišljenja ili apolitičnog mišljenja. A da se to objašnjava kao protest medicinskih sestara, to je direktna podrška pobuni i direktna podrška protivljenju otvaranja istrage protiv Ulemeka-Lukovića, Legije, zbog ubistva na Ibarskoj magistrali. Da li je to neko znao faktografski, za to rešenje ili nije od tih koji su davali te izjave, to je potpuno bespredmetno.

Ako se neko nalazi na čelu neke političke institucije on je odgovran i za neznanje. A ne znam kakvo je stanje bilo u vladi. Čovek bi morao da sedi s njima i razgovara i svako bi imao svoju priču i verovatno bi to bio rošomon. Ali to čak nije ni pitanje ko je to faktički sprečio. Bitno je da se to nije sprovelo. I bitno je da smo mi u istoj situaciji i danas kao i tog dana, i nakon Sablje.

Svetlana Lukić: Oni se izgleda uzdaju da su ti ljudi patriote, odnosno, da neće njih.

Nikola Barović: Oni hoće svakoga i nisu patriote. Ti ljudi su vrlo lično zainteresovani. Posle otvaranja istrage, oni naprave oružanu pobunu. Nema tu nikakvog patriotizma. Oni su patriote onoliko koliko su patriote i mafijaške porodice po Menhetnu koje imaju podeljene teritorije, pa su vrlo patriotski nastrojene da zaštite teritoriju od druge mafijaške porodice, jer oni imaju ekskluzivno pravo pljačke i reketa. To je ceo njihov patriotizam, da je ovo teritorija na kojoj oni vladaju, na kojoj oni reketiraju, na kojoj oni odlučuju o svemu, o životu i smrti, bez obzira na kom se mestu ko nalazi. Njihov patriotizam je patriotizam mafijaških grupa koje imaju podeljene teritorije.

Šta je svedok saradnik? Svedok saradnik je onaj koji priča sve o svim krivičnim delima za koja zna. Jer, ako ne govori sve o svim krivičnim delima za koja zna i za koje je optužen ili za koje se vode postupci, on gubi taj status i za sve to što je rekao biće osuđen. Ako se dovodi u pitanje da li iko više to može dobiti, onda se zapravo stavlja krpa u usta svima, koja može biti i posmrtni pokrov svakom od nas.

Svetlana Lukić: Stojan Cerović.

Stojan Cerović: Pitanje za nas je, u stvari, za koga glasa Legija? Za koga je on upotrebljiviji? Govorimo, recimo, o predstojećim predsedničkim izborima. I mislim da u DSS-u postoji nada da bi Legija mogao da preokrene taj proces, a vladi je taj proces, očigledno, neprijatan. U prvom redu, zato što iz tog procesa Đinđić mora da izraste kao žrtva, moramo da imamo simpatije za ubijenog premijera, kako ćemo drugačije.

I sad, videli smo da su uložili prilično veliki napor da nekako od tih ubica naprave prihvatljivije likove, a da Đinđić i neki ljudi oko njega budu diskreditovani, dakle da ne dobiju pozitivne poene. I mislim da DSS, u stvari, ulazi u nešto srtašno rizično i čini mi se da možda poslednjih dana i sami shvataju i malo se kao povlače. Ali, ako oni od Legije hoće da naprave nekoga ko izgleda kao njihov saveznik, da se nadaju da će im on nešto pomoći, ja mislim da bi to moglo da ih košta jako mnogo.

Prosto, nema načina da se većina ljudi u Srbiji ubedi da je u stvari Đinđić najkrivlji za sopstvenu smrt, da je on nekako to i zaslužio, a da su ljudi koji su ga ubili neka vrsta, možda, poluheroja čak. To da se izokrene, dakle skroz naopako, ja mislim da to vređa ne samo zdrav razum nego elementarna hrišćanska, ako hoćete, osećanja, udara protiv najdubljeg arhetipa žrtve i mučeništva. Mislim da ljudi na to spontano reaguju odbojno.

To bi moglo da košta DSS veoma mnogo ako onibudu išli u tom pravcu. Čini mi se da će oni ipak da se zaustave, neko će kazati – čekajte, ipak ne može ovako. A namera je postojala. Vidi se da je postojala namera – po mnogim njihovim izjavama, polurehabilitujućim opisima Crvenih beretki. “Gospodin Legija” opet se pojavio kod Koštunice. Hajde, dobro, Duško Mihajlović, kako bih rekao, njegovo obrazovanje i verbalni iskaz nikad nisu bili naročito impresivni. Ali, Koštunica vlada jezikom nešto bolje i očekivalo bi se da za njega on nije “gospodin Legija”.

Mislim da to nije bilo čuvanje obraza Legiji i tog njegovog dostojanstva. Prosto čovek je plaćeni ubica. To je čista psihopatija. To ne može da bude nikakva druga struktura ličnosti iza toga.

Poslednja teorija koju sam čuo o tome zašto se on predao izgleda mi najlogičnije, a čovek koji mi je rekao trebalo bi da je upućen donekle u te stvari. On kaže da se on, u stvari, sklonio u zatvor, da je on, dok je bežao, nastavio da se bavi svojim drogama, heroinima, ne znam čime sve, i da su počeli da ga traže neki ljudi koji bi se prema njemu odnosili nešto drugačije nego naša policija.

Ne bi on za njih bio “gospodin Legija” nego bi skratili tu proceduru. Tako se on, u stvari, spasao. A to što će on da ispriča na sudu, to neće imati veze s mozgom. To se već vidi iz ovoga gde se krio. Krio se u svojoj kući. Pa ako postoji nešto apsurdnije, kažite mi. Je l’ će i Karadžić i Mladić da kažu da godinama sede u kućama, a ovi okolo ubiše se tražeći ih? E sad, ako tako bude opisivao i zločine, a sva je prilika da hoće, mi ćemo se nagledati teatra apsurda. To će biti– Žari, Jonesko, Beket. Nešto tako, pa da biramo. Eto.

Oni tako pomisle – bilo bi odlično da Legiju upotrebimo. To se zove demokratsko neiskustvo. Ne misle da postoji neka druga strana, da će sutradan svi da graknu – otkud vam sad taj Legija? Vi ste napravili sa njim dil!

Onda su oni zaprepašćeni. Odjednom su se našli u totalnoj defanzivi. Sad oni moraju da objašnjavaju otkud Legija i da pričaju – ne, ne, nismo. Niko nije s njim razgovarao. Ništa mu nismo obećali. A mislili su da će sad oni drugi da budu u mišjoj rupi, a oni su se sada našli … To je iznenađenje jer ti ne znaš da postoji druga strana. Posle će neko da ti kaže nešto drugo. Nisam samo ja taj koji govori. I drugi govori nešto drugo.

To je autizam koji se negovao u ono vreme kad nije postojala druga strana, kad niko drugi ništa nije mogao da kaže. To je užasno infantilno. Ne vide. Oni se iznenađuju kad čuju ….

Čak i oni mediji koji su izgledali kao da su nama naklonjeni, ti mediji odjedanput kažu … A mediji naravno da reaguju na to, njima je zgodno svaku priču da iskoriste, prosto kad god neko nešto krupno kaže oni su tu i to rade na svim stranama. Sad se oni svaki put iznenađuju iz početka – kako sad nije nam prošlo ovo?

Praktično od kad postoji ova vlada oni se tako zalete u nešto, pa onda dobiju tako neke jake … kao Stojković, ne znam ko je … prvo je Stojković rekao da će da ukine taj Specijalni sud. Onda su svi skočili – Kakva ti je to ideja? Kako možeš da ukidaš Specijalni sud? Pa to je za organizovani kriminal, za ratne zločine. Kako misliš?” On je promuljao da svaki sudija treba da može to da sudi. Kao – bilo bi odlično kad bi moglo, samo što ne može, kao što svi znamo. Onda je to povukao.

Pa onda ide plan B – dobro, nećemo to da kažemo na sav glas, nego ćemo te sudije da posmenjujemo u mraku, pa da stanovništvo faktički i dogodi to što smo hteli a da ne bude tako na sav glas.

Pa tako i sa prosvetnom reformom, pa tako, ne znam, ministar policije tim vraćanjem istrage na početak – ‘ajde sad ponovo da istražimo, to nije dobro, to oko Đinđićevog ubistva.

A onda Labus, koji je malo pribraniji, kaže – pa čekajte, to je medveđa usluga vladi. On razume, naravno, da vlada ili pravna država u koju Legija ima toliko poverenja, to baš i nije nešto naročito pohvalno. Mislim, čovek je po opštem mišljenju zlikovac broj jedan u državi. I sad, ako vam takav čovek kaže – e, baš mi se sviđa vaš pravni poredak. Imam mnogo poverenja da ćete vi shvatiti moje motive i postupke i da će to naše sudstvo sigurno pravilno proceniti da sam ja, u stvari, jedan rodoljub, ili šta god to bilo, mislim kakav je to kompliment za tu državu? Tako da… slučaj postaje komičan.

Svetlana Lukić: Koliko mi sad čekamo da ovo prođe kao neka elementarna nepogoda? Koliko je ovo strašno, bez obzira koliko je potpuno smešno i glupavo. Imam utisak da smo malo zaboravili tu opasnost, u stvari.

Stojan Cerović: Moje antene mi kažu da je to malo izdušilo. Ali, ja sam isto osećao neku grozničavost, kao da je u pitanju ono – kako će sad izgledati naša slika sveta. To je bila borba za opštu predstavu o tome u kakvom društvu mi živimo, ko je ko, šta je crno a šta belo. To se vidi iz slučaja Đinđića naročito, zato što su oni pokušavali da jednu veoma očiglednu stvar promene, da nas ubede da nešto što smo veoma jasno videli svojim očima, nije to.

Recimo, ono što je Tijanić pisao u NIN-u mesecima, ti vidiš veoma strastan i agresivan napor da promeni predstavu o svemu, praktično da ubedi ljude da ono što vide svojim očima nije to nego nešto drugo. To je zastrašujuće. To malo izaziva efekat kao da polako ludiš, kao da ti se nešto u sopstvenoj glavi događa.

Nastaje strašna psihološko-mentalno-moralna konfuzija, koja još uvek traje, ali sad već mislim da gubi snagu. Čini mi sa da sad polako postaje jasno da to ne može tako i da bi trebalo, u stvari, političke okršaje voditi na jednoj strani, na jednom terenu. Ovo prosto više nije politika. Zoran je sad već istorija. Država bi trebalo da nađe snage da to tretira nepolitički, nestranački i da kaže – to je značajan čovek naše novije istorije i hajde da se prema tome odnosimo kako treba.

Ja mislim da Boris Tadić možda nije dovoljno stranački čovek. Ako se setimo, Zoran je imao veliki organizacioni dar. On je bio menadžer te stranke. Ja mislim da je on praktično napravio tu stranku, lično, sam, u najvećoj meri, i da je to najveći organizacioni poduhvat od Drugog svetskog rata.

Taj dar nema niko više. Možda je zapravo to njegov najveći dar bio. Dosta je redak u ovom delu sveta. Nema ljudi koji umeju tako da misle i da deluju tako, a da istovremeno nisu manipulanti poslovni, pokvarenjaci. On je imao i političku viziju i ambiciju i umeo je da se ponaša kao šef jedne velike kompanije. To je zapravo kao jedno ogromno preduzeće.

E sad, Boris Tadić mislim da to možda nema i to je loše. Mislim da si u pravu, nešto škripi u Demokratskoj stranci. Ali, hajde da vidimo. Da im damo još jednu šansu. Mislim, oni jesu naša najbolja šansa. Ne znam. Da sačekamo predsedničke izbore.

Ja mislim da Boris ima pravu šansu na predsedničkim izborima. Mislim da bi trebalo da on pobedi i da ima priliku da pobedi. I da bi samo trebalo, ako može, da nekako nametne izbornu dilemu tako da njemu odgovara, a ona bi glasila ovako: “Ja sam jedini pravi predstavnik postpetooktobarske Srbije.” I to je tačno, u stvari.

Ako svi pričamo da je Tomislav Nikolić ozbiljan kandidat, onda je to predpetooktobarska scena. To je vraćanje na ono što smo već videli. Radikali se nisu bitno promenili, kao što znamo. I on i jeste predstavnik te Srbije. I hajde da se prisetimo kako je to izgledalo. Ja sam ubeđen da je veći broj ljudi u ovoj zemlji protiv toga, odnosno da svi oni koji su glasali u septembru 2000. godine protiv Slobodana Miloševića, da niko od njih neće glasati sad za nešto tako. Ili vrlo malo, zanemarljiv broj.

Prosto, koliko god se ljudi možda razočaravali u nove vlasti, teško da je ko od njih naknadno očaran onim prethodnim. Mislim da je to Borisova prava šansa. Morao bi da se predstavi tako. Ali onda mora da se jasno konfrontira sa tim.

On možda nije dovoljno spreman da se oštro konfrontira s onim s čim mora da se konfrontira, a to su u ovom slučaju radikali u najmanju ruku.Taj deo Srbije, s tim on ne treba da računa, ne treba da im se obraća, ne treba da misli da može da dobije bilo kakve glasove sa te strane. Treba da radi na glasovima na koje može i treba da računa, a to je, ja mislim, većina ostalih.

Kod nas još uvek postoji osećanje i kod tih koji dođu na vlast i kod onih koji ih izgube, da je vlast zauvek ili za neko dugo vreme. To osećanje da će biti još mnogo izbora, od sad pa do kraja vremena, to nas nije još dovoljno uhvatilo. Onda oni koji dođu kažu – e, pa sad ćemo sve iz početka. A oni koji odu misle – uf, ko zna kad više, ako ikad za mog života? I tako dalje Mislim da oni možda pate od toga malo sada.

Svetlana Lukić: Kad oni sada kažu: “Ako budemo dobro radili, imaćemo životni standard iz ’90. godine 2017. godine”, to te ubije u pojam, kad te tako motiviše. To je kao kad bi ti rekao: “Ako se budemo mobilisali, imaćemo vladu kao što smo imali posle 5. oktobra.”

Stojan Cerović: Tu opet nedostaje Đinđić, koji je umeo da dozira elan na pametan način. Umeo je uvek da smisli neki način da motiviše, da izgleda kao da tu još može mnogo toga dobrog da se dogodi i onda ljudi poveruju. A mislim da je to za političara, u stvari, možda ključna osobina, da emituje energiju.

To je neko na prvoj liniji, ko treba da modelira, da izgleda kao uzor za sve druge. Ne treba o tome da mislimo kao o nekom, ne znam, autoritarnom specijalnom modelu. To postoji svuda. Prosto ta personifikacija političkih snaga, to je opšta pojava. Nije to nikakva autoritarnost. Uvek nam je potrebno otelovljenje neke politike.

Sećam se dobro Klintona, kako je on oblikovao Ameriku osam godina koliko je bio predsednik. On je postao uzor uspešnog Amerikanca i svi su gledali u njega. I prosto, ceo narod počinje da ga imitira. Vidite i ovde kako ljudi počinju da imitiraju u govoru Đinđića i Koštunicu takođe. I jednog i drugog. Ne samo oni koji su im blizu, nego obični ljudi često tako počnu da … Ono što je Đinđić imao kao uzrečicu, ono “znači”. Koštunica isto tako ima nekoliko takvih uzrečica. Pojavilo se u jeziku nešto što su oni govorili.

I mislim da je Zoran bio u tome perfektan, bio je pokretan, imao je optimizam. On je uvek izgledao kao neko ko ima četiri rešenja za svaki problem. A ovi sada izgledaju više onako… kad vide problem, onda vole da ga gledaju dugo, a ne pada im na pamet nikakvo rešenje. Uopšte ni ne misle na taj način nego ga onako razgledaju sa svih strana – kako je lep problem.

E sad, kad pogledamo – Maršićanin kao kandidat. Na stranu sve drugo, ali meni je teško da zamislim njega kao nekoga ko izgleda motivišuće za ceo narod: hajdemo da budemo kao Maršićanin, vredni, uspešni, ne znam šta, puni elana i dobre volje kao on. Pa nije, čovek izgleda jako zlovoljno i nije mu ni do čega. To je loše. Izgleda depresivno.

Svetlana Lukić: Kandidat Karić kod kućnog domaćina Velje Ilića ispija rakijicu prepečenicu, koju je lično spravio vladika Atanasije. Kandidat Maršićanin se bacio na građevinarstvo. Ovaj DSS-ov vitez, sa mistrijom u ruci vitla ovih dana po Srbiji. Počeo je sa izgradnjom fabrike konzervi. Bio je prisutan i Koštunica. Valjda je i on nešto privredio, makar da je držao mistriju.

Uostalom, stalno se pitam, kao Jov, kad je Koštunica u pitanju, šta taj čovek hoće od nas? Kakvu Srbiju taj čovek hoće? I kakvu Srbiju on sanja? I pre svega, kako izgleda njegov poželjni podanik? Ko traži taj i nađe. Preturajući po starim kasetama, naišli smo na Milančeta, a nije zanemarljivo ni što je Milanče iz srca Šumadije.

Milanče: Ja pronalazim razne mehanizme kako ću da budem isključen iz ovoga. Ja, recimo, pešačim prosečno šest puta nedeljno po 30 kilometra. To je godišnje oko 8.000 kilometara. Ja sam za tri godine prešao 32.000 kilometara. Preko 32.000. Do 30.000 sam brojao, posle … ne brojim više.

Svetlana Lukić: Kad pešačite, je l’ imate neki cilj ili…?

Milanče: Pazite, ja cilj nemam. Meni je jedini cilj da ja ostanem zdrav, to je jedno. Drugo, ja znam da je teška ekonomska situacija, društvena i tako… E sad, čovek koji ne oseća fizičku snagu, on ne može da savlada prepreke, te, u stvari, duševne prepreke.

Međutim, ja sam pun snage, zadovoljan sam. Zašto sam zadovoljan? Ja gledam šta drugi rade, koji su mnogo imućniji od mene. Ja spadam u kategoriju, mislim, siromaštva. Imate ljude koji su mnogo bogatiji ali nisu zadovoljni, propali su, zdravstveno propali.

Znači, ne živim nešto raskošno. Ako imam – imam, nemam – ne moram ni da imam. Sad je ova situacija, niti imaš autobusa, a drugo, autobusi je skup, ja peške idem.

Na primer,ja 65 kilometara za 11 sati mogu da pređem, šest kilometara na sat da idem u proseku. E, sad ću da idem u Ljig 6. maja. Idem na slavu. Možda ću preći 73 kilometra.

Ja sam predvideo da će da bude ovo stanje, pa sam prema svojim mogućnostima zauzeo ono što sam smatrao da će da dođe i da moram da živim što jednostavnije.

Pa ja sam, pazite jednu stvar, ja sam gladovao 45 dana, moja supruga je gladovala 30 dana. Teško je prvih šest dana. Kad sam došao na šesti dan, ja vidim – nisam gladan. E, onda sam se pobojao, reko’ – da nisam bolestan. Pogledam se u ogledalo – ne propadam. Nisam izgubio snagu.

Međutim, 42 dana je bilo mnogo, pogledao sam se u ogledalo – malaksao sam. Drugo, meni ne treba faktički ni krevet. Ja ću da spavam na daskama, na patosu. Ali, mora mnogo vremena da prođe da bi čovek navikao na to. Majke mi, ja mogu da spavam… meni poturite i cepanice, ja mogu da spavam i na cepanicama, navikao sam. 42 dana sam gladovao. Znači, ja mogu, a onaj ne može ni jedan dan.

Ja tu imam prednost nad njim. Za 42 dana ja ću da odem u neku zemlju, pa da uzmem koru crnog hleba, ovaj ne može. Ovaj je propao. Znači – ja, gospođo, moram da budem zadovoljan što sam takav.

E sad, kad bi mi neko dao mnogo para, ne bih ni prihvatio. Jer pazi, ja sad kad bih našao negde, na primer, 100.000 maraka, ne bih uzeo. Zašto? Kad bih doneo tih 100.000 maraka u moju kuću, to je kao kad bi pala bomba. Ja mislim da bi se moja familija i ja uključili, pa bi se izboli noževima i na kraju bi neko drugi uzeo tih 100.000 hiljada maraka. Prema tome, ja sam navikao na ovaj život, da životarim ovako. Ako mi društvo nešto malo da, ja prihvatam, ako ne da…

Pazite, ja nisam za ovo što se sad dešava. Međutim ja ne mogu da menjam. Ja moram ili da se saživim, da bežim od toga ne mogu. Ja mogu da pobegnem pet dana, ali opet moram da se vratim u svet taj. Imate ljudi – beže. Pa gde bežiš? On nema gde da beži. Kaže – ja ću da preživim.

Radnik: Meni nije cilj da preživim. Ja hoću da živim. Ja imam 30, 32, 35 godina.

Milanče: Ti da tražiš neki bolji život? Nema za tebe, nego samo za ove gore …

Radnik: Ne dozvoljavaju mi da radim.

Milanče: Pa dobro, koliko imaš staža, kad si radio…

Radnik: Ja imam 15 godina radnog staža. Počeo sam da radim sa 18 godina.

Milanče: 15 godina si radio, a ti se sad naradio. Kako možeš da se naradiš?

Radnik: Ama, nisam se ja naradio. Ja hoću i dalje da radim, ali mi ne dozvoljavaju da radim.

Milanče: Pazite, mi pričamo o radu, a nemamo šta da radimo. Hajde da postavimo pitanje – šta da radimo? Da nađemo posao i da radimo. Hajde, evo, opozicija je ovde dobila. Hajde da postavimo plan, da vidimo šta da radimo.

Radnik: Da kopamo kanale…

Milanče: Koje kanale? Gde ima šta …. ‘ajde organizuj da se kopa. ‘ajde, što ne organizuješ?

Radnik: Na Prokinom groblju …

Svetlana Lukić: Profesor Vojin Dimitrijević.

Vojin Dimitrijević: Ja Đinđića nisam poznavao. Video sam ga nekoliko puta u životu. Verovatno je čovek bio pametan u svakom mogućem smislu i bio veoma brz. Tako da su oni pored njega ličili na junake iz filmova koje stalno neki prepredeniji čovek prevari, povuče za nos i onda se oni sekiraju.

Međutim, to što neko mrzi lično Đinđića, to je jedna stvar, a druga je stvar što se preko mržnje prema Đinđiću, mrzi sve ono što je Đinđić, zasluženo ili nezasluženo, oličavao.

Znači, oličavao je neki raskid sa tradicionalnim sporim mišljenjem. Oličavao je želju da se ovde uspostavi, što da ne kažem – kapitalizam. Oličavao je želju da Srbija uđe u Evropu u pravom intelektualnom smislu. Oličavao je želju da postanemo zemaljska Srbija i da prestanemo da gacamo po prošlosti, da izmišljamo prošlost u koju ćemo se stalno uplitati.

On je znao, verovatno, možda ni on dovoljno, da je 5. oktobar bio početni udarac na jedno mračno klupko svakojakih interesa, pa i ekonomskih, kriminalnih, kriminalno-ekonomskih i nazovi kulturnih. I trebalo je da ta vlada, na čijem čelu je bio Đinđić, i ceo pokret koji je Đinđić simbolično predvodio, trebalo je da znaju da su oni na nišanu u svakom mogućem smislu.

Tu je došlo do onog, tipičnog u našoj političkoj tradiciji, opuštanja – da se malo kraducne. Da moj prijatelj malo kraducne, da dođe do nekoga. Koliko puta sam ja viđao ljude iz kruga te vlade koji su na mene gledali kao na potpunu naivčinu što kažem da to ne bi trebalo da se radi, misleći da su moji razlozi čisto moralne prirode.

I naravno, na kraju je došlo dotle da je biti sitan lopov mnogo gore nego biti ubica i tu je stvoren jedan kult ili – kako bi rekao ministar Jočić – pijetet. Oni imaju pijetet, koji je sada za mene najveće naše intelektualno zlo. Ja mislim da ono što sad treba da se gleda, to su simptomi.

Možemo da damo primer prosvetne reforme. Vidite da je tu erupcija reakcionarnosti, koja nije zasnovana samo na reakciji na prethodnu vladu, nego počinjemo da se odričemo i Dositeja Obradovića. Ja sam bio nateran da čitam “Život i priključenija”. O tome svedoči loš kvalitet našeg školovanja oduvek. Međutim, to je vrlo zanimljivo štivo i tamo sam pročitao da je još 1782., znači pre Francuske revolucije, Dositej Obradović kao učitelj stranih jezika putovao kroz Francusku da dopre do Velike Britanije. I kaže on, kad prolazi pored Strazbura: “Ovde ima dobrog vina, šampanjskoga i nije skupo.” Znači, on je pio šampanj. E, dok se ovde prihvati da neko više voli šampanj nego da pije plemenku ili samotok, mnogo će proći.

Dakle ta falsifikovana istorija dovodi dotle da čujemo stručnjake koji kažu da za decu ne valja da uče strani jezik u devetoj godini. Ali, ako malo bolje čujete pomoćnika ministra, nije to zato što baš deca ne mogu, nego će da se rasrbe, naučiće neke druge jezike.

Drugi primer su neprekidna poricanja zločina. Vuk Drašković kaže da je bilo etničkog čišćenja u doba Miloševića. Na to ustane čovek sa vrha G17 i kaže otprilike da nije nenormalna stvar da se to kaže. Na to skoči ministar iz te iste stranke i kaže da to ne sme da se kaže.

A ja se tim povodom sećam kad je u Beogradu bio Šlomo Avineri, jedan od najvrsnijih izraelskih intelektualaca. On je na jednom predavanju pričao kako su simpatije Jevreja, naročito izraelskih Jevreja, koje su dugo bile za Srbe, uključujući i Miloševića kao vođu Srba, kad su one prestale i preokrenule se? “Sve je to trajalo”, kaže, “do 1999. godine, kada se slika o Srbima naglo menja i Srbi počinju da stavljaju Albance u vagone, da ih nekuda šalju.”

Pa nisu ti vagoni sami od sebe došli. I kaže on da je to počelo da liči na transporte za Aušvic. I raspoloženje se odmah preokrenulo. I sad, umesto da priznamo da je to tako neko zamislio idiotski i da priznamo da je ta ideja o etničkom čišćenju bila zapravo sasvim legitimizovana kao ideja o delimičnom etničkom čišćenju, znači o odvađivanju, da tako kažem, izvesnog broja Albanaca.

Jer, stvar je počela još 1989, kada su profesori Univerziteta, razni rodoljubi, utvrdili da se na Kosovo uselilo 300.000 ilegalnih Albanaca, da oni nemaju državljanstvo. I na jednom ispitivanju javnog mnjenja rečeno je da njih sve treba baciti preko Prokletija. Onda je pravljena, čak u doba Slobodana Miloševića, analiza u Statističkom zavodu. Ispostavilo se da ih nema 300.000, nego da ih ima dve-tri hiljade. I ućutalo se. Sad se opet pojavilo. A priznanje da se to dešavalo, ne znači nikakvo mirenje sa pokušajem etničkog čišćenja sada, 17. marta.

Ali onda tu počne da preovladava čudna iracionalnost. Neki put čovek ne može da razume. Pustićemo Crnu Goru da ode, bez protesta. Rodoljubive stranke se angažuju za odcepljenje Crne Gore. U Crnoj Gori ima 600.000 stanovnika. Od tih 600.000 stanovnika, čak i po priznanju crnogorskih separatista Miška Vujovića, 55% njih se osećaju kao Srbi. Znači to je oko 250.000 ljudi.

Tih 250.000 ljudi ćemo da isteramo, ostavićemo kulturne spomenike, poput grada Kotora, koji su valjda isto srpski, ako smo Srbi. To nema veze.

Okrenemo se Kosovu. Na Kosovu, kad se sve sabere, Srba, koji su ostali tamo i Srba koji su pobegli, privremeno ili stalno, ima isto oko 250.000. E sad, zbog tih 250.000 ljudi, nismo skloni da pokažemo sklonost ka racionalnom rešenju, već ćemo otvoreno da govorimo da smo spremni da tražimo da permanentnom okupacijom držimo dva miliona Albanaca koji to neće. Garantujem vam da će se naći vrlo malo ljudi koji će dokazivati da je to netačno. Nego ću biti napadnut, ili naročito neko bliže političkoj sferi: “Kako sam to smeo da kažem?” I to je ovo što se Vuku Draškoviću desilo.

I drugo, ako gledate ove TV svađaonice, mi imamo debate u kojima se osnovne premise ne priznaju. Ali mi ovde imamo debate gde se osnovne premise ne priznaju. Ne priznaju se ni božje zapovesti. ‘Ajde ove revidirane kao što je preljuba i tako dalje, mada je Hristos pooštrio to. Nego “Ne ubij”. To moramo dokazivati da “ne ubij” ne važi univerzalno, da važi samo u izuzetnim prilikama. Kod nas je došlo dotle da, ne kao ranije, da važi samo – Srbin Srbina da ne ubije, nego – može Srbin lošeg Srbina da ubije, kao što je Bajatović rekao za Đinđića. Kako sada ići u debatu sa ljudima koji ne priznaju božje zapovesti a tvrde da su hrišćani?

Sinoć sam bio u hotelu Hajat na otvaranju nekih sedam dana švajcarske kuhinje. Većinu gostiju koje je hotel Hajat pozvao, koji visoko stoje u biznisu, poznajem. Onda je posle toga bila čak neka velika priredba za neku kozmetičku kuću. I tu je pristizao neki neviđen svet u nekim besnim automobilima i jednoobrazne lepe žene koje idu uz to i onda sam ja video da se njih to sve savršeno ne tiče.

Naravno, svako preduzeće će da slavi slavu i tako dalje. Oni će da idu po neki blagoslov oko nečega ali oni to ne uzimaju ozbiljno. I drugo; ta će se vrsta biznisa suprotstaviti ludostima. Pazite, Milošević kad je zaseo, on je mogao da sazove sve državne direktore i da im naredi – dajte ovoliko za ovo, dajte Mrkonjiću ovo i ono. Sada to više ne može … To se ipak privatizovalo. Svako gleda svoja posla, i drugo, što je neko rekao povodom ove kampanje – kupujte srpsko, domaće – kaže – jeste, on će da bude svuda veliki Srbin ali kad treba da plati, neće da bude.

Tako da možda i ta neka nervoza tih naših bigota i tih naših uterivača u stare vrednosti sa svom tom frazeologijom porodičnom, to sam čitao kod Pinočea, to je jedan veliki znak fašizma, ono – brinemo se o porodici i tako – možda to jednostavno neće proći kod tog sveta koji se već prikačio na kapitalizam. Ali šta ćemo sa ovima što nisu?

Porazan je podatak da u Srbiji samo 5% ljudi ima pasoš. Porazan je podatak da među mladim ljudima, tu negde ispod 20 godina imate teške fanatika ksenofobske. I sada predviđaju da ćemo biti još bešnji, jer smo tu na ivici Evropske unije i onda možemo da se uključimo u nešto što je jedan … ja mislim da je to bio Huan Linc, jedan latino-američki istraživač, nazvao “Pokret besa”. Reč je o čitavim društvima koja su u permanentnom besu, izostavljena, isključena, zaboravljena, prenebregnuta i tako dalje. I sad to jača kod nas.

Ne znam, može nam se desiti da se zabrani i nastava biologije, Darvinova teorija da se zabrani, ako ćemo opet da sastavimo crkvu i državu, posle toga ćemo logično je, to se vidi, zabranićemo abortus. Ako zabranimo abortus, onda treba da zabranimo ženama pravo glasa, jer su im to komunisti dali. Onda treba da dozvolimo nošenje zara i feredže. I to su komunisti zabranili.

I onda treba da razgradimo sve što je stiglo sa njima i da se vratimo u neku idealnu prošlost. A vidimo po naporima naših mlađih istoričara da ta idealna prošlost nigde nije postojala. Evo, sad se načinje na šta je ličilo ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage. Dubravka Stojanović demistificira period od 1903. godine i tako dalje.

Ja ne znam, ja ne mogu da procenim ko tu koga impesionira, jer to uglavnom nose prilično nedoučeni ljudi. Oni čak i nisu pravi konzervativci. Kod nas nema ni jednog teologa od formata, sem Vladete Jerotića. Postoji mržnja prema normalno ljudskom, uključujući mržnju prema životu kao lepoj stvari, što je kombinovano sa nedostatkom smisla za humor. To je katastrofalno što se opet vraća.

Takvi su bili socijalistički političari. Nikad se nisu našalili, od straha da ih neki CK pogrešno ne razume. Ali kod ovih, to je deo prirode. Neko je rekao da je zapravo sada opet stvorena atmosfera iz 1986-1987., to jest da uradimo sve što smo tada namislili, uključujući i to da ponovo osvojimo delove Hrvatske, ali bez rata.

To, naravno, teško ide. I prosto se misli da je to moguće i da je to ono što političari smeju da kažu. Čak ima onih koji prete oružjem. Zaboravili su da, ako smo prestali da se plašimo od međunarodne zajednice, to ne znači da je treba idealizovati. “Big boys” su se lepo dogovorili da mi sada budemo bezopasni. Mi više nemamo oružje ni za kakvo osvajanje. Mi, što je najgore, ne možemo ni veliku štetu da napravimo. I zato postoji opasnost da nas stave u “crnu rupu” zajedno sa Zapadnim Balkanom, iz koga se svi vade.

Pazite, pojam Zapadnog Balkana sve manje država obuhvata. Tako da ćemo mi ostati sami u tom užasnom uverenju da smo mi branioci civilizacije i s jedne i s druge strane. Jer, hrvatska glupost je da su oni branioci hrišćanstva, ali od Istoka. Ako čitate naše polufašiste, mi smo branioci i od Nemačke i od Turaka. Prema tome, jedina Evropa smo mi. Tako da, što je rekao Mileta Prodanović, ako je tačno da je on to rekao, možda je krajnje vreme da Srbi, na čelu sa svojim episkopima, konačno prihvate hrišćanstvo.

Ko je ono rekao kad su nam proglasili sankcije? Mislim ministar spoljnih poslova: “Od toga nema ništa.” Pa kad su nam pretili bombardovanjem, rečeno nam je: “Ništa neće biti.” Mi imamo jednu predstavu o svetu – da se u inostranstvu dešava samo ono što je u vezi s nama i da svi misle na nas, što je deo paranoje. Jer, pola paranoje je da ti rade o glavi, a pola paranoje je da si veoma važan. Mi smo oguglali da stvari ovde ne idu pravedno. Međutim, kad ne idu pravedno po nas u međunarodnoj zajednici, onda smo zapanjeni kako su oni pokvareni. Pazite samo izraz – moćnik! On je kriv što je moćan. A da smo mi moćni, kako bi to bilo!?

Nedavno sam rekao jednom američkom obožavaocu kosovskih Albanaca, koji se sada razočarao, da bi trebalo da shvate da je ovde kod nas najviše zla činio onaj koji je bio trenutno najjači. I sad su tamo Albanci jači, pa rade to isto. Prema tome, iluzije da postoje neke genetski bolje nacije jesu pogrešne. I treba uvesti mere da se zlo što postoji, nagomilano valjda u tradiciji i istorijskom iskustvu, da se ono sputava, a ne da pokušavamo da tvrdimo da smo drukčiji i bolji od drugih.

Svetlana Lukić: U čast dana Evrope i sloma fašizma ostajemo u štimungu nacionalnog pomirenja. Evo još jednom onog košmarnog pokušaja sa početka 90-tih. Sarajevo je još uvek pod opsadom a negde na Dedinju se mire Isidora Bjelica, Simonida Stanković i Kosta Bunuševac.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Realizacija: Marko Perunović, montaža: Petar Savić. Pozdravljaju vas obe Svetlane. Šta da vam kažem, braćo i sestre, dame i gospodo, gospodine Legija? Smrt fašizmu – sloboda narodu.

 
Emisija Peščanik, 07.05.2004. 

Peščanik.net, 07.05.2004.