- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Smrtonosno ćutanje

Korice: Jugoslav i Jakša Vlahović

Knjiga Smrtonosno ćutanje Marka Krepona bavi se poreklom nasilja. Bukvalni prevod originala (Le Consentment meurtrier) je: pristajanje na ubistvo. U maju ove godine istovremeno su izašli srpski (Plavi krug 16. maja) i engleski prevod (Fordham Press 27. maja: Murderous consent: On the accommodation of violent death. Perspectives in continental philosophy) ovog dela iz 2012. godine. Knjigu su na srpski preveli Zona Zarić (svoj doktorski rad piše pod Kreponovim mentorstvom) i Dušan Janić. Mark Krepon je francuski filozof i profesor na École Normale Supérieure u Parizu. U Beogradu će gostovati u Francuskom institutu u utorak 28. maja u 18 sati i u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u sredu 29. maja u 12 sati.

Odlomak iz knjige: Kazuistika krvi[efn_note]A. Camus, Actuelles III. Chroniques algériennes, „Avant­propos“, Œuvres complètes, tom IV, Paris, Gallimard, „La Pléiade“, 2008, str. 300.[/efn_note]

Zbog toga ono što moramo pronaći (ili ponovo otkriti) jeste put pobune, i u mnogo pogleda – glasovi koje ćemo pratiti u narednim poglavljima sami prate, otelotvoruju, svaki na svoj način, trasu tog puta. To svakako vredi za Levinasa i Grosmana…[efn_note]Pogledati dole, poglavlje III: „O slobodi“.[/efn_note] Krausa i Džudit Batler…[efn_note]Pogledati dole, poglavlje IV: „O istini“.[/efn_note] ili Andersa,[efn_note]Pogledati posebno Günther Anders, Hiroshima est partout, Paris, Éd. du Seuil, 2008. U ovoj knjizi su tri teksta: „L’homme sur le pont, journal d’Hiroshima et de Nagasaki“ (prev. Denis Trierweiler), „Hors limite pour la conscience, correspondance avec Claude Eatherly, le pilote d’Hiroshima“ (prev. Fr. Cazenave i G. R. Veyret), „Les morts, discours sur les trois guerres mondiales“ (prev. Ariel Morabia). Pogledati dole, poglavlje V: „O svetu“.[/efn_note] takođe i Frojda, ali u smislu koji je teže odrediti, koji je sam od presudnog značaja.[efn_note]Pogledati dole, poglavlje drugo: „O životu“.[/efn_note] U „Misli juga“, kojoj ćemo se sada vratiti, Kami objašnjava koja to filozofija traži taj smisao pobune koji je, kao što smo predosetili, uvek izum singularnosti: „Ako bi pobuna mogla utemeljiti filozofiju, onda bi, naprotiv, to bila filozofija granica, proračunatog neznanja i rizika. Onaj koji ne može znati sve ne može ni sve ubiti“.[efn_note]A. Kami, „Misao juga“, Pobunjeni čovek, str. 309.[/efn_note]

Filozofija granica, proračunatog neznanja i rizika. Ta tri pojma pretpostavljaju nužne uslove da se naša pobuna protiv nepravde i bede, bez obzira na to kako ih opisujemo ili definišemo, ne pretvori u „smrtonosno ćutanje“. To su svetionici koje Kami postavlja na putu pobune. O čemu je reč? O tri stvari koje definišu svaki od ovih uslova: međusobno ograničavanje pravde i slobode; proučavanje uzroka nasilja; predanost životu ili služenje njemu, „a s one strane nihilizma“.[efn_note]„Au­delà du nihilisme“: takav naslov nosi zaključni paragraf „Misli juga“, pa i Pobunjenog čoveka, str. 320.[/efn_note]

Baš kao što smo čitajući Pisma nemačkom prijatelju mogli utvrditi koji koncepti domovine, Evrope i sveta olakšavaju ubistvo, postoji način razmišljanja (i želje) o pravdi (i želje za njom) i isti način razmišljanja o slobodi (i želje) za njom, koje najviše razlikuje podrška koju mu daju. Drugim rečima, nisu tu bitni zločini počinjeni u ime pravde i u ime slobode. Tako je, sanjajući o jednome (o pravdi), Kaligula mogao tvrditi da je izuzet iz vladavine prava, dok je za ono drugo (za slobodu), tražio nekakav apsolutni karakter. Na kraju, kao što se sećamo, ta apsolutna sloboda je samo uvećala nepravdu i patnju sveta, a cara navela da bez nade tvrdi da njegova sloboda nije prava stvar. Nije bila jer je, zaslepljena njegovim snom o apsolutnoj pravdi, drugim rečima, o bezuslovnoj pravdi, istisnula zakon. Kaligulina sloboda nije stradala, jer se pred njom čuo glas zakona i protiv njene ideje o „pravednom“. Bio je to ludi monolog, koji nije mogao dovesti do drugačijeg ishoda nego do ubistva (pre svega građanâ, a potom i njegovog). Ali Kami nam, kada govori o Kaliguli, kaže da nema despota ili diktatora u 20. veku koji ne bi sledio njegov primer. To se uvek događa na sledeći način: kad god sloboda (sada apsolutna) suspenduje zakon u ime pravde, ona dovodi do ubistva. Tada pristanak daju ne samo tirani već i svi oni koji u takvim okolnostima podupiru ili odobravaju tu suspenziju iz blizine ili iz daljine, a ponekad i odande gde ne postoji nikakva opasnost.

To ne znači da je svako pravo zakonito ili da zakon ne sudeluje aktivno u organizaciji i opravdavanju ubistva, kao što na to podsećaju mnogi zakoni u prošlosti i sadašnjosti, svuda u svetu. To znači da pravda ne može bez zakona – ili da kada se pozovemo na neko načelo pravde, njegovo sprovođenje ne može izbeći transakciju s važećim zakonom. Jedno je zapravo pobuniti se protiv zakona da bi se on promenio, a drugo je pretvarati se da on ne postoji i lišiti ga se neko vreme koje se ispostavi dužim i neodređenijim nego u prvi mah, ili nego što smo se to u početku nadali. Transakcija pretpostavlja prepoznavanje jedne veze, jedne mnoštvenosti koja se slaže ili ne slaže ili se više ne mora slagati u zakonu, ali postoji. Transakcija priznaje u tom mnoštvu više od jednog glasa koji pravda ne može ignorisati. Suspenzija, s druge strane, podrazumeva vršenje apsolutne slobode, koju ne ometa nijedan od tih glasova, a kada ih ne pokušava ućutkati, u kojem slučaju se više ništa ne protivi tome da ubistvo izgleda kao rešenje:

„Ona [revolucionarna akcija koja pretenduje da bude u skladu sa svojim poreklom] zadržaće pre svega mogućnost da se izrazi. To određuje ponašanje osobe u odnosu na pravdu i slobodu. U društvu nema pravde bez prirodnog ili građanskog prava koji je utemeljuje. Nema prava bez izražavanja ovog prava. Neka ovo pravo bude izraženo bez odgađanja i verovatno je da će, pre ili kasnije, u svetu nastupiti pravda koju je ono utemeljilo. Da bi se osvojilo biće, mora se početi s malim bićem koje otkrivamo u sebi, umesto da to najpre poričemo. Ućutkati zakon dok se ne uspostavi pravda, znači zauvek ga ućutkati jer on više neće imati razloga da govori, ako pravda zauvek prevlada. I ponovo dakle, pravda se poverava onima koji jedini imaju samo pravo na reč, moćnicima“.[efn_note]A. Camus, Pobunjeni čovek, str. 310.[/efn_note]

Drugi uslov pobune (koji takođe postavlja ograničenja) tiče se uzroka nasilja. On nas vodi nazad tragovima paradoksa ka kojem se otvorila naša refleksija… – to jest tome da, s jedne strane, nema pobune protiv bede i nepravde, pobune koja unapred kaže da se odustaje od svakog nasilja. S druge strane, svako pribegavanje nasilju je u suprotnosti i stoga kompromituje razloge iste te pobune. I ovde dve forme nasilja mogu biti međusobno suprotne. Prva u ideji koju ima o nužnostima istorije (bilo da se radi o domovini, Evropi ili svetu) pronalazi razloge odsustva granica. Ona sebi dopušta jedno znanje (ono o ciljevima te iste istorije) da bi opravdala to odsustvo. Ona nema šta da izgubi jer ne veruje ni u ono šta razbija ili prekida; moralni i politički odnosi na kojima se zasnivalo ono što Kami naziva našom „odanošću[efn_note]Kurziv naš.[/efn_note] ljudskoj sudbini“, nemaju tu mesta. To je i nasilje koje ne poznaje nikakvu sumnju, uznemirenost ili podrhtavanje. Pristajanje na nasilje nameće se samo – i, kako kaže Jonesko u Nosorogu, gotovo je nemoguće zaustaviti njegovo širenje i produžavanje. Znamo kakve su posledice ekstremnih formi koje pristajanje može poprimiti: osećaj neodgovornosti i nekažnjivosti kod kriminalaca, ravnodušnost koju oni pokazuju prema žrtvama, „banalnost zla“ – a koji nisu isključivo vezani za prošlost.

Dakle, tom prvom obliku nasilja se suprotstavlja drugo koje zna, a to je njegovo jedino znanje – ono šta razbija. Ono ne traži legitimitet u ciljevima istorije isto kao što ne zahteva viziju budućnosti. Ono je, kako pokazuje iskustvo, za onoga koji ga prihvata, uvek privremeno i nevoljno, kao neko „kršenje“. Ovaj pojam je ovde važan, kao i poziv na telo i život. Za razliku od istorijski opravdanog nasilja, „kršenje“ potvrđuje načelo prioriteta nenasilja i vitalnih odnosa koje gradi. Ubistvo nije prvo – i važno je da se nikad ne zaboravi šta je razbilo.[efn_note]Ovde se dotičemo važne tačke koja će biti u središtu naše konfrontacije s tekstovima Frojda i Levinasa. Šta je prvo u odnosu s drugima: sećanje na jedno ili više ubistava, njihove mogućnosti ili zabrana? Gde jedni i drugi (pamćenje, mogućnost i zabrana), nalaze svoje korene? Kako se oni artikulišu.[/efn_note] U tome leži razlika koja ima veoma mnogo posledica. Prva je to da, ako se ovde radi o mogućnosti „legitimnog nasilja“, ovo potonje ne može biti sistematično. Nema niti će ikada biti mogućeg opravdanja za masovna ubistva. A ako postoji nešto što ih karakteriše, na šta će nas kasnije podsetiti delo Život i sudbina, onda je to uvek ono obratno, to jest željeno neznanje i poricanje, koje je proračunato i organizovano povodom kršenja koje svako nasilje i svako ubistvo predstavljaju pojedinačno. Druga posledica je da se tako obnavlja odgovornost. Ako je ubica svestan kršenja, ako zna šta krši, neće nikada moći pronaći alibi kojim bi izbegao odgovornost u nekoj izvesnosti, niti u doktrini, niti u višim razlozima. Treća i konačna tačka je da prihvatanje nasilja (pod uslovom da se pobuna mora pomiriti s njim) može biti samo privremeno i kratkotrajno, osim ako se ne poriču razlozi koji ga opravdavaju. U tom smislu, Kamijeva upozorenja su presudna i stoje u kontrastu sa svim intelektualnim pogreškama njegovog stoleća:

„Autentično buntovničko delovanje pristaće da se naoruža samo za ustanove koje ograničavaju nasilje, a ne za one koje ga kodifikuju. Za revoluciju ne vredi umreti ako ona odmah ne dovodi do ukidanje smrtne kazne; otići u zatvor ako se unapred ne odbacuje primena kažnjavanja bez predvidljivog roka. Ako se buntovničko nasilje razvija u smeru takvih institucija, ističući ih što češće, to će biti jedini način da ono zaista ostane uistinu privremeno“.[efn_note]A. Kami, Pobunjeni čovek, str. 312.[/efn_note]

Poslednji uslov pobune jeste, u krajnjoj liniji, vezan za krajnji uzrok njenih granica, a to je služenje životu. Osim toga, on se zasniva na ključnoj opoziciji: onoj koja razlikuje meru i neumerenost. Kuda prolazi granica? Šta je to što nam naređuje da zadržimo meru? Kada, kako i zašto smo izgubljeni u neumerenosti? I ovde se cela povest stoleća, počev od književnosti i njenih nastojanja, može tumačiti u svetlu tih pitanja. Neumerenost nije samo prevazilaženje mere već je i njeno zaboravljanje i gubitak, to je odstupanje od svega što je moglo ili trebalo omogućiti da ga se prisetimo ili povratimo. Šta je, dakle, mera pobune? Ona se temelji na Kamijevim rečima, koje su i danas predmet refleksije: „solidarnost“, „saučesništvo među ljudima“, „odanost ljudskoj prirodi“. One označavaju razloge neke pobune. Mi se bunimo jer određen zakon, uredba, razvoj zakona, institucija, ustanova, uprava, vlada „nisu odani“ ljudskoj situaciji, a mi ih takvim smatramo zato što su protivni onome što nam izgleda da ta solidarnost zahteva i što izgleda da su znakovi saučesništva što svedoče o tome – jer smo uvereni da oni uvećavaju siromaštvo i nepravdu. S druge strane, neumerenost je gubitak tih spojeva. Ona pobeđuje svaku pobunu koja se više ne odnosi na njeno izvorno zvanje. Pobuna ne ostvaruje svoj cilj kada je zaboravila koliko joj je važno da svet učini ujedinjenijim, a ljude više „saučesnicima“.

Ali šta su to solidarnost i saučesništvo? Oni su oblici onog živeti sa koji definiše zajednički život ljudi.[efn_note]Pitanje solidarnosti bi samo po sebi zasluživalo obimnu studiju. Očigledno, ono je temelj romana Kuga, ali se takođe pojavljuje kao lajtmotiv u mnogim polemikama. Pominje se i u dokumentima kao podrška žrtvama represije nakon što su sovjetske trupe 1956. godine intervenisale u Mađarskoj. Na primer, u „Poruci mađarskim piscima u egzilu“ (sabrana dela, tom IV, str. 589 izvornog teksta): „Samo želim da izrazim solidarnost koja već godinu dana sudbinu Mađarske povezuje sa svim slobodnim zapadnim intelektualcima.“ Ili pak u intervjuu iz oktobra 1957. a pod naslovom „Izazov našoj generaciji“, idem, str. 586: „Moja uloga u Alžiru nikada nije bila niti će biti deljenje, već ujedinjavanje, a u skladu s mojim mogućnostima. Osećam solidarnost sa svima onima koji danas pate zbog nesreće moje zemlje, bilo da je reč o Francuzima ili drugima. Ali ja ne mogu obnoviti ono što toliko ljudi nastoji da sruši. Ponoviću isto kada se ukaže prilika da se pruži pomoć obnovi Alžira oslobođenog svih oblika mržnje i rasizma.“[/efn_note] Oni propisuju prirodu moralnih i političkih odnosa koji bi trebalo da budu temelj našeg postojanja. Sa njima je povezan i život. Zato Kami može da napiše o pobuni da „zauzima stranu istinskog realizma“, te da „ako želi revoluciju, ona je želi u korist života, a ne protiv njega“.[efn_note]A. Kami, Pobunjeni čovek, str. 317.[/efn_note] Kada pobuna prevaziđe meru, ona izvrće ovaj odnos i pobuna ga preokreće saglašavajući se na ubistvo. Njoj nedostaje velikodušnost koju zadržava samo dok zna da ostaje u umerenosti i u službi ne budućem ili prošlom životu, nego aktuelnom pozivu živih – tom pozivu koji dolazi odasvud, koji nastaje u svakom trenutku, kao što svaki dan ima vlastitu muku i koja s vremenom obnavlja ljudsku potrebu za solidarnošću i saučesništvom. Pobuna se ne usmerava na pomoć nekoj pobuni, već onome što je nenadomestivo i jedinstveno u životu živih ljudi. Ona je životni pokret kojim svaki život dobija mogućnost da se ponovo otkrije u svojoj jedinstvenosti i da se ponudi svima. Kamijev primer govori sam za sebe – i svideo bi se svima na svim frontovima. Odnosi se na katolike, zatvorenike frankovskog režima, koji su odbili pričest u ćelijama samo zato što su sveštenici, koji su se potčinili režimu, odredili da to predstavlja obavezu za sve.

To nije lagan pokret – i ponekad nameće izbore, odluke i intervencije, suprotno savremenim istorijskim trendovima. Kada je reč o Kamiju, njega je alžirski rat doveo u iskušenje. Kao što je poznato, trebalo je da njegove pozicije još više prodube jaz između njega i njegovih savremenika, koji su učestvovali u posleratnim ideološkim borbama, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka i nesuglasica s Bretonom, Žansonom i Sartrom do kojih je došlo. U aprilu 1958. godine Kami je u knjizi pod naslovom Actuelles III, Alžirske hronike, sabrao svoje tekstove o Alžiru, od kojih je prvi napisan uoči Drugog svetskog rata, a koji je već odlikovala beskompromisna osuda kolonijalne politike usmerene ka očuvanju ugnjetavanja i siromaštva u Alžiru.[efn_note]Pogledati posebno prvi tekst tih hronika (koji takođe predstavlja jednu od prvih Kamijevih publikacija), a pod naslovom: „Beda Kabilije“.[/efn_note] Tim povodom on piše predgovor, koji uključuje većinu pitanja koja su nam do sada služila kao nit vodilja. Ona se pojavljuju na pozadini dva oblika nasilja koji imaju simetrični učinak ne samo da sistemski i promišljeno ne dopuste nikakvu mogućnost „dijaloga“ i međusobnog razumevanja izvan sukobâ, te tako mir učine nemogućim, već i da se okreću teorijskim opravdanjima, intelektualnoj podršci, radikalnim pozicijama koje su uobičajene forme „smrtonosnog ćutanja“. Te dve forme (koje nisu izgubile aktuelnost, a pogotovo od 11. septembra 2001. godine, kada je počeo takozvani rat protiv terorizma, a zatim rat u Iraku i kada su objavljene slike zlostavljanja u zatvoru Abu Graib) jesu, s jedne strane, teror – a s druge strah od bombi koje slepo pogađaju nevine žrtve – kao i tortura, s treće strane. Kao što Kami podseća, oni stvaraju jedni druge, u iluziji da pronalaze izgovor jedno u drugom. Tortura će se kasnije definisati kao da nema druge svrhe osim da spreči nove napade, bombe koje su jedini delotvoran način borbe protiv ugnjetavanja (a koje mučenje produžava i pogoršava) i jedini mogući odgovor na gušenje protesta i zahteva o kojima ranije niko nije čuo. Autor Alžirskih hronika odbacuje ovo zatvaranje u tu dvostruko aporetičku alternativu terminima koji odgovaraju analizi iz Pobunjenog čoveka. I opet je reč o iscrtavanju „crvene linije“, koja označava sledeće granice. Čim se opravdaju teror ili mučenje, kada se principijelno prihvati ideja da su životi obogaljeni i prineseni na žrtvu, ne smemo jedno drugom pričati, jer dajemo doprinos „trijumfu nihilizma“[efn_note]A. Kami, Actuelles III. Alžirske hronike, „Predgovor“, str. 299: „Represalije protiv civilnog stanovništva i praksa mučenja su zločini za koje svi snosimo odgovornost. To što su se te stvari desile među nama predstavlja sramotu s kojom se sada moramo suočiti. U međuvremenu, moramo odbaciti svako opravdavanje tih metoda, povezano s njihovom delotvornošću. Čim se one, čak i posredno, počnu opravdavati, gube se pravila i vrednosti, sve stvari za koje se ljudi bore postaju jednake, a rat bez ciljeva i zakona posvećuje trijumf nihilizma.“ I malo dalje, na istoj stranici (str. 299–300): „Ali kako bismo bili korisni, kao i pošteni, moramo osuditi podjednako oštro i bez jezičkih trikova terorizam koji primenjuje F.L.N. prema francuskim civilima naime, a još u većoj meri, prema arapskim. Ovaj terorizam je zločin koji se ne može opravdati niti se sme dopustiti njegov razvoj.“[/efn_note] i aplaudiramo mu:

„Uvek sam govorio, kao što ćemo videti u ovoj knjizi, da se te dve osude ne mogu razdvojiti ako se želi biti delotvoran. Zato mi se učinilo da je i nepristojno i štetno kritikovati torturu u isto vreme kada i oni koji su prihvatali masakr u Meluzi i sakaćenje evropske dece. Da je i štetno i nepristojno osuđivati terorizam zajedno s onima koji mučenje smatraju nečim što je lako podneti. […] Radi opravdanja, svako se poziva na zločin onoga drugog. Tu postoji kazuistika krvi u kojoj intelektualac nema šta da radi ako sam ne uzme oružje“.[efn_note]A. Kami, Actuelles III. Alžirske hronike, str. 300.[/efn_note]

Krvna kazuistika: tu smo. To je (i može biti) u krajnjoj liniji drugi način da se označi ono što smo pokušali da analiziramo, poput Kamija, kao „smrtonosno ćutanje“. Ta nas kazuistika upućuje ne samo na najmračnije stranice naše istorije, već pripada našem vremenu, cepa „zajednice“, sužava „pripadnosti“ i u istom prostoru (četvrt, ulica, dvorište zgrade ili srednje škole) stvara nasilje, dovodi do reči i dela koji nanose nezaceljive rane. Međutim, ona takođe razdvaja svet, jer ta kazuistika (ta razlika, ta diskriminacija slučajeva) znači da se „kriminalizuju“ jedni a „de­kriminalizuju“ drugi, a to je varijabilna i delimična veza s ranama, patnjom, pretrpljenom nepravdom i ubijanjem. Kao prvo, ona dovodi do toga da, ako nas nesreća jednih ljudi čini solidarnom, u smislu kako je to Kami shvatio, ako nas zgražava i revoltira, onda smo prema nesreći drugih ravnodušni, ili u najgorem slučaju, radujemo joj se. A i s jedne i druge strane granice koju ocrtava, imaginarne ili simbolične, njoj nije bitan broj mrtvih i ranjenih na isti način.[efn_note]To je jedno od pitanja i jedna od čestih tema u radovima Džudit Batler. Pogledati posebno J. Butler, Vie précaire. Les pouvoirs du deuil et de la violence après le 11 septembre 2001, fr. prev. Jérôme Rosanvallon i Jérôme Vidal, Paris, Éd. Amsterdam, 2005 i Ce qui fait une vie. Essai sur la violence, la guerre et le deuil, prev. Joëlle Marelli, Paris, Éd. La Découverte, 2010. O tim tekstovima pogledati dole, poglavlje IV, „O istini“.[/efn_note] Eto kako su snovi o jedinstvu i saučesništvu koji povezuju žive ljude poslani u ropotarnicu istorije. Bez sumnje je to ono što uostalom znači „smrtonosno ćutanje“ a i razumljivo je da se život tu kompromituje u isto vreme dok se svet raspada.

Desetog decembra 1957, Kami je odlučio da u svom govoru na prijemu Nobelove nagrade opiše zadatak svoje generacije, rođene uoči Prvog svetskog rata, a koja je bilo ubrzo pogođena i Drugim svetskim ratom, a potom doživela i hladni rat. Kada su on i njegovi savremenici bili izloženi nihilističkim iskušenjima, taj se zadatak mogao shvatiti samo kao izum „umeća življenja u vreme katastrofe“. Ni u jednom trenutku nisu mogli da žive u miru u svetu. Štaviše, morali su nastojati da spreče (ili pokušaju da spreče) „uništenje sveta“. Njihova pobuna je u tome našla svoje usmerenje: „Da se povrati malo […] onoga dostojanstva življenja i umiranja“.[efn_note]A. Kami, Discours du 10 novembre 1957, u Œuvres complètes, tom IV, str. 241.[/efn_note] Od tog dostojanstva na svakom čoveku je bilo da shvati da je ono istovremeno i pojedinačno i kolektivno, da se tiče vlastitog života kao i života drugih (svih drugih), i da nema veće odgovornosti nego biti privržen tom dostojanstvu. To nije bio zadatak samo pisaca, čak i ako bi književnost tome mogla doprineti. Pre se radilo, kao što je pokret otpora pokazao, o zajedničkom osvajanju tih trenutaka istine, krhke i prolaznih, koji su omogućavali da pobuna pomalo vrati smisao bivanju­u­svetu:

„Svaka generacija nesumnjivo veruje da baš ona treba da obnovi svet. Moja, međutim, zna da ona to više neće raditi. Ali njen je zadatak možda i ozbiljniji. Ona treba da spreči da se svet ne raspadne. […] Pred svetom kojem preti rasap, gde naši veliki inkvizitori mogu da zauvek ustanove carstvo smrti, ona zna da u ludoj trci protiv vremena, treba da obnovi mir među narodima, mir koji nije ropstvo, kao i da ponovo pomiri rad i kulturu te sa svim ljudima obnovi savez“.[efn_note]Ibid., str. 241­242.[/efn_note]

Iz knjige Smrtonosno ćutanje Marka Krepona, prevod Zona Zarić i Dušan Janić, Plavi krug 2019.

Peščanik.net, 28.05.2019.