- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Sociolog kao udbaški provokator

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Šta sam očekivao od okruglog stola Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, održanog u Zrenjaninu na dan formiranja Prve proleterske? Na svesnoj ravni, ništa, kao da su me vodili Glejzer, Štraus i grounded theory. Ali, istini za volju, sociolog ne ide na politički skup bez očekivanja, makar i predsvesnih.

Dakle, otišao sam, ne tražeći ništa. A čini mi se da sam pronašao nešto na šta oni, koji su to ranije uočili, povremeno upozoravaju. Video sam strah, koji nije osnovan, ali koji je, nezavisno od svoje stvarne neosnovanosti, realna društvena činjenica sa jakim uzročnim dejstvom.

Dobro, šta sam video? Trajalo je dva sata. Bilo je tridesetak ljudi u publici, od toga četiri žene. Mahom stariji svet, samo četvoro je moglo da ima ispod četrdeset godina. Mladih lokalnih nacista nije bilo; ne poznajem lokalne prilike, ne znam da li ih je policija preslišavala poslednjih meseci. Bilo je dvoje novinara, kasnije se pojavila i jedna kamera.

Ljudi su mahom dolazili u grupama po trojica, znači, po prethodnom dogovoru. Publika je bila obučena pristojno, za izlazak, ali ne svečano. Približno polovina muškaraca u publici nosila je sakoe i džempere; indirektno to upućuje na frakciju gradske kulturno-političke subelite (gimnazijski profesori i slično), s obzirom na starost prisutnih. Po pozdravljanju se videlo da se više od polovine ljudi u publici međusobno dobro poznaje; ne znam da li se poznaju samo kao sugrađani, ili baš kao miletićevci. Zapazio sam samo jedno ceremonijalno ljubljenje, sa tri uzajamna poljupca, pri susretu.

Nije bilo mojih poznanika iz antiratnog pokreta od pre četvrt veka; ili se nisu razočarali, ili, bar, nisu prevjerili. Prepoznao sam jednog nekadašnjeg doušnika BIA; moralo je biti i onih danas aktivnih, ali njih ne poznajem.

Jedan gospodin mi je ličio na okružnog načelnika; loše pamtim lica, pa ne znam da li je to on i da li sam mu, kao bivšem radikalu, priredio nemirnu noć. Gradonačelnika, nekadašnjeg funkcionera DSS, nije bilo; on sad, dok ovo pišem, ima nemiran dan, jer je dozvolio okrugli sto miletićevaca u baroknoj Sali gradske kuće. Valjda se, grešna duša, pita: „Ko me prevari?“

Po prirodi stvari, nisam čuo nesrpske naglaske, dok se publika okupljala. Bilo je mnogo kolonističkih naglasaka, najviše hercegovačkih, manje bosanskih. A u komunističko vreme su jedino pijane Lale pevale „Srpski sine, Svetozare Miletiću“. Više zbog bećarluka, manje iz osmišljenog nacinalizma. Inače, moja istraživanja su pokazivala da je srpski etnički nacionalizam u Vojvodini bio jednako prisutan kod starinačkog stanovništva i kod kolonista i njihovih potomaka otprilike do 2000. godine. Od tog vremena, kolonisti su, verujem svojim nalazima, šoviniziraniji od starinaca. Čekajući da okrugli sto počne, jedno od mojih predsvesnih očekivanja probilo se na površinu: pomislio sam da prisutni ne samo što su nacionalisti, nego da su većina njih verovatno neuspešni i u unutarstranačkim utakmicama poraženi naprednjaci i socijalisti. Drugim rečima, neuspešni ponaprednjačeni radikali. Uspešne nisam očekivao, a nisam siguran ni da bih ih prepoznao. Srpstvo je srpstvo, ali stranka je berićet.

Ušli su uvodničari: akademik Vasilije Krestić, dr Drago Njegovan i profesor Nedeljko Kuljić. Sva trojica su dobila, prilikom pojedinačnog predstavljanja, pozdravni aplauz jednake jačine i dužine. Pitao sam se zbog čega profesor Krestić nije pozdravljen duže i glasnije od ostalih.

Uvodničar, iz „Miletića“, održao je prigodno slovo. Dosadno, i kratko. Pomenuo je privremenu okupaciju Kosova i Metohije, napade na Vojvodinu, gubitak „srpske države Crne Gore“. Pomenuo je i nastojanja da se napravi Vojvođanska pravoslavna crkva. Na trenutak sam zamislio likove preosvećene gospode Vasilija, Irineja i Nikanora.

Dr Njegovan je održao odmereno pregledno izlaganje o razvoju ideje srpske autonomije u habsburškoj monarhiji do Bečkerečkog programa. Dobio je mlak aplauz. Dok je govorio, učinilo mi se kao da veći deo publike po mentalnom sklopu pripada vremenu donošenja Bečkerečkog programa, ili tek nešto kasnijem vremenu izgradnje barokne sale u kojoj smo se nalazili. Istina, odevanje je bilo manje formalno, a samo petina muškaraca nosila je brade. Ali, valjda su i delegati srpske skupštine isto tako čekali da se nešto desi. Sigurno su imali znatno više adrenalina u sebi nego moji večerašnji sadrugovi u publici. No, Bečkerečki program donet je ubrzo posle tada još nesigurnog Ausgleicha, a savremeni srpski nacionalistički program je prilično davno dobio višekratne batine. Činilo mi se da osećam apatiju među publikom. Videće se da je utisak bio pogrešan.

Akademik Krestić održao je odlično predavanje, nalik na sadržaje tekstova kakve je pisao kao asistent i docent. Primenio je jednu u osnovi jelačićevsku perspektivu, i to bez anti-mađarske dimenzije, ako se može biti jelačićevac bez mađarofobije. Bio je nepristrasan, oslobođen nacionalizma. Iz predsvesti mi je izbila druga, opovrgnuta, pretpostavka: očekivao sam da akademik šovinizira. On je naglašavao značaj srpsko-hrvatskog saveza i pohvalno se pozivao na Skerlića. Bio je dopadljiv na jedan intelektualno ljubak način; taj čovek od osamdeset četiri godine naveo me je da se zapitam da li je Muzil u pravu kada tvrdi da je verovanje da su stvari opozive zabluda mladosti. Video sam kako je Krestić čekao Dejton da se okrene protiv Miloševića; nipošto ne brzam sa zaključkom da se danas vratio vrednostima svoje mladosti. Ali, slušao sam ga pažljivo, i u njegovom izlaganju nije bilo nijednog N od nacionalizma. U međuvremenu je publika čekala, ne znajući, naravno, šta čeka. A Krestić je počeo da sociologizira, i to na dobar i moderan način. Pominjao je unutarsrpske društvene sukobe u okviru nacionalnog pokreta, isticao konflikt grupnih interesa sveštenstva i veleposednika na jednoj i činovnika, trgovaca i seljaka na drugoj strani. Njegova priča o sudbini Bečkerečkog programa istovremeno je bila ispunjena pesimizmom i istinom. Dobio je sasvim mlak, jedva pa kurtoazan, aplauz.

Profesor Nedeljko Kuljić je posle poslednjeg uvodnog izlaganja dobio buran aplauz. Promenio je i ritam, i temu. Izneo je svoje razmišljanje o srpskom identitetu danas. Povezao je Sonju Biserko sa austro-ugarskim antisrpskim sadržajima iz XIX veka. Pominjao je Vatikan, „rimske pedofile i bludočince prelate“. Publika je, donekle, oživela.

Nije mi to bilo dovoljno. Želeo sam da vidim srpske nacionaliste u njihovom otvorenom vidu. Njegovan i Krestić, ili, tačnije, sama društvena situacija koja je kroz njihova izlaganja uticala na publiku, prikrivali su nacionalizam. Za razliku od nekih sličnih situacija, bio sam običan pripadnik publike; nisam mogao da naručim alkoholno piće za učesnike okruglog stola da bih „podgrejao“ situaciju. Bilo mi je potrebno udešeno posmatranje (contrived observation), čitaocima Peščanika poznato iz teksta Viktora Šenderoviča. Pitao sam, iz publike, da li su Nikolić, Vučić i Dačić počinili produženo krivično delo protivustavne promene državnih granica. Rekao sam da sam čuo da ljudi tako govore u autobusu i u pošti, dok čekaju da plate račune. Ovo krivično delo, inače, ne postoji, pomenuo sam ga pošto pamtim anegdotu koja se u Kraljevini Jugoslaviji pričala o magarcu, zecu i policiji.

Učesnici okruglog stola odbili su da odgovore. Pojačao sam udešavanje posmatranja: pitao sam jednog od njih, direktno, da li je Vučić Briselskim sporazumom sa građanima Srbije Jahjagom, Mustafom i Tačijem, kao sa predstavnicima strane države, počinio veleizdaju.

Miletićevci nisu smeli da odgovore. Čuo sam od uvodničara da ima svoje mišljenje, ali da time treba da se bave sudovi. Predsvesna hipoteza da su nacionalisti, za razliku od komunista, kukavice, bila je potvrđena. Nisam osetio unutrašnje zadovoljstvo.

Osetio sam nešto drugo: strah oko sebe. Miletićevci su bili uplašeni. Pomislio sam da su oni koji govore o strahu u Srbiji možda u pravu. Trebalo je testirati ovu hipotezu. Neki meni poznat mučenik iz miletićevske publike postavio je profesoru Krestiću pitanje o srpskom nacionalnom identitetu. Dobio je vrlo odmeren odgovor. Iskoristio sam priliku i postavio pitanje tom čoveku kako on, kao nekadašnji višegodišnji član JUL, gleda na odnos etničkog srpskog i jugoslovenskog supranacionalnog identiteta. Njegov čemerni odgovor nije važan: publika je bila prepadnuta. Bojali su se da ne budu pod paskom vlasti, a mene su, anonimnog u svom gradu, doživeli kao udbaškog provokatora. Zaključak je da srpskih nacionalista ima dve vrste: svi su prevjerili, ali su se jedni time okoristili, a drugi su ostali kratkih rukava, i sad se boje ličnih posledica svog nacionalizma, koji nisu uspeli da konvertuju u nešto opipljivije. Verovatno sanjaju Ramski rit.

Otišao sam da posmatram politički događaj bez svesno artikulisanih hipoteza. Samo posmatranje je neke hipoteze prizvalo iz predsvesti. No, važnije je drugo: nacionalisti, koji, po svim istraživanjima, predstavljaju većinu među građanima Srbije, boje se države kojom vladaju potplaćeni bivši nacionalisti. Po meni, njihov strah nije osnovan; njima ne preti represija, nego su podvrgnuti manipulaciji. Ali, imam pametnija posla nego da rešavam praktične probleme DSS, Dveri i srpskih radikala.

Kratkodnevnica je. Od danas su dani sve duži.

Peščanik.net, 22.12.2015.