Povodom priloga “Mnogo se truća o govoru mržnje” (Danas, 12. juna)

Direktor Službe za ljudska i manjinska prava Petar Lađević – ako su njegove reči verno prenesene – izneo je nekoliko krajnje spornih stavova. Navodim, najpre, njegov stav o tzv. govoru mržnje: “Ovde se mnogo truća, pogotovo u medijima, o nekakvom govoru mržnje. Sve može biti govor mržnje”. Taj stav nije samo sporan, on je, s obzirom na funkciju koju Lađević vrši, nedopustivo netačan. Naime, govor mržnje kao politički i pravni pojam je definisan, na primer, u preporuci Saveta Evrope br. R(97)20: “Govor mržnje podrazumeva sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući tu i netoleranciju izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskriminacije i neprijateljstva prema manjinama i ljudima imigrantskog porekla.” U ovoj definiciji već na prvi pogled uočavaju se njeni bitni elementi. Prvi je – da je govor mržnje svaki oblik izražavanja (pisanom ili izgovorenom reči, slikom, crtežom, filmom ili drugim video zapisom itd.). Drugo, navedeni oblik izražavanja služi raspirivanju, podsticanju ili opravdavanju određene vrste mržnje. Najzad treće, mržnja koja se na opisani način širi nije bilo kakva, već usmerena na netoleranciju koja se izražava kao agresivni nacionalizam ili etnocentrizam, ili kao diskriminacija (nedopuštena povreda jednakosti) prema manjinama i licima imigrantskog porekla. Dakle, da bi jedan iskaz bio pravno i politički kvalifikovan kao govor mržnje, mora ispuniti ova tri bitna elementa. Govor sa mržnjom ili mrzovoljom (koji Lađević u intervjuu uspešno demonstrira) nije govor mržnje. Kada bismo prihvatili Lađevićevu tezu da “sve može biti govor mržnje”, onda bi se i njegov iskaz da se “mnogo truća o govoru mržnje” mogao kvalifikovati kao govor mržnje. On to, međutim, nije. To je govor mrzovolje, kakav se od jednog visokog državnog službenika (čak ni ovde) ne očekuje. Takođe, to je govor neznanja.

U pitanju je, kako sam već naglasila, Preporuka Saveta Evrope, koja nije pravno obavezujuća, ali se očekuje da je država koja je članica Saveta Evrope prihvati i poštuje. No, ima međunarodnih i domaćih izvora prava koji će za Srbiju u bliskoj budućnosti imati ili već imaju obavezujući karakter. Slična definicija govora mržnje sadržana je i u Konvenciji i Dodatnom protokolu uz Konvenciju o sajber kriminalu, uključujući i radnje rasističkog i ksenofobičnog karaktera učinjene preko kompjuterskih sistema, za koju se očekuje da joj pristupi i Srbija. Štaviše, govor mržnje, definisan na opisani način, prema očekivanom zakonodavstvu EU ubuduće se ima krivično kažnjavati. EU je usvojila predlog (Okvirne) Direktive o borbi protiv rasizma i ksenofobije, 2003. godine (European Union Directive for Combating Racism and Xenophobia), Off. Journal 075E 26/03. Na sednici Komiteta za građanske slobode, pravosuđe i unutrašnje poslove 12. novembra 2007. usvojen je izveštaj o obnavljanju konsultacija usmerenih na promene ovog predloga, u pravcu inkriminacije rasizma i ksenofobije. Njime se nalaže da u svakoj državi članici mora biti kažnjivo javno pozivanje na nasilje ili mržnju (dakle, ne samo na nasilje, već i “samo” na mržnju), koje se vrši rasturanjem ili distribucijom sadržaja, slika ili drugih materijala usmerenih protiv grupa ljudi ili članova takvih grupa, a koje se tiču rase, boje kože, vere, pripadnosti ili nacionalnog ili etničkog porekla; javno odobravanje, ili osporavanje ili teško omalovažavanje (trivijalizacija) zločina genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina onako kako su ti zločini predviđeni Statutom Međunarodnog krivičnog suda (članovi 6, 7 i 8), kao i zločina predviđenih osnivačkim aktima Nirnberškog tribunala (čl. 6 Povelje Međunarodnog vojnog tribunala, Londonski sporazum iz 1945). Dakle, ono što je za Lađevića nepoznanica (pojam govora mržnje), u Evropi je pojam poznat i kažnjiv već preko šezdeset godina, koji se u savremenom vremenu precizira i usavršava. Pa, ako i o ovoj dugotrajnoj pojavi nije obavešten, morao bi znati kako glasi relevantno pravo Srbije. U Srbiji je inkriminisano delo nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, u čl. 317 Krivičnog zakonika. Kao radnja izvršenja određeno je izazivanje ili raspirivanje mržnje (naglašavam, nije potrebno pozivanje na nasilje da bi delo, u svom osnovnom obliku, bilo učinjeno). Za osnovno delo, takođe, nije potrebno da je izvršeno u medijima niti javno, a zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Teški oblici ovog dela postoje kada je radnja izvršena putem prinude ili izlaganjem poruzi ili je delo praćeno oštećenjem stvari (spomenika, groba), kao i ako je delo izvršeno zloupotrebom položaja, ili je došlo do nereda, nasilja ili drugih težih posledica.

Sledeći Lađevićev stav bavi se odnosom slobode izražavanja i tzv. govora mržnje. On doslovce kaže: “Svako ima pravo da kaže šta misli. Jezički iskaz ne može biti sankcionisan. Ovde odustajemo od načela liberalne demokratije uvodeći cenzuru i verbalni delikt jer se to nekome ne sviđa”. I tako, autor ove teze sa nepojamnom lakoćom rešava ozbiljno pitanje odnosa slobode izražavanja i širenja, podsticanja ili opravdavanja mržnje koja je zasnovana na diskriminaciji drugog zbog rase, boje kože, nacionalne ili etničke pripadnosti i sl. Radi se, međutim, o jednoj složenoj pravnoj i političkoj tenziji. U ovom pogledu postoji značajna razlika između Sjedinjenih Država i evropskih prava. Pozivanjem na Prvi amandman Ustava SAD, ograničenje slobode izražavanja dopušteno je pod krajnje restriktivnim uslovima, tj. samo onda kada bi vršenje ove slobode dovelo do “nesumnjive i neposredne opasnosti” od nasilja. No, čak i tamo sudovi dosuđuju kaznene naknade štete u vrlo visokim iznosima, ako se utvrdi da je određeni javni iskaz klevetnički ili uvredljiv. U evropskim državama, sloboda izražavanja je ograničenija i ta ograničenja se smatraju opravdanim kad su u pitanju neki oblici izražavanja govora mržnje koji se sastoje bilo u osporavanju holokausta, bilo u osporavanju sudski utvrđenih ratnih zločina, bilo u širenju nacionalne, etničke, verske itd. mržnje. Danas specifične inkriminacije tog tipa postoje u Austriji, Belgiji, Francuskoj, Izraelu, Nemačkoj, Španiji i Švajcarskoj, dok u Češkoj, Slovačkoj i Rumuniji, u okviru opšteg dela izazivanja mržnje postoji, kao indikativno određena, i inkriminacija osporavanja holokausta, odnosno genocida i drugih ratnih zločina. Kazne su novčane ili zatvorske. Najniža zaprećena zatvorska kazna u ovim državama je mesec dana, a najviša dvadeset godina. Ovakvo zakonsko uređenje ne dokazuje samo da je Lađevićeva teza o odnosu slobode govora i govora mržnje olako data. Ona snažno problematizuje još jedan njegov iskaz prezentiran u istom tekstu: “Netrpeljivost je nešto drugo u odnosu na poziv na nasilje koje podleže sankcijama krivičnog dela”. Nije potrebno, bar ne u Evropi, da govor mržnje rezultira pozivanjem na nasilje. Da bi krivično delo bilo učinjeno, dovoljno je davanje iskaza koji se može pravno kvalifikovati kao govor mržnje. Samo za teže oblike krivičnog dela, neophodno je da iskaz mržnje ima za posledicu nasilje. Uprkos ovakvim tendencijama novijeg razvoja evropskog prava, ima još mnogo teorijskih i praktičnih argumenata i ozbiljnih protivargumenata povodom ideje o inkriminaciji govora mržnje. O njima se dosta i piše, ne samo u stručnoj literaturi nego i u javnim glasilima. Lađević ih sve sažima u “trućanje”.

Najzad, direktor Službe za ljudska i manjinska prava izjednačava uvođenje cenzure i verbalnog delikta. Protivljenje verbalnom deliktu koji je zasnovan na ideološkim razlozima ima dugu istoriju u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji. Ali, govor mržnje se ne može identifikovati sa ideološkim verbalnim deliktima. Takođe, u verbalne delikte, na primer, spadaju kleveta i uvreda koje uopšte ne moraju biti zasnovane na širenju nacionalne ili rasne mržnje (niti ikakve druge mržnje), niti moraju biti usmerene na diskriminaciju. A, ipak postoje ne samo kod nas nego svuda. Ovakav olaki iskaz o verbalnom deliktu podseća na jedan poznati slučaj iz britanske sudske prakse. Radilo se o krivičnom postupku koji je 1998. pokrenuo britanski autor Dejvid Ajerving protiv renomirane američke istoričarke Debore Lipstad. Tvrdio je da ga je Lipstad u svojoj knjizi “Osporavanje holokausta” oklevetala, jer je napisala da je Ajerving svesno iskrivio i zlonamerno tumačio dokaze kako bi potvrdio svoj antisemitski stav. Po britanskim pravilima o kleveti, na tuženog pada teret dokazivanja da su tvrdnje koje je izneo istinite. Kao veštak u ovom sudskom postupku bio je angažovan nesumnjivi autoritet, oksfordski profesor, istoričar Ričard Evans, koji je pune dve godine proučavao radove tužioca Ajervinga i potom izneo pred sud dokaze o tužiočevim zlonamernim tumačenjima kao i dokaze o tome da je tužilac svesno koristio krivotvorena dokumenta, prikazujući ih kao izvorni materijal. Sud je odbio zahtev protiv D. Lipstad, na osnovu uverenja da je ona pisala istinu, a Ajerving neistinu. Kuriozitet ovog slučaja se sastojao naročito u tome što je Ajerving sebe legitimisao kao protivnika verbalnog delikta, a optužio je Deboru Lipstad upravo za verbalni delikt – klevetu.

Dakle, ako se u medijima – kako Lađević to suptilno kaže – “truća” o govoru mržnje, to se novinarima, zarad poštovanja slobode govora, može i oprostiti. Da li, međutim, treba oprostiti trućanje o “trućanju” ako potiče od funkcionera koji mora biti obučen za posao koji radi? (Služba za ljudska i manjinska prava osnovana je uredbom Vlade Srbije (“Sl. glasnik” 49/06), sa zadatkom da se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih prava. Njen direktor je državni službenik na položaju. Ogovoran je Vladi i predsedniku Vlade.)

Danas, 17.06.08.

Peščanik.net, 17.06.2008.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)