Barak Obama je ponovo predsednik SAD. Uspeo je da izbegne nama znani sindrom predsednika u kojega su polagane ogromne nade, a da niko za njim nije pustio suzu kad je propao na izborima. Pobudio je nade da će u drugom mandatu, kada ne mora da kalkuliše o ponovnom izboru, uspeti da uradi bar još nešto od onoga što je obećavao. To neće biti nimalo lako, jer ga čeka „fiskalna litica“ zbog koje bi više od dva miliona Amerikanaca moglo ostati bez posla.

On je, barem prema pretrazi na internetu, izrekao (zbirno) 16 stranica najrazličitijih obećanja. Ostvario je dobar deo toga i, kako kaže, „nikada pre toga zakonodavna aktivnost u SAD nije bila tako intenzivna“. Pa ipak, njegov se mandat meri onim što je od njega očekivano, a ne onim što je uradio. Čak su i dva njegova istorijska uspeha: uvođenje opšteg zdravstvenog osiguranja i reforma finansijskog poslovanja (Dod-Frank zakon), bila samo delimičan pomak. Republikanska većina u Predstavničkom domu obuzdala je sve što bi ličilo na prave reforme društva.

Republikanskom kandidatu to ipak nije bilo dovoljno da pobedi, iako je do poslednjeg trenutka predsednička trka bila neizvesna. Mit Romni je bez premca najbolji izbor republikanaca u poslednjih 60 godina. Njegov lik kao da je skovan za seriju Dinastija – naočit, prebogat, promućuran, obesan (prezire plebs i žene), u kampanji je izgovarao neistine – obećavao je smanjenje poreza i povećavanje socijalnih davanja, pa kao Regan istom varalicom pecao glasove somova. Prikazivao je sebe kao vernika sklonog hrišćanskom džihadu, i bio idealan tumač interesa onih 1% najbogatijih. Takvome nije bilo teško da dobije podršku velikog kapitala. O tome govore i podaci o donacijama. Do 30. septembra, Obama je uspeo da sakupi 690, a Romni 630 miliona dolara za kampanju. A budući da se u Americi novcem sve postiže, u njujorškom hotelu Valdorf Astorija sastao se trust onih koji čine 0,01 odsto najbogatijih i do 16. oktobra među sobom sakupio 170 dodatnih miliona za Romnija i napravio raspored serije donatorskih večera sa ulaznicama od po 50.000 dolara – koliko za poslednje medijsko bombardovanje uoči samih izbora.

Vlasnici velikih kompanija ubeđivali su svoje zaposlene (Ričard Laks i oglasom) da glasaju za Romnija, uveravajući ih da će u suprotnom, zbog Obaminih poreza zatvarati svoja preduzeća u Americi i ostavljati radnike bez posla. Podaci, međutim, govore da od 400 najbogatijih prošle godine, šestoro nije platilo ni dolara poreza, 27 odsto njih platilo je porez po stopi od 10 odsto, a ostali uglavnom oko 15 odsto – koliko i Mit Romni na svojih 250 miliona. Uzgred, dvojica najbogatijih, Voren Bafet i Bil Gejts (skloni demokratima), još davno su izneli svoju procenu da bi realna stopa poreza za najbogatije bila 35 odsto.

Romni je na svojoj strani imao i moćne medije. Mardok mu je na raspolaganje stavio svoju medijsku imperiju, uticajni TV propovednici, kao što je Pat Robertson, anatemisali su Obamu zato što navodno razara „moralno tkivo“ nacije priznajući abortus, homoseksualce, feminizam i preterano oporezivanje!

Svako je bio zadužen za po nešto. Još tokom prvog mandata Buša mlađeg, desnica (Neokon) je počela sa proučavanjem i primenom Gramšijevih, dakle komunističkih, metoda intelektualne dominacije. Na tom konceptu stvaranja „organskog konzervativnog intelektualca“, koji je predstavljao limfu Romnijeve kampanje, bili su angažovani: Heritage Fundation, American Enterprise Institute, Cato Institute, Citizen against Government Waste, Manhatan Institute, Freedom Works (koji finansiraju braća Koč, milijarderi i finansijski stub Romnijeve kampanje) i drugi. Tako je, recimo, Tawnhall.com bio tzv. režijska kabina za sve digitalne informacije o kampanji. Njegove zvezde bile su Čarls Kasler („Obama uvodi državni socijalizam“), Bil Kristol i njegov Weekly Standard, Robert Rektor („Nema sirotinje, nego sve više lenjih traži da ih država izdržava“), Džim Bop („Ekstremizam u odbrani liberalizma je vrlina“).

Obama nikada i ničim nije poljuljao sistem koji je uzrokovao krizu. Jednostavno, to nije bilo u njegovom programu, iako su mnogi verovali da jeste. Ipak, Volstrit, koji je Obama spasao od kraha, stao je zdušno na stranu Romnija. Pohlepu ne krasi osećaj zahvalnosti.

Uprkos tome, možda je baš taj problematičan izbor borbe protiv krize Obami doneo drugi mandat. Krupni kapital je razumeo da u njemu nema privrženika, ali ni neprijatelja. Najbolje objašnjenje dao je Robert Redford: „Mnogi su mislili da je Obama radikal sa levice; istina je drugačija. Njegova biografija govori da je imao potrebu da ga prihvate, da se svidi i belima i crnima. On je advokat koji poznaje umetnost kompromisa.“

Za razliku od svog protivnika, Obama nije lagao birače: „Verujem u ono što zovemo novim ekonomskim patriotizmom, utemeljenim na uverenju da snažna ekonomija počiva na snažnoj srednjoj klasi. Neću da se pretvaram da će put koji nas čeka biti kratak ili lak. Trebalo je više od nekoliko godina da dođemo dovde gde smo sada, a trebaće nam još više vremena da se izvučemo iz ovog haosa stvorenog istom politikom koju moj protivnik sada predlaže. Naši problemi mogu biti rešeni.“

Obama je naime svestan da ga u ovom mandatu čeka fiskalna litica. Reč je o tome da 2013. godine prestaju poreske olakšice, koje je na početku krize u korist imućnih uveo Buš, ističu pogodnosti koje je Obama dao srednjoj klasi i siromašnima, i pogodnosti date kompanijama za vreme krize. Ukupno, to znači veće opterećenje budžeta svake porodice prosečno za 3.500 dolara godišnje. Ta „litica“, koja se procenjuje na 3 do 4 odsto BDP, prema procenama ekonomiste Stivena Falera, ostaviće bez posla 2,14 miliona radnika. Jedina grupa na koju se to gotovo ne odnosi su finansijski mešetari, među kojima je i sveže poraženi predsednički kandidat Mit Romni, čija poreska stopa ostaje zakovana na 15 odsto. Najpogođenija će biti najsiromašnija socijalna grupa (prihodi od 15 do 20 hiljada dolara godišnje), čija davanja će porasti od 16,4 na 20 odsto. MMF to smatra dovoljnim razlogom za međunarodnu uzbunu.

Američki san

Kao i Amerikanci koji su za njega glasali, smatram Obamu boljim izborom, istina sa manje entuzijazma nego kada se tek pojavio, mlad, lep i sa oreolom čoveka koji je u stanju da Ameriku i svet učini boljim i pravednijim. Sada je to prosedi sredovečni gospodin koji je savladao veštinu kako se pobeđuje na izborima. Kada je već izgledalo da gubi bitku, sručio se uragan Sendi i napravio tragediju neviđenu od 11 septembra 2001. Obama je pokazao da ume da bude efikasan vrhovni komandant. Poveo je bitku, ali ne za ubijanje, nego za spasavanje ljudi. To, i rekordni porast broja novozaposlenih prevagnuli su. Entuzijazam je samo zamenjen razumnom odlukom – ipak je bolje sa njim.

Velika većina građana gaji nadu da će ponovo izabrani predsednik konačno učiniti nešto spasonosno i zaustaviti bunovno stanje gubljenja vere u američki san.

Ako su intelektualci nekakva savest nacije koja ukazuje na stramputice društva, onda je prilično teško naći velika imena koja ne opominju na postepeni nestanak američkog sna. Izuzmemo li književnicu Ajn Rand (krštena Alisa Zinovjeva Rozenbaum), ekscentričnog mislioca, ultra konzervativku koju desnica reinkarnira i tri decenije posle njene smrti kao svog idola, samo zato što je za života branila američki san mržnjom prema evropskom konceptu društva opšteg blagostanja, ostaje još samo Džo Lansdejl. On je popularan pisac sa priličnim brojem priznanja, među kojima je i Veliki majstor World Horror Convention. Lansdejl tvrdi: „Famozne mogućnosti uspeha još uvek su u Americi veće nego bilo gde drugde“. Onda kao da se koriguje: „Američki san je san, pa ima onih koji su u stanju da ga zgrabe i onih koji to nisu“. Kada se vrati na teren svakodnevice, on u odbranu američkog sna apeluje: „Moramo dati Obami još četiri godine da nas izvuče iz živog blata u koje su nas drugi uvukli, da ojača srednju klasu, smanji siromaštvo i vrati Americi privlačnu snagu koju je imala.“

Vredi odmah statističkim podacima pokazati šta je sa tom privlačnom snagom, čije je alternativno ime američki san. Teško je oteti se formulaciji revije Foreign Policy koja glasi: „Sjedinjene države gnoje se iznutra“. To je aluzija na katastrofalno stanje infrastrukture u velikim gradovima, ali u kontekstu da malo šta funkcioniše kao nekada. Statistike su ipak najpouzdanije, iako se i njima manipuliše. Prema podacima Department of Homeland Security, od 2000. do 2004. u Ameriku je ilegalno ušlo 3,3 miliona stranaca u potrazi za boljim životom. Od 2005. do 2010. taj broj se sveo na 1,5 miliona. Broj ilegalaca iz Meksika smanjio se za 56 odsto, Kineza za 52 odsto, ostalih nešto manje, ali je prosek minus 54 odsto. Ako su ilegalce obuzdale mere posle 11. septembra, sa brojem legalnih imigranata u SAD (Green Card) dešava se ipak isto. Godine 2005. bilo ih je 25,7 miliona, a januara ove godine 20,2 milona – nedostajućih 5,5 miliona su oni koji su se uglavnom vratili u svoje zemlje. Ukratko, privlačna snaga Amerike jenjava, jer američki san više nije dostupan svima, kao onda kada je nastao.

Krajem prošlog veka, statistike su beležile da prosečan Amerikanac u svom veku promeni 20 mesta boravka u potrazi za poslom, počinjući da radi sa 17 godina. Danas petina mladih ostaju uz roditelje do tridesete godine, jer nema posla. Čuvena parola: „Momče, idi na zapad“ više nema smisla. Beskrajne unutrašnje migracije gotovo da su presahnule. Mobilnost je zamrla. Štaviše, beži se iz država i gradova koji su imali najveću privlačnu snagu. Kalifornija, Njujork i Florida gube stanovništvo. Odlazi se i iz Amerike. Od kada je odlukom Kongresa, zbog štednje, zatvoren akcelerator čestica Tevatron, preko stotinu američkih stručnjaka prešlo je u Cern u Ženevi. Sve veći broj stručnjaka kineskog, indijskog i pakistanskog porekla odlazi u postojbinu. Momci (u potrazi za srećom) idu na istok!

Biznis i finansije, 07.11.2012.

Peščanik.net, 07.11.2012.