- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Staro sajmište

Radio emisija 09.12.2011, govore Jovan Byford i Vladimir Pavićević.

Svetlana Lukić: Danas je 9. decembar, eto osvanuo je i taj dan. Danas se sastaju šefovi država Evropske unije, doneće neke odluke koje će odrediti budućnost našeg kontinenta. Zato milioni ljudi s razlogom pažljivo prate vesti koje stižu iz Brisela. I mi smo među njima, ali naravno, ali nas zanima samo da li ćemo dobiti status kandidata. Kako stvari stoje, Evropljani će zbog nas uvesti novu terminologiju. Bilo je prvo reči o tome da ćemo dobiti kandidaturu, pa onda uslovnu kandidaturu, a sada su Austrijanci uneli u rečnik i novu sintagmu: probna kandidatura. Kako god danas da nas krste, to praktično znači da smo na čekanju do proleća iduće godine. Pogotovo što su braća sa severa Kosova, bukvalno nekoliko sati pre donošenja odluke, rešila da se vrate na Brnjak i Jarinje i blokiraju ove prelaze. Kosovski boj se sada vodi na ovim seoskim džadama. Na pitanje su čim ćemo pred Miloša, odgovor je jasan: sa balvanima i kamenicama. Neko se baš ozbiljno trudi da upropasti i ono malo šansi pred današnji sastanak u Briselu i najnovijim barikadama poručuje predsedniku da je na severu Kosova proglašena eks-teritorija, i u odnosu na majku Srbiju. Tako da, i ako dobijemo i ako ne dobijemo status kandidata, valjda će se naći neko u ovoj zemlji, makar zbog sujete, da ispita ko organizuje, hrani, poji, plaća tih nekoliko stotina ljudi koji su rešili da po svaku cenu spreče dalju evropsku integraciju Srbije. Na primer, samo na primer, zanima me odakle ti silni šatori u kojima sede ti ljudi koji su sinoć rešili da ponovo blokiraju puteve. Da li su to možda šatori koje im je Konuzin nedavno dao kao humanitarnu pomoć. A na putu iz Rusije ovih dana je krenulo još 25 kamiona sa humanitarnom pomoći za Srbe. U kamionima su hrana, pokrivači i opet kamp oprema. Tu su i prenosivi elektro agregati, mislim da u tome ima nekog đavola, ali neću da spekulišem, jer onda ispada da sam paranoična. Ako sve to ne smeta šefu države, koga majmunom prave šefovi mesnih zajednica sa severa Kosova, sveštenici, DB-ovci, barabe iz klerofašističkih organizacija, koje su se dole preselile, što bi meni to smetalo. Ja kao i vi, mogu to samo nemoćno da gledam.

Od ovih balvana i kamenica ne možemo ni da vidimo tektonske poremećaje na kontinentu kome pripadamo, ni poremećaje na zemlji po kojoj bauljamo. Ne vidimo ni odakle dolazimo ni kuda idemo. Budućnost izgleda kao surova šala, a prošlost je, naravno, poligon za samosažaljenje ili namirivanje raznih krvavih računa. Toliko puta smo u ovoj emisiji govorili o reviziji istorije, o zaboravljanju onoga što se ne sme zaboraviti. Na jučerašnji dan, 8. decembra 1941. godine, hiljade žena, dece i staraca je u urednim kolonama, sa svežnjevima u rukama, otišlo u specijalnu policiju, odatle na Staro sajmište, a odatle tamo odakle se niko nikada nije vratio. Ti ljudi su bili beogradski Jevreji. Juče se niko nije setio da sa svojim jevrejskim sugrađanima pređe još jednom taj strašni put i tako oda počast ubijenima pre 70 godina. Beograd je bio mesto holokausta. Po svedočenjima retkih preživelih, oni su sa prozora svojih ćelija na Starom sajmištu mogli da vide svoje sugrađane, kako se po lepom prolećnom danu šetaju Kalemegdanom. Naravno da ne možemo da obeležavamo 8. decembar i da u zgradi Vlade držimo sliku Milana Nedića, a da sveštenstvo drži opelo Dimitriju Ljotiću. Neke stvari nikako ne mogu zajedno. Dok to ne budemo naučili, ni za 100 godina nećemo postati Evropljani. Makar se Evropska unija sto puta raspala, mi ćemo ostati varvari.

Ovaj 8. i ovaj 9. decembar su nekako posebno teški, mučni dani. Zbog takvih dana, kada jednom ova zemlja nepovratno prestane da daje znake života, pristajao bi joj jako lepo onaj grčki epitaf: ovaj što ovde počiva, hiljadu puta je umirao pre nego što je život izgubio.

Prvi sagovornik Peščanika je Vladimir Pavićević sa Fakulteta političkih nauka.

Vladimir Pavićević: Kako dođemo do neke tačke evropske integracije Srbije, tako se za svaku od tih tačaka kaže da je istorijski trenutak, svaka je Dan D. Jednim delom, to ima smisla. Zamislimo da Srbija ne dobije status kandidata. Lako je očekivati da će takva informacija da podstakne, na primer, antievropsko raspoloženje u Srbiji. A samim tim će neke odluke, koje se donose u politici, takođe da budu na tragu tog raspoloženja. Pomicanje Srbije ka Evropi toliko se sporo dešava, to tolko traljavo ide, da svaka tačka koja malo učini upitnim to evropsko usmerenje Srbije, znači veliki korak unatrag. E sad, meni je sa druge strane i razumljivo ponašanje predstavnika nekih članica Evropske unije, na primer Nemačke u ovom slučaju. Jer na šta su oni naučili kada imaju posla sa nama. Oni su naučili na razne prevare, na izigravanje onoga što je dogovoreno i oni sad razmišljaju, kako mi možemo sa njima nešto da postignemo. I onda su, ja mislim, oni vrlo smisleno, logički izveli sledeći zaključak. Jedini način je da mi, kad god postoji neka tačka za koju procenimo da je njima važna zbog nečega, pa makar zbog korišćenja u unutrašnjoj politici, daj da mi preko te tačke pokušamo da njih usmerimo ka onome što mi smatramo da je dobro i za njih i za nas i za čitavu Evropsku uniju. I onda su zaključili, jedini način da to postignemo jeste da ih uslovljavamo u onim momentima kada znamo da za njih to što hoće, jeste veoma važno. A važno je danas da ipak dobije Srbija status kandidata i politička elita koja je na vlasti, zato što će legitimisati sebe i kao evropske, pa će onda da krene predizborna kampanja i da kaže, vidi šta smo mi sve uradili, dobili smo status kandidata, ali ovi Evropljani su našli mehanizam da spreče to izigravanje, maltene ruganje nekim pravilima do kojih oni drže. Ja mislim da su oni procenili, kada se tiče ove konkretne situacije, sledeće: ako im damo status kandidata, ima mnogo nerešenih pitanja. Prva sledeća prilika, kada možemo značajnije da utičemo na ove koji odlučuju u ime Srbije danas, jeste kada budemo dodeljivali datum pregovora o članstvu, a nakon toga, nema više nekog tako jasno izdvojenog datuma, za koji bi se moglo vezati uslovljavanje.

A ima i dodatna stvar. Najveći broj stvari koji je dobijen, dobijen je na poklon. I dovoljno je samo da se setimo aprila 2008. godine, ja se sećam dobro tada, kolika je to rasprava bila, da li ćemo uspeti da potpišemo Sporazum o stabilizaciji pridruživanja. Tada je bio istorijski Dan D, bilo je predizborno vreme, to jeste bilo istorijski važno, radikali nisu došli ali evo sada ovi maskirani su nam tu. Evropska unija onda je odlučila da nam nezasluženo pokloni potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji pridruživanja. Pa smo se onda, ako se sećaju sada slušaoci gnjavili time kada će da počne proces ratifikacije tog Sporazuma. Pa onda, kako da vidimo taj prelazni trgovinski sporazum. I mi u ove 4 godine imamo vrlo maleni pomak zapravo, a suštinski nikakav jer smo došli ponovo do iste situacije. Da tražimo da nam se nešto ponovo da na poklon. S tim što je sada situaija nešto različita jer nema tog velikog kamena oko vrata Srbije, da kažemo Srpske radikalne stranke, koja preti dolaskom na vlast, ali umesto te stranke imamo sada Srpsku naprednu stranku, koja je doživela izvesne transformacije, ali ne možemo da budemo sigurni kuda to vodi i to je zapravo proces naše evropske integracije. Po mom sudu i ako dobijemo taj status kandidata, suštinski još uvek nismo uradili mnogo.

Svetlana Lukić: Kako bi mogao da objasniš ljudima šta bi to moglo da znači, konkretno za Srbiju. Ljudi uvek misle da je to konkretno povezano sa parama u predpristupnim fondovima.

Vladimir Pavićević: To nije proces koji automatski obezbeđuje da čovek koji radi u pekari, plata će mu odmah za 50 evra biti veća. Ne mora da znači. Vidimo šta se dešava, kako je velika kriza, može da se desi da njemu plata bude i manja. Ali šta je ono što će njemu konkretno da donese to što je Srbija bliža članstvu u Evropskoj uniji. Pre svega, neku vrstu reda jer Srbija je danas bila potpuno neuređena država, pravila mogu da se poštuju, ali i ne moraju. I sad taj proces evropske integracije treba da nam obezbedi potpuno drugačiji pristup. Da znamo, da kada postoje neka pravila, svi ih se pridržavamo, na jednaki način koji važe za sve. Ta neuređenost ide od vrha, dakle od onih koji su na vlasti, pa do svih nas. Evo recimo, pitanje spoljne politike Srbije. Kako to da mi imamo u istom trenutku dva različita odgovora na istu dilemu. I onda oba sprovodimo. Evo, kada je bila u pitanju ona rezolucija koju je Srbija podnela Ujedinjenim nacijama, nakon savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, Vuk Jeremić je brže bolje otišao i podneo tamo jednu rezoluciju, onda se tu stalo iza te rezolucije. Vrlo brzo, posle mesec dva dana, intervenisalo se, malo sa strane, malo predsednik Republike i odjednom, ta rezolucija je sklonjena, došla je neka druga, ali sadržaj te druge rezolucije je u potpunoj suprotnosti sa sadržinom prve. I onda sam se ja pitao, na osnovu čega je doneta ta odluka da se podnese prva, pa da se podnese druga. I onda sam gledao. Ta druga rezolucija je podneta zahvaljujući delovanju Borisa Tadića i nekih, nama nepoznatih lica. Ili na primer, neučestvovanje na dodeli Nobelove nagrade, dosta se pisalo o tome, odlučilo se da se ne ide, onda je otišao Janković. Potpuno jedna konfuzija nastaje, a šta se desilo. Ministarstvo je prekršilo izvesne tačke Zakona time što je izdalo naredbu da ambasador Ninoslav Stojadinović ne sme da prisustvuje toj ceremoniji. Ako mi imamo na primer Ustav i zakone, a Boris Tadić i Vuk Jeremić nama kažu, pa dobro, kad su neke okolnosti, ne moramo to da poštujemo, onda ja mislim da i građani pokušavaju da preslikaju to ponašanje. Taj nered koji postoji, po mom sudu zapravo stvara jednu situaciju potpune nepredvidivosti. Ja ne znam šta može da mi se sutra desi na ulici. Pa tako, na primer, uđem u novi tranvaj, Španac što ga zovu, da se provozam da vidim kako je to, a ako izađem iz njega, može mi se na primer desiti da me čopor nekih besnih pasa rastrgne. Neka vrsta izvesnosti ovde mora da postoji. Evropska unija nije nam potpuni garant većih plata, ali je garant pouzdanosti neke i nekakve izvesnosti, predvidivosti. Zato što oni kažu, moramo da se dogovorimo oko toga kojih pravila ćemo se pridržavati svi.

Po mom sudu, sve političke stranke koje su danas u Srbiji parlamentarne, uopšte nisu zapravo zainteresovane za neku promenu ovoga u čemu mi živimo. To je stanje nereda. Vi vidite da mi, koliko već posle Miloševića, održavamo kao najvažnija ta neka temeljna pitanja. Stalno je pitanje države, stalno je pitanje poretka, ja mislim da to traje zato što političke elite nisu zainteresovane za promenu, već su zaključile da samo u ovom okviru, koji je neuređen, mogu umesto da konkurišu jedni drugima sa nekim idejama, nekim projektima razvoja Srbije, one su jedino zainteresovane da boljim rezultatom na izborima povećaju deo svog udela u kasnijoj raspodeli resursa. I ja mislim da nema političke stranke u Srbiji koja je izuzetak u odnosu na ovo pravilo. I zato na primer, se dešavalo da kada nastupaju predstavnici Demokratske stranke uglavnom, oni nama tu Evropu i predstavljaju uglavnom kroz novac. Zaboravljajući da može da se desi i da ne dođe baš toliki novac. Da nije to suština ovog procesa, nego je suština da mi promenimo nekakav obrazac mišljenja i delovanja, koji nas drži u jednom ćorsokaku toliko dugo vremena. E sad, šta su ovi naši uradili. Oni su smislili kako da izigraju i ono što su minimalne pretpostavke demokratije. Pa su onda napravili Zakon o političkim strankama, pa onda i Zakon o izboru narodnih poslanika, koji obezbeđuje izvesnoj grupi ljudi da rezerviše domen političkog delovanja za odabrane. U Srbiji imamo izborni sistem u kojem je Srbija jedna izborna jedinica, ja ne znam za sličan primer u susedstvu. I kad je to jedna izborna jedinica, a imamo i tajkunsku ekonomiju, koja takođe ne odgovara onome što su zahtevi vladavine prava i imamo jednu kombinaciju političara koji teže ulozi u raspodeli kolača, imamo biznismene koji su zapravo tajkuni i onda se desi vrlo lako povezivanje između jednih i drugih. I onda ti jedni drugima kažu, znaš šta, pošto se relativno lako dogovaramo, hajde mi da ovaj sistem zacementiramo i institucionalno i formalno. Kako? Tako što ćemo urediti delovanje političkih stranaka, njihovu registraciju, a izborni sistem tako da mi možemo da kontrolišemo šta se tu dešava. Pa je otud neverovatan zahtev da je u Srbiji sa evo 7 miliona i 300 hiljada stanovnika, potrebno 10 hiljada potpisa da biste vi registrovali političku stranku. Pa ja ne poznajem nijedan politički sistem koji je restriktivniji u smislu političkog organizovanja. Tvoje pravo na političko organizovanje je limitirano sa tih 10 hiljada potpisa. Ovo je jedan sistem koji izlazi iz svake klasifikacije, iz svake tipologije i oni su dalje smislili: hajde ne moramo mi da držimo baš zauvek zatvoren ovaj krug ljudi. Hajde mi da proverimo da li ima možda još nekoga koga možemo da pustimo, pa hajde mi to da proverimo time što ćemo zadati dodatni limit, da onaj ko hoće da registruje političku stranku, zapravo treba da plati overu svakog potpisa, pa svaki čovek koji dođe da potpiše mora sam da ode kod overivača, pa da tamo potše, a onda mora da plati i izvod iz biračkog spiska, potvrdu da je on upisan u birački spisak i sve ukupno možda košta 50, 60 hiljada evra i onda je njihovo razmišljanje sledeće: aha, hajde ako mi procenimo da i ovaj može da se uključi u ekipu, hajde mi i njega malo da podržimo. I zapravo se time sprečava svaka mogućnost promene u Srbiji. Video sam na raznim forumima razne ideje se tu javljaju kod ljudi, pa su neki formirali forum oko neposlušnosti. Kako da se bude građanski neposlušan i tako.

Pa onda ima sad čitava kampanja za prazne listiće i tako dalje. Ili beli glas, kako se to kaže, ali zapravo je to postupak koji građanin učini u trenutku kada se organizuju izbori i napiše nešto na papiru, kako bi bilo jasno da on hoće da taj papir bude nevažeći i da se kao nevažeći kasnije broji i onda ideja iza toga da mi uredimo stvar tako, da veliki broj građana izađe na izbore, uradi to sa papirom i da pokažemo da nas ima mnogo. I onda se postavlja pitanje. Čak i da mi pokažemo da nas ima mnogo, šta će to značiti. Dakle, može recimo političkoj eliti da se pošalje poruka, nemate legitimitet ili evo šta mi mislimo o vama. Međutim, mi političkoj eliti i sada šaljemo tu poruku. Da li ima ikakve reakcije? Nema. Pitanje da li će ovo da predstavlja neku dodatnu akciju koja će onda da izazove i neku reakciju. Ja ne verujem. Zato što je ovo jedan zaokruženi sistem koji će, koliko god da bude procenata ovakvih, uvek to staviti u stranu. Dobro, to su nevažeći, to su neki ljudi koji nemaju veze sa politikom, to nije demokratski mehanizam i oni će se vrlo lako naći način da se ti ljudi smeste u neku periferiju, u nešto što je sasvim nevažno i suprotno od očekivanja, ja mislim da će upravo takav nastup sa praznim listićima, zacementirati ovu fasadnu demokratiju. Ja mislim da bi to značilo konačnu pobedu ovih ljudi, jer će konačno da izdvoje taj procenat nezadovoljnih, to su neki ekstremisti, znaš, oni imaju svoje ideje, šutnuće ih u jedan ćošak i oni će iz tog ćoška moći da posmatraju, a sistem će samo nastaviti da funkcioniše bez ikakvih problema. Ja sam onda razmišljao, pa ako ni tu ne nalazimo nikakav izlaz, šta onda, da li da se selimo, šta da radimo. Naravno, ne razumišljam ni o kakvoj revoluciji, izlasku na ulice, ali ima jedna stvar koju sam primetio i koju bih mogao da plasiram ovde, pa da proverimo da li je to možda dobro.

Postoje male političke stranke koje nisu parlamentarne, koje su na primer bile registrovane prema prethodnom Zakonu o političkim strankama. Koje su uspele prema nekim lakšim mehanizmima da se preregistruju. Da li možemo možda za nju da vežemo neko delovanje koje će biti jače i snažnije. Ja sam pronašao jedno. Mi smo već dugo radili u okviru jedne neformalne grupe, koja se zvala Krivajska inicijativa, pokušavali smo da nešto uradimo. Ali teško je. Suočavali smo se sa svim ovim problemima o kojima već govorili. I onda se jednog dana nama javila jedna osoba iz stranke koja se zove Zeleni Srbije: da li ste vi saglasni da se mi spojimo. I onda smo se malo upoznavali i vremenom smo odlučili da se spojimo. Ti zeleni, njima je vrlo jasno da ta velika, temeljna pitanja države, poretka se tu čuvaju da bi se sprečila bilo kakva promena. I oni su rekli, ja ću da ignorišem ta pitanja. A onda, da se pitamo oko nekih stvari koje se tiču svakodnevnog života. Kakvu hranu mi danas jedemo. Ko to proverava. Zatim, kakav vazduh udišemo. Kakvu vodu pijemo. Dakle, naši životi svakodnevni su potpuno dati u jedan okvir velikih pitanja, a ta velika pitanja decenijama ne daju da se pomerimo.

I za koga god da glasaš, isto je. Prvo glasaš za LDP, isto je. Dakle, nema po mom sudu, nikakve razlike. Predsednik Srbije sada ide okolo i priča kako će nezadovoljstvo da bude još i veće. Da nam slede dve teške godine. On ne ide okolo da nam govori kako on misli da se suoči sa tim teškoćama koje će doći u te dve krize, nego on smatra da je dovoljno da nas upozori, kako bi možda za dve, tri godine rekao, evo vidiš, ja sam vas upozorio, ja sam svoju funkciju predsednika obavio. Ali zamislimo da kada se najavi neka strašna oluja, neki udar cunamija dolazi, i sad šta ćemo mi da radimo sa ljudima i sa našom decom. Da li ćemo mi njima da kažemo, znate šta, cunami se sprema pa ti sutra obrati pažnju. Pa ne, potrudićemo se da obezbedimo najbolji i najbezbolniji izlaz iz toga. A ne da nam on služi kao neka vrsta kurira, poštara i da nas on informiše. Pa ne, politika se bavi rešavanjem i to je njena težina. Pa i zanimljivost politike, a naročito ta zanimljivost dolazi kada mi svi imamo različite predloge za rešenje. A umesto toga, šta mi u Srbiji imamo, potpuno saglasje. Evo, pogledajte sada ove Naprednjake. Na primer, DS je lansirala kampanju Kosovo-Evropa 2008. A Naprednjaci istu kampanju lansiraju sada. I sad ovaj kaže, pa čekaj, ja sam to već imao, pa dobro imam i ja sad i zato se naša politika svela na dve stvari. Puko prebrojavanje glasova i pod dva, puko prebrojavanje novca. I oko toga se prave politički dogovori, buduće koalicije i zato mi sad i ne znamo, ako nekome damo glas, šta će sa tim glasom da bude.

Svetlana Lukić: Većina slušalaca ove emisije bi se složili sa tobom da nema razlike između političkih stranaka, ali jedan deo se ne bi složio. Kada si pomenuo LDP, u prošloj emisiji je gostovao Žarko Korać, koji je kritikovao jedan deo građanske javnosti, koja je otćutala Pokret preokret.

Vladimir Pavićević: Ja razumem tu poziciju Žarka Koraća. Ali bih razumeo još bolje da je on prišao ovoj grupi intelektualaca koja razmišlja o efektima praznog listića, zato što mislim da to više odgovara onome što je bilo njegovo političko delovanje. Ja mislim da je glas za Liberalno demokratsku partiju danas isto što i glas za Demokratsku stranku. I ako je to tačno, bolje odmah glasati direktno za Borisa Tadića, dati glas Demokratskoj stranci i zdravo. Liberalno demokratska partija je deo tog kluba, koji je u dobroj meri izneverio očekivanja liberalne inteligencije. Ta očekivanja su izneverena nekoliko puta na nekoliko načina i jasna je ušemljenost Liberalno demokratske partije u ovaj sistem fasadne demokratije. Ne znam sad da li da se vraćamo na ta pitanja zašto baš Liberalno demokratska partija treba da pruži podršku takozvanoj reformi pravosuđa i da je zagovara mnogo jače nego bilo koja stranka vladajuće koalicije, da se ne vraćamo sad i na Zakon o informisanju i delovanju LDP-a u ove 4 godine. Ja mislim prosto, da je Liberalna demokratska partija izneverila ono što je bio duh građanske Srbije koji je ona preuzela od Građanskog saveza Srbije, kada su članice i članovi Građanskog saveza Srbije odlučili da se ujedine, odnosno utope u Liberalno demokratsku partiju. Sa druge strane, tom Pokretu za preokret se priključio sada i Vuk Drašković, pa se sada mi možemo setiti različitih uloga Vuka Draškovića. Počev od odnosa sa vladajućom porodicom u Miloševićevo doba, potom njegovih procena oko toga kako treba nastupiti na izborima 2000. godine, kada on uopšte nije bio deo te ekipe, pa kada je Srbija bombardovana 1999. godine, kada je Vuk Drašković bio ministar spoljnih poslova i kada je u velikoj meri relativizovao domete, a naročito ciljeve i prioritete spoljne politike Srbije koje je vrlo dobro bio definisao Goran Svilanović. Dakle, Vuk Drašković u svojoj karijeri je imao nekoliko tih preokreta. I samo pojavljivanje Vuka Draškovića u tom smislu u meni izaziva neku vrstu sumnje. Kako se to desilo baš da Vuk Drašković sada pravi tu koaliciju i tako dalje. Tako da ja mislim da na budućim izborima u Srbiji to nije opcija koja bi mogla nešto da promeni. To je opcija koja je zainteresovana za isto kao i druge opcije. Samo za povećanje svog udela u raspodeli resursa. Makar je to moje viđenje stvari, a ne tvrdim da je tačno.

Najveća pretnja koju ja sad vidim, jeste na primer, da u Evropskoj uniji sad dođu ovi i kažu, e dosta nam je više svega, ovo se raspada. Jer velika sreća za Srbiju ovako sad, najopštije kada govorimo, je što je ipak imala priliku za jednu jasnu orijentaciju. Ali recimo, kada bi se izgubio taj cilj, ja mislim da bi to bilo strašno. Nastala bi, ja mislim, potpuna dezorijentisanost, a otvorio bi se prostor za sve ove bande znaš, koje su spremne nešto da ruše, nešto tu ponovo da se vraćamo nacionalizmu i ako si osiromašio toliko da ne možeš ništa da radiš. Postoji sad i druga stvar, koja se tiče ekonomije. Znači, ekonomija Srbije je potpuna propast. I onda se može lako postaviti pitanje, šta će ljudi da rade kada više ne bude bilo moguće ni elementarne potrebe da zadovolje. Kada čovek ne može da zadovolji egzistencijalne potrebe, onda je on spreman da ide na ulicu. Velika opasnost, ja mislim je i u vraćanju na, ali sasvim ogoljeno na politiku s početka devedesetih, čisto nacionalističku, jer u Srbiji i dalje provejava utisak da stvari nisu završene i vidite s vremena na vreme, poneki od ministara, kada na primer ga naročito pogodi, pod znacima navoda, nešto iz Evrope, iz Amerike, onda i on dođe da kaže, nemojte da mislite da je ovde stvar gotova, da je završena, nego ima tu još nekih stvari oko kojih mi možemo da utičemo, što znači da je ovo tlo plodno, ja mislim za iniciranje nekih požara. Tako kada se sve uzme u obzir, ja mislim, najviše treba strahovati od ekonomske krize, sad mi možemo da pričamo o slobodi, idealima slobode, ail on kada nema šta da jede, njega ne interesuje nikakva sloboda, nego on hoće da ide na ulicu da obezbedi sebi parče hleba. Ali mislim da ova mogućnost ostajanja bez jasnog cilja u smislu orijentacije ka Evropi je takođe velika stvar. Za to su vezani moji strahovi. Onda se plašim možda, neke mogućnosti da Srbija ponovo krene putem neke diktature. Na primer, Boris Tadić. Sada on nama ne izgleda kao neki diktator. Ali malo po malo, malo po malo, najveća moć stvarno je koncentrisana u njegovim rukama. Sada svi ovi nastupi koji govore o tome da je i opravdano da se on ne pridržava Ustava i Zakona nam govore da će sve, sve više da bude u njegovim rukama. Mnogo je strahova u Srbiji, ja mislim, možemo da strepimo od te vrste potresa. Sve bi se sredilo samo kada bismo odlučili da zavedemo red. Ja zato mislim, da danas nije sloboda, nije jednakost najvažnija, nego osnovni red, da se držimo nekih dogovora, da poštujemo ugovor, da se držimo pravila i prava. Ja mislim da danas možemo da kažemo da naše elite uopšte ne prepoznaju šta se dešava, ni u smislu real politike, ali se ne prepoznaje ni u smislu toga kako sad mi da organizujemo naš unutrašnji život. Jer spoljna politika služi isključivo tome da nam reši unutrašnje probleme. Vidimo da ova naša samo stvara nove.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije, slušaćete Jovana Byforda, socijalnog psihologa koji živi i radi u Britaniji. Jovan je ovih dana došao u Beograd da bi baš uoči ovog 8. decembra, promovisao svoju knjigu o Starom sajmištu, koju je objavio Beogradski centar za ljudska prava. Na početku razgovora, Jovan će nas podsetiti na ono što je u stvari svima promaklo, a to je da je ovih dana skupština donela izmene zakona o državnim praznicima. Čuli smo, naravno, da će se Sretenje slaviti dva umesto jednog dana, međutim, tog dana u Skupštini su izglasani i neki drugi datumi koje ćemo ubuduće obeležavati, a sve to govori o potpunoj šizofreniji koja vlada u glavama ljudi koji vladaju ovom zemljom.

Jovan Byford: Prvobitnim nacrtom ovog Zakona o izmenama, koji je predložen u oktobru, predviđena su bila dva nova datuma. Prvi je 11. novembar, dakle dan kada je potpisano primirje kojim je okončan Prvi svetski rat i to je praznik koji se obeležava u većini evropskih zemalja, nije uopšte ni na koji način sporan, čak je vrlo čudno da on do sada nije bio uvršten u državne praznike. Drugi dan je 21. oktobar i to je dan kada je izvršeno masovno streljanje civila u Kragujevcu. Znači, prvobitni nacrt je uključivao ova dva nova praznika, međutim, prošle nedelje tokom skupštinske rasprave, prihvaćen je amandman jednog skupštinskog odbora, kojim je uveden još jedan praznik, a to je znači 22. april kojim se do sada obeležavao dan žrtava genocida, koji je ustanovljen 1992. godine i on se sada više ne naziva samo Danom sećanja na žrtve genocida u Drugom svetskom ratu kao do sada, nego sada i kao Dan sećanja na žrtve holokausta i genocida u Drugom svetskom ratu. Tokom skupštinske debate o ovom Zakonu, usvojen je i amandman Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji su želeli da se ovom datumu, znači 22. aprilu, doda još jedno značenje, i osim što će biti Dan žrtava holokausta i genocida, biće to i Dan svih žrtava fašizma. Važno je uvođenje ovih novih državnih praznika, jer državni praznici na neki način ukazuju koji su datumi jednoj državi u jednom društvu važni i zbog toga treba malo pažljivije analizirati šta zapravo ti praznici znače i kako su oni u predlogu tog novog zakona definisani i koje je bilo obrazloženje da se oni uvedu.

Počnimo dakle sa 22. aprilom koji se od 1992. godine obeležava kao Dan žrtava genocida. Taj praznik je uveden 1992. u leto, u okviru zakona kojim je zapravo ustanovljen Muzej žrtava genocida i to je bilo u Srbiji jedno dosta problematično vreme, kada je reč o društvenom sećanju s obzirom da je to bilo vreme kada su pogled na Drugi svetski rat i u medijima i u javnosti i u političkom životu definisali Odbor za genocid Srpske akademije nauka, sličan odbor je postojao i u okviru Skupštine Srbije i oni su zapravo želeli da uspostave Dan sećanja na jasenovačke žrtve; 22. april je i odabran zbog toga što je to dan kada su 1945. godine oko 1.000 logoraša iz Jasenovca organizovali proboj, kojim je zapravo i prestao da postoji logor u Jasenovcu i taj proboj logoraša je zapravo odabran kao Dan žrtava genocida. Međutim, ono što je isto tako važno jeste da je od samog momenta kada je Dan žrtava genocida ustanovljen, to je bio praznik koji je bio redovno instrumentalizovan i zloupotrebljavan od strane nacionalističke elite. Recimo, ceremonije koje su se odigravale vezane za tu godišnjicu, nikada nisu bile usredsređene na žrtve tog logora, njihova imena, njihov identitet, nikada nisu oni bili objekat sećanja, nego je uglavnom, barem onih početnih godina glavni objekat sećanja bio pokušaj da se uspostavi paralela između genocida u NDH između 1941. i 1945. i onoga što se dešavalo u Hrvatskoj devedesetih godina. I to se vrlo eksplicitno radilo i taj 22. april je predstavljao pokušaj da se mobiliše srpsko javno mnjenje i da se izazove osećaj ozlojeđenosti, istorijske nepravde i da se opravdavaju ratovi koji su u to vreme vođeni u Hrvatskoj. Nakon 1995. godine, posle Bljeska, Oluje, taj dan je isto tako bio u potpunosti posvećen Jasenovcu, s tim što su te ceremonije bile organizovane od strane Muzeja žrtava genocida koji je u to vreme vodio Milan Bulajić i to sve do 2005. godine su te komemoracije imale vrlo jasan uticaj onog duha ranih devedesetih. Znači, činjenica da je taj datum sada uvršten u memorijalni kalendar države, na neki način odražava kontinuitet sa tom kulturom sećanja, jer Srbija zapravo mora da ima u svom kalendaru dan kojim će se obeležavati stradanje u Jasenovcu i stradanje srpskog naroda u NDH. Čak je zapanjujuće da Srbija do danas nema nijedan spomenik posvećen jasenovačkim žrtvama, nema nijednu ceremoniju koja je vezana za obeležavanje njihovog stradanja. U Srbiji nije organizovana nijedna stručna konferencija bez bilo kakvih manipulacija koja će biti posvećena ratu u NDH i to je još uvek jedan period istorije koji je izuzetno osetljiv i gde, čak i ozbiljni istoričari su vrlo pažljivi kada govore o tom periodu, zato što javnim mnjenjem još uvek dominira mitologija koja je započeta krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Mada bi se moglo reći da je upravo donošenje jednog Zakona o državnim praznicima, predstavljalo odličnu priliku da se unese neka izmena. To ni ovog puta nipošto nije učinjeno. Ono što je moglo da se uradi i trebalo da se uradi, jeste da se 22. april proglasi Danom sećanja na žrtve jasenovačkog logora i drugih žrtava u NDH i da Srbija time sebi stvori priliku da formira tu jednu novu kulturu sećanja, da se oslobodi tog balasta devedesetih godina i da konačno stavi jasenovačke žrtve u centar cele stvari, znači da više ne bude glavna stvar u vezi Jasenovca, da je tamo stradalo 700 hiljada žrtava, što je zapravo brojka za koju se pokazalo da je preuveličana i da počne da razvija jednu kulturu sećanja koja je usredsređena na žrtve. Međutim, ono što je ovom prilikom učinjeno, znači činjenica da je 22. april proglašen i danom sećanja na žrtve genocida, znači svih genocida, da je proglašen i danom sećanja na žrtve holokausta i danom sećanja na žrtve fašizma, znači da je to dan koji će predstavljati sećanje na sve, ali ujedno i sećanje ni na koga.

Drugi datum, koji je uvršten u zakon, jeste 22. oktobar. I taj dan, sam po sebi, isto nije sporan u smislu da je to dan kada je streljano na hiljade civila u Kragujevcu, u tu krvavu jesen 1941. kada su sprovođene vrlo rigorozne represivne mere, koje su poznate u narodu kao 100 za jednog, znači 100 civila je bilo streljano za jednog ubijenog nemačkog vojnika. E sad, ako pogledamo obrazloženje, opravdano je uvođenje tog zakona na sledeći način:

„U Republici Srbiji, radno bi se praznovao i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, spomen na 21. oktobar 1941. godine, krvavu jesen kada su nemačke okupacione snage izvršile masovni zločin nad civilima u Kragujevcu i širom Srbije. Naime, tokom narodnog ustanka u centralnoj Srbiji protiv nacističkog okupatora 1941, u kome su učestvovali i rojalisti i komunisti, ukupno su od prvog avgusta, do 5. decembra ’41. godine ubijena 203 nemačka vojnika. Istovremeno je ubijeno 11.522 srpskih ustanika i streljano u odmazdi 21.809 talaca u centralnoj Srbiji, među kojima su pored Srba, bili i brojni Jevreji i Romi. Dakle, ukupno 33 hiljade građana centralne Srbije, ubijeno je za vreme ustaničkih borbi ’41. godine. U odnosu na broj ubijenih, okupatorskih vojnika, ubijano je 164 građana centralne Srbije, na jednog nemačkog vojnika. Krvava jesen ’41. je jedan od najtragičnijih trenutaka u istoriji Srbije i srpskog naroda u poslednja dva veka. Jasno je da je glavni stradalnik u ovim događajima bio srpski narod kao i Jevreji i Romi Srbije.“

Šta je tu zapravo važno? Prvo, dan se vrlo striktno obeležava kao dan srpskih žrtava, vrlo je jasno naznačeno da su glavne žrtve bili Srbi. Naravno, činjenica je da su 21. oktobra kada je bilo streljanje u Kragujevcu, najveći broj žrtava koji je streljan tog dana, jesu bili Srbi. Međutim, ono što se zaboravalja vrlo često, jeste da pre nego što su streljani ti Srbi, nekoliko dana ranije, prve žrtve koje su streljane u okviru te odmazde su bili svi Jevreji u Kragujevcu. Te jeseni, manje više svo muško jevrejsko stanovništvo Srbije i Banata je streljano u okviru upravo tih odmazdi. I tu je možda važno podsetiti da postoji korespondencija između tada glavnog zapovednika u Srbiji, koji je pisao jednom svom kolegi u Berlin, u kome kaže da je streljao 2.000 Jevreja tih dana, da ih je streljao još 2.000 nekoliko dana ranije, da će u narednih nekoliko dana streljati još toliko. Ali kaže, njih imamo u logorima, oni su nam najdostupniji a uostalom, oni moraju da nestanu. S obzirom da je tih dana streljano gotovo celo muško jevrejsko stanovništvo, tu se govori između 5 i 6 hiljada ljudi, pri čemu jeste činjenica da je stradalo izuzetno mnogo Srba, jeste činjenica da su to bili civili, ali da su glavna meta terora u to vreme bili Srbi, to jednostavno ne stoji. Prema tome, činjenica da se 21. oktobar definiše kao dan kada se obeležava stradanje konkretno srpskih žrtava nacizma, a ne stradanje civila ili stradanje stanovništva u Srbiji, predstavlja način da se zapravo skrene pažnja sa činjenice da je upravo tih meseci čitavo jevrejsko stanovništvo Srbije i Banata nestalo sa lica zemlje.

Ovakva definicija 21. oktobra 1941. znači dan kada su stradale srpske žrtve je isto tako važan zbog toga što opet on ukazuje na kontinuitet u sećanju na Drugi svetski rat. Jer tokom devedesetih je stradanje u Jasenovcu, odnosno stradanje Srba, Jevreja i Roma u NDH, nešto što je vlast i nacionalistička elita i tako dalje nastojale da instrumentalizuju. Jedan drugi način na koji se zapravo holokaust prenabregavao tih godina, jeste bio upravo fokus na Srbe, kao glavne ne samo nosioce otpora, nego i glavne žrtve terora, pri čemu se Jevreji najčešće pominju kao sapatnici Srba, kao nekog ko je usput stradao i ono što je zapravo ta kultura sećanja proizvela, jeste ono što nalazimo u Srbiji još i dan danas, a to je da jednostavno postoji i to jedna tendencija neprepoznavanja holokausta kao događaja koji nije bio isključivo produkt okupacione politike koju su nacisti sprovodili u Srbiji, nego je bio jedan smišljen pokušaj eliminacije celog jednog naroda, muškaraca i žena i dece, koji je sprovođen širom Evrope uključujući u Srbiji. Sasvim sigurno da taj košmar, koji postoji u vezi sećanja na Drugi svetski rat je pun problema u smislu da postoji pokušaj da se sve, na neki način obeležava. I kolaboracija da se prihvati kao nešto što je bilo legitimno, a da se istovremeno obeleži stradanje žrtava istih tih kolaboracionista i stalno postoji pokušaj da se sve to ispravi, ispegla, to je ideja o tom nekakvom pomirenju da bismo mogli da krenemo napred. I mislim da je to zapravo na neki način danas u Srbiji glavni retorički postupak koji uslovljava način na koji se gleda prošlost. Smatra se da je Drugi svetski rat tema koja je iskompromitovana onim što se dešavalo i u vreme socijalizma i devedesetih godina i da predstavlja zapravo nešto, oko čega postoje oprečna ali sasvim legitimna mišljenja i da kad god se potežu pitanja koja se smatraju za, u navodnicima kontraverzna, kao ne znam četnici, partizani, Milan Nedić, holokaust i tako dalje – da to samo stvara probleme društvu, a glavni postupak da se to izbegne, jeste da se kaže da prošlost je zapravo stvar lične interpretacije, ličnog stava. Mi ćemo da se poštujemo, nekada ćemo da se dogovorimo o četnicima i partizanima i tako dalje. Ali u svakom slučaju svako ima pravo na sopstveno mišljenje, a samo je važno da mi smo zagledani u budućnost, u Evropu, nećemo sada da otvaramo stare rane. Ako nam iz Evropske unije traže da imamo međunarodni dan holokausta, nema veze, ali mi ćemo istovremeno da stavimo i ploču u Topovske šupe i okačićemo Nedića u zgradu vlade i ako neko potegne pitanje nekih tako, što bi se reklo detalja, kao recimo kada su i gde stradali Jevreji, politička elita najčešće samo prevrće očima i misli, to nam zaista nije sada najpreče pitanje. A ovaj najnoviji zakon o državnim praznicima ukazuje da Srbija, odnosno Vlada, Skupština i tako dalje, oni su uveli novi zakon, samo što je problem što se po ko zna koji put niko nije potrudio da razmisli šta su neke konsekvence uvođenja tog zakona, šta su ideološke posledice posledice toga i to je opet po ko zna koji put, propuštena prilika da se na vrlo jednostavan način to pitanje reši. Ne verujem da bi skupštinska debata trajala tri dana, da bi pala Vlada, zato što je neko preporučio da se umesto dva nova praznika stave tri, da jedan bude Dan sećanja na žrtve Jasenovca, drugi da bude Dan sećanja na žrtve holokausta i treći da bude Dan sećanja na civilne žrtve koje su stradale u Srbiji u jesen 1941. To bi bio tako jedan detalj u skupštinskoj proceduri, a jako bi mnogo toga bilo učinjeno na razvoju kulture sećanja u Srbiji.

8. decembra 1941. prvoj grupi Jevreja u Beogradu su Nedićevi žandari dostavili naredbu, da se po unapred utvrđenom redosledu, prijave u zgradi kolaboracionističke specijalne policije za Jevreje u Ulici Džordža Vašingtona. Naređeno je da mogu poneti samo onoliko prtljaga i posteljine koliko mogu da ponesu, jedan pribor za jelo, pokrivač i jelo za jedan dan i, naravno, bilo je jasno da će oni biti upućeni u tek formirani logor na Sajmištu, koji su prethodnih meseci, nekoliko preživelih zatvorenika iz Topovskih šupa preuređivali u klasični nacistički koncentracioni logor. Tom prilikom, Jevreji koji su se prijavljivali u specijalnoj policiji, morali su i da predaju ključeve svojih stanova, kuća i podruma. Naređeno im je da oni moraju biti uredno vezani, sa prikačenim parčetom kartona na kojima je trebalo napisati tačnu adresu i ime vlasnika. Dakle, tog početka decembra ’41. po svedočenjima nekih od preživelih, čitave kolone ljudi su u jutarnjim časovima krenule, uglavnom sa Dorćola, prema zgradi Specijalne policije i odatle su odvedeni, zapravo deportovani preko Save u logor na Sajmištu. Već 12. decembra, broj zatočenika u tom trećem, najvećem paviljonu na Sajmištu je iznosio čak 5 hiljada, s tim što su narednih meseci nacisti dovodili Jevreje iz drugih delova Srbije, tako da se broj postepeno popeo čak do 7 hiljada. I najveći broj ovih zatočenika, osim nekih desetak žena koje su puštene, uglavnom zato što su bile strani državljani ili su dobile potvrdu da su udate za arijevce su puštene. Ali najveći broj onih koji nisu stradali od bolesti, iznemoglosti ili hladnoće tokom te brutalne zime ’41/’42. su ugušeni u gasnom kamionu, takozvanoj dušegupki, za samo 6 nedelja od kraja marta do početka maja 1942. godine. Međutim, taj dan, znači taj 8. decembar, je važan iz još jednog razloga, a to je dan kada je zapravo u jednom drugom logoru, u logoru Helmno u Poljskoj, počelo sistematsko ubijanje zatočenika isto u dušegupki, znači u istom, sličnom gasnom automobilu koji je nekoliko meseci ranije korišćen i u Beogradu. Najpre je to bila pokretna dušegupka, baš kao i ona koja je bila u Beogradu, kasnije su je oni, zapravo te dušegupke napravili klasičnu gasnu komoru. Ima onih koji smatraju da je upravo ta odluka da se počne sa sistematskim ubijanjem zatočenika u logoru Helmno, predstavlja na neki način prvi trenutak kada je na jednom mestu sprovedena tako sistematsko ubijanje Jevreja i to je, eto tako je koincidencija da je to bilo baš tog 8. decembra ’41. znači istog tog dana kada su i preostali Jevreji u Srbiji dovedeni u logor na Sajmištu, gde će ista ta dušegupka biti doneta u martu i gde će i oni nastradati. Pošto se logor Sajmište nalazio formalno na teritoriji NDH iako je on uredbom, odnosno dogovorom između Berlina i Zagreba pripojen Gestapou u Beogradu, dušegupka je znači prelazila pontonski most koji je izgrađen neposredno pored ruševine mosta kralja Aleksandra, ona bi pokupila svoj, kako se to u dokumentima iz tog vremena govori, tovar, odnosno pokupila između 80 i 100 Jevreja koji su bili zaključani u tovarni odeljak. Taj gasni kamion bi prelazio most. Sa beogradske strane mosta bi jedan od vozača tog kamiona izlazio napolje, prikačio bi auspuh za tovarni odeljak tog kamiona, koji bi potom vožnjom kroz ulice Beograda vozio do Jajinaca, gde su te žrtve bile vađene iz gasnog kamiona i sahranjivane. Ostaci tih žrtava nikad nisu pronađeni, zbog toga što su krajem 1943. godine, u okviru jedne masovne akcije prikrivanja zločina nacista, poslata je jedna specijalna jedinica u Srbiju sa zadatkom da na dve lokacije iskopa sve leševe, to je stratište u Jajincima i stratište kod sela Jabuka kod Pančeva, gde su oni iskopali leševe koji su prethodnih godina tamo zakopani, oni su spaljeni i taj pepeo je kasnije prosut na različitim lokacijama i time su zapravo pokušali da zataškaju tragove zločina.

Sudbina Starog sajmišta proteklih 60 godina je bila produkt sporenja između onih koji su se zalagali da Sajmište postane memorilajno mesto, koji su stalno vodili kampanju da se taj logor konačno obeleži i onih koji su za Sajmište predviđali pre svega neku praktičnu namenu, kao lukretivnu lokaciju u gradu, koja zapravo predstavlja vredno građevinsko zemljište. Proteklih godina se javljala u javnosti jedna nova interpretacija Sajmišta, a to je da se potencira istorijska uloga predratnog Starog sajmišta. I danas je postalo opšte mesto da je to lokacija sa višeslojnom istorijom, da je to mesto koje je pre rata bilo sastajalište, koje je za vreme rata bilo stratište, a koje je posle rata postalo umetnička kolonija. Da na neki način sve te tri etape u istoriji Sajmišta treba da budu na neki način podjednako obeležene u budućem uređenju prostora. Govori se o tome da eventualno jedan ili dva paviljona treba da budu pretvoreni u muzej, ali ostatak treba da se vrati, kako se to kaže, izvornim vrednostima predratnog Sajmišta i da tamo treba da bude ekskluzivni izložbeni prostor. Tamo treba da bude sastajalište, mesto za mlade i tako dalje i čak i u nekim zvaničnim dokumentima koji potiču iz stručnih institucija, kao što su Urbanistički zavod, Zavod za zaštitu spomenika i tako dalje, govori se o tome da je važno neko mešanje sadržaja na tom mestu jer mesto sećanja, samo po sebi će biti suviše neatraktivno za tako centralnu lokaciju u gradu. Sajmište nije jedini slučaj da je civilni objekat u vreme Drugog svetskog rata pretvoren u logor. Recimo, Risiera di San Sabba u Trstu je pre rata bila fabrika pirinča. Deo jasenovačkog logora je formiran u industrijskim postrojenjima koji su pre rata pripadali vrlo imućnoj lokalnoj porodici Bačić. Danas, ako bi se neko rekao da Jasenovac ili Risiera di San Sabba imaju višeslojnu istoriju koja treba da bude adekvatno prepoznata i da, recimo u Jasenovcu osim muzeja posvećenog stradanju žrtava, treba da bude i muzej agrikulture u predratnoj Slavoniji, ljudi bi smatrali da je to potpuno besmisleno, da je to vređanje žrtava, pokušaj brisanja tragične istorije. Međutim, za Sajmište očigledno važe neki drugi aršini. Jeste ono u centru grada, ali ono baš zbog toga treba da bude potpuno izdvojeno i funkcionalno i vizuelno baš da bi podsetilo na činjenicu da se u centru Beograda dogodio holokaust i da to mesto ima svoju jedinstvenu tragičnu istoriju, ali niko nikada Sajmište nije gledao na taj način, već se uvek gledalo na to da se Sajmište na neki način ukomponuje u svoje okruženje i da se ta njegova tragična istorija svede na što manju meru i da bude što manje vidljiva i da se zapravo time umanji značaj tog mesta i u istoriji holokausta i u istoriji Drugog svetskog rata u Srbiji. Ne samo holokausta kao jevrejske tragedije, nego kao tragičnog mesta u istoriji Beograda i Srbije.

U toj apoteozi predratnog Sajmišta postoji jedan momenat koji se često prenabregava. Kreatori predratnog Sajmišta su ga napravili kao prvi objekat koji je građen na levoj obali Save, i pokušavali su da to pokažu kao jedan simbolički iskorak Srbije sa te šumadijske na sremsku stranu, i kao neki iskorak Srbije u Evropu. Tu je trebalo da Srbija nudi svetu svoja dobra, privredna i poljoprivredna. Međutim, kada se malo pažljivije pogleda kontekst tog predratnog Sajmišta, vidi se da on ima jednu i malo drugu, ideološku dimenziju. Taj period oko 1937. godine jeste period kada je u spoljnoj politici Srbije dominirala ta struja koja je naginjala više ka Italiji i Nemačkoj. I nigde to nije bilo vidljivije nego na Starom sajmištu. Ako pogledamo recimo izveštaje u štampi sa izložbi na Starom sajmištu, vidi se da je i izvoz Kraljevine Jugoslavije, njena robna razmena bila najveća sa nacističkom Nemačkom. To je bilo jasno vidljivo i na Sajmištu. Ako pogledamo izveštaje u medijima, recimo nakon 1938. godine, najveće oduševljenje je prikazivano upravo za tu veličinu nemačkog naroda i države, koji je tamo iskazivan. To je bio paviljon koji je bio ukrašen nacističkim obeležjima i zastavama. Kada je Nemačka napravila invaziju na Čehoslovačku, češki paviljon je preimenovan u paviljon češko-moravskog protektorata, a da niko nije oko toga napravio bilo kakvo pitanje, diplomatsko ili bilo kakvo drugo. Tako da u tom smislu je Sajmište bilo mesto ne samo robne razmene i zabave, nego je bilo mesto politike i zanimljivo je da je poslednja izložba koja je održana na Sajmištu, u jesen 1940.godine, bila izložba nacističke arhitekture koja je, po prvi put van Trećeg rajha, prikazana u Beogradu, na opšte oduševljenje lokalne elite. Na način na koji je Beograd gledao na tu izložbu ukazuje i činjenica da je neposredno nakon toga doneta odluka da se na Donjem gradu, Kalemegdanu, gradi sportski stadion i taj zadatak je poveren nacističkom arhitekti koji je gradio olimpijski stadion u Berlinu. Znači, postojalo je to okretanje i divljenje prema nacističkoj kulturi, što je naravno rađeno i kroz Sajmište i koje se jasno vidi kroz način na koji je o Sajmištu pisano u štampi i medijima. Naravno, za većinu ljudi koji su tamo išli, to je samo predstavljalo mesto za zabavu, mesto da se vidi prvi televizor, da se vide neka tehnološka dostignuća koja ljudi u Beogradu nisu mogli da vide. Znači, nisu ljudi tamo išli da bi bili indoktrinirani nacističkom ideologijom, ali ono je imalo uvek i tu dimenziju koja se danas, u opštem divljenju predratnom Sajmištu, često zaboravlja. Ima dosta zlokobnih koincidencija između predratnog Sajmišta i njegove funkcije za vreme rata. Na primer, 1938. kada je na Sajmištu održan sajam automobila, jedna od glavnih atrakcija je bio novi kamion marke Zaurer, koja je tamo predstavila svoj novi dizel motor, a naravno u pitanju je kamion iste marke koji se na Sajmište vratio 1942. godine, ovog puta kao dušegupka.

Male grupe ljudi koje su preživele Sajmište su u svojim sećanjima obraćali pažnju na to da su oni sa Sajmišta videli Beograd. Oni su sa Sajmišta videli i Kalemegdan, oni su videli ljude koji se šetaju na Kalemegdanu i to je za njih predstavljalo bolni trenutak, da vide da život ide dalje, a njihov život se ruši i nestaje. Poznate su i slike koje su zabeležene u raznim sećanjima, a to je da kad je bilo vešanje na Terazijama, to je bio vrlo lep dan prolećni, pa su Beograđani izašli na ulice i da su deca lizala sladoled dok su gledala obešene komuniste na banderama i to je, na neki način, taj odnos između posmatrača i žrtve, koji je uvek vrlo neprijatan i problematičan. Ne vidi svako sebe kao posmatrača. Neko sebe vidi kao žrtvu i ako bi on prestao da bude posmatrač i pokušao nešto da uradi, on bi vrlo brzo postao žrtva i tako dalje. Tako da pitati se šta je običan čovek mogao da uradi ’41. godine da spreči odvođenje Jevreja na Sajmište, odgovora je verovatno vrlo malo.

Međutim, mislim da naravno kada je reč o posleratnom periodu, svakako činjenica da se dozvoljava da se taj zločin zaboravi, predstavlja način da se opet na neki način okrene pogled od toga što se tada dešavalo i uvek imam utisak da, kada je reč o Sajmištu, postoji možda podsvesno neka griža savesti. Način na koji se u javnom sećanju, recimo na Sajmište, želi potencirati da je to bilo na teritoriji NDH, i to je pokušaj da se kaže da Srbija nije mogla da učini ništa, ni da je htela, pošto je to bilo u NDH, što je naravno besmisleno. Ili ta želja da se čak i među onim ljudima koji nisu naklonjeni kolaboracionistima, nastoji da se njihova uloga u holokaustu pročisti, potiče iz toga što se shvata da možda nije učinjeno sve što je moglo da se učini u tom pogledu. Vidi se možda i podsvesno, pokušaj uviđanja sopstvene odgovornosti, ne krivične, ali na neki način moralne odgovornosti da se to dogodilo pred očima Beograđana.

Svetlana Lukić: To bi bilo lepo kada bi to bio razlog, nego prosto ne možemo u isto vreme da slavimo i Nedića i Nikolaja Velimirovića, prosto te stvari ne idu zajedno.

Jovan Byford: Mislim, interesantno je da recimo pre nekoliko godina, kada je obeležavan 27. januar kao međunarodni Dan sećanja na žrtve holokausta na Sajmištu, tog dana je najviši državni zvaničnik koji je bio tamo je bio ministar prosvete, Žarko Obradović. Mediji su izvukli kao najvažniju poruku da je on upravo na Sajmištu iskoristio priliku da podseti da u Srbiji nema antisemitizma i da ga nikad nije bilo. Ako je na Sajmištu najvažnije setiti se da u Srbiji nema antisemitizma, znači da tu nisu ni žrtve toliko važne, nego je važno samo busati se u grudi i govoriti mi smo savršeni, mi nismo krivi za to što se tu desilo, mi naprotiv smo ti koji smo stradali zajedno sa Jevrejima a ne koji smo bilo šta uradili. Koristiti tu priliku da bi se potisnulo prisustvo antisemitizma potpuno je u suprotnosti sa time što na Dan sećanja na žrtve holokausta treba da bude. Jer ako postoji jedan kulturni model koji omogućava da je sve moguće i sve je dozvoljeno i Nedić i Ljotić i komunisti i partizani i ovi i oni, onda znači da Srbija iz tog momenta može da ode svugde. Ona može da ode u jednu krajnost, može da ode u drugu krajnost, može da ostane tu gde jeste i samo je stvar ko će se naći u nekoj poziciji moći, da onda može da određuje da li će to biti ne znam, Dan sećanja na žrtve holokausta ili će biti Dan sećanja na kolaboracioniste. I ko će tu biti fašisti, šta je tu genocid, sve to postaje stvar interpretacije. Postoji znači, platforma sa koje može da se krene u bilo koju krajnost.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Jovan Byford. Na promociji njegove knjige govorio je i publicista Aleksandar Lebl.

Aleksandar Lebl: Na Sajmištu je stradala moja majka, njena majka, dve sestre mog oca, njihova deca, da ne nabrajam, jedno 15, 20 njih, prema tome jako je teško biti objektivan. Ali, mislim da neke stvari treba razjasniti. Prvo i prvo, sam naziv logora Semlin Judenlager, ja mislim da u Evropi, ja ne znam ni za jedan drugi koji je nosio to ime iako su u njemu stradali Jevreji. Dozvolite da izrazim skepsu da će bilo ko u bilo koje dogledno vreme uspeti da taj prostor bude memorijalni park, spomenik, nazovite ga kako hoćete. Suviše je u centru grada, suviše je skup, suviše su mnogi apetiti vezani za njega da bi to bilo realizovano. Ima još jedno mesto koje nije obeleženo. Na Adi Ciganliji se kopalo da bi se pronašao grob jednog čoveka. Na Adi Ciganliji su svi oni koji su između Sajmišta i Jajinaca potrovani sahranjeni, pa su onda pred kraj rata ekshumirani, prebačeni ostaci na Adu Ciganliju. O tome niko ne vodi računa. Još bih nešto rekao, što mislim da je bilo aktuelno i da je i dalje aktuelno, a to je kako su kažnjeni oni koji su bili u upravi tog logora. Ne govorim o naredbodavcima iz Gestapoa, Emanuelu Šeferu i drugima, neki od njih su suđeni na smrt, egzekucija je sprovedena, ali komandant logora Herbert Andorfer, uhvaćen je u Nemačkoj posle rata, suđeno mu je, dobio je dve i po godine zatvora. Njegov pomoćnik, oslobođen je na sudu u Nemačkoj ili možda Austriji, ne znam. Tokom poslednjih ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, nema takoreći strane učesnice u tome, koja nije sebe na neki način identifikovala sa Jevrejima. Mi smo savremeni Jevreji, kažu recimo Bošnjaci. Mi smo savremeni Jevreji, kažu Srbi, Hrvati, a pri tome na žalost, antisemitizam jača. To nema veze sa ovim, ali nisam hteo da prećutim.

Svetlana Lukić: Prošao je još jedan Peščanik. Doviđenja.

Radio emisija Peščanik, 09.12.2011.

Peščanik.net, 12.12.2011.