- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Štetočine

„Ko izgubi domovinu, izgubio je dušu“, kaže se u Mađarskoj. Ova poslovica govori o tome koliko je teško napustiti svoju zemlju. Uprkos tome, u poslednje dve i po godine Mađarsku je napustilo pola miliona ljudi. To je dva puta više nego posle gušenja protesta 1956. i veliki udarac za zemlju od samo 10 miliona stanovnika.

„Mađari će istrpeti sve“, glasi druga poslovica koja objašnjava zašto zemlju nije napustilo još više ljudi. Odlučila sam da više ne trpim. Razloga za to ima dovoljno: nedostatak novca i perspektive, ali pre svega osećaj da u Mađarskoj više ne može da se diše. Ispričaću svoju priču, sličnu mnogim drugima.

Pripadam generaciji koja je 1990. bila dovoljno odrasla da oseti da se atmosfera iz godina našeg detinjstva menja. Kada jednom iskusite šta znači imati sopstveno mišljenje koje slobodno iskazujete i koliko je dobro biti svoj, onda se od toga teško odvikavate. Život u Mađarskoj nikada nije bio lak; to je zemlja sa dugom i problematičnom prošlošću. Postali smo svesni toga i davali sve od sebe da poboljšamo stvari.

Početkom novog milenijuma u Mađarskoj je procvetala alternativna kultura. U Budimpešti su nicali nezavisni bioskopi, novi filmovi su izlazili jednom mesečno, novi talas mladih reditelja je bio neumoran: Szabolcs Hajdú, György Pálfi, Ferenc Török, Benedek Fliegauf, Kornél Mundruczó. Večeri smo provodili sa prijateljima na trgu Liszt-Ferenc u ulici Andrássy, u kafeima u pozorišnoj ulici Nagymezö. Razgovarali smo o tome šta smo gledali i pročitali. Na televiziji su prikazivani programi o kulturi, a političke emisije su bile prilično objektivne.

Radili smo i verovali u sebe i budućnost. U Beču ili Berlinu je sve bilo čistije i bogatije, ali tako će uskoro biti i u Budimpešti. Sve je išlo sporo, programi za razvoj grada, prilagođavanja infrastrukture, sve smo odlagali kao Pató-Pál, junak iz naših narodnih priča, koji uvek kada nešto treba da uradi kaže: „Ima vremena“. To je tada imalo određeni šarm, jer smo se kretali u dobrom pravcu. Budimpešta je postajala živopisan i tolerantan grad, normalna metropola.

Ali u poslednje dve, tri godine sve se promenilo; nestali su nada i šarm, sve iluzije. Politika Fidesa je sveprisutna, od podruma do tavana svake kuće, u životima svih ljudi. Ova politika zaustavila je sve što je bilo inovativno i kritički nastrojeno. Altenativna pozorišna scena je odumrla, jer je već tri godine bez državnih subvencija. Za to vreme nije snimljen nijedan film, a ove godine po prvi put nije održana mađarska filmska nedelja, jer šta bi se na njoj i prikazivalo.

Kultura je pod Fidesovom vlašću postala zavisna od Mađarske akademije umetnosti, čiji je predsednik, ako mi dopustite, 80-ogodišnji idiot koji toleriše samo hrišćansku i nacionalnu umetnost i kao svemoćni kralj odlučuje kome će dati novac. Na vodeće funkcije u državnom pozorištu postavljeni su Orbanovi kadrovi. Novi direktor narodnog pozorišta, Attila Vidnyánszky, na dan stupanja na funkciju prvo ga je osveštao.

Urušavanje kulture je samo jedna od mnogih nedaća koje su nas pogodile, ali je mene kao novinarku kulture to najviše pogodilo. Moj posao je postao nemoguć. Na javnom servisu je praktično ukinuta redakcija za kulturu. Politika Fidesa uništila je sve što ne misli kao oni. Hiljade novinara završilo je na ulici, političke emisije vode samo partijski prijatelji, a vesti šire propagandu o samo jednoj istini.

Sve mora da ima obeležje nacionalnog: mišljenje, pozorište, umetnost, disanje. U ime novog poretka satiru se škole i univerziteti. Suprotno izbornim obećanjima, Fides namerava da uvede školarine na fakultete, a ko se školuje o trošku države, mora da potpiše ugovor da će po završetku studija ostati tri do šest godina u zemlji. Studentima koji se pobune policija upada u kuće.

Jednom nedeljno prelistam mađarske novine pune tabloidnih priča i crne hronike. Može se pročitati i ponešto o planovima za izgradnju na Romai obali, jorgovanima prekrivenom delu Dunava u Budimpešti. Tamo bi trebalo da sa podigne brana kako bi se zaštitile bez dozvole sagrađene vikendice bogataša. Gradonačelnik Budimpešte podržava ovaj projekat, ali i druge, kao što je asfaltiranje prilaza do njegove garaže o državnom trošku. Redovno čitam o ovoj vrsti korupcije, ali niko nije dao ostavku, niko nije smenjen.

U kom pravcu se ide videlo se prilikom usvajanja poslednjih ustavnih promena prošle nedelje. Mnogi članovi ustava koji su bili izbačeni kao protivustavni ponovo su se našli u njemu, na primer kažnjavanje beskućništva i kritikovanja javnih ličnosti. A ustavni sud je izgubio pravo da nepristrasno ocenjuje ustavne odredbe.

Greše oni koji misle da treba ćutati i trpeti, jer time pomažu vlastima, tlačiteljima a ne potlačenima. To se u Mađarskoj oseća na svakom koraku: deprimirana lica u gradskom prevozu, prazne prodavnice i restorani, agresivni vozači. Sve se kažnjava i sankcioniše, mora biti reda, državna kasa se puni; na parkinzima ima više kontrolora nego kola. Romi se javno nazivaju životinjama, a novinari koji to čine više ne moraju da se izvinu javnosti, jer je ona počela da se slaže sa njima.

I to je ono što je ponižavajuće. Pre nego što sam odlučila da odem imala sam osećaj da sve ide nizbrdo i da niko ne čini ništa da bi zaustavio pad. Prema poslednjim istraživanjima, ovaj trend se nastavlja: 40% građana bi ponovo izabralo egomanijaka Orbana i njegovu partiju, iako znaju da je kralj go. Ali u zemlji gde su mnogi goli, šta je ogoljeni premijer, naročito kada se od njega ima neka korist. Ili se od njega zavisi, pa se strahuje od gubitka posla ako se progovori.

„Ko izgubi domovinu, izgubio je dušu“, kaže naša poslovica. Ali ja sam Mađarica i to ću uvek biti.

 
Agnes Szabó, Der Freitag, 25.03.2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 11.04.2013.