- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Strah i kreacija

Radio emisija 23.12.2011, govore Suada Kapić i Dejan Ilić.

Svetlana Lukić: Svi su užurbani pred novogodišnje praznike, ljudi pokušavaju da završe neodložne poslove i da se što pre povuku iza svojih roletni. Sudeći po atmosferi na dosadašnjim slavama, ljudi, najbliža rodbina i prijatelji, nemaju više jedni drugima šta da kažu, odsedi se koliko je red, jede se mnogo da se ne bi govorilo, nema više ni ironije, cinizma, ni simuliranog besa. Stvari su postale suviše ozbiljne, a snage i tolerancije na tuđe muke, više nema. Nije pametno ovih dana ni umreti u Srbiji, nema ko da te oplače, otići ćeš u mukloj tišini.

I srpski političari ovih dana glume dinamiku, Jeremić je u Luksemburgu, Tadić obilazi neki deo imaginarnog koridora 10 i opet premešta mehanizaciju, predsednica skupštine je bila u Hrvatskoj, predsednik vlade nigde nije bio, kao i obično… Svi oni privode kraju te protokolarne poslove kako bi što pre mogli da se povukli u svoje izborne štabove i spreme za odsudnu bitku. Tom predizbornom kampanjom se objašnjava i neverovatan podatak da je od 185 sednica vlade koje su održane ove godine, 142 održano telefonom. Telefonom su odlučivali o izmenama zakona o krivičnom postupku, zakonu o diskriminaciji, putem Belovog izuma su usvojili i rebalans budžeta. Poslovnik vlade propisuje da se telefonske sednice mogu održavati samo u ”naročito opravdanim i hitnim slučajevima”. S obzirom na odnos telefonskih sednica i onih normalnih, čovek bi mogao da zaključi da je ovde rat i da je za ministre i predsednika vlade opasno po život da se kreću po sopstvenoj zemlji i dođu do zgrade u Nemanjinoj. Jedino ako tu svoju bitku za Kosovo ne smatraju pravom bitkom, pa imaju neke ratne rasporede za koje mi ne znamo.

Kako to da su češće zajedničke sednice sa vladom Republike Srpske nego sednice vlade države Srbije? I kako uopšte izgledaju telefonske sednice? To nam je pre neki dan objasnio šef vladine kancelarije za saradnju sa medijima Miki Mihailović – neki službenik okrene ministra, poželi mu dobar dan i odmah pređe na stvar – da li ste ZA, PROTIV ili UZDRŽANI, ministar se izjasni, i eto zakona… Predviđena je i stroga procedura, ukoliko ministar ima primedbe na sadržaj zakona, on ih saopšti službeniku koji je telefonirao, ovaj ih širi dalje Mikiju Mihailoviću, a Miki to zavede negde pod delovodnim brojem tim i tim. Ovaj glasnogovornik vlade ne vidi u čemu je problem sa ovom vrstom telefoniranja, glasa se, kaže, o zakonima koji se nalaze na sajtovima, svako može da ih pročita. Izgleda da je taj Miki Mihailović, u prošlom životu novinar iz Prištine, stvarni predsednik vlade, tek Cvetković to svakako nije. U stvari, posle ovoga mi je jasnije da se Cvetković ponaša potpuno u skladu sa načinom na koji funkcioniše ovaj nakazni politički sistem. I prekomerna upotreba telefonskog aparata je u potpunom skladu sa takvim sistemom, vlada ne postoji, postoji samo skup gazda koji svoje resore vode kao nezavisne države. Takvo shvatanje koalicione vlade nam je promovisao odmah posle njenog formiranja predsednik Tadić, rekao je, tako mora biti kada su građani davali glasove raznim partijama. Da su glasali samo za njega, sistem bi bio normalan i vlada bi igrala kao najbolji tim, kao on, Šaper, Krstić, Miki (Rakić), i ostali basketaši.

Kad god se desio skandal u nekom ministarstvu ili javnom preduzeću, opet je stranka koja je postavila tog čoveka koji se ispostavio kao nesposoban ili kao lopov, po koalicionom dogovoru imala isključivo pravo da postavi novog čoveka. DS je, na primer, imala tapiju na JAT, postavljala je katastrofalne kadrove koji su umnožavali gubitke, doslovno se niko nije prijavio na tender za kupovinu te ruine. I sada su smislili novi plan – uredbom će ukinuti JAT i formirati novu nacionalnu avio kompaniju. Ona će, kako su najavili, biti oslobođena JAT-ovih dugova koje će poreski obveznici već nekako nadoknaditi, i rodiće se iz pepela starija i lepša nacionalna avio kompanija. U januaru će početi program revitalizacije tog javnog preduzeća – kako se eufemistički zove ovaj pokušaj da se prikrije ne samo dalja pljačka budžeta, nego i činjenica da je Državna revizorska institucija tužilaštvu podnela prijavu protiv više odgovornih osoba iz JAT-a zbog nepoštovanja zakona o računovodstvu i reviziji, zakona o platnom prometu… i još nekoliko marginalnih zakona i propisa. Dakle, JAT će oživeti tako što će mu biti promenjeno ime. Taj magijski način mišljenja poznat je odavno. Neki urođenici su imali naviku da kako stare, sve češće menjaju svoje ime nadajući se da ih smrt neće pronaći. Tako je uostalom i sa Kosovom koga državotvorni mediji i političari zovu Kosmetom; ako mu promenimo ime, ostaće naše, neće moći da ga pronađu i otmu ni Albanci ni KFOR ni Angela Merkel.

Postalo je jasno da ove iz EU trenutno zanima samo naš odnos prema Kosovu. Ne želeći da iza sebe sruše sve ćuprije koje vode ka Briselu, brže bolje smo juče Prištini predali overene kopije matičnih knjiga, doneli uredbu kojom se dozvoljava da sa Kosova ulaze automobili sa tablicama KS, uhapisli smo Zvonka Veselinovića, Šutanovac je navodno rekao da ćemo ukinuti i paralelne institucije, samo nam treba malo vremena, pokrenuto je i pitanje pljačke novca koji je bilo namenjen za izgradnju stanova siromašnoj braći u severnoj Mitrovici, a posle sedam godina, izgrađeni su samo temelji… i sva ta bolna, ali herojska postignuća desila su se za samo nedelju dana.

I dok na sebi svojstven način pokušavamo da umilostivimo EU, kvarimo odnose sa svojim susedima. Na današnji sastanak sa Srbima iz regiona, Tadić je pored nezaobilaznih Dodika i lidera srpskih stranaka iz Crne Gore, pozvao i dvojicu aktuelnih ministara u Đukanovićevoj vladi i bivšu crnogorsku ministarku za evropske integracije. Kojom vrstom mutacije su ti ministri postali Srbi iz regiona? Možda se oni izjašnjavaju da su po nacionalnosti Srbi, nemam pojma i nije bitno za ovu priču, bitno je da su oni predstavnici vlasti susedne države, vlasti koju inače smatramo sinonimom za organizovani kriminal, iz države koju smatramo privremeno otcepljenom od matice. Naravno da su crnogorski ministri odbili da dođu i da su zatečeni pozivom. Pa, ko normalan ne bi bio zatečen. Ne znam po kom osnovu je izostao poziv budućem premijeru Slovenije Zoranu Jankoviću, rođen je u Smederevu, prve korake je načinio podno smederevske tvrđave, a ima indicija da ga je na kolenima ljuljao lično despot Đurađ Branković.

Naši susedi u Crnoj Gori su ovaj poziv s pravom protumačili kao još jednu provokaciju. Tačno je da će neki crnogorski političari to dalje zloupotrebiti za unutarpolitičke svrhe i histerisati o tome da je srpska čizma na putu ka Cetinju, ali stvar je građana Crne Gore da li će razaznati šta je šta. Naše je da prestanemo da pravimo svinjarije. Da ovo nije bilo slučajno, govori i činjenica da poziv za taj sastanak nije upućen nijednom političaru iz RS koji je u opoziciji našem voljenom Dodiku, a takođe nijednom predstavniku Srba koji žive u Sarajevu. Amerikanci su godinama posle završetka rata odbijali da Vijetnamcima ustupe mape minskih polja, a za civile koji su ginuli na pirinčanim poljima su govorili – oni su “prokleti svojom lokacijom”. Tako su za Beograd svi Srbi koji ne žive u Dodikovoj Srpskoj prokleti svojom lokacijom.

Predsednika jedino pravda to što su mu spisak sastavljali drugi i što on u stvari ne polaže ni pet para na “saradnju sa Srbima iz regiona u cilju očuvanja njihovog identiteta“, kako glasi cilj ove konferencije. U stvari, kad bi mu zapretili, ne elektro šokovima, nego time da će mu Đilas oteti stranku, on ne bi znao da objasni šta je taj identitet. Doduše ima Šapera, ovogodišnjeg dobitnika nagrade za životno delo u oblasti marketinga, koji bi mu za tren oka smislio i iz budžeta naplatio kampanju pod nazivom “u tri koraka do srpskog nacionalnog identiteta“.

Bilo je ovih dana mnogo tekstova u medijima o tome kako Đilas, Dinkić, Jovanović i ko zna ko još, stežu obruč oko Tadića. Navodno, Deda Mraz Đilas, koji će nam, kako je rekao, za Novu godinu pokloniti most, i nekoliko mladih lavova srpske politike, spremaju Tadiću svilen gajtan koji će mu biti uručen kada izgubi izbore. Ništa ne znam o tome a i ne zanimaju me mnogo ti mafijaški obračuni, vidim samo da se tzv. obični ljudi sve masovnije uključuju u pljačku svega što im je pod rukom, a pod rukom im je najčešće sopstveno radno mesto. Pre neki dan su u Aranđelovcu uhapšene dve službenice Marfin banke pod sumnjom da su naručile pljačku sopstvene banke kako bi prikrile da su proneverile 160.000 evra. Desetorica oficira Vojske Srbije je uhapšeno jer su iz sopstvenog skladišta goriva ukrali ni manje ni više nego 360.000 litara benzina. Tom skladištu kod Prokuplja, duboko zakopanom u brdo, ništa nisu mogle NATO bombe, ali su zato do cisterni prodrla braća u srpskoj uniformi. Najzad, oni koji nemaju radno mesto na kome bi krali, obrušili su se na vozove, tačnije na pruge i sajle na kontaktnim mrežama. Za jednu noć na tri mesta u Srbiji krale su se sajle koje su pod naponom od 25.000 volti, neke đavolje prigušnice, sajle… Sve to što na otpadima vredi nekoliko desetina evra, na celu noć je zaustavilo saobraćaj na pruzi Beograd-Bar.

Da građani i bužet mogu da se pljačkaju po zakonu, to odavno znamo. Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije, koje godinama posluje sa gubicima i nije u stanju da izgradi ni minijaturnu hidrocentralu, odlučilo je da za Novu godinu otkupi diskove Zdravka Čoliča u vrednosti od 300.000 evra i pokloni ih svojim redovnim platišama. Na taj “poslovni potez” EPS se odlučuje u momentu kada od Evropske banke za obnovu i razvoj uzima kredit od 45 miliona evra. Za taj zajam je garantovala država, što u prevodu znači da ćemo opet mi vraćati taj kredit, jer sa ovakvim maštovitim i muzikalnim rukovodstvom EPS ne može da posluje normalno. Nije problem sa tim Čolićevim diskovima samo to što su redovne platiše penzioneri koji nemaju CD plejer ili kompjuter, ni to što je tender koji su raspisali za nabavku Čolića farsa, jer taj disk ima pravo da štancuje samo jedna firma. Problem je stepen osionosti kojom direktor tog javnog preduzeća brani taj idiotski “poslovni potez“. Ako tako nastave, iduće godine će naručivati mnogo manje diskova, niko im više neće plaćati struju, neka pitaju Aleksandra Tijanića za koliko je pala naplata TV pretplate, jedva da mu trećina građana veruje da je to javni servis evropske Srbije. Ako ne može da računa na pretplatu, Tijanić može da se osloni na činjenicu da će uskoro izbori, a njih je do sada uvek dobijao onaj ko je imao pristup njegovom mediju. Ako hoće da njihovi klijenti gostuju na RTS-u, Šaper, Krstić i ostali magovi će morati da odreše državni bužet.

Za razliku od ranijih izbora, nije sigurno da je Šaper-Tijanić dobitna kombinacija, ni jedan ni drugi ipak nisu proročica Sibila, a RTS Delfi. Jeste da su se jedno vreme razni grčki junaci rukovodili Sibilnim buncanjima, ali kako je vreme odmicalo, sve češće je davala krajnje dvosmislena proročanstva. Na kraju je morala da zatvori radnju i da kaže da bog više ne želi da govori. Po jednoj verziji, proročica je to rekla jer je bila potkupljena od drugih aktera na grčkoj sceni.

Danas će na svoj poslednji put ulicama Praga krenuti Vaclav Havel, ispratiće ga i predsednici Francuske, Nemačke, Austrije, Bil i Hilari Klinton, Barozo i predstavnici mnogih drugih zemalja, ali ne i Srbije. Nekada u Beogradu obožavani Havel nam se smrtno zamerio, jer je podržao bombardovanje Jugoslavije, ni smrt ga ne može spasiti od našeg besa. Ako moramo da trpimo Angelu Merkel jer nam od nje zavisi kandidatura i sa Nemačkom imamo trgovinsku razmenu vrednu dve milijarde evra, ne moramo da idemo na sahranu čoveka koga, s razlogom, mnogi smatraju velikim piscem, borcem za ljudska prava i demokratom. Na istom lafetu koji će nositi Havela, vožen je nekada i Tomaž Masarik koji je pre 100 godina svojim sunarodnicima govorio – Češka možda jeste demokratija, ali još uvek bez demokrata. Ceo vek posle toga, srpski državnici nisu u stanju da pojme smisao takvih rečenica, a kamoli da razumeju da nije umesno da grešnik od boga u koga navodno veruje, uzima kantar iz ruku i meri samo ono što on smatra neoprostivim grehom – prema njemu, grešniku.

Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je izdavač, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga.

Dejan Ilić: Stvarno ne bih voleo da vezujem za ovu priču Evropske unije taj utisak o porazu. Taj utisak o porazu zapravo postoji već neko vreme. I on može da se artikuliše i mimo ove priče o Evropskoj uniji. Evo, probaću da kažem kako to meni izgleda. Prošle nedelje, u REX su došli ljudi iz Sarajeva, prikazivali su kao dokumentarni film o Srebrenici. Ideja je bila da se u tom filmu, u tom materijalu, nađu suvi podaci, suva faktografija, bez ikakvog tumačenja. Dakle, da se to napravi tako da to mogu da gledaju ne samo odrasli, nego da to može da bude i deo nekakvog obrazovnog programa. Da zapravo se uđe na fakultete sa tim ili čak u srednje škole. Ja sam to gledao i shvatio sam da ništa ne možemo da uradimo sa tim filmom. Jer mi, od 2000. na ovamo, nismo uspeli da napravimo okruženje. Nismo uspeli da stvorimo kontekst unutar koga bi taj film mogao da se gleda. Taj diskurs unutar koga je jedna Srebrenica laž, on je konstruisan najmanje 20 godina, 90-ih je bio institucionalizovan i u dvehiljaditima on nije razgrađen. Ja ne vidim kakve to veze ima sa Evropskom unijom, činjenica da je jedna grupa ljudi postupajući u ime jednog kolektiva, koji se naziva srpski, počinila takav zločin. Kakve to veze ima sa Evropskom unijom. Nikakve.

Zašto nije došlo do te promene. Zašto je danas taj osećaj o porazu, pa gotovo možda kao i 2003. posle atentata, kada se shvati odjednom da su ti nekakve mogućnosti, neke šanse oduzete. Ono je bio jedan trenutak u kome si ti imao jasnu svest o tome da je kontraudar bio izuzetno jak, u trenutku si to sve i osetio i razumeo. A u 2011. zapravo imamo jedno dugo sazrevanje te svesti o tome da jesmo poraženi. E sad, gde su bili ti akteri te priče za koje Srebrenica ili se nije dogodila ili je to nešto što je sasvim opravdano. Gde su oni bili. Pa bili su u državnim institucijama. To su mediji. To je obrazovni sistem. To su razna politička tela. Razni nivoi vlasti. Oni su tih devedesetih zauzeli određene pozicije koje su im obezbeđivale materijalna sredstva i niko to nije doveo u pitanje dvehiljaditih. Ispada da zapravo država, koja je trebalo da transformiše društvo, da je ta država služila kao sredstvo preživljavanja upravo tog govora, upravo tih vrednosti koje bismo mi želeli da promenimo. Zapravo smo imali dva velika udara. Prvi udar je formiranje vlade 2004. Dakle, vlade Vojislava Koštunice. Drugi udar je ulazak Demokratske stranke u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, to istorijsko pomirenje je bila amnestija za tu stranku. Na kraju krajeva, iz tog kruga imaš ljude koji ulaze u javni prostor, a ne znam odakle novac za razne nedeljnike koje oni uređuju, gde se potpuno reafirmiše priča iz devedesetih. To je ova država, koja je zvanično navodno htela da se transformiše, to je ona finansirala. Recimo, to bi po mom mišljenju bio jedan put tog poraza, koji smo mi pretrpeli.

Drugi put je bio, ti takozvani stranci, ti koji nas plaćaju, oni su u jednom trenutku doneli i to se zna, to svi znaju, doneli odluku da neće raditi sa nezavisnim akterima na javnoj sceni, nego hoće da stabilizuju državu. Odlučili su da najveći deo sredstava usmere ka državi, upravo onima za koje se očekivalo ili da više ne učestvuju uopšte u javnom životu ili makar da se suštinski transformišu i da počnu da zastupaju sve vrednosti potpuno suprotno od onih koje su zastupali u devedesetim. Dakle, nismo mi strani plaćenici. Jer ako izmeriš, ako uporediš sredstva koja su otišla ka državi i sredstva koja su otišla ka ovom, nekom nezavisnom segmentu društva, ti ćeš videti da je zapravo država ta koja je najveći izdajnik, po toj logici, ako si strani plaćenik onda si je li i izdajnik. I ti onda vidiš, sa dve strane si trpeo nekakvu štetu, i ne samo to, nego ti vidiš da su te neke tačke koje bi trebalo da budu i dan danas tačke otpora, uporišne tačke za transformaciju društva, da one nestaju, da one fizički ne mogu da prežive.

I tržište je u dvehiljaditima sačuvalo takođe devedesete. Jer ako ti kažeš recimo ljudima, evo sad pa vi slobodno odlučujte šta ćete da kupite, koji sadržaji su vam potrebni, oni će se ponašati u skladu sa onim kako su se formirali tokom devedesetih. Korišćeni su svi mogući državni resursi da se to uspostavi. A onda si 2000. rekao, e sad odustajemo od države i sad evo vam tržište. I to tržište naravno, onda izlazi u susret očekivanjima ljudi koji su se tokom 10 ili 15 godina formirali na određeni način. Nisu te vrednosti odmah počele da deluju. Ali ti si ih upražnjavao iz dana u dan, bio okružen njima. Opredeljivao se u skladu sa njima 10 godina. I sad kao, evo izvoli na tržište. Pa naravno da ćeš na tom tržištu tražiti sadržaje koji odgovaraju tom sistemu vrednosti. To im je ponuda.

Onaj ko je hteo da bude uspešan na tom tržištu, on je morao da ponudi sadržaj iz devedesetih. Reklama naleže na već ustaljena i prihvaćena očekivanja. Kako je uvek ostalo po strani pitanje obrazovanja, pitanje kulture. Zašto su obrazovanje i kultura izuzev u toj prvoj vladi posle 2000. bile uvek na margini. A tebi su svi ovi mehanizmi, zapravo artikulisani u obrazovanju, u polju kulture, a onda institucionalizovani kroz obrazovanje. I to su dva segmenta o kojima ovde niko nije vodio računa. Izuzev, kažem tih par godina posle 2000. A kad su počeli da vode računa, od 2004. onda su vrlo jasno znali šta treba da rade. Jer Ljušić, kao direktor Zavoda za udžbenike, je bio iz perspektive te nacionalističke opcije u Srbiji, prava osoba na pravom mestu. Koga smo ti takozvani mi, kada bih ja mogao da se identifikujem sa ovom vlasti i da kažem kao, to su ljudi koji zastupaju nekakve interese koji su meni bliski – oni su stavili Albijanića. Šta Albijanić zna uopšte, o bilo čemu. A da ne pričam o tome kako funkcioniše društvo i kakav je značaj obrazovanja za jedno društvo. Ko su ministri kulture. Dakle, sve je to ostajalo po strani. Čim je ostajalo po strani, po inerciji su se stvari odvijale. Prosto se nastavio taj nalet iz devedesetih i u 2000. i nigde nije postavljena brana. I sad kao, poraz u 2011. Taj poraz nije nelogičan. Socijalizam nije valjao jer politički komesari su nam nudili ideju o nekakvom komunizmu. I onda smo mi kao verovali u to, ali zapravo je to bila jedna lažna, prazna ideja, a oni su zapravo imali svu vlast i svu moć, a manipulisali su nama zahvaljujući toj nekoj ideji. Pa ko su danas politički komesari. Pa ljudi iz reklamnih agencija. Pa pogledajte tu spregu između vlasti i reklamnih agencija. Makar tri najuticajnije ličnosti u političkom životu Srbije su ujedno ljudi koji se bave oglašavanjem. Kako sad oni nisu politički komesari. Oni umeju da urade istraživanje javnog mnjenja i da izađu u susret potrebama ljudi, očekivanjima. Oni se ne pitaju kakva su ta očekivanja. Da li su ta očekivanja dobra ili loša. I to su ti sad najznačajniji ljudi u Srbiji.

Svetlana Lukić: Ali tu je još jedan obrt, a to je da oni preko svojih političkih poltrona stvaraju potrebe, a onda drugim svojim licem izlaze i kao marketinški stručnjaci izlaze tim potrebama u susret.

Dejan Ilić: Tako je. Pa to je zatvoreni krug. Kada su oni toliko moćni, zašto im je potrebna ta čvrsta sprega sa vlastima. Niko ovde nije rekao, e nemojte nacionalizam nego hajde da vidimo društvo koje će biti, recimo uređeno na nekakvim drugim osnovama. Ne, nego kažu, e ne, dosta je više te priče o nacionalizmu, mi vama pričamo o tržištu. Ali tržište i nacionalizam su toliko čvrsto spregnuti, da čak i kad ti je nacionalizam od drugorazrednog značaja, samo fasada, tržište mu vraća značaj.

Jedan ozbiljan problem sa Beogradom. Šta povezuje taj most. Povezuje Novi Beograd sa Banovim Brdom. Koja je najbogatija opština u Beogradu. Novi Beograd. Taj most je napravljen za potrebe najbogatije opštine. Taj most zapravo ne rešava na bitan način probleme saobraćaja u Beogradu. Šta bi na bitan način rešilo probleme saobraćaja, pa to da napraviš obilaznicu oko Beograda. Da li je ovaj most deo te obilaznice? Nije. Pazi, ja se tom mostu iskreno radujem. Ti ovde i kad se dogode dobre stvari, ti opet vidiš da je to ta jedna grupa ljudi kojima je bolje, koji su privilegovani, da oni sebi život čine još boljim. Ideja o metrou u Beogradu je apsolutno, sa stanovišta Srbije, neprihvatljiva. Više će koštati da napraviš metro u Beogradu, nego da povežeš mesta po Srbiji kvalitetnim putevima i da napraviš vodovod i kanalizaciju u svim tim mestima. Nije ideja da svi dođu u Beograd i da onda naprave život kako tako podnošljivim. Ideja je da ljudi nemaju razloga da dođu u Beograd, da može život da se živi pristojno i na 200 kilometara od Beograda i na 300 kilometara od Beograda. To je ideja. Neka odu ljudi u Vladičin Han. Neka odu u Novi Pazar. Pazi, to je grad od nekih 150 hiljada stanovnika, prepun mladih ljudi, koji je izolovan. Novi Pazar nema infrastrukturu da funkcioniše kao grad. Tebi će ili Novi Pazar da eksplodira ili će se odliti na jednu ili drugu stranu. Pa šta? Onda ćemo to da prebacimo: oni se bune zato što su muslimani. Pa ne, oni taj otpor i pobunu mogu da artikulišu samo kao muslimani, a ne kao nezadovoljni građani Srbije. Novi Pazar nema kapacitete da te probleme rešava sam. Na kraju krajeva, zato i postoji država da pomaže onima koji ne mogu sami. Umesto da gradiš metro u Beogradu, pa bolje da rešiš infrastrukturu Novog Pazara i da Novi Pazar čvrsto povežeš sa bar nekoliko centrala u Srbiji. Onda će to biti zaista građanin Srbije i njen deo. A ovako ćeš stalno imati sukob koji tinja i koji ti zapravo iz centra provociraš, jer nećeš da im rešiš te probleme. I to ne zato što si ti Srbin, a oni su neki Bošnjaci. Pa zato što si glup i sebičan, pa ti srpstvo služi kao odličan izgovor. To je ono što ja govorim. U Srbiji više nije problem nacionalizam. Zaista nije. Nacionalizam je samo jedna maska, fasada, ispod kojih se kriju nekakvi drugi problemi.

Niko u Srbiji više nije ozbiljan nacionalista. Niko. Ali smo ostali u matrici nacionalizma i ne možeš da artikulišeš u sferi politike ništa drugo, jer ništa drugo nije vredno razgovora. Ako ne pričamo o Kosovu, sve drugo je manji problem. A zapravo je sve drugo veći problem od Kosova. Dakle, rešavaj ono što možeš. A ovo, plači kad dođeš kući, čupaj kosu, udaraj se u grudi, ali nemoj trošiti resurse. I na kraju krajeva se zakucaš u zid, jer ti onda neko kaže, izvinite ali vaš simbolički aparat je takav da mi ne možemo uopšte ni da razgovaramo. I ti onda kažeš, oni nas ne razumeju, oni nas ne vole, svi su protiv nas, a ne zapitaš se a kako sam ja došao u tu situaciju. I kojim to jezikom oni govore, a kojim to jezikom mi govorimo. Ti možeš u tom nekom razmišljanju da dođeš do toga i da si možda ti u pravu. Kosovo jeste egzistencijalni problem Srba, oduvek i zauvek. Onda živi u skladu sa tim. Pošalji ljude, nova kosovska bitka, ili će oni ili ćemo mi, da rešiš problem. Potpuno je neverovatno da nečemu što ne možeš da rešiš, pridaješ toliki značaj. I onda je potpuno jasno da ti je to samo izgovor, jer ne možeš da rešiš neke stvari koje su rešive, a neke stvari zaista jesu rešive. Nije Kosovo uticalo na to da ne možeš da izgradiš put kroz Vojvodinu. I otkuda ta silna bahatost Beograda. Zar zaista misle da su bolji od drugih. Mislim, meni je to potpuno nepojmljivo. Da jedna grupa ljudi, koja se hvali time što su oni prijatelji od ne znam kada i što su oni svi živeli u istom kraju i sad rukovode ovom državom. Pa meni je to zastrašujuće.

Poslat je u proceduru taj Nacrt Zakona o kinematografiji. Sinoć sam takođe gledao razgovor o tome. Učestvovali su Gorica Mojević, Darko Bajić i čovek iz Radio-difuzne agencije kome sam evo, izvinjavam se, zaboravio ime. Ta sebičnost, ta fokusiranost samo na vlastite interese koju su demonstrirali Gorica Mojević i Darko Bajić, meni je bila potpuno fantastična. Onaj čovek iz Radio-difuzne agencije kaže, ali ljudi, vi tražite novac za koji mi ne znamo zašto ga vi tražite. Po kom osnovu ga vi tražite. A taj novac bi mogao da ode za neke stvari, gde takođe ljudi teško žive i teško rade. Darko Bajić, mrtav hladan odgovara, pa neka se snađu. Dakle, mi smo se snašli, a vi se snađite. Kako su se oni snašli, pa zato što iz nekog razloga, Gorica Mojević voli glumce. Ali verovatno i zato što glumci posle odrade posao u kampanji. Ali da ne ulazimo sad u to. Šta je problem sa filmovima u Srbiji, pa naravno da je problem to što nema dovoljno novca. Ali filmovi u Srbiji su takođe poslati na tržište kao i izdavaštvo, kao i knjige što su izašle na tržište, pa ko preživi. Ali oni kažu, ali mi na tržištu ne možemo da preživimo. Dajte nam novac. Pa kako sad to misliš. Neki segmenti kulture će biti prepušteni tržištu, a neki segmenti kulture će biti privilegovani. Pritom da to javno izgovaraš, potpuno svesno. Neka se drugi snađu, mi smo se snašli. Kažu vam, pa mi bismo postojali na tržištu kada bi sada neko obnovio mrežu bioskopa, pa izvini, ko je uništio mrežu bioskopa. Nemamo ljude u bioskopima. Bioskopi se zatvaraju, hajde mi da izvršimo pritisak na vlast i da vlasti zakonom odrede sredstva koja ćemo mi onda da trošimo, bez obzira na to kako radimo. Pita ih ovaj čovek. Vrlo je fin bio ovaj čovek iz Radio-difuzne agencije. Pita ih on, a zašto film, zašto ne nešto drugo. Na šta imaš prvi odgovor, mi smo se snašli, drugi nek se snađu, a drugi odgovor koji daje Gorica Mojević, njoj je upućeno to pitanje, a zašto sad film ima tu privilegovanu poziciju, ona odgovara, pa ti ljudi nas predstavljaju u svetu. Aman bre, pa jel praviš filmove da te neko predstavlja u svetu. Pa čemu služe diplomatska predstavništva i sve ostalo. Kako, zašto bi te film predstavljao u svetu. I to je ta ideja. Kad bi oni samo hteli da čuju našu istinu, odmah bi sve bilo jasno. A kad ti dođe neko drugi sa svojom istinom, kao što su došli ovi ljudi iz Sarajeva sa istinom o Srebrenici, to te ne zanima. I onda to sa gnušanjem odbijaš. Funkcija je da mi vidimo nekakvu istinu o sebi. Da mi razumemo šta se nama ovde događa. To je prevashodno funkcija kulture.

Onda isti dan, u Dnevniku se provuče priča o tome kako zaboga sve više ljudi uči španski zato što gleda španske serije. Zbot turskih serija sve više ima turista u Turskoj. Jer ti odjednom shvatiš, aha kultura je zapravo naša reklamna agencija i ako mi napravimo dobru seriju i ako ne znam, to pošaljemo, odjednom ćemo povećati turizam i eto dobiti za Srbiju. Pa jel su stvarno toliki inbecili. I to stalno ta okrenutost, kao ovde je sve u redu, samo ovi drugi, samo sa njima to da rešimo, ovde je sve u redu unutra. Brza rešenja, treba nam rezultat odmah, uložimo, vratimo se za 6 meseci sa nekom ogromnom dobiti. Ugasilo se sve ono što je radilo na duge staze sa malom dobiti. Sad ne možeš da počneš ništa u Srbiji gde će recimo novac početi da se vraća za godinu, dve i tri. Ti sve moraš da uradiš što pre, da uzmeš što više, jer ne znaš šta će biti sledeće. I sad ja to razumem. Okruženje, sredina za poslovanje je takva. Ali da ti se tako ponašaju političari, ljudi koji vode državu, to je strašno opasno. Kao Demokratska stranka i Srpska napredna stranka naprave koaliciju, to će biti jedna stabilna vlada koja će onda moći da pravi duboke rezove. Dakle, šta mi se sviđa u toj izjavi. To da je neko svestan da mora da dođe vlada koja će praviti duboke rezove i da ta vlada mora da ima jaku podršku. Šta mi je imbecilno u toj izjavi, da su to u stanju da urade ljudi iz Demokratske strane i Srpske napredne stranke, jer su i jedni i drugi već više puta bili u situaicji da to rade.

Jer zaboga, nismo dobili status kandidata. Kosovo je sad tabu. Ne smeš da izgovoriš to da je Kosovo nezavisna država. Ne smeš. U javnom prostoru je to nedopustivo. Neki ljudi, koji kažu, ali to je realno stanje, ne izgovaraju stvari do kraja. I ti jasno vidiš da je to tabu. Ali nekako je nemoguće da posle svega što se dogodilo to bude toliko silno i moćno. Osim ako nema ove sprege o kojoj sam pričao. Dakle, ona je toliko silna i moćna po inerciji jer ništa nisi uradio da to razgradiš i ti sad imaš situaciju u kojoj praktično nemaš rešenje. Ovi kažu ljudi, ne morate da priznate, ali kao daj, mora da se živi na tim prostorima. I onda oni kažu, oni ne traže od nas formalno priznanje, nego praktično priznanje. Pa da. Pa zar nismo mi zemlja koja je otelovljenje simboličkog. Pa ako ga nisi priznao formalno, ako ga simbolično priznaš, pa zar nije to nama najvažnije. I zar ćemo poništiti život zarad tog simboličnog. Ali ne možeš. Ne možeš da izgovoriš. To je, kako bih rekao, to je bukvalno tabu. I ti nemaš sada rešenje. Ti si sebe doveo u situaciju da nemaš odgovor. Pod uslovom da im je zaista stalo da budu u Evropskoj uniji, pritom je i to vrlo problematično. I zaboga, Kosovo je sad ta prepreka za ulazak Srbije u te procese. A ne pitamo se šta radi Srbija recimo, prema Bosni i Hercegovini. Da li mi, koji živimo u Srbiji i koji podržavamo ove vlasti tako što izađemo na izbore, da li mi istovremeno podržavamo i to kako oni sklapaju posebne odnose sa Republikom Srpskom i podržavaju Republiku Srpsku u potpunom razgrađivanju države Bosne i Hercegovine. I Bosna i Hercegovina nema nikakve nade. To je zemlja koja je u potpunom ćorsokaku. Ko je tome doprineo. Velikim delom političari u Republici Srpskoj i Srbija koja ih podržava. Pa nismo mi samo žrtve, mi smo ovde i aktivne štetočine jer to sve što se dešava u Srbiji zbog Kosova se dešava u Bosni i Hercegovini zbog Republike Srpske. Ko stoji iza Republike Srpske. Ima ljudi koji ovde Bosnu i Hercegovinu i dan danas nazivaju neprijateljskom državom. Ljudi na državnim funkcijama. Pa onda je u redu. Za Albance sa Kosova, Srbija je neprijateljska država. Da li imate razumevanja za Republiku Srpsku. Super. Kako nemate razumevanja za kosovske Albance. Pazi, ovde su ljudi rekli, ali mi Srbi smo navikli na nepravdu. Pa šta je Srebrenica bila, nepravda koju su trpeli Srbi. Šta se to nama nepravedno dogodilo, a da mi to nismo zaslužili. To što smo ratne zločince poslali u Hag, da li je to nepravda. Znaš, pošto smo iskusili tolike nepravde, valjda od tih silnih nepravdi smo slepi za nepravde koje mi činimo drugima.

Ako neko sad ima problem sa tim formalnim priznavanjem, u redu je. Istorija zna za slične situacije i ljudi su ponudili razna rešenja koja su bila funkcionalna. Dakle, postoji rešenje. Ali ne, oni neće ni formalno ni praktično. Dakle, oni neće formalno jer je to bitno na tom simboličkom nivou, ali bi oni zapravo i da uguše život. Da nema života. To je bilo najbolje. I Srbi i Albanci na Kosovu. I jedni i drugi smetaju u stvari. Jer ni jedne ni druge više ne možeš da kontrolišeš. I šta ćemo sad. I mi stalno ovde živimo život do nekog bitnog trenutka. Ja mislim da bi svako odgovoran morao da kaže, šta ćemo raditi dan posle. Ja moram da ustanem, moram da odem na posao, moram nešto da jedem, kako ćemo sad to da rešimo. Kakve veze i Evropska unija ima sa podatkom da u Srbiji od 100 posto zaposlenih, 50 posto je na državnom budžetu. Kakve veze Evropska unija ima sa tim što osoba kojoj je jedno preduzeće potkopalo kuću i kuća je pukla i pred rušenjem je, 20 godina se tuže sa tim preduzećem. Pa šta, jer treba Evropska unija da dođe i da presudi u tom procesu. Da li ti Evropska unija treba da promeniš obrazovne programe u Srbiji. Da li ti Evropska unija treba da bi ti se ispostavio problem finansiranja političkih stranaka. Pa šta će ti Evropska unija za to. Ali šta se onda događa. Ti imaš neku vrstu građanske neposlušnosti, koja se odražava na vrlo banalnom i konkretnom nivou. Ljudi ne plaćaju poreze. Ljudi ne plaćaju infostan. Imaš ekonomske tokove novaca koji su najvećim delom u toj nekoj sivoj zoni. To je sve građanska neposlušnost. To je sve odraz nepoverenja u državu. Država koja ima takve probleme, ona je vrlo nefunkcionalna i ona na duže staze ne može da opstane. To je ta dvoličnost koju svi mi živimo. Aha, ja ću da izađem na glasanje i glasaću za tebe, ali ću zapravo u toj nekoj zoni gde sam ja taj koji odlučuje, raditi sve protiv tebe. Praktično, živimo u državi koja nije u stanju da obezbedi da ljudi žive normalno. Pazi, pristojan život podrazumeva i da ja nisam kriminalac. Ako ja ne plaćam porez, ako ne plaćam struju, ja sam bre jednim delom zaista kriminalac. Mene država kriminalizuje. Ja postajem osoba koja živi nasuprot nekakvim svojim uverenjima, jer me je neko na to prisilio. To što ću nekom da platim na ruke, a ne želim, ja hoću da platim preko računa. To pokazuje da država zapravo ne funkcioniše na tom nekom elementarnom nivou, a sve ovo ostalo su onda samo fasade, samo prazne priče i zato nema nikad priče o danu posle, jer dana posle nema.

Od jednog do drugog istorijskog trenutka, pa smo živeli do onog nekog decembra, pa ćemo živeti do tamo nekog februara i marta. Pa ćemo onda živeti do nekog sledećeg datuma. A šta će biti posle, kako se ko snađe, a ljudi se snalaze tako što vide državu kao svog neprijatelja i njih se ne tiče Kosovo ni Republika Srpska, ni Evropska unija. Tiče ih se, aha, ustao sam jutros, šta treba da uradim te da bih večeras legao u krevet. Ti ovu državu više ne doživljavaš kao svoju državu i to je onaj konačni ishod, konačna posledica, konačni rezultat srpskog nacionalizma. Da najveći broj građana Srbije Srbiju ne doživljava kao svoju državu. To je srpski patriotizam i to je srpski nacionalizam. Formalno, mi ćemo da vičemo ne damo Kosovo, u svakodnevnom životu nećemo da plaćamo poreze, nećemo da plaćamo struju, nećemo da plaćamo TV pretplate, radićemo na crno, to je srpski nacionalizam, to je srpski patriotizam.

Svetlana Lukić: Naša sledeća sagovornica je Suada Kapić, koju mnogi naši slušaoci, pogotovo mlađi, na žalost ne poznaju. Suada je tokom opsade Sarajeva nastavila da se bavi svojim poslom, ostala je umetnica. Beležila je kako su se Sarajlije snalazile za hranu, za vodu, za ogrev, kako su nalazili sigurne zaklone od snajpera. Ona je autorka projekta pamćenja opsade ovog grada. Suada je i autorka mape sa pregledom raspada Jugoslavije, koju i mi godinama držimo na zidu. Tu su i vodič za preživljavanje, mehanizam terora, mehanizam opstanka u Sarajevu. Suada je počinjala sa mapama, sa dokumentarnim filmovima, a idućeg aprila, sve što je Suada Kapić uradila, dobiće svoje mesto u zgradi Muzeja opsade Sarajeva. Kada makar jedna od beogradskih gimnazija organizuje ekskurziju u taj muzej, znaćemo da ima neke nade. Slušate Suadu Kapić.

Suada Kapić: Ja moram reći da bih jako voljela da sada nas dvije razgovaramo nešto u nekim sretnijim okolnostima, to jest da idući sada Beogradom, po ulicama, da smo mi nekako prošli tu fazu od 20 godina, i da je razrešena ta dužnost oko toga ko je šta uradio, kako se stvari zovu, kako se cijeli rat zove u stvari, šta se to dogodilo od 1990. pa do 1999. Samim tim što mi nemamo naziv rata, to jest dijagnozu, to može da kvalifikuje ko kako hoće. Na taj način ja cjeli prostor vidim kao jednu ogromnu močvaru, zaostavštinu zla, bezočnosti, nemorala i potpunog pada vrijednosti svuda. Mislim da smo mi u jednom nemoguće dugom procesu koji samo pervertira i na nekim prekretnicama on ode još u gorem smeru. Ono što ja sad vidim, znači od Bosne, Hrvatske, Srbije, pa eto sad i Kosovo, Crna Gora, Makedonija i dalje, pa onda drugi krug su ove zemlje oko nas, pa onda treći krug. Inače nisam baš čovek koji bi se bojao, što je i pokazala odluka da ostanem u samom srcu straha, ali ovo je sad toliko novo stanje, mislim na uticaj propasti spoljnog sveta. To je za nas bilo neočekivano kao raspad Jugoslavije. Mi smo mogli govoriti da smo očekivali, znali smo da će bit, jedno je govoriti, ali kada se stvari počnu dešavati, nikako ne možeš da vjeruješ da neko može da zatvori jedan grad, zatvori drugi grad, zatvori treći grad, da uđe jedna vojska, izađe druga vojska, tako da to traje beskonačno. Znači, toliko su se stvari preklopile, toliko se nivoa izmešalo, a onda i globalne vijesti, jer svi to pratimo, i ti najedanput vidiš najneočekivanije stvari da, evo sad propada Evropa, Evropske unije neće biti. Pritom te drže na Evropskoj uniji kao jedinoj tvojoj političkoj izlaznoj poziciji, da bi se ispostavilo da to nikako nije ta pozicija i da sad ljudi koji su bili uvjek protiv da se to ikada desi, oni imaju sve argumente u svojim rukama. Znači, ako mi to sve uviđamo, gledamo, ja se bojim, jako se bojim, da u stvari više nije ni toliko važno što se Srbija ne brine o svemu što nije uradila, što Bosna neće da se bavi tim na način kojim bi se trebala baviti, što u Hrvatskoj je sad sve preplavilo, više ne znam kako se stanje njihovog ludila zove. Svi mi imamo različite nivoe propasti i uzroke, ali generalno mislim da nećemo doć do tog odgovora i da smo mi izgubili šansu da se prema tom odgovoru i pitanju odnosimo, nego sad je to jedna planina pred nama.

Zapravo, Sarajevo kao opsada, pošto smo pristali da je neočekivano očekivano, tada smo mi taj kod usvojili, pa ti kupuješ na tržnici, pogodi te granata i bude nekoliko stotina mrtvih, to sad sve gledamo u onim gradovima u kojima ne očekujemo, od Norveške do Belgije, Firence. Jako su brzi događaji. Mislim da ljudi nisu opremljeni i možda bi mi mogli nekako pokušavat da se na tu stranu prebacimo, pa da pokušamo mi da identifikujemo. A nama je to teško zato što smo mi još duboko u ovom. Ako putuješ iz Bosne za Zagreb ili za Beograd ili na more preko dva, tri pravca ili odeš u Hercegovinu, za Dubrovnik, preko Kupresa za Split, šta ćeš ti videti. Kilometre pustih krajeva, nenaseljenih, sa kilometrima ruševina, koje nikada niko neće doći i vratiti se tu da živi. Propast. Ja sam to pokušala tako geografski da objasnim, a u događajima, stvarno ne znam u stvari šta da kažem. Šta ti sad ja mogu reći.

Svetlana Lukić: Sve što dolazi do nas, najčešće je da li Republika Srpska, pa Federacija, pa ne može da se napravi vlast. Zanima me prosto ko tamo vlada.

Suada Kapić: Pitanje je odlično. Zato što se ja to pitam isto svaki dan. Ideš u banku, uzimaš novac, imaš taksi, imaš avion, sve funkcioniše. Znači pošta, računi, porezi, jednostavno ti na tom planu sve funkcioniše. Ja se isto pitam ko to održava. Kako je moguće da to funkcioniše i gdje se to drži. Ne znam ti odgovorit. Šta u stvari ja mislim, prije o uzroku nego o posljedici: nije se znao pobjednik i poraženi. Znači rat je završen, nije imao naziv rata, nisi imao pobjednika i poraženog, Dejtonski ugovor koji je završio rat, kao bio je ustav koji je nemoguć i gdje si dobio državno uređenje na taj način postavljeno, koje je bilo iznuđeno. Mi smo radili mapiranje pregovora Dejtona, po Holbrukovoj knjizi, koliko je ona tačna mislim, ali on je navodio to kao dokument. Ti vidiš na koji način su se sklopile te granice i ti dogovori, takav način pregovaranja oko kamenja, daj mi još jedan kamen, dodaj mi tri kamena, kad je Milošević tražio od Silajdžića: pa nemoj da si tako tvrd, daj mi molim te to pa da zadovoljim one svoje dok oni sjede ne znam gdje, ili oni prvi pregovori u Beogradu, a iza žbunja Mladić i Karadžić čekaju da Milošević dogovori. Tako da uvjek ima jednu farsičnu i komičnu notu cjeli taj događaj iza. Znači, pošto je već tad bilo pervertirano, znači uz strašni rat koji nije imao kraj kakav bi zahtjevao da ga ima. Dogodilo se to da se osporava ono što je bilo, znači što se dogodilo nije se dogodilo, a ljudi koji su osporavani, oni sve manje snage imaju i tu su se desile pervertiranosti, naravno kao što se dešava ako je žrtva dugo u stanju nerješenom i gdje nisi dao nikakvu satisfakciju. I sad generacije koje nastavljaju iz te primarne žrtve, one isto tako krivo srastaju. Sve to ode negdje krivo, oni krivo, e sad kad ti se nakupi mnogo krivog srastanja, ti više ne znaš kako ćeš to pratiti. Ja zapravo mislim da mi sada, zašto nemamo rješenje, tu bi trebao genijalni strateg, vijeće staraca, ono iz antičke Grčke, grupa filozofa, sociologa, najpametniji dobronamjerni ljudi, da kažu čekaj, hajmo sada hirurški da napravimo rez ovako, pa da izvadimo te srasotine, kako ćemo ih nazvati, krive, i da to ispravimo, polomimo i da idemo otpočetka. Sad kako ćeš, kad su već ljudi proživeli 20 godina.

1996. sam ja odlučila, shvatila sam da to iskustvo koje je bilo toliko dragocjeno da bi se sad trebalo arhivirat po sistemu kako se to sve dogodilo. E sad opet, sama fenomenologija opsade nije bila moguća po uzorku i posljedici bez generalnog okvira, kako je to sve počelo, zašto je uopšte došlo do toga da bi Sarajevo bilo pod opsadom. Prvo smo napravili fenomenologiju šta se događalo dnevno u Sarajevu. Znači, da dobiješ sliku stvari, od toga šta je radio Umprofor, koje je bombone donosio, humanitarna skladišta, bašte, bolnice, mrtvi, ulice, pacovi, podrumi, dakle jedna cijela slika stvari, kad ti to staviš u jedan pazl, kako je došlo do toga da se napravi taj potpis u Dejtonu i da se dignu NATO avioni. Znači, trebalo je staviti kako je završio rat. Na primer, ja se sećam kako sam dobila tu vojnu mapu 1992, mapu položaja bosanskih Srba, artiljerija od Sarajeva do Trnova. Ja sam sa mojom drugaricom precrtavala to u štabu Armije BiH, oni su isto, pošto su isto bili oficiri JNA, oni su imali postavku i sve oznake šta je baterija, šta je top, tenk i tako dalje. Mi smo vrlo vjerno to precrtale i mi smo provele cjeli dan da iscrtamo to, što je kasnije nastala mapa opsade, nije naravno u toj količini naoružanja. I to sam ja radila sa Ognjenkom u julu 1992. Sad možeš li zamislit kad smo mi to videle. Kad si ti pod opsadom, ti ne možeš to sebi da dokučiš šta je to. Gdje su oni, ko te gađa, šta se događa. Kad sam ja videla šta je to, koja je to artiljerija oko nas, do Trnova, koje je ne znam koliko sati od Sarajeva. E tad sam se stvarno, kažem aha, znači tu smo i to sve ide na nas.

Znači stvarno je osećaj gadan i posle to se pretvorilo u naivnu sliku mape opsade. Znači trebao nam je materijal kako je završio rat, ko je vodio pregovore, vodio je Holbruk, znači ipak najmjerodavnija osoba, on je napisao knjigu Završiti rat i dao nam je dozvolu i on je navodio šta je sve bilo tokom pregovora u Dejtonu tih 21 dan. Mi smo napravili taj album i odlučili smo da to budu kao crteži suda, jer je bilo u tajnosti, dok nisu izašle knjige i on je onda nama uzeo to kad smo završili i Stejt dipartment je 8 meseci izučavao da vide da li je bilo manipulacije. Nije bilo, znači dobili smo dozvolu. Oni su u Dejtonu gledali, video simulaciju terena. Ne znam da li to znaš, da su išli po terenima Bosne kroz video. Kao video igra. I onda su im ovi Amerikanci pokazivali gdje je koji kamen, kuća, vece, toalet, kako će granica da prođe. Oni su trgovali doslovce kamenjem, hajmo ovo, hajmo i onda su tu nastajale svađe, ručkovi, tenis. Mislim, on jeste stvarno bio vješt pregovarač, jer on je znao sa kim treba da igra tenis. Igrao ga je sa Tuđmanom, jer je to Tuđman htio, ali Silajdžića je budio u pidžami da sa njim ne znam šta dogovori, da vrši pritisak na njega. Granić je uvjek bio gospodin. Silajdžić je uvjek bio mrzovoljan, ljutio se i odbijao. Holbruk je njih profilisao, dobro se to sve odvijalo među njima.

Svetlana Lukić: A šta kaže za Miloševića?

Suada Kapić: On se jako dobro družio sa Miloševićem. Milošević je njemu nekako inponovao svojim bezobraznim formatom, jer nije on bio nikakav format osim bezobrazluka neviđenog. Da je to njima jako inponovalo i da ne vole u principu da budu sa žrtvom. To mi se čini, a da mu je Tuđman bio smješan. Evo, tenis najbolje govori. Znači Tuđman voli te takve neke folove i onda će on to njemu pružit. Nije ga baš mnogo tretirao. Tako da on i Milošević su, ja mislim, bili glavni da ustanove okvir, onda je išla ta video igra. I onda je to na kraju tog projekta bilo kako je rat završio. Kao scenarij, šta je rekao Milošević, šta je Holbruk.

Svetlana Lukić: Da li ima neki detalj o Miloševićevoj reakciji na Sarajevo.

Suada Kapić: On je to dao Silajdžiću. Ma evo ti Sarajevo, zašto si navalio. Tako je bilo. To smo radili 1999, i od tada ga više nisam mogla čitati, stvarno. Međutim, šta je zanimljivo. Kad smo to objavili u Oslobođenju, da li vjeruješ, nikakva reakcija, ništa. Kao da im uopšte nije bilo zanimljivo. Što je zanimljivo, isto je bilo i u slučaju Srebrenice. Kao da ništa ne postoji, nijedan projekat ne pomaže, ništa. A u Haškom tribunalu krivci su priznali krivicu. Samo treba njih čuti. Ali ništa drugo ne treba. Mi možemo da radimo ovaj posao, ali to sve postoji. U slučaju Sarajeva, opsada, sve. Postoje naredbe, kad se kaže da treba avio bombom gađati Velešiće i da treba birati mjesta koja će izazvat što više ljudskih žrtava. Naredba. Piše potpis. Svi ovi projekti za koje radimo i sa čim se i vi bavite, oni su sigurno neophodni jer da toga nema, onda bi možda bilo još gore. Ali u stvari, postoje tačno rečene stvari, koje uopšte ne dopuštaju interpretaciju. Ni našu, ni njihovu. Tako je bilo.

Svetlana Lukić: Moram da kažem da sam izbegavala da idem u Sarajevo posle rata, jer kad stanem i pogledam okolo, vidim samo ta groblja, prosto počinjem da se gušim. Znam da verovatno ljudi tamo to nekako i apstrahuju, ako je to ikako moguće, ali nekako mi se čini da kada sam u Sarajevu, kao da živim na groblju nekom.

Suada Kapić: Ja sam znači stanovala na Grbavici, koja je prva okupirana i otišla sam iz svog stana. Mislim, nije me niko direktno protjerao, ali oni su dolazili, znači, baš u grupama specijalci, četnici, Bjeli orlovi. Znači, morao si otići, da ih ne sačekaš. I sad sam ponovo na Grbavici, ali u drugom stanu. Ponekad se pitam, kako bi bilo da se Jevreji vrate da žive u Aušvicu. Mislim, imaš potpuno pravo. Ja znam kada je moja mama došla iz izbjeglištva 1994. u Sarajevo, pa je moja sestra odvela na pijacu da joj pokaže šta sve ima na pijaci, a ona je znala pijacu samo po Markalama i po leševima. Ona je odmah pala u nesvjest. I ona je nas pitala, zašto vi želite da ja prihvatim kao normalno ono što nije normalno. To je osnova onoga razmatranja i razmišljanja mog ovoliko godina, da ljudska priroda mora da pristane na nove okolnosti, da ih potpuno prihvati i da stvori odbrambene mehanizme, praveći se da je to normalno. Zapravo prihvataš drugu normalnost. Ništa se ti ne praviš. Znači ta druga normalnost je bila prihvatiti da živiš, što ti kažeš, na groblju. Jer zaista svaka kuća u gradu ima geler. Svaka. Do toga da kad pođeš negdje imaju spomen ploču djeci koja su poginula. I potpuno si me sada zatekla, jer upravo tačno je tako. Možda je to ta strašna energija koja djeluje sad na mene na Grbavici. Ali ja gledam taj novi park, pa kažem, bože, kao Central park ispred mog prozora. Ne mogu da vjerujem, jer ja sam prilično racionalna, do koje mjere sam ja sama na to pristala, jer zaista je ljepo kroz prozor. I nikada, vidiš, ne pomislim šta je u stvari tu bilo. Ali baš na Grbavici, o kojoj čak ni priče ne postoje. Ja uopšte nemam materijal o Grbavici na primer. Ljudi nikako neće da govore. Znači, onda možeš misliti šta je bilo. E sad ja živim tamo. Znaš. Ma ja mislim da je sve u ljudskoj prirodi. Ja se isto tako pitam znaš, kako oni koji su ubijali u Srebrenici, kako kad ubiješ prvog, pa onda deset, onaj Edemović je o tome i govorio. Samo jedan klik uradi ili na ovu stranu ili na onu.  Ja sada kad me to pitaš, vjeruj mi, možda nikad prije nisam tako pomislila, sad sebe pogledam, pa ja uopšte i ne pričam te priče šta je bilo sa nama u ratu, a bilo je sve što treba da bude. Mislim, sve najgore, naravno. I gladi i nemanja odjeće i zima užasna, a i sve drame porodične, i gubitak stana, imovine i svega, ali ja uopšte nisam gledala kroz to nego kroz taj fenomen. A poslje, kad sam išla kroz sav taj materijal, možeš li misliti koliko sam puta prošla kroz govornu istoriju. Znači, mi imamo 1.100 ljudi koji su nam odgovarali baš kroz intervjue duge, na teme dnevnog događanja, a onda smo napravili tih pet anketa. I dugo vremena sam to gledala kao pobjedu ljudske prirode i uma nad zlom. I dok sam se držala toga, bilo mi je dobro.

Međutim, sad dođe Mirko Klarin i kaže, mi bi trebalo da sarađujemo na budućem projektu Muzeja opsade, mi imamo taj veliki arhiv presuda, suđenja i bilo bi dobro uraditi film o opsadi Sarajeva. Kažem ja, zar opet. Ne mogu više, predozirana sam, ne nikako. I sad on kaže, ali treba. Dao mi je taj transkript materijala koji se bavi samo stranom terora. Znači, ta moja cjela priča kojom ja toliko godina insistiram na pobjedi ljudske prirode, što je tačno, jer mi ne bi drugačije opstali. Gledali smo to i u drugim slučajevima, i Drugog svjetskog rata i holokausta, to su očito poznate reakcije. Nekako uopšte nisam videla ovu stranu čistog terora. Jako mi je teško sa tim. Onda možeš misliti, dakle, lično iskustvo, pa plus prolazak kroz druga iskustva tih ljudi, a ja sam uvjek imala ono da se zaprepastim da se to dogodilo, vjeruj mi da svaki put kad pročitam, kao da nisam uopšte bila tamo, ja kažem, ne mogu da vjerujem. Kaže žena ovako: Ja sam djelila vodu sa svojim ružama. U tome je čudo. Ona je jedna ozbiljna gospođa, starija, živela je sama u opsadi. Pomisli ti njenu izlaznu poziciju. Šta je ona mogla da ima, mali kanister od dva litra vode, da ga uspje doneti. Ništa više od toga. Znači, koliko da ružama, toliko sebi, koliko dana. I danas, kad ti to kažeš, kad sebe nekako odozgo pogledam, kažem – dragi bože.

Ja neki dan bila na večeri u Sarajevu. Različiti su svi, ne poznajemo se, ali ovako dobar je neki bio sklop. Uglavnom, niko od njih nije bio u opsadi i sad krene neka priča i to izvuče iz mene razne priče i dogodovštine, koje su bili moji odlasci iz opsade i vraćanje, ali to su sve bili spektakli, mislim. I Tokio i Njujork i Portoriko, ja ti sad ne znam objasniti šta sam ja morala da uradim da bi se to desilo. Jer je to bilo nemoguće. Znači, možeš ti mislit da ja to nisam zapisala. Ali vjerojatno bi bilo zanimljivo znati i meni i ostalima. I sad sam im ja to sve pričala, strahovito veliku duhovitu priču, koja jeste priča o premoći karaktera nad okolnostima i ubijanja straha. Možda je to priča o savladavanju straha. Ako je osnova da te neko teroriše na tako brutalne načine, to jest gađa te non stop. Mislim da ništa drugo nije uradio, samo voda, hrana, ja malo pijem vode inače, tako sam se provukla, ne moram da jedem i sve sam to nešto mogla asketski, ali te on faktički gađa non stop. Tu nema šta, četiri godine, je li. Znači, u tebi mora postojati strah. Ja ga nisam osjećala i ne lažem te uopšte u ovom momentu. Znači ne, nisam osećala, spavala sam dok su padale granate. A sasvim sigurno je strah radio svoje. Ako je strah ogroman, onda ti činiš ogromna postignuća da njega poništiš. Svakominutna borba sa strahom od onoga što se dešava oko tebe, potpuno iskeženo i nepoznato, nije ništa bilo lijepo u tim događanjima, naravno. Ali ti sam napraviš tu kreaciju. E sad u mom slučaju je to moralo ić baš ekstremno, da ide relacija Tokio – tunel. Ali se tako slagalo. Napravim prvo Vodič za preživljavanje, pa onda neko to napolju pročita, onda mene pozovu kao da je to najnormalnije da ti dođeš. I sad ja gradim taj sistem izlaska iz opsade grada iz kog je nemoguće izać kao pojedinac. Ja nisam ni sa kim bila umrežena. I stvarno sam izlazila i vraćala se, da sam sebe prevaziđeš u ludilu. Mislim, idem da pravim Life magazin i kupi mi molim te, preko satelita kažem, na Petoj aveniji, na štandu iz 1936, Elizabeta Tejlor je na naslovnoj. Slušaj ti tu priču. Ja dobijem to, aha dobro, sad ćemo mi, UNESCO žena tu bude i kaže, mi ćemo to finansirat i mi doslovce napravimo isti Life kao iz 1936. i ja pošaljem u Njujork njihovom uredništvu, oni u nesvjest padnu i odmah me tuže. A oni su do tog vremena propali, već su na onom malom formatu, a mi napravili najglamuroznije, samo stavili Amru, izimitirali Elizabet Tejlor, a unutra, kao šta mislite o vjeri i nadi i sreći, drugom životu. I ljudi su tako odgovarali. Prvo su nadu izolovali kao kategoriju svi redom, da je to nepotrebno apsolutno, znači da samo realnost te vodi. Njihovi odgovori su veličanstveni. Nikad ih ne bi sad mogli ponovit, sigurna sam, znaš. Ja mislim, da staviš iste okolnosti na bilo koji grad ljudska priroda mora tako funkcionisati i da se prirodno počnu otkrivati mehanizmi suprotstavljanja toj situaciji. I da možda ovaj strah opšti bi mogao da izazove tu potrebu za kreacijom, jer ovo inače ne može, davimo se. A mislim, kreacija je na svim nivoima. Nije kreacija Life magazin. Ja nisam znala napravit peć. A ovaj moj bivši muž, napravio meni peć od reflektora koja je fenomenalna, ja se kao grijala recimo na njoj, možeš misliti 4 godine. Ja je ne bih znala, da umirem, streljački vod da kaže napravi peć, ne mogu. Da bi našli u ovim famoznim anketama odgovor, kaže čovjek, hej slušaj mu misli. Koje sam ja ponovila u Tokiju 1996. gdje su svi oni to odmah zapisali, jer oni žive od reciklaže. Kaže on: Reciklaža je promjena namjene predmeta. Najobičniji građanin Sarajeva u to vrjeme. I kad sam ja sletela na tokijski aerodrom znaš, zaleti se neka ogromna ekipa. Ja, iz 1994. krenula iz Sarajeva u Tokio. Znači, uzela sam sve to kao normalno, Tokio što da ne, kao. Sad milion onih novinara se baca na mene, ja se izmaknem, misleći da nekog iza mene čekaju. Kažu oni meni, šta mislite o Tokiju. Mislim, kažem slušajte, dok vi istražujete šta je reciklaža, mi živimo reciklažu. Kad sam ja to rekla Ceco, ja sam postala najslavnija osoba. Dva dana car me je gledao na plazma televizoru. Robot i ja smo se smjenjivali u studiju. Samo me nešto pitaju, ispituju, stave me na kauč, ja ne znam šta sam govorila, boga pitaj. Znači da, možda nam je to odgovor, strah i kreacija.

Svetlana Lukić: Ti si izlazila i ulazila u Sarajevo dok je trajala opsada. Da li je bio neki momenat kada si pomislila da nećeš da se vratiš.

Suada Kapić: Nikada. Ti sad mene pametna pitanja pitaš. Ja se sama čudim, zaista. Prvo smo mi osnovali Famu devedesetih. Već sam se nekako opremala ozbiljnije i meni je bilo jasno da će biti rat, za razliku od najbližih koji to nisu vjerovali i tako sam za sina sve uradila da ne bude više u Sarajevu, on je već tada otišao u Englesku na sreću, jer sigurno moj život u opsadi ne bi bio isti. To je različito. Ja sam bila sama sa sestrom, svi najbliži su napolju, ti odgovaraš za sebe, tako da taj drugi strah nisam imala. I ja sam donela odluku da ostanem. A to što sam izlazila, to je bilo kao povodom, ja sad nešto radim i sada ja to pokazujem napolju. E sad, druga je stvar što je trajalo i trajalo dok ja se vratim, taj posao je bio ogroman. Teže je meni bilo uć u Sarajevo, nego izać. Mislim da bi mi bilo mnogo teže da sam bila napolju. Zato što bih se mnogo više sekirala i žderala, ja sam procjenila da je meni lakše da budem u opsadi. Čini mi se da je to taj princip te odluke, zbog čega biti na strani nekako pravednosti. Ono gdje sad stvari izmiču je da se mora vratiti smisao. Ja mislim, ova pervertirana situacija toliko dugo traje, u svim ovim djelovima bivše zemlje, da se gubi smisao i razlog i opravdanje sopstveno. Šta je u stvari to bilo. Kao lična odluka, 20 godina, sama za sebe govorim, jako bih voljela da se to malo sada opravda u totalnom, da se nekako zaključi kako treba.

Svetlana Lukić: Ove nedelje je s one strane reke otišao ne samo kineski bolesni diktator koji je bio glavna zabava medijima, nego i Vaclav Havel. Danas će na lafetu, kojim je prevoženo i telo Tomaža Masarika, na svoj poslednji put krenuti i taj veliki češki najpre pisac i disident, a potom i predsednik. Na sahrani će biti nekoliko svetskih državnika, šefovi Evropske unije, ali ne i naši predstavnici. Svi znamo zašto. Složio se sa bombardovanjem Jugoslavije.

Umrla je ovih dana i Sezarija Evora, koju slušate na kraju emisije, poslednje u 2011. godini. Sledeća emisija je 20. januara 2012. Budite dobro koliko god možete.

Radio emisija Peščanik, 23.12.2011.

Peščanik.net, 28.12.2011.