- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Sud ne priznaje pravo na obeštećenje logorašima

Fond za humanitarno pravo (FHP) je 20.07.2011. godine primio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu kojom je odbijena tužba protiv Republike Srbije koju je FHP podneo u decembru 2007. godine u ime Ahmeta Kamenice i Selima Nuhanovića, bivših logoraša logora Šljivovica i Mitrovo Polje, zbog odgovornosti države za torturu koju su preživeli u tim logorima. Ova odluka je potvrda prakse sudova u Srbiji da žrtvama teških kršenja ljudskih prava koje su počinili pripadnici srpske vojske i policije u vreme vladavine Slobodana Miloševića ne priznaju pravo na satifakciju i materijalnu nadoknadu čime krše međunarodne konvencije i standarde ljudskih prava.  

Prvostepeni sud je odbijanje tužbe obrazložio nastupanjem zastarelosti potraživanja naknade štete, pozivajući se na stanoviše Vrhovnog suda Srbije (VSS) iz 2004. godine po kojoj duži rokovi zastarelosti (rokovi koji se primenjuju kada je šteta nastala izvršenjem krivičnog dela) teku samo prema učiniocu krivičnog dela, a ne i prema državi koja, u skladu sa odredbama Ustava i u zakonom određenim slučajevima, odgovara za štetu koju počine oni koji istupaju u ime države. 

Presuda Prvog osnovnog suda suda kao i sporno stanovište VSS u suprotnosti su sa odredbama Ustava RS i postojećim zakonskim odredbama, kao i sa međunarodnim dokumentima i standardima u oblasti ljudskih prava. U Zaključnim komentarima Komiteta UN za ljudska prava (Komitet) povodom izveštaja o sprovođenju Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima za Srbiju (april/mart 2011. godine), Komitet je izrazio zabrinutost zbog teškoća sa kojima su suočeni pojedinci u pokušaju da ostvare obeštećenje za kršenja ljudskih prava za koje odgovora država, naročito u slučajevima ratnih zločina, kao i zbog postojećeg roka zastarelosti od pet godina. Komitet je naglasio obavezu države da detaljno istraži sve slučajeve navodnih kršenja ljudskih prava počinjenih devedesetih godina i počinioce privede pravdi, kao i da osigura da žrtve ovih kršenja i članovi njihovih porodica dobiju adekvatnu kompenzaciju. U Zaključnom komentaru Komiteta UN protiv torture o primeni Konvencije protiv mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Srbiji u periodu od 1992 do 2003. godine, ističe se da Republika Srbija nije obezbedila programe kroz koje bi se žrtvama torture i nehumanog postupanja obezbedilo ostvarivanje prava na obeštećenje. Istovremeno, Srbiji je preporučeno da uloži više napora u pogledu kompenzacije i rehabilitacije da bi žrtvama mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja obezbedila pravedno i odgovarajuće obeštećenje, u koje spadaju svi načini za što potpuniju rehabilitaciju.


Činjenice slučaja

Početkom avgusta 1995. godine, Ahmet Kamenica i Selim Nuhanović, pripadnik Armije BiH, su nakon pada Žepe [30.07.1995], bežeći od pripadnika Vojske Republike Srpske, sa grupom Bošnjaka preplivali Drinu. Na srbijanskoj strani, graničari Vojske Jugoslavije (VJ) su ih lišili slobode i odveli u obližnje selo Jagoštica.

U Jagoštici, gde je dovedeno još oko 110 Bošnjaka, bili su prisutni i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (MUP RS). Pripadnici VJ, uz prisustvo policije, su Ahmeta i Selima kao i ostale Bošnjake tukli palicama i kundacima, terali ih da kleče i gledaju u zemlju da bi ih zatim udarali, vređali i ponižavali. Jedan od vojnika je Ahmetu nožem posekao arkadu i sekao ga po nogama. Tortura i batinjanje su trajali do večernjih časova. U selu su prenoćili, bez hrane i vode.

Vojnim kamionima su prevezeni u logore – Ahmet u Šljivovicu a Selim u Mitrovo Polje. Tokom puta, vojnici su tukli zarobljene Bošnjake pendrecima kroz ciradu kamiona.

U Šljivovici, Ahmet je razdvojen od sina. Smešten je u tzv. barake za izolaciju. Tokom tri meseca boravka u logoru, Ahmet je bio izložen konstantnoj torturi. U Šljivovici, pripadnici MUP RS izvodili su logoraše svake noći na batinjanje. Ahmeta i ostale logoraše tukli su vodovodnim cevima, električnim kablovima, a neki su bili i seksualno zlostavljani. Hrana je bila nedovoljna a higijenski uslovi nedostojni čoveka.

Tokom boravka u logoru Mitrovo Polje, uveče i tokom noći, policija je Selima i ostale logoraše  svakodnevno izvodila iz baraka na batinanje, a tukli su ih palicama, granama i gumenim crevima. Selima su izvodili na ispitivanje 15 puta, a skoro svaki put su ga tukli i čupali za kosu. Stalno je bio modar od batinjanja. Hrana je bila nedovoljna, a nisu imali mogućnosti ni za održavanje osnovne higijene. Selim i ostali logoraši su stalno bili izloženi ponižavajućem postupanju od strane pripadnika MUP RS. 

Posredstvom Međunarodnog komiteta Crvenog Krsta i UNHCR-a Ahmet i Selim su iz logora oslobođeni 10.04.1996. godine. Ahmetu je omogućen odlazak za Finsku, dok se Selim vratio u Bosnu.

Ahmet i Selim do danas osećaju teške posledice boravka u logoru. Zdravlje im je značajno narušeno.

Nakon preživljene torture imaju brojne traume i psihičke probleme u vidu strahova i noćnih mora, zbog čega se i danas leče.

 
Peščanik.net, 22.07.2011.