- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Svi predsednikovi saučesnici

Sprovođenjem torture nad pritvorenicima osumnjičenim za terorizam posle 11. Septembra 2001, Amerika je ponovo dospela na stub srama, kao i posle usvajanja Zakona za strance i buntovnike, pritvaranja Japanaca tokom Drugog svetskog rata i ekscesa iz doba Makartija. Izgleda da čak i liberalna društva s vremena na vreme doživljavaju ovakve autoritarne ispade. Da li se tek posle takvih epizoda, tek pošto što se država dozove pameti, otkriva pravi karakter jedne nacije? Kako da se pomirimo sa time da smo izdali svoje ideale?

Od svih istorijskih mrlja, sa današnjom situacijom najbolje se može uporediti slučaj nasilnog pritvaranja Amerikanaca japanskog porekla posle napada na Perl Harbor. Kao i Bušove mere torture, odluka Frenklina Ruzvelta da „preseli“ više od 100.000 ljudi, od kojih su većinu činili američki državljani, u daleke logore na zapadu zemlje, doneta je u vreme opšteg straha posle iznenadnog napada na Perl Harbor. Isterivanje građana japanskog porekla iz njihovih domova ujedno je predstavljalo i predsednikovu politiku i izražavanje narodne volje. Malo ko se tome protivio dok je trajalo, a Kongres je usvojio zakon koji je podržao Ruzveltovu naredbu. Kako su spoljne pretnje jenjavale, Vrhovni sud je ograničavao takve mere, da bi ih Ruzvelt 1945. potpuno ukinuo. Svaki pritvorenik je dobio po 25 dolara i autobusku kartu do kuće. Amerika je shvatila da je napravila užasnu grešku i onda rešila da na nju potpuno zaboravi. Tek je 1983. kongresna komisija zvanično utvrdila da je pritvaranje bilo „nepravedno i motivisano rasizmom, a ne realnom vojnom nužnošću.“

Za razliku od pritvaranja etničkih Japanaca, metode davljenja su naređene i sprovođene tajno. Ali i to je bila američka politika, a ne samo politika Dika Čejnija. Kongres je obavešten o svemu što se dešavalo i nije imao nikakve primedbe. I javnost je znala. Ako do 2003. niste znali da SAD primenjuje torturu nad onima koji su nazvani „neprijateljskim borcima“, znači da niste obraćali pažnju. Krivični progon onih koji su za to direktno odgovorni upravo zbog svega ovoga nije baš dobra ideja. Moramo se pomiriti ne samo sa nepočinstvima Bušove vlade, već i sa našim saučešništvom u njenim odlukama.

Opravdavanje torture otpočelo je ubrzo po septembarskim napadima. U novembru 2001. videli smo tempirane bombe u seriji 24. Istog meseca, moj kolega Džonatan Atler napisao je u svojoj kolumni u Newsweeku (zbog čega danas žali) da bi trebalo razmisliti o „isporučivanju pojedinih osumnjičenih nekima od naših manje osetljivih saveznika“. Alan Deršovic se zalagao za legitimizaciju torture putem sudskih naloga. „Američki islednici bi trebalo da upotrebe sve tehnike koje daju rezultat,“ napisao je Mark Bouden nekoliko godina kasnije u Atlanticu, misleći na tretman Kalida Šeika Muhameda. A sve su to liberali. Konzervativni komentatori nisu bili tako blagi.

Mnogo pre nego što su birači 2004. po drugi put izabrali Džordža Buša, naši najbolji izveštači razotkrili su najvažnije aspekte njegove politike torture: decembra 2002, Dejna Prist i Barton Gelman objavili su na naslovnoj strani Washington Posta da američki islednici koriste tehnike „stresa i prisile“ i da Amerika šalje zatvorenike u zemlje poput Egipta. Takav se postupak naziva nepravilnim izručenjem. „Svi službenici državne bezbednosti koje smo intervjuisali za ovaj članak brane korišćenje nasilnih metoda, opisujući ih kao pravedne i nužne,“ pisali su ovi izveštači. „Svi oni veruju da se sa takvim stavom američka javnost slaže.“ Službenici su bili u pravu.

Simor Herš je prvi objavio priču o zatvoru Abu Graib u New Yorkeru aprila 2004. U maju je New York Times otkrio da su islednici CIA primenjivali metode davljenja u ispitivanju Kalida Šeika Muhameda. U junu je Washington Post pisao o memorandumu ministarstva pravde, u kojem se kaže da islednici iz CIA neće biti krivično gonjeni za torturu nad pritvorenicima. Istog meseca nedeljnik Newsweek je otkrio da su Čejnijevi pravnici proglasili tehniku davljenja legalnom i prihvatljivom praksom. Izveštaj Crvenog krsta do kojeg je došao i objavio ga Mark Daner u časopisu New York Review of Books i novi memorandumi koje je nedavno objavila Obamina vlada dopunjuju čitavu priču užasavajućim detaljima. Ali to u osnovi ne menja ono što smo već znali.

Kao i u slučaju pritvaranja Japanaca, ostale grane vlasti nisu se ozbiljno usprotivile Bušovoj politici torture, dok se ona odvijala. Iako predsednica Predstavničkog doma Kongresa Nensi Pelosi tvrdi da nije bila obaveštena, postoje dokazi iz kojih se vidi da su ona i ostali članovi komiteta za bezbednost bili detaljno obaveštavani o upotrebi davljenja i ostalih nasilnih tehnika tokom jeseni 2002.  Prema jednom zvaničniku koga je citirao Washington Post, „nije bilo primedaba niti zavrtanja ruke. Vladao je stav: ‘Ne zanima nas šta radite tim tipovima, važno je samo da dobijete informacije koje će zaštititi američke građane.’“ Septembra 2006, Kongres je usvojio zakon o vojnim komisijama, koji štiti američke islednike od mogućeg krivičnog progona za torturu. Senat je odbio amandman koji je predložio Ted Kenedi, kojim se davljenje definiše kao ratni zločin. Demokrate su 2008, pet godina nakon prestanka upotrebe tehnike davljenja, konačno stisle petlju, usvojivši zakon koji ograničava isledničke tehnike na one koje su propisane vojnim priručnikom. Buš je stavio veto, i nije bilo preglasavanja.

Predsednik Obama je učinio ono najvažnije: stao je na kraj Bušovoj politici torture i proglasio je nedvosmisleno lošom. Sada nam je potrebna javna debata kroz svedočenja u Kongresu, a možda i formiranje neke ugledne komisije – Džek Goldsmit i Filip Zelikov, hrabri protivnici pravne kazuistike iz Bušove vlade, bili bi odličan izbor. Ali krivični progon bio bi pravno i politički previše komplikovan, a moralno previše jednostavan izbor. Optužnica protiv Buša i njegovih ljudi neće nas osloboditi odgovornosti za ono što smo im dopustili da urade.

 
Jacob Weisberg, Slate, 02.05.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.05.2009.