Foto: Damir Romanov

Foto: Damir Romanov

Za koliko jaja biste prodali kokošku? Nije reč o zlatnoj koki i zlatnim jajima; za ovu ilustraciju biće dovoljna i ona poslovična slabovida koka koja nađe svoje zrno i poslovična jaja koja se moraju razbiti da bi se napravila kajgana. Za odgovor na ovo pitanje, naravno, biće vam potrebno još podataka – koliko jaja kokoška snese godišnje, koliko je stara, koliko košta njena ishrana, hoćete li je vi, za naknadu, hraniti i posle prodaje, kakva je cena jaja, imamo li gde da ih čuvamo do prodaje… Nije to jednostavna računica. Pa još ako niste vlasnik kokoške, već vam je povereno da brinete o kokošinjcu, u jednačinu se uvodi i moralni koeficijent – da vam neko ne prigovori da ste tuđu kokoš dali budzašto jer se nešto slilo i u vaš džep. Ako ste u ovoj priči vi država, dobili smo ilustraciju za lekciju o privatizaciji u udžbeniku „Ekonomija za početnike“.

A kad vam neko ponudi da kokoš uzme u zakup na neko vreme, račun je još složeniji. Šta on nudi zauzvrat? Da renovira kokošinjac? Hrani ostale kokoške? Šta ako iznajmljena kokoška ugine tokom zakupa? Sad smo već zagazili na polje javno-privatnih partnerstava i rizika koje oni nose sa sobom. Ništa manje teška, ako ne i teža, računica – da li je bolje da prodajete jaja i skupite pare pa da sami renovirate kokošinjac, da uzmete kredit, ili da prihvatite ponudu o zakupu? Sve to treba staviti na papir i izračunati šta se najviše isplati. Ako kokoška i kokošinjac nisu vaši, normalno bi bilo da, kao upravnik, tu računicu podelite sa vlasnikom. Ako ste vi u ovoj priči država, a kokoška i kokošinjac Aerodrom Nikola Tesla, čini se da bi bilo normalno da računicu podelite sa građanima koji su vas postavili za upravnika. Država Srbija, tačnije Vlada Srbije, Ministarstvo saobraćaja i Komisija za javno-privatna partnerstva ne misle tako. Odlučili su da daju koncesiju za aerodrom, iako su godinama tvrdili da je reč o izuzetno uspešnom preduzeću, pravoj zlatnoj koki (premda su pustili da je Air Serbia čerupa), pa je čak i tadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić eksplicitno tvrdio da smo „sami u stanju da ulažemo u aerodrom“.

Koncesija je, da odmah demistifikujemo, oblik javno-privatnog partnerstva, specifičan po tome što se koncesionaru omogućava komercijalno korišćenje nekog dobra u javnoj svojini, na određeno vreme, pod propisanim uslovima, uz plaćanje koncesione naknade. A Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama propisuje da, pre davanja koncesije, stručni tim (koji je imenovalo javno telo, davalac koncesije), pored ostalog, treba da izradi studiju opravdanosti davanja koncesije. To je dokument koji treba da pokaže da li ćemo sami graditi novi, lepši i veći kokošinjac, prodati stari, zadužiti se ili stupiti u javno-privatno partnerstvo. Samo možemo da se nadamo ili da na slepo verujemo da je takva studija urađena u slučaju Aerodroma Nikola Tesla. Razloga za zebnju ima kada se prisetimo kako je Aleksandar Vučić svojevremeno zborio, a Vlada Srbije prenela njegovu meditaciju na temu koncesije za izgradnju deonice autoputa na Koridoru 11: „Premijer je rekao da razmišlja o tome da Kinezima da u koncesiju deonicu autoputa do Crne Gore Požega-Boljare, ali i dodao da mu je žao da to uradi, jer je Srbija sama finansirala izgradnju ostalog dela ovog važnog putnog pravca“.

Iz ove izjave date u fabrici čipsa, tokom predizborne kampanje, moglo se zaključiti da od svih mogućih stručnih i političkih tela, odluku o tome da li će biti koncesije i ko će je dobiti donosi jedan čovek, a presudni element za odluku jeste da li je premijeru žao ili ne nekih prethodnih ulaganja iz budžeta i kredita.

A šta je rezultat pokušaja da se dođe do dokumenta koji bi razvejao ovu slutnju? Na zahtev da dostavi predlog koncesionog akta i studiju opravdanosti davanja koncesije, Vlada Srbije nije odgovorila. Nije ni na urgenciju, pa je Transparentnost Srbija (TS) podnela tužbu Upravnom sudu. Komisija za javno-privatna partnerstva je na svom sajtu (pod rednim brojem 44) objavila da je dala pozitivno mišljenje na „Predlog koncesionog akta za finansiranje, razvoj kroz izgradnju i rekonstrukciju, održavanje i upravljanje infrastrukturom AD Aerodroma Nikola Tesla Beograd i obavljanje delatnosti operatera aerodroma“, ali na zahtev TS da dostavi to mišljenje nije odgovorila, zbog čega je podneta žalba Povereniku.

Ministarstvo saobraćaja nije ćutalo, ali dokumenti nisu ugledali svetlo dana, već smo saznali da su i koncesioni akt i sve što se ove koncesije tiče strogo čuvane tajne. Ili da su to postali kada je TS zatražila da se objasni zašto dajemo toliko hvaljenu zlatnu koku u višedecenijski zakup. Naime, Ministarstvo je odbilo zahtev da dostavi dokumente, uz obrazloženje da bi time bili ugroženi vitalni interesi Republike Srbije. Transparentnost Srbija je podnela žalbu, istovremeno odustajući od dela zahteva – kako se ne bi izdvajali oni delovi koji ne ugrožavaju vitalne interese, zahtev je ograničen na kopiju delova koncesionog akta i studije opravdanosti na osnovu kojih se može zaključiti da li je odabrani model koncesije za Srbiju povoljniji od alternativnih rešenja (nastavak rada na dosadašnji način, ulaganje sopstvenog kapitala ili sredstava iz kredita, prodaja aerodroma, drugi oblik JPP). Uprošteno rečeno – dokaze da se ovom koncesijom, sa kim god da se zaključi, zaista ne ugrožavaju vitalni interesi Republike Srbije.

Nepuna dva meseca kasnije, u odgovoru na rešenje Poverenika, Ministarstvo je ustvrdilo da uopšte ne poseduje koncesioni akt ni studiju opravdanosti. S obzirom na to da je 2. marta odbilo zahtev jer bi dostavljanje dokumenata ugrozilo vitalne interese Srbije, a 24. aprila saopštilo da dokumente ne poseduje, može se zaključiti ili da neko u Ministarstvu, daleko bilo, laže, ili da su akta u međuvremenu zagubljena ili premeštena. Stoga je TS zatražila da Ministarstvo dostavi dokumente iz kojih će se videti na koji način su koncesioni akt i studija opravdanosti nestali iz poseda. Iz poslednjeg odgovora može se zaključiti da je prvobitno odbijanje bilo „preventivno“, iako ministarstvo „nije bilo niti je sada u posedu traženih dokumenata“. Zahtev je odbijen iz razloga „mogućeg ugrožavanja vitalnih interesa“, a na osnovu informacija iz Sektora za vazdušni saobraćaj. A dokumenta poseduje samo i jedino Vlada Srbije. Koja ne odgovara na zahtev još od februara. I nema bilo kakve garancije, niti mehanizma, koji bi je naterao da odgovori ni kada Upravni sud eventualno donese takvu presudu.

Šta će se desiti? Vlada će izabrati koncesionara, potpisati ugovor. Ako se nekome učini da smo zlatnu koku poverili na čuvanje lisici, umesto dokumenata dobiće mešanu salatu od brojeva, procenata, izjava i najava. Javnosti će, jednostavno, ostati da veruje na reč Vučiću, ili bilo kom političaru koji na potpisivanju ugovora bude zamazivao oči javnosti milionima evra naknada, ulaganjima, izgradnjom, rekonstrukcijom, kvalitetni(ji)m upravljanjem, toliko povoljnim po Srbiju, da se plašimo da će koncesionar shvatiti da ćemo mu odrati kožu s leđa, pa će se pokupiti i pobeći.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 26.06.2017.