Kada su se oci i učitelji naše Crkve okupili na epiklezi – to je mistični čin zazivanja Duha svetoga kojim se otvaraju sabori Srpske pravoslavne crkve – i započeli saborske rasprave, sve je krenulo u nekom čudnom znaku i niko nije mogao da zna kako će se ovo zasedanje okončati. Vesti koje stižu iza dobro zamandaljenih vrata nisu vesele, uglavnom odišu atmosferom stihova „međuse se hoće da pomore, zlaćanima da pobodu noži“. Znamo da je rasprava burna i bučna. Vladika mileševski preosvećeni Filaret je, prema pisanju medija, „toliko podigao i ton i glas da se čulo na ulici!“ Ko zna treba li u svemu verovati novinama, jer hartija trpi sve. Bilo kako bilo, dnevni red Sabora je obiman, brojne su različite struje i lobiji, mada možda najviše muke vlada zbog obolelog patrijarha Pavla, koji je na bolničkom odru, jer on nikome ne daje blagoslov, niti hoće da se povuče. On to i ne može, jer po Ustavu SPC patrijarh se bira doživotno i tek kad premine – ne dao Bog – može se sazvati izborni sabor, koji će raditi po Ustavu SPC i uz poštovanje kanona koji garantuju normalan red i poredak u samoj Crkvi. No sve vesti govore da to ne ide baš lako i da crkveni oci zaista imaju muke. Na kraju je Sinod ipak „preuzeo na sebe svu vlast, dužnost i obaveze srpskog patrijarha“.

Dešavalo se već da su patrijarsi, zbog bolesti ili iz drugih razloga, bili sprečeni da obavljaju dužnosti, ali Crkvom nikada do sada nije upravljalo kolektivno telo. Položaj patrijarha definisan je Ustavom SPC. On je harizmatska glava tela Crkve, koja ostaje na tom mestu doživotno. Nadležnosti Sinoda – a to je crkvena vlada – takođe su jasno definisane i one se ne podudaraju s nadležnostima poglavara Crkve. Za vreme Drugog svetskog rata imali smo situaciju da je poglavara SPC, patrijarha, okupator bacio u tamnicu, potom zatočio u manastir, da bi ga na kraju rata odveo u logor Dahau. Poslove Crkve vodio je za to vreme mitropolit skopski Josif, ali su odluke postale važeće, s punom kanonskom snagom, tek kada ih je odobrio patrijarh, i to nakon što se iz zarobljeništva vratio u zemlju. Sada situacija nije takva, mada je patrijarh sprečen da vrši dužnosti. Stoga valja sačekati: prvo, da se Sabor završi i da se objavi zvanično saopštenje, i drugo, da lekarska komisija sa VMA dostavi izveštaj o radnoj sposobnosti patrijarha. Taj izveštaj mora biti u celini publikovan, jer se samo tako može umiriti i laička i crkvena javnost. Bez toga se dešava da jedni viču kako je u SPC izvršen puč, a drugi da se sve radi prema kanonskim propisima, tako da te nesuglasice ostavljaju prostor za razna nagađanja.

Nije, naravno, izvršen puč, jer patrijarh je nemoćan da služi, ali valja imati na umu da svuda, pa i u Crkvi, ima potencijalnih pučista koji čekaju čas da ostvare svoje namere. Stoga je važno držati se reda i poretka, jer je situacija i u Crkvi i u državi vanredna. Za volju starog patrijarha da se ne povlači zna i naš državni poglavar, ustavni predsednik Boris Tadić. Ruska crkva se već oglasila stavom da patrijarh ne može biti obezvlašćen dok je živ što, uostalom, i stoji u Ustavu SPC. Sinod može da vrši samo tehničku vlast, ali to ne prejudicira izbor budućeg poglavara, niti se to sme dozvoliti. Stoga odluka Sinoda mora biti definisana kao privremena i to se mora službeno i limitirati, kako bi se izbegli neželjeni efekti. Niko ne bi smeo biti privilegovan time što je član Sinoda, jer Sinod se menja i popunjava, ali tako što je najstariji „po hirotoniji“ u Sinodu ili Saboru. Sabor može biti i vanredni, ali ako se bira patrijarh mora se pretvoriti u izborni, i to se mora javno saopštiti javnosti.

Stoga je očigledna paralela između stanja u državi i stanja u Crkvi, a to ne treba da čudi, jer državne i crkvene institucije odavno funkcionišu po zakonu spojenih sudova, što se označava kao „simfonija“ ili sabornost, kojom se diče i mnogi prvaci političkih partija. To posebno ističu predstavnici narodnjačke koalicije. Ima, naravno, i drugih pitanja koja dele oce i učitelje, ali najvažnije je da se sada povrati redovno stanje i da se svi pridržavaju principa kanonskog legalizma. To, naravno, nije legalizam kojim se „proslavio“ Vojislav Koštunica, jer njemu do toga nije ni stalo.

O svemu će se suditi prema potezima koji će uslediti narednih dana, a to nam je i poruka iz jevanđelja – „po delima ćete ih suditi“.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 20.05.2008.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)

Author: Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.