U filmu „In Bruges“, na samom kraju, Hari, šef ubica sa moralom, doživi nešto što bi se moglo nazvati „Oh, I see“ trenutkom: odjednom mu nešto postaje jasno. Nešto slično se izgleda desilo Vladimiru Putinu posle posete severnoj Osetiji.

Evo navoda iz novinskog izveštaja: „Putin je u Vladikavkazu, gde je doputovao posle prekinute posete Kini, rekao da je naneta ‘ogromna šteta njenoj (gruzijskoj) državnosti’ i da je ‘teško zamisliti kako će biti moguće posle svega što se desilo i što se još dešava, ubediti Južnu Osetiju da uđe u sastav gruzijske države’.“ I šta je sledeći korak? Možda telegram: „Send Martti Ahtisaari!“

U stvari, međukorak bi mogla biti rezolucija Saveta bezbednosti, slična rezoluciji 1244. Zato što se u srpskoj javnosti o toj rezoluciji ne vodi nikakva rasprava, nije poznato da ona u stvari reguliše proces secesije ili osamostaljivanja Kosova od Srbije.

Usput, u vreme kada je donošena tako je i bila shvaćena, ali je kasnije prevladalo tumačenje Slobodana Miloševića da je reč o velikoj pobedi Srbije. Naime, u toj se rezoluciji budući status uslovljava saglasnošću izabranih predstavnika Kosova, a možda i građana Kosova, kako je to u jednom času protumačila sada već zaboravljena Kontakt grupa. Srbiji je pružena šansa da ponudi Kosovu da uđe, što bi rekao Putin, „u sastav“ Srbije, ali ako za to ne bi bilo spremnosti, onda je jasno da bi u tom slučaju jedino moglo da dođe do sporazuma o nezavisnosti Kosova.

Ovim se otvara pitanje uslova pod kojima može da dođe do secesije. Jedan je ovaj koji sada vidi i Putin. Naime, dođe se do tačke kada je reintegracija neprihvatljia za secesioniste. Njihova bivša država nema ništa što bi mogla da im ponudi, a što bi bilo povoljnije od nezavisnosti. Kako i pod kojim okolnostima dolazi do toga, zasebno je pitanje.

Na drugi način je na to skoro ukazao Vaclav Klaus rekavši da bi Češka i Slovačka možda još uvek ratovale da ih je razdvajala Evropska unija. Nije bilo potrebno, jer je sam Klaus u ime Češke prihvatio činjenicu da nema šta da ponudi onima u Slovačkoj koji su bili za nezavisnost. Budući da nije moglo doći do sporazuma o zajedničkoj državi, jedino što je preostalo je bio dogovor o osmostaljivanju Češke i Slovačke.

Ova dva načina secesije mogla bi da budu razmotrena na Međunarodnom sudu pravde, ako inicijativa srpske vlade bude prihvaćena. U prvom slučaju, Sud bi mogao da kaže da je potrebno posredovanje međunarodne zajednice, dakle da je potrebno poslati po Martija Ahtisarija. Jer, ako nema sporazuma, ako je to „teško zamislivo“ što bi rekao Putin, zato što je matična država počinila dela nasilja koja onemogućavaju obnavljanje jedinstvene političke zajednice, tada je potrebno obezbediti mirnu secesiju.

Razlozi za međunarodno posredovanje su oni koji se mogu naći u rezoluciji 1244: ugrožavanje mira i teška povreda ljudskih prava. Ako je, pak, reč o demokratskoj zemlji, tada bi bilo prihvatljivo, nazovimo ga tako, Klausovo pravilo, gde nedostatak mogućnosti dogovora vodi dobrovoljnom razdvajanju pod uslovima prihvatljivim za obe ili za sve strane.

Ovim se, naravno, ne rešavaju sva pitanja vezana za secesije, a posebno je važno da se pravo na secesiju ne koristi da bi se ohrabrile agresije, osvajanja ili etnički ili bilo kakav drugi terorizam. Jasno je da Međunarodni sud pravde ne bi mogao da kodifikuje čitavu tu oblast, ali bi svakako mogao da preporuči Savetu bezbednosti i Ujedinjenim nacijama da to učine. Teško je, međutim, videti da će međunarodna zajednica doziveti taj „Oh, I see“ momenat.

Inače, u filmu „In Bruges“ nije reč o secesionizmu u Belgiji. Briž je samo pozornica: jedan predivan grad u jednoj staroj, mirnoj, evropskoj zemlji sa viševekovnom kulturom, gde je „teško zamisliti“ sve ono što se događa.

 
Peščanik.net, 11.08.08.