- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Tjenanmen, pobuna koja je uzdrmala Kinu

Le Figaro, 03.06.2009.

 
Prošlo je 20 godina od noći u kojoj je krv tekla ulicama glavnog grada zemlje, čije je frenetično sprovođenje reformi svet posmatrao tokom čitave prethodne decenije. Kina je proživela šest istorijskih nedelja koje su iz temelja protresle i njen prodemokratski pokret i njenu vlast.

Sve je počelo 15. aprila 1989, sa objavom smrti reformatora Hu Jaobanga, čija je popularnost neprestano rasla otkako je smenjen dve godine ranije. Studenti su masovno krenuli da mu odaju počast pred spomenikom herojima revolucije na trgu Tjenanmen. Njihov cilj nije bila promena režima, već samo potvrda vlasti da će nastaviti sa političkim reformama. Hiljade njih su se 20. aprila okupile pred ulazom u Žongnanhai, novi zabranjeni grad komunističkih glavešina, da zatraže „preispitivanje uloge Hu Jaobanga“, veću slobodu govora i manje korupcije. Jedini odgovor vlasti bili su pendreci. Studentski protesti prerastaju u pokret. Na univerzitetima se osnivaju nezavisna udruženja koja su zamenila zvanične organizacije studenata povezane sa Partijom.


Ogromna brljotina

Studenti su započeli štrajk glađu 13. maja. Svakog dana okupljali su se na Tjenanmenu. Građani Pekinga pridružili su se studentima u protestu protiv povećanja troškova života, za više pravde i veću slobodu štampe koja bi omogućila borbu protiv korupcije i samovolje partijskih kadrova. Kineski radnici, koje su studenti držali na distanci, neće im se pridružiti. Neće biti kineske Solidarnosti.

Najvažniji događaji su se odigrali u dva dana. Tokom sastanka održanog 17. maja kod Deng Sjaopinga, lider Komunističke partije Žao Zijang i njegova desna ruka Bao Tong optuženi su za podršku studentskom pokretu. Deng Sjaoping govori o sve većoj anarhiji, o riziku od potpunog gubitka kontrole nad situacijom i predlaže uvođenje vanrednog stanja. Odluka je doneta 18. maja ujutru. Žao Zijang se javno suprotstavlja. „Rekao sam sebi da, šta god da se desi, neću biti generalni sekretar partije koji je mobilisao trupe da pucaju na studente“, piše on u memoarima koji su ovih dana posthumno objavljenji u SAD i Hongkongu. 19. maja uveče svet je video danas čuvene snimke: Žao Zijang, u pratnji aktuelnog premijera Ven Đijabaoa, izlazi pred studente na Tjenanmenu, nagovara ih da se vrate kućama, izvinjava se. „Stigli smo prekasno“, kaže na kraju sa suzama u očima.

Prekasno, zaista. Vanredno stanje je proglašeno 20. maja i vojska dobija naređenje za pokret. Svuda su podignute barikade, ljudski štitovi pokušavaju da uspore naredovanje trupa. Ponegde ima nasilja. Između 20. maja i 3. juna, vojska je paralisana u uzavrelom gradu. Vojnici su imali naređenje da ne pucaju u masu, a mnogi od njih u početku nisu imali municiju. Dean Peng, u to vreme asistent na Institutu za atomsku energiju Univerziteta u Pekingu, bio je na Tjenanmenu u noći između 3. i 4. juna. Seća se da je na ulicama bilo sve manje studenata, a sve više nezaposlenih. Studentski pokret je davao protivrečne signale – i gašenja i radikalizacije. „Kada pogledam unatrag, shvatam koliko je sve to zajedno bila jedna velika brljotina“, priča on. „Niko nije želeo to krvoproliće, čak ni oni najtvrđi iz vlasti; otuda to osećanje stida koje se i danas oseća kod naših čelnika.“


Očistiti trg

Po Deanu, došlo je do gotovo mehaničkog prelaska drame u tragediju. Iako ne gaji simpatije prema Partiji, koja za njega više nije KPK, već „KFK, komunistička frakcija Kine“, ovaj četdesetjednogodišnjak procenjuje da je „bilo taktičkih grešaka na obe strane“. „Studenti su otišli predaleko, tako da je Deng pomislio da je njegova vlast vlast suštinski ugrožena. Vlast je napravila ogromnu grešku kada je proglasila vanredno stanje, što je iznerviralo ljude. A sve je moglo da se reši i bez nasilja, jer su postavljeni zahtevi bili neodređeni i politički nejasni“. Problem je, po njemu, bio u tome što nijedna strana nije imala iskustva u ovakvoj vrsti sukoba. „I tako je sve postalo pitanje časti. Da su se povukli, studenti bi pokazali da se boje. Da nije uspeo da uspostavi red, Deng bi pokazao slabost vlade.“

Naređenje da se trg očisti po svaku cenu dato je 3. juna. Uputstva data vojnicima zabranjivala su krvoproliće na Tjenanmenu. I zaista, većina žrtava pala je u susednim delovima. Linčovanje vojnika, pucanje u žive štitove, nasilje je raslo sa približavanjem noći. „Čitave noći moj muž i ja smo tražili svog sina Vu Ćijandonga“, priča Ću Đu, divna žena od 70 godina. „Videli smo kako rulja kreće na jednog vojnika. Nisam to mogla da razumem. A onda smo videli kako isti ti vojnici ubijaju čitav red demonstranata koji su blokirali ulicu. Više ništa nisam razumela. Bilo je užasno.“ Nakon što je obišao sve bolnice, par je pronašao sina tek u ranu zoru. Mrtvog. Leš mu je bio položen pored drugih leševa u bolničkoj garaži za bicikle. Bila mu je 21 godina.

Danas je Ću Đu, sa mnogim drugim „majkama Tjenanmena“ napisala svoju priču, koja je arhivirana na jednom američkom sajtu, „da sećanje ne bi umrlo“. Pokazuje košulju koju je nosio njen sin na Tjenanmenu, prepunu potpisa njegovih drugova. Tu je i njegovo zaveštanje, napisano 20. maja, na dan kada je proglašeno vanredno stanje. „Dragi moji roditelji, oprostite mi što nisam previše poslušan“, napisao je mladić, „ali ovo što činim je dostojno mog kineskog imena.“ Zvanično, „politička oluja“ iz maja 1989. odnela je 241 život. Ću Đu danas zahteva samo tri stvari: da se utvrdi istina o pravom broju žrtava, da se zvanično objavi ko je dao naređenje da se puca i da porodice poginulih budu obeštećene, „ne zbog novca, već zbog principa“. I da pravna država i sloboda štampe ne zaostaju toliko za ekonomskim razvojem. „Prošle godine sam htela da odem na grob Žao Zijanga“, kaže ona. „Trojica policajaca su me uhapsila i odvezla kolima. Može li jedna velika zemlja tako da se ponaša prema staroj ženi, čiji je jedini zločin to što je izgubila sina pre dvadeset godina?“

 
Arno de la Granž, Le Figaro, 03.06.2009.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 04.06.2009.