- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Traganje za srećom

Radio emisija 22.02.2013, govore Vladimir Gligorov, Ivan Čolović, Mirko Đorđević i Filip David.

Svetlana Lukić: Poslanici srpske skupštine kolektivno su posetili bioskop i gledali Spilbergov film Linkoln. Karte im je poklonio američki ambasador, a kada se projekcija završila, u “znak zajedničke borbe da svet učinimo boljim mestom”, podelio im je značkice sa američkom i srpskom zastavom i novčiće sa Linkolnovim likom.

Dostojanstvo srpske strane spasao je urednik Vremena Dragoljub Žarković, koji se u ime domaćina, ne zna se zašto baš on, obratio prisutnim zvanicama. Urednik Vremena se nije složio sa ekselencijinim viđenjem istorijske uloge Abrahama Linkolna.

Ambasador Majkl Kirbi svog velikog predsednika vidi kao čoveka koji se borio da se svim ljudima osigura pravo na život, pravo na slobodu i pravo na traganje za srećom. Žarković je, podsećajući prisutne da nije srpski nacionalista, ustvrdio da je Linkolnova glavna borba bila za očuvanje celine američkih država: “To je bitka koju smo mi izgubili. Naša država je opet podeljena i u tome su učestvovali i Amerikanci. A to – podučio je Žarković američkog ambasadora – Linkoln nikada ne bi prihvatio.”

Zašto ovo pominjem – bez veze, onako, mogla bih bilo šta, i opet bi pitanje bilo, a koga se to tiče, kakve veze to ima sa našim životom. Kako to da imamo osećaj da ništa više nema veze sa našim životom, da svako od nas ima neki svoj kalendar, svoju satnicu, svoje merenje vremena i prostora.

Ovog proleća nas očekuju samo brojevi i datumi: šeste, sedme i osme runde razgovora o Kosovu, onda datum kada će se odlučivati o datumu za pregovore o ulasku u EU. Onda, ako budemo imali sreće, datum za otvaranje i zatvaranje prvog poglavlja, pa datum za otvaranje drugog, pa trećeg, četvrtog, petog, trideset petog… i uto prođe život.

Osim Koštunici, Samardžiću, Antoniću, Dverima, Našima i Vašima, svima je jasno da je proces pridruživanja EU važan za stabilizaciju zemlje. Ubace te na tu bob stazu i onda se sankaš i paziš da ne izletiš na nekoj krivini. O važnosti te stabilnosti govoriće u ovoj emisiji Vladimir Gligorov, ali nekako mislim da je važno da ne izgubimo iz vida da stabilnost nije sama po sebi cilj.

Stabilno je i u Angoli i u Azejberdžanu; još je stabilnije u Kini i na Kubi, a najstabilnije je na groblju. Taj politički cilj, za koji se Vučić i Dačić ovih dana bore na bojnim poljima širom Evrope, samo je sredstvo pomoću koga od ove zemlje treba napraviti pristojnije stanište.

Problem je u tome što trčeći po Briselu i Berlinu, njih dvojica kod kuće ostavljaju polusvet koji su namestili na razna ministarska mesta, a koji se ponaša kao da i oni satima pregovaraju sa Tačijem i Vesterveleom i nemaju kad da se bave svojim poslom.

Ova skaredna farsa sa mlekom je najbolji primer za to koliko je ovde sve upušteno i zapušteno. Ministarka zdravlja Slavica Đukić-Dejanović, kao prva koja ljudima treba da kaže nešto o prokletom mleku, poručuje da svako treba slobodno, po svojoj volji da donese odluku da li će ga piti ili ne. Još će nam proevropski SPS to prodati kao dokaz poštovanja ljudskih prava.

U međuvremenu, u Sandžaku se Ljajićevi i Ugljaninovi kadrovi hvataju sa guše; u međuvremenu Miodrag Kostić zvani Šećer, od Komisije za zaštitu konkurencije dobija dozvolu da kupi još dve šećerane i tako postane gazda najmanje 65% tržišta šećera; u međuvremenu na pijacama, uz svoje tezge na kojima roba vredi 100 evra, ljudi se ubijaju i izvršavaju samoubistvo; ubijene i spaljene devojke i žene ostaju u crnim hronikama…

Nekoliko hiljada Crnogoraca je zbog zločina u Baru palilo sveće i izražavalo ogorčenje zbog porasta nasilja u svojoj zemlji. Ovde još uvek, kad god pomeneš te brutalne zločine, osećaš se neprijatno, neadekvatno, kao da govoriš o nečijoj duševnoj bolesti, a ne o bolesnom društvu. A ta bolest nije u 36. poglavlju procesa pristupanja EU; nju niko iz Brisela neće tražiti da rešavamo.

I da se vratim na projekciju filma o Linkolnu. Tamo je ambasador Kirbi, a ne Dragoljub Žarković, podsetio na Linkolnovo geslo: “Kao što ne bih voleo da budem rob, ne bih voleo da budem ni gospodar”. Sve što traži većina nas, koji se ne zadovoljavamo samo neprekidnim donošenjem strateških ciljeva, koji ne padamo na priču da su pred nama sudbonosne odluke zbog kojih ceo život mora biti stavljen na led – jeste da ne budemo ni robovi ni gospodari, nego ljudi koji se neće osećati kao budale ako na pitanje šta radiš, odgovore – tragamo za srećom.

Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je Vladimir Gligorov.

Vladimir Gligorov: Što se tiče Kosova tu je stvar još uvek nedovoljno jasna zbog toga što se tu zapravo operiše sa dva teksta. Krajem avgusta, početkom septembra oni su počeli sa tom pričom da ne treba srljati u EU i onda su iznosili elemente koji su posle bili sastavni deo platforme koju je Toma Nikolić podelio prvo strancima, pa posle i svima drugima, iz koje se moglo zaključiti da se ta stvar sa EU praktično prekida, s obzirom da je to uslovljeno sporazumom sa Kosovom. Taj tekst i dalje postoji, on nije stavljen u vatru ili bačen kroz prozor, nego se povremeno i pozivaju na to. Drugi tekst je ovo što izgovaraju Dačić, povremeno Vučić, iz čega bi se moglo zaključiti da su oni spremni da nađu neki modalitet za, da tako kažem, samoupravu Srba na Kosovu i da onda krenu da pregovaraju sa EU. Tako da su to ta dva paralelna teksta i onda morate da razmišljate šta je za koga od njih racionalno. Po onome što znamo iz istraživanja javnog mnjenja, gro SNS-a nije za integraciju u EU: ako biramo između Kosova i Evrope, mi biramo Kosovo. I to je otprilike to.

S druge strane imate ljude u vladi i druge koji su preuzeli političke položaje. Njih treba posmatrati sa druge tačke gledišta, a to je šta njima donosi trajni opstanak na tim funkcijama. Mislim da kada su se presabrali oko tog pitanja i videli koliko bi koštala konfrontacija sa EU, oni su videli da im se u političkom smislu više isplati da idu ovim drugim putem. Ako to tako posmatrate, onda nije besmisleno uvideti da bi eventualno pokretanje procesa pridruživanja EU moglo da obezbedi SNS-u mesto u koalicijama, ne mora uvek da bude ista, i jedno osam godina vlasti. Recimo, vi možete sada da krenete sa tim pregovorima, pre toga oni mogu da zatraže poverenje od naroda, što bi dobili, i to onda mogu da koriste četiri godine. Posle toga bi predmet izborne kampanje bilo potpisivanje konačnog ugovora na kraju drugog mandata, tako da bi oni mogli, kao što je bilo slučajeva i ranije u Hrvatskoj i na drugim mestima, praktično tim jednim procesom da stabilizuju sebe u političkom smislu na jedno osam godina. Oni su svi manje-više mladi ljudi, njima to nije svejedno, tako da, to je racionalna strana stvari.

Što se tiče drugih koalicionih partnera, tu je situacija malo drugačija. To je ovo što je pre dan-dva rekao Dačić: ‘zašto se ja mučim ako će biti prevremeni izbori i ja ispadnem iz ovoga’, jer on bi mogao lako da ispadne sa tog mesta, a da li bi SPS bila partner u novoj koaliciji to zavisi od rasporeda snaga. Njegova motivacija i nekih drugih, recimo tzv. Udruženih regiona, može da bude i drukčija. I u tom smislu imate problem da s jedne strane imate dva teksta, gde interpretacija može da se promeni, kao što se već dešavalo, preko noći, a imate i odnos snaga koji ne mora da bude stabilan. Zato još uvek ne možete sa sigurnošću da kažete da je ta stvar stavljena ad akta i da mi sad znamo otprilike gde ovi hoće da idu.

Kad je reč o ovoj stvari sa korupcijom, oni su uradili nekoliko stvari i to je u većini slučajeva samo početak. Ako se to otegne na sledeće dve-tri-četiri godine, kao što je ranije bio slučaj, onda kada kažete šta je ova vlada uradila onda to delite sa mnogo više dana i onda je efikasnost daleko manja. Sve to u velikoj meri ide sporo, više su to najave nego stvarni dokazi i procesi itd. Mi ne vidimo da se tu nešto dramatično iznelo u javnost, da mi sad znamo nešto više nego što smo znali i ranije, a to je da su se ovi ljudi obogatili tako kako su se obogatili. Sve to što znamo i što su oni iznosili je otprilike ono što je još Verica Barać uradila, a zapravo najveći deo toga što je ona iznela još nije krenulo ni da se istražuje. Tako da je veliko pitanje šta će tu da se radi. Uostalom, sistem funkcionisanja na mito, na protekciju, na vezu, na jedan ili drugi mali monopol, to je praktično vladajući sistem. Ovde to nije slučaj od juče nego od kad ja znam za sebe. Sad je gore nego što je bilo ranije, ali to je druga tema. Tako da je pitanje kako će se to sve i sprovesti i održati. Imate situaciju da je potrebna tzv. politička volja da bi oni nešto radili, a to znači da tu nešto može vrlo lako da ne štima.

Onda imate sve te stvari koje se polako pojavljuju i koje su dosta problematične, a to su politička nameštenja. Počelo je sa centralnom bankom, gde postoje problemi sa nezavisnošću, tu takođe ima dvosmislenosti kao i u svemu drugom. Oni su krenuli sa tim da nezavisnost i nije važna, važno je da centralna banka služi narodu. Sada je interpretacija sasvim drugačija, sada centralna banka ima da bude nezavisna kao nikad. To imate i na drugim mestima, te dvosmislenosti, ne znate kako će to na kraju da bude.

Jedna dublja tema je povezana sa tom političkom stabilnošću. Obično se događa, to nije slučaj bio samo u Hrvatskoj, nego u mnogim zemljama koje su prolazile put približavanja EU, da dobijete stabilnost jer taj proces stabilizuje vladu, jer joj daje određeni dnevni red i podršku iz inostranstva. S druge strane, ta stabilnost zna da bude prilika kada vi u stvari gledate da preuzmete mnogo veće parče kolača kod kuće nego što vam u suštini pripada. Vidite kako su završili Sanader i njegova stranka. Vidi se da je potreba novih stranaka, posebno SNS-a, da svoje istaknute članove namesti. To se vidi i po toj sklonosti da se menjaju lokalne vlasti i da ne mogu da koegzistiraju Vojvodina i Beograd nezavisno od toga koliko ti tamo vrede ili ne vrede.

Onda imate te neke revolucionarne, da se tako izrazim, elemente, dolaze novi ljudi, ništa im nije dovoljno i taj problem može da bude veliki. On ne može da bude veliki u šest meseci ili u godinu dana, ali ako se stvar stabilizuje i oni tu budu recimo dva mandata, to zna da iziđe na vrlo rđavo, zato što, kao što sam rekao, odjedanput osećate stabilnost, bezbednost, mislite da vas niko više ne posmatra, da ste najbolji i najpametniji i da u stvari sve radite tako da ne može biti bolje. Onda završite ovako kako je završila DS, u velikoj meri tako se ponašajući. Arogancija i alavost znaju da bude problem.

Gledajte, imate relativnu stabilnost u Crnoj Gori koliko već dugo, i to vam je to. Stabilnost je sama po sebi dobra jer otvara niz mogućnosti, ali da li ćete imati korumpirano društvo ili ne, to je nezavisno pitanje. Te dve stvari ne bi trebalo mešati. Morate imati i jedno i drugo, jer inače ne možete imati ništa, i u tome je stvar. Isto tako, ne možete imati obrazovanu omladinu ako imate ovo što imate u školama, i ideološki i na druge načine. Stabilnost vam daje mogućnost da krenete da se bavite upravo time da imate obrazovane ljude. Da li ćete imati korumpirane političare, to je nezavisno pitanje, kao što sam rekao. Vrlo često se dogodi da međunarodna stabilnost bude opravdanje za održanje unutrašnje korupcije. To je veoma ozbiljna mogućnost i ovde.

Kad su dolazili Đinđić i njegovi, bilo je rečeno da će oni sve te koji su zaradili to što su zaradili za vreme Miloševića na ovaj ili onaj način da razvlaste, da im to bogatstvo uzmu itd, a onda su na kraju sa njima sklopili sporazum i nastavili da rade zajedno. To je onda nastavio i Koštunica, za sad se taj deo ne dira, a tu je bilo svega i svačega. Ta vlada je bila najbliže povezana sa tzv. tajkunima. Posle toga ste imali ovo sa Tadićem što je bilo nastavak toga. Stalno postoji neki pokušaj da se navodno stvari dovedu na normalnu meru, a onda usledi sporazum. Možda ovog puta neće biti tako, ali taj problem uvek postoji. Kad krenete da se obračunavate sa korupcijom u zemlji koja živi na tom sistemu, onda to zna da bude i problem privredne vrste. Ja lično mislim da bi bilo dobro da se najveći deo tih preduzeća koja su oni izgradili na jedan ili drugi način restrukturiraju i da se prodaju nekome ko će znati da nešto uradi sa njima. Dok to ne uradite, ona onda moraju da rade korumpirano ili ne, kako bilo. Koliko će oni biti sposobni da to izguraju, videćemo, jer to zavisi od hiljadu drugih stvari koje treba da urade. Za sada se ništa od toga ne događa.

Ponavljam, ako ste jako aktivni nekoliko dana ili meseci, a iza toga sledi nekoliko godina pasivnosti, kao što je do sada uvek bio slučaj, onda na kraju ispadne da niste uradili ništa, što je inače i tačno. To otprilike mislim o tim dvema stvarima. Suma sumarum, to ljude zbunjuje, ali tako je otprilike bilo i u drugim zemljama. Dobijete neku vlast od koje ste nešto drugo očekivali zato što su oni istupali ideološki, a onda kada su došli na vlast oni su počeli da se ponašaju racionalno. To ljude zbuni, jer očekuju jedno, a u stvari dobiju drugo. Mene lično to ništa ne zbunjuje, jer po prirodi stvari uvek krećem od toga da se ljudi ponašaju racionalno, to jest za mene je to samo jedno pitanje – da li oni žele ili ne žele da ostanu na vlasti. To nema veze sa time šta ja mislim o njima. Kada poredite ove koji su bili, Koštunica ili uopšte DSS, imali ste utisak da oni manje-više u svemu više žele da izgube nego da ostanu na vlasti. I to je otprilike bio na kraju i ishod cele stvari. Imali ste Crnu Goru, pa Kosovo, pa je bilo važno da šta god počnete bolje je da propadne nego da uspe, jer ne znate kako sebi da objasnite taj uspeh, jer ste suočeni sa ideologijom kojoj ste se nekako obavezali. Svaki put je odgovor ‘ja ću da prihvatim poraz samo da ne bih u tome učestvovao’. To je naravno jedan način ponašanja.

Ako bi se ovi tako ponašali onda to zbunjuje, jer zašto ste onda došli na vlast, valjda ste znali gde dolazite. Ukoliko su ambiciozni i žele da na toj vlasti ostanu onda je pitanje da li imaju neku drugu alternativu od ove koja se nudi. Oni su probali sa tom pričom o platformi, o prekidanju pregovora, pa da se traži neko sveobuhvatno rešenje, pa da se onda ima kuća sa dva ulaza i izlaza. Da li su oni pitali Ruse, pa im ovi rekli ‘mi to ne možemo da podržimo’, ja to ne znam, ali u svakom slučaju očigledno je da su procenili da taj put nije onaj koji ih održava na vlasti. Onda je očigledno izabran ovaj drugi, i to je po mom mišljenju nešto što uopšte ne zbunjuje, naprotiv.

Problem je što su oni krenuli sa neravnotežnom raspodelom vlasti, imate predsednika vlade koji je iz male stranke, imate ministra za sve kad je reč o privredi, koji je iz još manje stranke, imate jednu veliku stranku koja u stvari treba sve to na neki način da pokriva i za to sve na kraju krajeva i da odgovara, ali koja ne drži te poluge. To ne može u normalnim okolnostima da funkcioniše, nije racionalno, tako da nije neracionalno očekivati da se taj odnos uskladi. Kako će se on uskladiti, da li reorganizacijom vlade, da li izborima, to je sad druga tema. Oni naravno mogu i da kažu ‘mi nećemo’, kao što je Koštunica rekao, ‘pa ćemo da vratimo mandat narodu, jer se od nas traži da ukinemo paralelne institucije i da priznamo državu Kosovo kao nadležnu za sever i za celu teritoriju’. I to je moguće, možda bi to nekima izgledalo da je u skladu sa njihovom ideologijom, to je tačno, ali s druge strane, nije u skladu sa njihovim ambicijama.

Za sada imamo posao sa ljudima koji imaju ambiciju da tu sede i da taj posao obavljaju onoliko dugo koliko je to moguće. To im je u najvećem broju slučajeva i jedina profesija. Ništa drugo, koliko ja mogu da vidim, oni i ne znaju da rade. Prema tome, zašto bi oni sad išli kući da meditiraju.

I sam Đinđić je, ali pogotovo Koštunica, verovao u interpretaciju Rezolucije 1244 koje nema u samom dokumentu i koja je u neskladu sa načinom na koji je taj dokument nastao, njegovom funkcijom i tako redom. Kad tumačite neki takav dokument morate da vodite računa o tome zašto je on napisan, ko ga je napisao, sa kojom namerom, da biste razumeli šta tu piše, a da u međuvremenu, pošto ste imali tu neku suprotnu interpretaciju, vi ste pitali između ostalog i Međunarodni sud pravde za tumačenje, i oni su to rastumačili. Po aranžmanu koji je uveden 1999. godine, znači u jedno drugo vreme i u jednom drugom trenutku, nemate pravo na paralelne institucije, nemate pravo na to da imate bescarinske transakcije, ništa od toga nemate pravo. To je po tome što ste prihvatili i potpisali i što su, na kraju krajeva, usvojile Ujedinjene nacije, što je za njih obavezujući dokument.

Prvi put u ovih poslednjih nekoliko meseci su oni na jedan ili drugi način, ja mislim čak i Toma Nikolić, procedili kroz zube da je u stvari ovo sve po toj Rezoluciji. Pa je pomenut čak i Međunarodni sud pravde, onda i ta činjenica da ste imali Rezoluciju u UN koja vas obavezuje na razgovore o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Znači, nije to nešto što vi sad možete da birate, i u krajnjoj situaciji uvek možete da izaberete da se povučete i da predate celu tu stvar sudu istorije. Ali to su te obaveze koje su preuzimale razne prethodne vlade, to su obaveze države. Ne možete iz toga sad da kažete ‘to je u stvari sve u suprotnosti’, kao što se još uvek ponekad kaže, ‘sa međunarodnim pravom’. Šta znači u suprotnosti sa međunarodnim pravom, pa imate sud koji je to protumačio.

Po mom mišljenju i ta retorika je čak promenjena, to je otprilike ono što oni čuju kad razgovaraju sa tim ljudima napolju i u EU, kada oni njima kažu ‘ovo znači to, nećete carine jer ne priznajete tu državu, to je sasvim u redu, vi ne morate i dalje da priznajete, ali carine su po tom osnovu da je to jedinstvena carinska zona, odnosno jedinstveno carinsko područje definisano svim tim dokumentima. Nemate vi tu šta da se dogovarate kako će da to izgleda’. I to je ono što oni rade. Ako bi se oni toga držali, za njih postoji sasvim neprijatan ali častan postupak kojim oni to mogu da sprovedu i da ne moraju da se bilo kome nešto posebno pravdaju, ako imaju tu ambiciju da uradivši to i krenuvši tim putem nešto zaista obezbede sebi na jedan duži vremenski rok. Da li je to dobro ili nije dobro za neke druge, to je druga tema.

Imate situaciju da je podrška ulasku u EU, recimo u nekim drugim zemljama, bila relativno mala, naročito u nekim slojevima. Jutros sam čitao intervju bivšeg predsednika vlade Poljske, sada guvernera centralne banke Marka Belkija, i on podseća na činjenicu da su poljoprivredni proizvođači u Poljskoj bili apsolutno protiv EU, 90 odsto, jer su smatrali da će to da uništi poljoprivredu. Ko god je njima govorio ‘dobijaćete čekove iz Brisela’, oni su govorili, kaže on, ‘niko nikad nije poslao ček za džabe’. I onda su čekovi počeli da stižu i sada nemate većeg zagovornika EU nego poljskog poljoprivrednog proizvođača. Tako da morate o tome voditi računa, da je jedno kada razmišljate o tome kako vam oni snuju o glavi, što čitate svaki dan u toj štampi koju najveći broj ljudi čita, a to je horor. Pored toga, ljudi koji su ovde ostali su oni ljudi koji nisu iz nekog drugog razloga mogli da odu napolje, prema tome, imate ljude koji smatraju da država pre svega treba da se brine o njima, što je tačno.

Pored toga, ja sam uvek tvrdio i tvrdim i dan danas, da je jako dobro kad postoji nepoverenje, ne samo prema EU, nego i prema sopstvenoj zemlji. Nepoverenje je politički jako, jako korisno i sasvim je u redu da ljudi otvore četvore oči kad je reč o takvim stvarima. Nisu tamo ni anđeli, ni sveci, svi ljudi svuda brinu o svojim interesima. Zašto taj proces ulaska u EU stabilizuje vlade? Zato što im daje satnicu, dnevni red koji je onda delimično predeterminisan i ne može diskreciono da se menja kako vama padne na pamet, danas Partizan, sutra Crvena zvezda, to tako onda više ne može. Dobijete jednu, da tako kažem, perspektivu, jedan dugoročniji strateški put. Morate stalno da razmišljate o tome kako da u toj celoj stvari obezbedite što je moguće bolje pozicije za vas, jer onaj drugi takođe tome teži. To nisu prijateljski pregovori, to je ugovorni odnos, tu su ljudi zainteresovani da postignu što je moguće više za sebe, ne za vas. To onda gradi i kapacitet u zemlji, angažuje ljude na tome. U takvoj konstelaciji čak nije toliko ni važno na šta će na kraju da ispadne, jer vi inače sa tim zemljama morate da sarađujete.

Vama je važno da imate mogućnost da se u tome snalazite, a ne da budete stalno na, što se kaže, prijemnoj strani, pa šta god se u svetu događa onda se to preko vas prelomi, jer vas niko ništa ne pita. To se otprilike tu menja i to na neki način garantuje stabilnost, to su te prednosti, a sad, hoćete li vi biti sposobni da imate automobilsku industriju ili ne, da li ćete biti sposobni da imate kvalifikovane ljude ili ne, to nije nešto što može da odluči bilo ko drugi. To je nešto što morate odlučiti vi sami. Ovde je socijalna, ekonomska i kvalifikaciona situacija katastrofalna. Ako iskustvo nečem uči, onda je jasno da u poslednjih 20 godina imate potpunu aroganciju prema javnom interesu. To nije održivo, jer je nemoguće da imate omladinu koja ne zna šta da radi, da imate starije ljude koji čekaju da umru i nekakvu srednju generaciju koja živi na osnovu činjenice da ne da nikome drugom da radi. Eto, to je otprilike situacija. Tako ne može dalje, to prosto više nije moguće ili ako je moguće svakako nije poželjno. To su otprilike stvari koje možete da radite, koje vam niko drugi neće obezbediti. Kao što možete da imate i univerzitete i škole kako valja i bolnice kako valja itd. To je sve na vama, to neće doći sa političkom stabilnošću, ali vama treba politička stabilnost kako biste mogli da krenete da rešavate te stvari, a ne da rešavate neprestano da li je bolji ovozemaljski ili onaj drugi svet.

Što se tiče Demokratske stranke, taj program s kojim su izašli jeste možda najbolji izraz nedostatka kadrova i ideja u toj stranci. Interes stranke je da kaže nekima koji su bili tu ranije – znate šta, vi ste imali 3-4 godine, to je rezultiralo time čime je rezultiralo, možda je vreme da radite nešto drugo. Međutim, problem je u tome da oni tu drugu garnituru, koliko ja mogu da vidim, nemaju. Ako posle takvog gubitka ne možete da izađete sa nekim svežim licem, sa boljim idejama, sa ljudima koji obećavaju, onda će to, bojim se, za duže vreme da bude problem. Imate dve ideje, gde država praktično otvara preduzeća i drugo je fiksni kurs. Sad, što se tih državnih preduzeća tiče, to nije dobra ideja. Mi srpsku državu znamo, imamo to i u privatnoj sferi i kod privatnika, pogledate njegovu imovinsku kartu, kreditnu istoriju, menadžersku istoriju itd, pa vidite da li vredi ili ne vredi da mu nešto poverite. Ovde je isto tako, gledate državu, pa je li do sada uspela, pa nije, pa onda to prosto nema smisla raditi.

Što se tiče kursa ista je tema, u Srbiji ne postoji iskustvo bilo čega drugog nego neke vrste fiksnog kursa koji se povremeno devalvira. Zašto je to tako? Zato što imate pritisak, naročito od uvoznika, ali i od ljudi koji primaju državne plate, da kurs bude stabilan zato što to onda njima obezbeđuje korist u uslovima kada imate relativno visoku inflaciju, a Srbija ima visoku inflaciju od propasti privredne reforme šezdesetih godina do danas, i u tom slučaju praktično prenosite rizike inflacije na centralnu banku. Centralna banka garantuje fiksni kurs i vi po tome ostvarujete određene koristi. Znači, korist je privatna, a trošak i rizik su centralne banke. Taj rizik više ne može da se podnese, on se, da tako kažem, izbilansira jednom devalvacijom da biste imali fiksni kurs. Vi biste onda morali da imate situaciju kao što imate recimo u Makedoniji ili Hrvatskoj ili Bugarskoj, a to je da imate praktično jednu veoma nisku inflaciju ili bar inflaciju koja ne erodira taj kurs.

Znači, vi ne možete da imate inflaciju 6, 7, 8, 10, 12 odsto kao što je karakteristično za Srbiju, a da imate fiksni kurs, to prosto nije moguće. Ne možete da imate rast plata, u krajnjoj instanci rast plata je taj koji gura inflaciju. To znači da morate imati situaciju u kojoj imate političku, socijalnu i svaku drugu stabilnost, a da se plate u dinarima pri fiksnom kursu ne menjaju sledećih pet godina ili da rastu onoliko koliko raste produktivnost. Evo, gledajte Bugarsku, u kojoj ste do pre koju godinu imali situaciju da plate praktično ne rastu. I onda morate da se suočite sa činjenicom da je ovde glavni politički instrument socijalne kontrole zapravo povećanje plata. Taj sistem je uhodan već nekoliko decenija. Imate tu kaskadu, prvo jednima, pa drugima, pa trećima, pa četvrtima, pa onda iznova. Zato sve to iskazujete u inflaciji i onda s vremena na vreme morate da devalvirate da biste to izravnali i idemo nanovo. To je sistem koji postoji u Srbiji. Oni kao i neki drugi misle da je ovo jako popularno. Pošto nemaju šta drugo da ponude, onda kažu ‘mi ćemo ponuditi ovo, jer narod to voli’. Narod još više voli da svakome pošaljete po ček.

Svetlana Lukić: Afera Dačić – Šarić kao da je bila pre sto dana, o tome niko nikoga više ništa ne pita, Dačića ponajmanje. A većina mojih kolega i koleginica je tu aferu pretvorila u aferu Vesna Pešić. Kao da je pre dvesta dana bilo reči o spiskovima Naših, razgovora o eventualnoj zabrani raznih klerofašističkih organizacija. I inspektor MUP-a koji me je ispitivao o spiskovima Naših, na kojima se Peščanik nalazi na izvrsnom trećem i četvrtom mestu, misli da su oni šačica budalastih ljudi, ‘a takvih, gospođo’ – kaže – ‘ima svuda na svetu’. Ima, evo, na našem sajtu je tekst o italijanskoj partiji od koje mnoge Italijane hvata jeza. Partija se zove Pokret pet zvezda, a vodi je bivši komičar, izvesni Bepe Grilo. Ovaj imitator Benita Musolinija i drugih fašističkih uzora, nekoliko dana uoči italijanskih izbora ima podršku od 18 odsto.

Ovih dana je u organizaciji Betona održana tribina Nacionalizam, klerikalizam i novi fašizam u Srbiji. Na njoj su govorili Filip David, Ivan Čolović i Mirko Đorđević. Najpre slušate Filipa Davida i Mirka Đorđevića.

Filip David: Postoje Krv i čast i Nacionalni stroj, koje su ekstremno desne, imaju nacističke simbole, slave Hitlerov rođendan. Pa onda postoje Obraz, Naši, 1389, koji nemaju te simbole, ali zapravo na neki način sprovode sličnu politiku. I Dveri koje su, po mom dubokom uverenju, neka krovna organizacija. Njihovi intelektualci ideološki pokrivaju sve ovo. Ono što je zajedničko svima, ako uđete na njihove sajtove i malo to proučite, vidite koji su njihovi idoli – Radovan Karadžić, Ratko Mladić i Nikolaj Velimirović. Znamo ko je Karadžić, znamo ko je Mladić, ali ovde se ne zna dovoljno ko je Nikolaj Velimirović. Možemo samo malo da se vratimo na to, upravo zbog toga što uzimaju Nikolaja, koji je svetac Srpske pravoslavne crkve, kao svog idola.

Spomenuo bih samo da je 1935. godine Nikolaj Velimirović u jednom predavanju na Kolarčevom univerzitetu, koje se zvalo ‘Nacionalizam Svetog Save’, pohvalio velikog nemačkog vođu Adolfa Hitlera, da je on jedini shvatio suštinu učenja Svetoga Save. Godine 1937, u zvaničnom organu pravoslavne crkve kaže se ovako: ‘Na kraju razgovora, patrijarh Varnava daje izraze simpatija sa kojima prati borbu firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti. Firer velikog nemačkog naroda vodi borbu koja služi na korist celom čovečanstvu’. Patrijarh je dalje rekao da borba Adolfa Hitlera protiv boljševizma koji podjarmljuje ruski narod potiče iz idealnih motiva i nema nikakve veze sa imperijalističkim ciljevima. Sa prijateljskim pozdravima velikom nemačkom narodu, završio je patrijarh Varnava razgovor, smatrajući da opravdana borba nemačkog naroda za ravnopravnost zaslužuje poštovanje svih naroda.

Nikolaj Velimirović je zapravo počeo kao mladi intelektualac prozapadnog tipa, pa je prišao starovercima, a na kraju je završio kao ljotićevac. I za njega važi ono što je Rade Konstantinović rekao za popa Mitrofana, da je tražio boga, a našao Ljotića. Ali da vidite šta on misli o Evropi. Kaže Nikolaj Velimirović: ‘Evropski narodi su pod prokletstvom Božijim i oni nisu više narodi nego jazavci, dvonogi majmuni, zverovi, a ne ljudi. Evropski čovek napravio je ugovor sa đavolom. Evropa je jeres, a ti Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikada za njom. Nazad na svoje ako hoćeš da se spaseš i živiš’.

Očevidno je da organizacije koje smo ovde već spomenuli jedan deo crkve pomaže, ne znam da li finansira, ali sigurno pomaže. A ako ih neko finansira, taj drugi deo njihovog delovanja, to su verovatno neke kontraobaveštajne i policijske snage koje očevidno imaju uvid u njihovo delovanje i koje ih koriste kada to zatreba određenim političkim strukturama, političkim partijama, kao neka udarna pesnica. Ako dođe do neke ozbiljnije političke unutrašnje napetosti, te organizacije su zametak nečega što smo već videli u Vajmarskoj republici i što se posle pretvorilo u otvoreni fašizam.

Mirko Đorđević: U nabrajanju ovih nacionalističkih organizacija ne smete ispustiti srpske rasonaliste, koji imaju program u 30 tačaka, i oni su zapravo krovna organizacija. Oni idejno snabdevaju sve ove dveri i ne znam koje druge, iako među njima ima puno razlika. Većina ovih organizacija se permanentno pozivaju na crkvu, na hrišćanstvo, ali to ne stoji tako. Prvo, sa hrišćanstvom oni nemaju nikakve veze, a što se crkve tiče tu igraju jednu vrlo zanimljivu igru. Pozivaju se na crkvu, crkva se od njih ne ograđuje. Samim tim što se crkva od njih ne ograđuje, to baca senku da ih ona pokriva, ali i tu stvari nisu jednostavne.

Patrijarh Varnava Rosić bio je na čelu Srpske pravoslavne crkve do 1938. godine i bio je ubeđeni fašista. Međutim, nakon njegove smrti došao je patrijarh Gavrilo Dožić, ubeđeni antifašista, jedan od arhitekata, ne samo duhovnih nego i fizičkih, 27. marta. U isto vreme aktivira se i ovaj famozni Nikolaj Velimirović, koji je u tim godinama igrao neku igru da postane patrijarh. Nije prošao. Godine 2003. Nikolaj Velimirović je zvanično kanonizovan u SPC i proglašen je svetim i pazite, određena su mu dva dana u crkvenom kalendaru. Sveti Sava ima samo jedan, a ovaj ima dva dana koji se praznuju.

Tu je ovaj problem sa nacionalizmom. Imate dve vrste nacionalizma, pa sad Gavrilo Dožić u memoarima koji su objavljeni, koje niko živ nije čitao, za sebe tvrdi ‘ja sam nacionalista srpski, šta bih drugo bio, i antifašista i demokrata’. Samo ću jedan deo memoara pomenuti. Kada je puč izvršen, rano u zoru, pučisti su Duško Simović i Bora Mirković podnosili raport komandantu kraljevskog vazduhoplovstva u Zemunu i u raportu su rekli – sve smo uradili, držimo situaciju pod kontrolom, sad će naići i patrijarh da se obrati, a naredili smo da se voz zaustavi na otvorenoj pruzi kod Zaprešića i za sat i po izdajnik srpskog naroda biće knez Pavle Karađorđević ovde. Povela se rasprava šta raditi, većina pučista je bila da se strelja. Situacija je dramatična. Celu stvar je spasao patrijarh Gavrilo Dožić: ‘Stanite, braćo, nemojmo mi Srbi odmah sve da postreljamo i pobijemo, haj’mo, vratite mu lisice na ruke da ga proteramo iz zemlje bez prava povratka, preko Đevđelije da ga više nikad ne vidimo’.

Gnjavim vas ovim podacima stoga što hoću da ovu tezu naglasim: nacionalizam treba razlikovati po stupnjevima. Kud ćete većeg nacionalistu i patriotu od Dositeja Obradovića? Ali nacionalizam koji krene ovako kako je to krenulo postaje opasnost i po sam narod na koji se poziva, a to je ovaj slučaj Ljotić. Svaki nacionalizam je po doktrini pravoslavne crkve filetizam, jeres i greh, jer Hristova poruka ide iznad rasa i partija. Ovde je, da ne dužim, stvar u tome što ove grupice forsiraju naše i strane policijske tajne službe. A sa fašizmom ne treba žuriti. Nema u Srbiji fašizma u klasičnom smislu, institucionalnog fašizma, ali postoji jedna vrsta puzećeg, palanačkog fašizma koji se rađa iz ovog mentaliteta prizemnog, primitivnog. I u tom smislu je ova situacija u kojoj smo bremenita stravičnim opasnostima.

Filip David: Uzmite samo ovo, jedan od prvih ljudi crkve Amfilohije, prisetite se samo tri njegova govora, jedan kad je Kiš sahranjivan, drugi kad je Đinđić stradao i treći nedavno kad je sahranjivan Bora Milošević. Poruke koje on šalje apsolutno su problematične. Vidite šta je tu problem, na primer, vi ste Mirko sami istakli da je blasfemično izdizati naciju iznad vere. Jerotić, jedan od ljudi koji često piše o tim temama, ima knjigu ‘Vera i nacija’. Upravo je poruka te knjige da ne može nikad nacija biti iznad vere, a u drugom delu knjige on piše hvalospev Nikolaju Velimiroviću. A Nikolaj Velimirović je, da se vratimo na to, vi ste sami pisali i dali ste jednu odličnu definiciju, da je život i delo Nikolaja Velimirovića trijumf filozofije palanke. Prisetimo se šta je Rade pisao u Filozofiji palanke, pored mnogih drugih stvari, ali ono što je za nas u onim devedesetim godinama bilo jako važno, to je da duh palanke pre ili kasnije vodi nečemu što se zove srpski nacizam.

Koji su elementi fašizma i nacizma? Velika frustracija zbog izgubljenih bitaka, teška ekonomska situacija, jak nacionalizam, teorija zavere, manija veličine i manija gonjenja u isti mah. To sve ovde postoji. Šta ne postoji? Još uvek ne postoji jedan vođa koji bi to sve ujedinio, koji bi tome dao smisao. S druge strane, ovi tzv. nezavisni intelektualci su posvađani, građanska opcija je dosta neorganizovana, javno mnjenje skoro da ne postoji. Ali želim samo još nešto da kažem oko našeg nacionalizma, šta je karakteristika. Godine 1992. gost Beogradskog kruga je bio Hans Magnus Encesberger, jedan od najpoznatijih nemačkih pesnika, pisaca, teoretičara, kritičara nemačkog nacionalizma. On je postavio jedno pitanje, pošto se sreo sa nekim svojim ranijim prijateljima, kaže ‘šta se to dogodilo sa tim ljudima, oni su oglupaveli, oni su naglo oglupaveli’. Takva jedna ideja koja fanatizuje ljude, bez obzira da li se radi o nekoj drugoj totalitarnoj ideologiji ili ovoj koja je kod nas bila prisutna devedesetih godina, čini to da ljudi zapravo oglupave.

Hoću samo da vas podsetim, većina je zaboravila, ovi mladi se verovatno i ne sećaju, Grupa 69, da li se sećate te grupe? Milja Vujanović, Dragoš Kalajić, Spasoje Vlajić i bilo ih je još, oni su imali prostorije u generalštabu vojske Srbije. Šta je bila njihova ideja, zvanično objavljena, na televiziji prezentirana, u novinama ste mogli čitati, da svo zlo koje je zadesilo srpski narod potiče iz Rimskog bunara, jer kroz Rimski bunar prolaze podzemni hodnici koji se šire širom Evrope i tu prebiva zlo. Šta je potrebno učiniti da bi se to zlo eliminisalo? Kidnapovati Genšera, ministra inostranih poslova Nemačke i De Mikelisa, ministra inostranih poslova Italije i baciti ih u Rimski bunar, i da će na taj način biti zlo eliminisano.

Kada govorim o nacionalizmu često citiram nešto što je Danilo Kiš rekao, što je vrlo važna definicija, da je nacionalizam ideologija kiča i banalnosti, da je nacionalizam totalitarna ideologija. I zato je bilo moguće da Milošević od ortodoksnog komuniste, zato što je pragmatista, postane neka vrsta ortodoksnog nacionaliste ili da Mladić skine petokraku i da stavi kokardu.

Svetlana Lukić: Slušate Ivana Čolovića.

Ivan Čolović: Ja sam, kad govorimo o današnjim desničarskim grupama, odlučio da za vam ovu priliku predstavim jednu od njih. Naravno, ta organizacija ima svoj sajt, ima na vrhu naslovne strane grb sa ukrštenim mačevima i godinu osnivanja 1989. i slogan. A slogan je, kao što se moglo i očekivati: Kosovo je Srbija. Pre neki dan tu je postavljena vest da će ova organizacija svoju slavu, a to je Sveti Simeun Mirotočivi, obeležiti tako što će tog dana u Ruskom domu u Beogradu organizovati humanitarni koncert za Kosovo i Metohiju, uz učešće pevačkih grupa, glumaca koji se obično pojavljuju kao izvođači programa na ovdašnjim patriotsko-muzičkim skupovima: Kosovski božuri, Belo platno, Ivana Žigon i drugi. Na sajtu je iznesen i cilj koncerta, on je izložen pomoću nekoliko standardnih figura srpske nacionalističke retorike. Kaže ‘Hoćemo da pomognemo opstanak nemanjićkog roda na svojim vekovnim ognjištima, da pružimo najveću moguću podršku našem mnogostradalnom narodu u ovim danima novih iskušenja’. Organizatori koncerta se zahvaljuju Ruskom domu, jer se taj humanitarni koncert odvija tamo, jer im je Dom salu dao besplatno i tako i zaslužio pohvalu da su veće Srbende od svih Srba. Sećate se Aleksandra Konuzina, bivšeg ruskog ambasadora kome su takve pohvale upućivane kad je na jednom skupu političare izgrdio da se sem njega niko izgleda u Srbiji ne bavi ključnim pitanjem, pitanjem Kosova. I vest se naravno završava, kao što se moglo i očekivati, parolom ‘Nema predaje, Kosovo je Srbija’.

Šta mislite o kojoj organizaciji ovde govorim, čiji je ovo sajt? Reč je o Delijama, organizaciji navijača Crvene zvezde i o njihovom sajtu. Nije mi poznato da li su Delije upisane u registar udruženja građana i koji pravni status imaju, to ne stoji na njihovom sajtu. I uopšte, to je interesantno pitanje, mnoge od ovih organizacija o kojima govorimo imaju neki neodređeni status. Ali sudeći po onome čime se bave, može se reći da su oni pre svega jedna neformalna politička organizacija. Sudeći po idejama kojima je njihova delatnost nadahnuta i po načinu na koji se ispoljava, mislim da je reč o ekstremno desničarskoj političkoj organizaciji sličnoj drugim takvima o kojima smo govorili. I po svemu sudeći sa njima su povezani, ako ne na drugi način onda svakako preko zajedničkih mentora, a ti mentori su nesumnjivo političke partije, crkva i policija.

U radu ove navijačko-političke organizacije, kao i drugih sličnih njima, sport i navijanje su naravno u drugom planu. U stvari, to je paravan za politički rad, za političku mobilizaciju uglavnom vrlo mladih ljudi, mladih muškaraca. Uz sportsko navijanje i uporedo sa njim plasiraju se političke poruke, koje se onda predstavljaju javnosti kao grub, politički nekorektan, ali u osnovi autentičan glas naroda. Na primer, na sajtu Delija kao najvažnija stvar koju su njihovi navijači uradili na košarkaškoj utakmici Zvezda – Galatasaraj održanoj nedavno, 11. januara ove godine, istaknuto je ovo – ‘U drugom delu meča još jedna parola je podignuta, u dva reda ispod semafora bliže našoj tribini ‘Oj, Kosovo, dušo srpska, tebe dobro pamti Turska, pamtiće te i ostali kada budu na te stali’. Autor ove pesme je zaboravio šta se desilo na Kosovu, ali dobro, to je druga tema.

Pazite, nisam ja taj koji u radu ove navijačke organizacije otkriva skrivene političke ambicije. Ne, te ambicije su neskrivene. Sami oni, tj. urednici ovog sajta, pisci priloga koji se tu mogu naći, kao i mnogi navijači koji učestvuju u debati na forumu ovog sajta, više desetina hiljada njih, dakle, sami oni tvrde da su Delije posvećene stvarima mnogo važnijim od sporta i sportskog navijanja. Oni, doduše, ne kažu da se bave politikom, jer je za njih politika, naravno zajedno sa političkim strankama i ideologijama, nešto bedno, sitničavo i rodoljubivog Srbina nedostojno. Ali će rado reći da su, citiram ‘Delije oduvek bile snaga koja se doživljavala kao glas naroda’, da oni vode ‘dugogodišnju borbu za poštovanje osnovnih vrednosti našeg naroda’. To vam kaže jedna navijačka grupa danas.

Ove vrednosti su za njih važnije od najvažnijih utakmica i oni su spremni da žrtvuju utakmice i derbije, ako to traže viši nacionalni ciljevi. Na primer, Delije su posebnim saopštenjem pozvale navijače da bojkotuju fudbalski derbi Partizan – Zvezda koji je bio zakazan za subotu 23. aprila 2011. godine, sa obrazloženjem da se time vređa dostojanstvo praznika Velike subote. U saopštenju piše i ovo: ‘Bojkot utakmice na Veliku subotu dolazi od želje da se u Srbiji obnovi poštovanje vrednosti koje su vekovima poštovane. Era komunističkog mraka i zatiranja vere i svega nacionalnog odbacila je sve tradicionalne vrednosti u našoj zemlji, ali mi ne želimo da to večno traje. Zato jasno dajemo do znanja svima da želimo poštovanje naše vere. U ovoj nameri moramo istrajati, jer ako mi uspemo’, dakle, navijači Crvene zvezde, ‘možda će i celokupno društvo prepoznati potrebu da se vrati vekovnoj tradiciji’. Da li ova želja da se istaknu, da prednjače u nacionalnom i verskom preporodu Srbije znači da se Delije odriču nasilja, tučnjave, mržnje, psovki, sukoba sa policijom? U stvari ne. Model uzornog navijača koji se na sajtu Delija oblikuje i nudi podrazumeva momka koji je nasilan, žestok, kako se danas kaže, ali s razlogom, opravdano. On je nasilan ali legitimno, motivisan je najvišim patriotskim pobudama, on tako brani muževnu čast vere i nacije i zdrav borbeni duh mlade generacije.

O ovoj i srodnim temama raspravlja se na forumu Delija u okviru teme ‘Delije i pravoslavlje’. Ima desetak tema, u svaku se uključuje više hiljada učesnika. Pokretač ove interesantne teološko-političke rasprave, dakle, ‘Delije i pravoslavlje’, podseća Delije da je za njih pravoslavlje jedna od najvažnijih stvari i da bi zato trebalo da vode računa o spasu svojih duša, tj. citiram: ‘da nam naši navijački životni putevi što više budu na spasenje, a što manje na pogubljenje duše’. Kako onda to postići, a ne odreći se onog bez čega je navijanje nezamislivo – bez tučnjave. ‘To možemo postići’, kaže ovaj navijački veroučitelj, ‘ako se ne bismo tukli podmuklo i jajarski i ako bismo tuče pretvorili u poštene borbe i pošteno odmeravanje snaga. I tek onda’, i dalje ga citiram, ‘na svoje duše ne bismo tovarili grehove kao što danas činimo, jer zdrav borbeni duh sigurno nije na štetu duše.’

Obično se misli da je problem s navijačima u tome što su oni mahom huligani, tj. grupe asocijalnih tipova koji pijani i drogirani nasrću na policiju i međusobno se mlate. Ali na zvaničnom sajtu najveće i najpoznatije navijačke organizacije u Srbiji čitamo vesti, poruke i saopštenja, pratimo debate navijača i dolazimo do zaključka da ova organizacija pretenduje na važnu ili čak vodeću ulogu u moralnom i nacionalnom preporodu Srbije. Ona se trudi da joj se ta uloga prizna i koristi svaku priliku da svoje ideje obznani i bučno i preteći naravno, i da ih motkama i pesnicama sprovede u delo. Ipak, u ideološkoj osnovi njihovog rada, uključujući i tzv. ručni rad, nema ničeg originalnog.

Kao što navedeni primeri pokazuju, to je nacionalizam, jedna etnička verzija nacionalizma oživljenog u Srbiji osamdesetih godina prošlog veka, diskurzivno otelovljena jezikom folklora i crkve, a tematizovana u vezi sa Kosovom. Zato srpske nacionalne elite i njene glavne političke, kulturne i verske institucije, dakle oni pravi nosioci i korisnici ove ideologije, nemaju nikakvog razloga da se zabrinu zbog ovoga što rade i govore Delije i njima slične navijačke parapolitičke organiizacije. Njima može eventualno da zasmeta što ove organizacije pod firmom navijanja ispovedaju i praktikuju nacionalizam na provokativan, brutalan način otkrivajući tako neraskidivu vezu nacionalizma i nasilja. Oni ne vole da se to zna i da se to vidi, ali u stvari naša nacionalna elita svim srcem stoji uz ove navijačko-političke organizacije, kao i uz druge slične parapolitičke grupe i udruženja na ekstremnoj desnici. Prihvata ih kao svoju nestašnu decu uzvraćajući im svojom prećutnom i otvorenom podrškom.

Juče je u listu Alo, dakle, 13. februara 2013, Nebojša Čović, političar i biznismen, sportski funkcioner, izneo ovo mišljenje o navijačima koji su se dan ili dva pre toga krvavo potukli: ‘Želim da istaknem da se u javnosti stvara pogrešno mišljenje o vođama navijača. Ne krijem da sam se sretao sa njima i verujte mi, radi se o normalnim i obrazovanim momcima sa kojima se može normalno razgovarati. Korist od međusobnog razgovora je obostrana’. I tako je Čović, dakle reprezentativni predstavnik ovdašnje političke, društvene i poslovne elite, uzvratio na znake obožavanja i ljubavi koje ove organizacije, kao što smo videli na primeru Delija, neumorno šalju državi i naciji.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, hvala vam što ste bili sa nama. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Radio emisija, 22.02.2013.

Peščanik.net, 25.02.2013.